Апстракт: Након слома Варшавског савеза, који је у бити био словенски савез (у њему су биле све словенске земље осим Југославије), словенски народи су дијелом прешли у западне (НАТО и Европску унију), а дио се поново окупља под водством Русије у Евроазијски савез. Избор између ове двије могућности је првенствено културно-цивилизацијски. Он се врши у вријеме преласка свијета из индустријског у информатичко, друштво знања у ком „људски капитал“ – образовање, наука и култура преузимају водеће мјесто. Шта ће Словени бити у латинско-германској Западној Европи, да ли нам је потребно ново словенско окупљање, овај пут извршено на увиду у наш истински историјски интерес?

Кључне ријечи: политичка прогностика, Варшавски савез, православље, расизам, постиндустријско друштво, формациона хронополитика, коеволуциона парадигма развоја, Евроазијски савез.


Увод

На прелазу 1980'их у '90-те нестали су Варшавски савез, који је окупљао све словенске земље осим Југославије, у једну привредну, војно-политичку и друштвену заједницу, и три словенске државе: СССР, Југославија и Чехословачка. Умјесто њих настале су 23 нове државе. Републике СССР (три словенске – Русија, Украјина, Бјелорусија; три прибалтичке – Естонија, Летонија, Литва; Молдавија; три закавкаске – Грузија, Јерменија, Азербејџан, и пет средњеазијских – Казахстан, Киргизија, Таџикистан, Узбекистан, Туркменистан) и шест југославенских су постале самосталне државе, а и Чашка и Словачка. Тиме није завршено уситњавање словенских земаља. У агресији НАТО пакта на СР Југославију од Србије је отета АП Косово и Метохија. „Република Косово“ се прогласила за независну државу и до сада је признало више од 100 земаља. Од Азербејџана се одвојио Нагорно-Карабах, од Молдавије Придљестровље, од Грузије Јужна Осетија и Абхазија, Крим је из Украјине прешао у састав Русије. С друге стране, СР Њемачка је прикључила ДР Њемачку и постала привредно далеко најјача држава Европске уније. Јачају и њене везе са осталим германским земљама (Аустрија, Швајцарска, Лихтенштајн).

У цјелини гледано, можемо уочити јачање германског свијета, који окупља око сто милиона људи, и слабљење словенског. Сада постоји укупно 13 словенских држава: три источнословенске (Русија, Украјина, Бјелорусија), три западнословенске (Пољска, Чешка, Словачка) и седам јужнословенских (Бугарска, Македонија, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, Словенија). У диоби су највише ослабљени руски и српски народ. Ван матичне државе - Русије је остало 25 до 30 милиона Руса и два до три милиона Срба ван Србије.

Запад је, заједно са муслиманским свијетом, највише радио и постигао на диоби и слабљењу ова два народа (други су у односу на њих остали сразмјерно поштеђени) зато што су они носиоци словенске идеје и политике – Руси на евроазијском, а Срби на балканском простору. Руски и српски народ су и православни, и то је главни разлог што су тако немилосрдно подијељени. Циљ је да се онемогући обнова поствизантијског свијета као цивилизације различите, па и супротне западнохришћанској, католичко-протестантској. Више врло истакнутих западних политичара и стратега (З. Бжижински, К. Билт и други) су отворено говорили да је православље главни непријатељ Запада. То је тачно утолико што је благодатно-саборни дух православне културе супротан католичкој ауторитарности и протестантском индивидуализму, разопштености, односно католичком духовном ропству и протестантској лажној слободи. Православља се боје као истинитог, правовјерног хришћанства. Зато настоје да га униште. Какви су изгледи словенског свијета у 21. вијеку?


