Picket on the Danube-Vasily Vereshchagin

Апстракт: Упркос значају радова у којима се Балкан смешта у еластичне оквире постколонијалне критике, савремени трендови на овом пољу воде у правцу постмодерних географија и унапређеног схватања хетеротопија које Едвард Соџа преузима од Мишела Фукоа. У том смислу, Балкан се може схватити као „трећи простор“ или као хетеротопија, супротност утопији која се због својих особина измешта изван центара моћи и капитала.

Кључне речи: Балкан, трећи простор, хетеротопија, несврстаност, постмодерне географије.


Тачка гледишта трећег лица нам допушта да о себи мислимо као о предмету и да себе сагледавамо као објекте. Ово доводи до својеврсног стања замрзнутости у историјском презенту који одређује простор прошлог футура, представлајући нам га као историјску судбину. Овај секуларни мит је заједнички балканским друштвима. Та судбина је следећа: тачка гледишта трећег лица не допушта интроспекцију и лажно обавештава да су прошлост и будућност идентичне.[3]  Решење овог проблема нуде Мишел Фуко и Едвард Соџа именујући оваква места хетеротопијама. Она су „тамо негде“, далеко од погледа, далеко од учешћа у токовима светског капитала. У овом правцу развија се теорија трећег места које је у постколонијалном смислу субалтерно и немо, али у којем се све  стапа и сусреће. Трећи простор је радикално инклузивни концепт који укључује епистемологију, онтологију и историографију према Другоме.[4]

Концепт трећег простора који укључује филозофску, психолошку, социолошку и географску компоненту, има политичко значење. Роберт Јанг и Хоми Баба екстензивно приступају спатијалном тропу, изводећи закључак да је трећи простор заправо „простор“ у географском смислу, али филозофски, психолошки, социолошки, антрополошки није ни простор ни место. Овај концепт је, укључујући хибридност и синкретизам смештен у оквире глобалне политике и за откривање његовог дубљег значења потребно је познавање економских снага, глобалних односа и геополитичких репрезентација.[5] Као караван, граница у покрету, номадска група, Трећи простор је географија у покрету, она која нема мапе или су оне променљиве, која нема историју, или је она флуидна и без стабилног садржаја.


Трећи простор у постмодерном контексту

За Едварда Соџу треће место је манифестација једне алтернативне епистемологије и доказ о инвентивности шароликог света. Оно је критика по себи јер укида фиксиране поделе на центар и периферију; урбано/рурално, на историју и географију; на економске лидере и сиромашне групе. У центру овог схватање је Фукоово схватање простора и просторности. Присетимо се како Фуко обраћа пажњу на структуре затвора и душевних болница. Он у њима види места из којих се шири наџор и просторе који треба да буду наџирани. Увек водити рачуна о томе шта се дешава на оваквим местима значи спровести контролу, а још у осамнаестом веку ово се чинило уз помоћ нарочите Бентамове архитектонске идеје – паноптикона.[6]  О сличним системима наџора, Фуко говори у контексту сиротишта и поправних домова, прихватилишта за бескућнике и школама.[7] Сви субјекти који се наџиру, у симболичком смислу, могу бити део трећег простора. Они трећи су: лудаци, криминалци, бескућници, деца чији се „правни“ идентитет не зна, најзад сва деца јер она још увек нису пуноправни чланови друштва. У савременим демократским друштвима, овај систем је разрађен тако да свако може бити потенцијални интрудер, да свако може бити препознат као трећи. Отуда је данас уз помоћ камера разрађен систем сигурности институција различитих објеката. Фуко хетеротопију доводи у везу са свим прелазним стањима за које је карактеристично друштвено неприхватљиво понашање, или оно што дато друштво именује као „ненормално“.  Овако хетеротопија може бити свако место које ремети устаљени поредак, па чак и „цивилизацијске принципе“. Улога хетеротопије је да формира простор који је други у односу на „наш“, да буде нека врста опозиције, играјући контрастну улогу и постајући „чисти“, када је „наше“ „прљаво“, „уређени“ када је наше „неуређено“. Овде се хетеротопије и утопије удвајају и преплићу. Соџа закључује да су поједини делови света, поставши маргине и искусивши сиромаштво,  остали закључани у стању маргиналности. Међутим, од њега сазнајемо и како је светски капитал текао да би се улио у центре богатства и моћи, остављајући по страни маргиналне како би њихова радна снага могла бити коришћена. Сигурно је да се Балкан нашао изван ових токова и далеко од центра политичке и економске моћи. Међутим, његова сличност са хетеротопијом како је схвата Мишел Фуко премда има економску и стратешку основу подразумева и симболичко значење. Фуко најпре уводи дистинкцију између утопије и хетеротопије. Утопије су простори без стварног физичког места. Оне су директне инверзије стварним местима у друштву. Оне представљају друштво у својој идеалној форми, или изокренуто друштво, али су у сваком случају суштински нереална места. Међутим, у свакој култури, у свакој цивилизацији постоје реална места, она која постоје, али су нека врста контра-места. Њима влада инверзија успостављених значења, па могу имати функцију вентила, места на којем се ослобађа успостављених норми. Попут карневала који је једно од његових перформативних облика она су у стању да изокрену, да се наругају, очуде, забаве, уплаше. На ове просторе смештене су енгиме – питања на која друштво нема одговор, неприхватљиви али неизбежни облици понашања.  Изван ових места, или чак кроз њих могуће је лоцирати ону крхку конструкцију коју називамо стварношћу. Стога што су ова места другачија од осталих која рефлектују и о којима говоре; стога што су супротност идеалном и утопијском, Фуко их назива хетеротопијама.[8] Хетеротопија постоји док огледало постоји као стварни опипљиви објекат јер оно чини да место које заузимамо док се огледамо делује сасвим стварно, повезано са реалним објектима којима смо окружени и сасвим нереално јер виртуалност рефлексије даје илузију и преокреће изворну перспективу.