Савремени геополитички сценарији

Неопходни методолошки чинилац геополитичког прогнозирања је нормативно-вриједносни модел. Истраживач одређује могуће правце развоја, али и има у виду стратегију њихове измјене у смјеру бољег и достојнијег. Савремена идејно-политичка кретања која долазе са Запада карактерише веза с „прелазом од универзалијā прогреса ка новој сегрегацији, од хуманистичке идеје јединственог човјечанства, које заједнички открива нову будућност, ка новом расизму“[2]. Као нормативни модел може послужити начело „постојаног развоја[3], утврђено 1992. на конференцији ОУН у Рио де Жанеиру. Међусобно противрјечна мјерила постојаности и развоја требају бити основа на којима се остварује цивилизована геополитика. Она се може проводити и насилно кроз освајачке походе, како то данас, не први пут у историји, чини Запад. За Русију прво мјерило значи да њен положај треба бити довољно безбједан, а границе – поуздане и легитимне, не само изнутра заштићене, већ и међународно признате. Друго мјерило значи да њен геополитички положај треба да омогућава привредни, друштвени и културни развој у сарадњи са другим земљама и областима свијета.

У савременом свијету безбједност земље одређују и њене привредне могућности и духовно стање друштва, а не само однос снага. Уз војну моћ за дугорочно прогнозирање геополитичког положаја државе у склопу међународних односа треба урачунавати и могућности развоја у вези са просторним положајем земље.

Улога простора у развоју је потцјењивана у посљедње вријеме. Сматрало се да прелаз од индустријског ка постиндустријском информационом, друштву науке и знања води потпуном превладавању улоге и значаја времена над простором. Поларизација друштвених положаја је у теорији напретка у цјелини тумачена као судар прошлости и будућности, назадног традиционализма и савременог напретка. Искуство је показало да темпоралистика философије друштва не објашњава многе друштвене сукобе, јер и простор поставља своје захтјеве. Концепција „краја историје“ је заправо прешутно признање да су класични формациони модел праволинијског историјског времена и теорија напретка на странпутици, да историја тече по некој другој логици. Формациони прилаз историји, одвојен од западноевропске стварности, је „с позиције оцјене фактологије и логичког и систематског значења појмова, очевидно, у многом несавршен“[4], у њега се не уклапају не само неевропске, већ и историја и култура скандинавских и словенских народā. Са кризом формационе теорије историје категорија простора све више заузима мјесто времена у развојним стратегијама.

Вјероватно је однос времена и простора зависан од смјене раздобљā великог кондратјевског круга. Откриће нових технологија и дјелотворнијих облика организације производње покреће узлазно раздобље кондратјевског круга, у ком просторна ограничења, природна богатства и други слични чиниоци, губе значај. Совјетски економиста Николај Д. Кондратјев (1892-1938) је у својој теорији циклусā, односно „дугих таласа“  (Велики економски циклуси, 1925) утврдио да се савремена цивилизација развија у технолошко-економским циклусима који трају 40 до 60 година и завршавају се депресијом. Напредак се зауставља када се испуне могућности дате технологије. Кондратјев је утврдио шест циклуса у раздобљу од 1803. до 2060. године. Четврти циклус је трајао од Другог свјетског рата до почетка '80-их година, а пети, заснован на IT телекомуникацијама и роботехници, треба да се заврши око 2018. Развој нанотехнологија, биотехнологија, информационих и когнитивних (NBIC) треба да буде носилац наредног, шестог циклуса. Смјену циклусā прате финансијско-економске и политичке кризе и ратови. Током два посљедња вијека најтежи сукоби, ратови су избијали у вријеме повлачења такозваних кондратјевљевих таласа. Економски, дипломатско-политички, информационо-психолошки и специјални рат који је Запад прошле, 2014. године отворено повео против Русије у циљу њеног „обуздавања“ је поуздан знак да смо ушли у критично раздобље савремене историје. Технолошки супарници САД су Европска унија, Русија, Кина и Јапан.

На достизање „границā раста“, што се назирало крајем '60-их, упозорио је Римски клуб. Развијене земље су имале могућност да брзо промијене своју развојну политику у духу ограничених могућности природе или да своје „границе раста“ рашире на рачун других новом геополитичком прерасподјелом свијета. Изабрале су насилну геополитичку прерасподјелу умјесто формационе хронополитике, односно прерасподјеле друштвених средстава и времена у корист развојне стратегије, јер им је изгледала јефтинија и поузданија од преуређења друштва са неизвјесним резултатима. Савремена политичка аналитика и прогностика, теорија доношења одлукā је немогућа без увида у особеност „простора-времена различитих друштава и друштвених група у оквирима једног истог друштва“[5]. Историјска судбина разних друштава је одређена просторно-временским током њиховог живота. Питање односа хронополитике и геополитике је у Русије увијек било крајње оштро због њеног прелазног цивилизационог положаја између полова свијета - Истока и Запада, Сјевера и Југа. Основна је двојност линијског и кружног тока друштвено-историјског времена. Из кружног у линијски ток времена прва се пробила западна цивилизација. Драматичност „источног времена“ испуњеног ратовима, освајањима и разарањем држāвā, ницањем нових вјера и другим догађајима је знатно виша него западног. Док се историјска драма Истока одвија углавном у оквирима прерасподјеле постојећег, западна цивилизација је изашла у линијско, кумулативно вријеме стварања нових производних и друштвених технологија. Она почива на: а) логичком дискурсу – рационалном логичком мишљењу, заснованом на начелима истовјетности, довољног разлога и искључења трећег, б) јудео-хришћанском једнобоштву, у ком се природа пуна живота убрзо претворила у средство, извор богатстава и оруђā за човјека, што је довело до инструменталног односа према свијету, раздвајања средстава и вриједности, и на ц)  самосталној личности, духовно независној од заједнице, способној да ствара ново.

Претпоставке прогнозе геополитичког положаја Русије за 21. вијек су отежани услови раста, нови недостатак природних добара и ново геополитичко супарништво. Особеност геополитичког стања Русије почетком овог вијека чине три околности: - 1) она је јако ослабљена промјенама претходних година тако да често није била способна бранити своје законите интересе, - 2) сразмјерно слаба насељеност и привредна (не)развијеност простора, посебно источног дијела земље, у сусједа изазива искушење да га они сами запосједну, - 3) незаштићена Русија ће успорити, а јака убрзати смјену прометејске коеволуционом парадигмом развоја, прелаз из индустријског у информационо друштво, јер освајачи неће имати другог излаза за рјешавање све тежих проблема свог раста и развоја усљед противрјечности између брзог раста становништва и исцрпљивања природних извора.

Русија има свјетски значај у вектору историјског времена, али и у геополитичком вектору простора, јер без ње као пуноправног субјекта свјетске историје није могуће обезбједити мир и развој у Евроазији и свијету. Она је као Трећи Рим - Руско царство од 16-ог, а у облику СССР у 20. вијеку остваривала идеју „јединственог цивилизационог простора“[6], спречавала сукобе и развијала способност за заједнички живот разних народа и култура. Насупрот томе, Запад покушава да спријечи обнову њеног положаја евроазијске државе, која повезује Исток и Запад, и подијељену је претвори у свој колонијални простор. За геополитичко прогнозирање потребно је утврдити међусобну везу три равни: - 1) дугорочних геополитичких потреба одређених природном, историјском, друштвеном и културном особеношћу руског простора, - 2) чинилаца унутрашњег геополитичког кретања – неравномјерност развоја привреде и становништва области, развој самосвјести народā и слично, - 3) чинилаца развоја свијета – неравномјерност развоја Сјевера и Југа, Истока и Запада, и глобални еколошки и друштвени проблеми који захтијевају промјену парадигме општег развоја.


Узајамно дјеловање геополитичких константи у новим условима

Основна начела геополитике су више константе положаја државе у географском простору него чиниоци који се мијењају заједно с напретком. Мада независност народā и државā од географског простора може расти с научно-технолошким и друштвеним напретком никада се не укида. Простор се може оплеменити, али не и у потпуности измијенити. Политика је умијеће могућег, а простор је једно од најважнијих мјерила стварно могућег. Док су њемачки геополитичари истраживали ток „успостављања и раста држава“, англо-амерички су се првенствено интересовали за „начине борбе за свјетску владавину“[7]. Географско освајање простора и његово насељавање, привредно и технолошко освајање су два различита типа времена. „Вријеме геополитике је међуформационо[8], геополитичке тежње Руске империје и СССР су биле потпуно подударне, мада су се ове двије државе дубоко разликовале у свему осталом - по свом правно-политичком, привредном, друштвеном и културном животу и карактеру.