Балкан и хетеротопија

Хетеротопија је заснована на неколико принципа. Најпре, Фуко је уверен да не постоји ниједна култура која на овај или онај начин не креира хетеротопију. Она је константа у свакој људској групи. Ипак, хетеротопије могу узети различите форме. Стога се могу сместити у две основне категорије. Најпре, ово су привилегована, света или забрањена места, резервисана за појединце који у складу са друштвеним захтевима морају бити привремено измештена како не би реметила успостављени ред.[9] Такви су адолесценти, жене у време менструације, труднице, старци. Ово је хетеротопија кризе. С обзиром да се сви они сматрају појединцима у кризним периодима, значано је издвојити из простора који мора да функционише „нормално“, уобичајеним, свакодневним, рутинским током. У складу са овим, Балкан се пореди са хаотичним простором у којем стално прети опасност од избијања нових економских и политичких криза.

У складу са другим принципом, хетеротопије функционишу на врло различите начине. Свака од њих има одређену функцију у друштву, али појединачна хетеротопија може деловати на различите начине.  Фуко узима за пример гробље. Оно је место као и свако друго место културе. Оно је повезано са другим деловима града, државе, друштва, села, стога што сваки појединац, свака породица имају гробнице или гробове рођака. Док се веровало у бесмртност, земаљски остаци нису били од превелике важности. Тек савремено доба и атеизам који га прати, доносе бригу о телу. У складу са индивидуализацијом смрти, јавља се веза између смрти и болести. Мртви наравно, могу живима донети заразу и болест и стога морају бити измештени изван граница онога што се сматра градом, или центром града. Постепено, гробље је све мање свето, а све више место на које се одлаже оно о чему не желимо да мислимо, не умемо да објаснимо, оно чега се плашимо у контакту са чиме бисмо могли и сами постати другачији, болесни, заразни. 

Почетком деветнаестог века, извештаји о Балкану сведоче о потреби да се он измести из оквира европске цивилизације, и постави са оне стране границе. У оквире европске цивилизације ушли су странци – Османско царство је оно које шири болест, најпре стварну, а потом и имагинарну кугу што постаје повод за изградњу новог лимеса, нове границе између Истока и Запада. У овом процесу измештања Балкана из граница Запада, он је постављен на маргину, али му није одређен простор на Истоку. Попут гробља, Балкан јесте и није део „града“. Уколико има везу са центром Европе и цивилизације уопште, онда је он нека врста предграђа. Он је на месту поред кога се пролази када се излази из града и место кроз које се пролази када се у њега улази. У оба случаја он јесте и није његов део.