Државне границе могу бити природне, етничке, договорне, геометријске и насилне. Руски простор је огромна евроазијска равница, која је у великој мјери одредила и величину руске државе и извјесну једноврсност њеног управног уређења. У евроазијском простору се не може затворити, могућ је само тијесан савез и заједништво историјске судбине или бесконачно непријатељство и сукоби. Зато су у њему етничке границе условно одређене. Постојаност је мало вјероватна на моделу етничког издвајања. Због тога се руска држава још од првих московских владара 15-16. вијека постројава на надетничким универзалијама. „Истинско руско родољубље се никада није сводило на љубав према својој земљи, оно је било свето родољубље“[9], вјера православног хришћанског народа у своје свјетско позвање борца за истину и правду. Стварну постојаност руска цивилизација је достигла када је „нађен modus vivendi за православне и муслиманске народе“[10]. Пагански народи су једноставно примали православље и присаједињавали се руском друштву као културно напреднијем, мада никада нису насилно потчињавани ни искориштавани. Кроз заједничко освајање сурових простора и размјену привредног искуства Руси су са паганима успостављали везу на чисто животној основи.

Судар с муслиманским свијетом је био истински испит универзалности руске цивилизације, јер је он имао свој начин живота заснован на мухамеданској вјери и моралу. То је био испит свјетско-историјског значаја, јер је у Русији рјешавано питање да ли је могућ заједнички живот народā различитих цивилизација. Показало се да јесте и то је омогућило миран развој на огромном средишњем простору Евроазије од преко 20 милиона км², на шестини копна током више вијекова.

Теорија „сукоба цивилизација“ зато што свака од њих себе види „као центар света“[11], што у већој мјери важи за западну него друге јер себе сматра за универзалну, коју су поставили одређени кругови Запада, је „стратегија дестабилизације Русије, која се остварује у форми новог супротстављања словенско-православног и турско-муслиманског начела“[12]. Али, она се неће ту зауставити јер начело мирног заједничког живота има свјетски значај. Коначна подјела постсовјетског, а потом и простора Руске Федерације, у којој живи „више од 160 етноса, од којих око 100 могу бити названи корјеним“[13], усљед наводне немогућности заједничког живота муслиманских и других народа била би стратешки пораз читаве свјетске цивилизације. Русија данас треба да потврди могућност нових надетничких, међуцивилизационих веза и предложи свијету „стабилизациони модел[14] (истакао Б.К.) или ће бити поражена, што би био и знак слабљења, па и губитка способности савременог човјечанства за миран напредак у правцу стварања јединствене свјетске заједнице.

Руска геополитика се не може градити на просторном разграничењу народā и вјерā, јер границе међу њима не постоје. Цивилизован начин живота, заштита од насиља, постоји за све или ни за кога. У руском цивилизационом простору унутрашње разграничење није етничко и вјерско већ изразито социјално раздвајање типова друштвеног понашања средишта и крајинā, индустријских и пољопривредних области, елитā и мāсā. У политичкој историји Русије сагласност народā и вјерā је достигнута знатно прије него на Западу, али су се међу друштвеним слојевима и класама начела насилне политике одржала исувише дуго.

Уз договорни заједнички живот Словена и Турака, велику улогу има и природно јединство руског простора: само очување његове цјеловитости омогућава најкраће, најјефтиније и најбрже везе између Истока и Запада, Атлантског и Тихог океана, и Сјевере и Југа, Сјеверног и Индијског океана. И Сјеверни морски пут између Европе и Далеког Истока је двоструко краћи и јефтинији него кроз Црвено и Средоземно море.
Питање развоја и геополитичка стратегија Русије

Савремене земље се могу разврстати по односу унутрашњих и вањских чинилаца њиховог развоја. Опште правило је да га ометају издвојеност и затвореност. Одлучни продор је извршио Петар Први, који је пробио пролаз у Европу и тако отворио пут међусобним утицајима културā преусмјеривши увелико Русију са Истока на Запад, из Азије у Европу. Њему су од Европе требали „морска техника и техничко знање“[15], он није био заслијепљени западњак – знао је да ће „Русија увијек тамо срести само омаловажавање и недобронамјерност“[16].