Хетеротопија је способна да споји неспојиво. Она спаја читаве серије, ланце места која су страна једна другима. Фукоа овај принцип подсећа на биоскоп. Ово су старе чудне просторије на чијем крају дводимензионални екран пројектује тродимензионални простор. Овакве су и баште које повезују различите врсте цвећа, неспојивих мириса и боја, чинећи да простор делује јединствено. Овакав је зоолошки врт који, у прилично сличним и јединственим условима, на вештачки начин повезује биљне и животињске врсте које спонтано никада не би преживеле заједно. Ово је лако могуће довести у везу са старим наративом о балканском мултикултурализму. Присетимо се француског путника који је фасциниран могућношћу да толико различитих етничких и конфесионалних група живи на једном простору као што је то случај у Сарајеву, Мостару. Балкански базар, пијаца на којима се комешају различити језици и различите ношње где све повезује један циљ куповине и продаје различитих производа; суживот џамије и цркве један је од примера овакве хетеротопије. Енглески, амерички, немачки, француски путници од раног деветнаестог века фасцинирани су и уплашени могућношћу мешавине језика, „раса“ и култура. У ратним извештајима из деведесетих година двадесетог века, пише се у трагедији рушења мултикултурних простора, о питању на које нема одговора – како је Балкан деценијама могао бити тако поливалентан, тако измешан, хибридан, мултикултуран?

Хетеротопије су налик исечцима из различитих времена.  У њима је могуће отворити оно што је прошло и затворити проток историје. Такође је могуће сасвим обрисати прошлост и заменити је нечим другим.   На хетеротопном месту је могуће живети у некој врсти квази-вечности која се испољава у поновљивости историје. Зато су оне попут општих архива. У њима је могуће акумулирати епохе, форме, укусе, идеје и креирати време које је изван текућег времена. Музеји и архиви су оваква места. Такве хетеротопије акумулирају време, док друге живе у текућем, транзиторном времену. У балканским друштвима је уочљива потреба за акумулирањем и замрзавањем времена која омогућује даљи живот у вечној прошлости/будућности. Овде су прошлост и будућност чврсто повезане, али не садашњошћу, већ заобилажењем могућности да се живи „сада и овде“, него спајањем прошлог и будућег. Ово је карактеристика граничних простора у којима се историја лако креира и прекраја стога што има мноштво верзија. Политички митови у балканским друштвима одређују како ће изгледати будућности. Они се позивају на моћ светости, правде, жртве, освете. Евентуална свест о садашњости је свест о жртви која је одређена догађајем из прошлости, док је будућност било облик превазилажења те прошлости, било тренутак искупљења који ће омогућити поновно исписивање праве и „праведне“ историје.

Пети принцип претпоставља систем отварања и затварања хетеротопије. Оба аспекта овог принципа га истовремено изолују и чине доступним. Оваква су места прочишћења која имају делимично религијску а делимично хигијенску функцију. Фуко наводи примере додиривања свете воде, прања руку муслимана, скандинавских сауна. Са друге стране, ова места су истовремено улази и излази. Тамо где је улаз, заправо се може изаћи и обрнуто.  На Балкану се неколико векова налазила граница која је делила Исток и Запад. Када би путник желео да пређе из Запада на Исток, морао је да проведе четрдесет дана у карантину. Сви предмети у његовом поседу и он сам били би изложени испитивању и дезинфекцији. Уколико би преживео тих четрдесет дана, било би му дозвољено да пређе у свет „друге културе“.

Најзад,  хетеротопије имају улогу да створе простор илузија који видљивим чини сваки стварни простор. Фуко за пример даје борделе. Улога оваквог места је да произведе друго место као савршено, добро организовано, онда када је „наше прљаво“,  „у нереду“, „хаосу“, захваћено ратовома. Фуко тврди да је управо ово симболичка улога и смисао колоније.  Уколико колонија већ није затечена у стању унутрашњих подела и разорених институција, колонизатор ће је поделити и разорити како би се у њој могао огледати као узор цивилизације и свршенства. У претходним поглављима наведено је мноштво примера у којима је Балкан играо улогу огледала, негативног искупитеља и Сенке, како би се могла очувати идеална слика о властитом. Балкан је у овом контексту одраз спатијалности инверзије – вредносној инверзији свему нормираном.

Постколонијални свет одражава нову конфигурацију глобалне економије која усложњава оријенталистички модел заменом бинарне географије из једне базе – центра, на други и трећи свет. Но, светски поредак се још увек заснива на бинарним опозицијама. Прва је између првог и другог света: Први светски рат је обезбедио слободно капиталистичко тржиште и формулисао политичка права демократије. Западни теоретичари ово сматрају изразом модерности у којем се ствари одвијају у складу са бинарним опозицијама, а директне, насилне интервенције остају махом непотребне. Други светски рат, нуди алтернативни модел развоја заснован на логици интервенирања државе у тржиште и контролу слободе од стране државног врха. Други светски рат је контаминирам мешавином идеологија које спречавају ефикасно, рационално и природно, те су и његове последице још увек засноване на колонијалној опозицији рационално/ирационално. Оба модела света су опозиција Трећем свету. Трећи свет је нека врста остатка. Прва бинарна опозиција препознаје поделу света на традиционални и модерни, али укључује и модерну поделу на комунизам и „слободу“. Модернизација повезује све: све земље би морале бити модернизоване или ће бити „искључене“ из света. Овакав концепт трећег места је примарно геополитички јер је треће место/Трећи свет категорија несврстаних објеката. Онај који се не може сврстати/категоризовати не припада нигде и не дели ничији профит. Овакво схватање света захвата како економију, тако политику и најзад академску заједницу. Током колонијализма и после њега, оријенталистички експерти су систематизовали одређене аспекте Оријента – језик или књижевност.

Чешће у приватном, него у јавном дискурсу можемо чути да је један од „криваца“ за стање у којем се Балкан налази изостанак фазе модерне. Одиста, Балкан се непосредно после Балканских ратова који су и формално окончали османску феудалну владавину нашао у кратком, међуратном периоду током којег се покушало са успостављањем капиталистичког тржишта. Како ово, због економске депресије, али и других историјских и политичких разлога није било срећно време за етаблирање нових облика друштвених односа, а простор убрзо захватио Други светски рат, регион се нашао или у Трећем свету или иза Гвоздене завесе. Ипак, након феудализма, уследио је комунизам. Тако је Балкан, иронично, сажео историју, „убрзавши њен точак. Но, ово би се могло прихватити само под условом некритичког преузимања марксистичко-еволуционистичке поставке да се историја света своди на развојне фазе друштвених система заснованих на економским односима. Ова интерпретација задржава убедљивост, али тек уколико се изнова оживи та несигурна страна интерпретатитвности историје и придружи јој се савремена спатијалност. Јер уколико прихватимо да је Балкан из феудализма ушао у релативно кратку фазу комунизма и који се као друштвени систем није показао моделом који одговара теорији, отвара се нови проблем. Балкан се данас налази у добу глобализације, а географија те глобализације задржава га на трећем простору. Глобализација је окончала стару семантику дихотомије Исток/Запад. Некадашње осећање вредности произашло из идеологија „реалног социјализма“, срушило се почетком новог Хладног рата који дели Исток и Запад, капитализам и социјализам, позитивце и негативце. Срушен је мит о здравом разуму на које се као напредни и радикални потомак Просветитељства ослањала ова идеологија.[10]  Наступило је ново културно стање и ново стање свести – глобално. Међуповезаност даје предност размени симболичких добара, укључујући и економске. Ове последње предводе глобалне корпорације. Критичка културна географија повезује искуства глобализације и њихове последице, подстичући вишеструке наративе о различитостима, колико и о односу центра и периферије. Но, критичка хумана географија проширује постмодернизујуће приступе на анализу односа између центра и периферије, најпре на теоријској равни. Третирањем Запада као предмета проучавања и критике, откривањем стратегија искључивања Другога, преображавају се колонијалне историје откривајући дијалогизам, хибридност и повратну репрезентацију. У том смислу, могуће је преокренути и питање „глобалног“. Теорије друштва чека задатак преиспитивња односа између глобализације друштва и глобализације културе. У том смислу, старе теорије о вези између капитала и културе се доводе у питање, те делује да се савремена изграња културе догађа на више нивоа и може се окарактерисати вишесмерношћу културног тока, пре но старим моделима међуодноса центра и периферије. Стога треба изнова преиспитати економску глобализацију и последично однос између глобалних капиталистичких постројења и културе. Преиспитивањем економске глобализације може се нагласити културно посредовање капитализма јер је култура увек уграђена у свакодневицу на временски просторно повезане начине.[11]

Теоријски модели више немају трајност коју су имали до двадесетог века и стога је постало јасно да нема коначних одговора на питање узрока друштвених феномена. Чини се да би посматрање и изучавање представа о Балкану као хетеротопних могло привремено задовољити захтеве за одговорима на питања која нам се изнова враћају. Но, критичка хумана географија је тек изронила из таме прећуткиване спатијалности, а нова схватања глобализације је почињу потискивати у други план. Одиста бисмо могли тврдити да је Балкан хетеротопно место – трећи простор који је услед историјских али и географских околности приморан да живи „изврнутим“ животом, али и да је експериментално место једне алтернативне епистемологије. Но, као што то становници Балкана могу посведочити, ова алтернативна епистемологија и алтернативни простор не пружају задовољство и хармонију онима који је насељавају.