Двојна природа Русије, коју чине азијско и византијско-православно културно насљеђе, омогућила јој је унутрашњи живот који се временом преусмјерио према Европи. Упркос свим неповољним утицајима Запада, руски народ је сачувао „општински начин живота“[17], чувао је вјековима своје православно  насљеђе. Али, и сама Европа је политички и културно била разнородна и подијељена, зато је Петар успио да Русију изведе на Балтичко море и обезбједи јој сразмјерно повољан положај у њој. Пред јединственом Европом био би немоћан да било шта уради, свијет би још тада био подијељен на два непријатељска дијела.

Главно геополитичко изненађење западњачења је у томе што је оно било успјешно утолико уколико је однос Европе према другима био разнолик, према њеној унутрашњој разноврсности. Савремени уједињени Запад, мада је успјешан у многим областима, изазива подозрење својим једнозначним односом према другим цивилизацијама и дијеловима свијета.

У Русији је најновије западњачење отежано слабљењем европског начела у руској култури након бољшевичких чистки и затварањем све јединственијег Запада према њој. Побједа САД и њихових савезника у Хладном рату је убрзала догматизацију и милитаризацију западне геополитике, мада су говорили о праведном међународном поретку заснованом на равноправној сарадњи.  Још од 1991., након слома СССР, Запад друге земље и народе ставља пред прихватање његових одлука или безусловну предају. Ту политику је почео примјењивати према Југославији. Надменост и насилност политике Запада је, након почетног таласа ширења на Исток, довела до пада интереса за њега. На фону кризе 2008-'15. може се очекивати да ће доћи до преокрета, поставља се питање како ће се понашати Запад?

Грађански рат у Украјини и други догађаји („арапско прољеће“, Либија, Сирија) говоре да је он изабрао све насилније даље ширење на Исток. Та политика води новом свјетском рату. Идеологија „краја историје“, коначног западњачења свијета води свеобухватном сукобу Запада са свим осталим цивилизацијама.
Пред Русијом је троструки задатак: 1) обнове историјског јединства њеног геополитичког простора, 2) обезбјеђења достојног мјеста у Европи и 3) изласка на мора. То су услови развоја цијелог постсовјетског и постсоцијалистичког простора. Клеронацистички државни преврат у Украјини извршен фебруара 2014. је коначно показао да је „демократизација“ током протеклих година служила разбијању комунистичке империје, историјске цјелине Трећег Рима; она сама по себи нема никакву вриједност у политичкој идеологији западних империјалиста, бар у односу према „вањском“, незападном свијету. Украјина је свједочанство да су, ако се власт не може освојити „демократски“, народном већином, за њих добри и клеронацистички државни удари. Русија се, након уступака које је већ учинила Западу, више нема куда повлачити. Геополитички '90-е године су за Запад оно што је 1938. била за Њемачку, нови Минхен. Упркос водећој улози САД, ни данашњи притисци и повлачење не протичу без велике улоге Њемачке, јер „питање простора за наш народ не може бити решено нити на западу нити на југу Европе“[18] (А. Хитлер). Дивљачким продором у Украјину Запад је прешао црвену линију, границу подношљивости. Покушај потпуног истискивања Русије из Европе и њеног претварања у трећеразредну државу отворио је, након Хладног и ратова ограничених на поједине сразмјерно слабе државе, ново, крајње опасно и неизвјесно раздобље геополитичке борбе. И Њемачка је нападом на Пољску 1. септембра 1939., не задовољивши се претходним лаким добицима,  увела свијет у Други свјетски рат. Државним превратом у Украјини Запад је започео рат са историјском Русијом, „Руским свијетом“. У вријеме образовања руске државе на сјевероистоку земље, „крајем XIV века скоро цела Западна и Јужна Русија, насељена Белорусима и Малорусима, била је припојена Литванији“[19], чије су две трећине чиниле руске области. Уз Великорусију, Украјина и Бјелорусија су двије гране (јужна и западна) једне културно-цивилизацијске цјелине. Разарање градова и селā, десетине хиљада погинулих и рањених људи и милион избјеглица, углавном Руса из Новорусије у Русију, увелико подсјећају на Југославију, на прогон Срба '90-их. Слом Русије као државе која одржава равнотежу између Истока и Запада довео би у догледној будућности до превладавања кинеског утицаја на цијелом континенту, што би принудило Запад и на рушење Кине. Праг уздржавања је снижен утолико што Запад користи стратегију посредног наступања, не користи војску у смислу класичног рата већ као пријетњу, уз истанчаније технологије освајања – западњачење и поткупљивање мјесних елита, дјеловање пете колоне унутар нападнутих земаља, њихову унутрашњу разградњу (етнички и вјерски сепаратизам, регионализацију, деморализацију маса) извана подржану финансијски, медијски, дипломатски и на друге начине. Освајачка стратегија Запада води свијет у пропаст.