Summary
Balkans as a Third Place

Understanding the  globalization and locating culture seems impossible without at least a cursory knowledge of the work of Edward Soja. His paradigm is not focused on historical but but the spatial circumstances. It suggests that political events in the past are not the only that played a role in the division of the world in the center and the periphery. It is clear that the Balkan was ostracized in the context of capitalist develop capitalist development. Edward Soja named this places – “ third space”. The third area is the criticism itself. He revitalizes Foucault’s understanding of the relationship between space and control. Foucault uses the concept of heterotopia to explain the meaning and function of the third space. Heterotopia is based on several principles. First, Foucault was convinced that there is no culture that in one way or another does not create a heterotopia. At the beginning of the nineteenth century, reports on the Balkans testify about the need to relocate it within the framework of European civilization, and to place it beyond the borders of Europe. Within the European civilization the Ottoman Empire is the one that spreads the disease, first real, then imaginary plague. Th is gives the opportunity to construct a new limes, new border between East and West. In this process of relocation of the Balkans from the borders of the West, he was appointed to the margins, but it is not certain space in the East. Like a cemetery, the Balkan is not the part of the “city center.” If he has a connection with the center of Europe and civilization, it is a kind of suburb. It is the place where the next pass when out of the cities and towns through which it passes when it is going into it. This is the reason for outsourcing are similar to those justifying the relocation of cemeteries. All that is clear – “ confusion and intertribal conflicts prevailing in this part of the edge of civilization.” It appears that the observation and study of the perception of the Balkans as heterotopia may temporarily satisfy the demands for answers to the questions that we are looking for. However, critical human geography has just emerged from the darkness of spatiality, and a new understanding of globalization is beginning to push into the background. Indeed, we could argue that the Balkan heterotopic place – the third space, which is due to historical and geographical circumstances compelled to live “twisted” life, but that the experimental place is an alternative epistemology.


Литература

  1. Amar Achearou, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, Palgrave Macmillan, New York,  2011.
  2. Мишел Фуко, Воља за знањем и Историја сексуалности I, Карпос, Београд, 2006.
  3. Мишел Фуко, Психијатријска моћ, Светови, Нови Сад, 2005.
  4. Iveković, Rada, The Split of Reason and the Postcolonial Backlash, Goethezeitportal, Forum: Postcoloniale Arbeiten/Postcolonial studies, 4. Saint Etienne, 2005.
  5. Петковић, Никола, Идентитет и граница, Јесенски и Турк, Загреб, 2010, стр. 33-34.
  6. Soja, Edvard, Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real and Imagined Spaces, New York, Wiley, 1996.
  7. Neil Washourne, Глобализација/глобалност, Културна географија: критички речник кључних појмова, Диспут, Загреб, 2008.
  8. Интернет странице: October, 1984;(“Des Espace Autres,” March 1967,Translated from the French by Jay Miskowiec) http://web.mit.edu/allanmc/www/foucault1.pdf





[1] Доктор антрополошких наука. Научни срадник на Балканолошком институту САНУ у Београду.
[2] Текст „Балкан као трећи простор“ је одломак из књиге Сање Лазаревић Радак, Невидљиви Балкан: прилог историји постколонијалних географија, коју ће ускоро објавити издавачка кућа Мали Немо.
[3] Никола Петковић, Идентитет и граница, Јесенски и Турк, Загреб, 2010, стр. 33-34.
[4] Edvard Soja, Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real and Imagined Spaces, New York, Wiley, 1996, str. 27-20.
[5] Amar Achearou, Questioning Hibridity, Postcolonialism and Globalization, Palgrave Macmillan, New York, 2011, str.119.
[6] Систем градње који омогућује надзор свих од стране једног контролишућег фактора. Види у: Мишел Фуко, Психијатријска моћ, Светови, Нови Сад, 2005, стр. 63.
[7] Мишел Фуко, Воља за знањем и Историја сексуалности I, Карпос, Београд, 2006, стр. 156.
[8] Michael Foucault, Of Other Spaces: Utopias and Heterotopias, From: Architecture /Mouvement/ Continuité October, 1984;(“Des Espace Autres,” March 1967,Translated from the French by JayMiskowiec) http://web.mit.edu/allanmc/www/foucault1.pdf
[9] Исто.
[10] Rada Iveković, The Split of Reason and the Postcolonial Backlash, Goethezeitportal, Forum: Postcoloniale Arbeiten/Postcolonial studies, 4. Saint Etienne, 2005.
[11] Neil Washourne, Глобализација/глобалност, Културна географија: критички речник кључних појмова, Диспут, Загреб, 2008, стр. 213-221.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top