Ширење НАТО на Исток, потпуно уједињење Запада око САД не води побједи већ цивилизационом слому европске идеје у свијету. Милитаризација и диктат, та империјалистичка политика је довела до стварања читавог низа савезā земаља које покушавају да одбране своју слободу и право на самосталан развој (ОДКБ, ШОС, БРИКС, ЕАС). Једнострано западњачење руске вањске политике '90-их је било погубно за земљу. Русија је била принуђена да изврши заокрет обновом својих веза са старим савезницима на Блиском Истоку, у Средњој Азији, Далеком Истоку и другим дијеловима свијета, покушавајући истовремено да обнови и ојача свој утицај у Европи. Јачање положаја слабијих региона - Атлантске и Средње Европе у односу на надмоћну Англоамерику, унутрашња поларизација Запада створила би услове за разумнију политику неоптерећену једностраним и неправедним захтјевима према другим земљама.

Као одговор на западну политику омаловажавања својих законитих интереса, Русија се, након разорних „либералних реформи“, окренула Истоку, склопила савез са Кином, Ираном и другим земљама. Овај заокрет може добити и цивилизациони значај утолико што јој велика природна богатства омогућавају да умјесто производње вјештачког обнови правац производње изворних добара. Док их Запад гура у „трећи свијет“, бивше социјалистичке земље, „други свијет“ се треба ујединити око Русије и стварати своју властиту цивилизацију као сушту супротност западној прометејској ослањајући се на идеју живог свемира у ком човјек не ствара законе, већ их открива и живи у сагласности с природом. Човјеку је неопходно космичко гледиште јер његова судбина „зависи од судбине васионе“[20]. Постиндустријско друштво треба стварати на основи духовног и друштвеног насљеђа источних цивилизација, умногом богатијих од западне рационалистичке културе. Геостратегија развоја постсоцијалисичког свијета ће се остваривати у сукобу са Западом, који настоји да га потисне у „трећи свијет“ и ослаби у сваком погледу злоупотребљавајући његове унутрашње противрјечности.  


Развој и самоопредјељење народā

Основно мјерило при сучељавању различитих геополитичких сценарија је развој, могућност опстанка човјека на Земљи. Стварање нових самосталних држава се често не подудара са могућности њиховог брзог привредног, правно-политичког, друштвеног и културног развоја. Националисти Украјине и других република СССР су искористили потпуно неоснован мит да их Русија, „империјски центар“ искориштава. Стварно стање је било потпуно супротно, она их је изобилно помагала. Када су се разишле, стање у свим републикама, укључујући Русију, се тренутно промијенило, али не на боље, већ на горе дословним обрушавањем привреде и друштва у давно заборављена времена. У рушењу великих вишенационалних држава, неспремних да буду потчињене новим организаторима свијета, Запад је користио права човјека и права народā по потреби, час једна час друга, тумачећи их у интересу свог геополитичког овладавања њима. Прво је користио концепцију правā човјека да би одвојио тоталитаризам од цивилизованог друштва, а потом је за јачање етносуверенитетā током „развала СССР и Југославије“ злоупотребљавао концепцију права народā и није примјећивао „злобно нарушавање прāвā човјека од стране нових националистичких диктатура“[21]. На исти начин је злоупотребљавао и противрјечна начела права на просторну цјеловитост државā и права народā на самоопредјељење. Док је признањем Косова признао право Албанаца на самоопредјељење у Србији, с друге стране спречава одвајање Српске истичући право Босне и Херцеговине на државну цјеловитост. У случајевима када не постоје „поробљене нације“, ствара их уз помоћ плаћених „научника“. Стратегија новог западног колонијализма је уситњавање великих непослушних држава и стварање мноштва малих и беспомоћних, осуђених на послушност.

Други је био мит о уздизању положаја народā при изласку из СССР и ослобађању од утицаја Русије. Ту су софистички замијењени положај народā и републичких политичких елитā, које су из другоразредног прешле у прворазредни, али мјесто и улога народа у друштву и држави су много сложенији. Положај Украјинаца, који су једна од три гране руског народа (Великоруси, Малоруси и Бјелоруси), у СССР треба упоредити са оним у Средњој Европи која настаје под утицајем Њемачке. У њој Украјина може бити само споредна земља због превладавања Германа (Њемачка, Аустрија, Швајцарска), своје привредне заосталости и друкчије културе. Украјину вуку у туђу кућу. С друге стране, Турску већ дуго не примају у Европску унију због цивилизационе различитости од романско-германског свијета и њене величине, основане бојазни да је неће моћи „претопити“ у своју. Показује се да Европска унија ни у ком случају није технолошко-економска цјелина склопљена по мјерилима друштвене рационалности, већ на основама о којима се не говори. Њих треба разјаснити да не би било заблуда и разочарењā.

Постојаност, очување самобитности је главно мјерило по ком се одређује положај народа у одређеном цивилизационом простору. По њему Украјина и Бјелорусија без двојбе добијају у православном руском, словенском, а губе у протестантско-католичком германско-романском свијету. Од више могућих облика цивилизационог кретања Украјини је намијењено губљење властите историјски стечене национално-вјерске руско-православне самобитности у средњој Европи. Од двије могуће стратегије – „присаједињења западном моделу“[22] - атлантистичком, и стварања властитог –евроазијског, у заједници са једнородним и једновјерним руским народом, нова клеронацистичка власт је повела земљу путем потпуног потчињавања суровим захтјевима западне олигархије. Јуришни одреди галицијских унијата и украјинских нациста врше геноцид над руским народом у Донбасу. Крим је спасило присаједињење Русији.

Закавказје и Средња Азија су одвајањем од Русије прошли кроз дубоки привредни и друштвени пад, вратили се на ауторитарно-патријархални модел друштвеног и политичког устројства, сузили слободу личности. Повлачење Русије из ових области је било одступање идеје европског просвјетитељства и њихов повратак у азијатски деспотизам и затвореност.

Дух тог просвјетитељства је прожет „вером у јединство и непроменљивост ума“, који је „исти за све мислеће субјекте, све нације, све епохе, све културе“[23]. Differentia specifica тог ума је, насупрот декартовској дедукцији, анализа појава, која води открићу начелā и законā, од чињеницā до појмова. Космолошка формула сједињења и измирења „позитивног“ и „рационалног“ посредством модерног аналитичког духа примијењена на друштвено-историјску стварност означава задатак успостављања умног устројства свијета, динамике друштвеног и државног живота изведене из условā њиховог тока. Сазнање је поуздано јер његов правац одређује особена природа и снага ума. Просвјетитељска философија у анализи види средство мишљења уопште. Просвјетитељски ум је духовна снага, енергија, дјелатност стицања истине. Он постојеће (традиција, ауторитет) раствара до disiecta membra[24] и склапа истинску цјелину. Тек тим двоструким духовним кретањем појам ума се може означити  „као појам, не о бивству, него о чињењу[25]. Култура просвјетитељства ствара један нови начин мишљења који најављује нову будућност човјечанства. Човјек хоће да разумије догађаје и сам управља њима. Владавина ума потчињеног његовој особеној методици аналитичког разлагања и конструктивне изградње се са природнонаучног проширује на знање о човјеку и друштву. Политичка мисао раствара status civilis у status naturalis, раздваја појединачне воље и из преостале „борбе свих против свих“ изводи друштвени уговор, државни закон. Философија друштва и политике и социологија, која настаје, се граде на уговорној теорији. Друштво је цјелина коју треба уредити тако да сви посебни интереси, у међусобном складу, буду подређени њеној добробити. Ум у свом непрекидном напредовању стално достиже нове „принципе“, они нису метафизички безусловни. Вриједносни нагласак се све више помјера са општег на посебно. Духовима изнад свега влада рационалистички захтјев за јединством, гесло просвјетитељства је „Један краљ, један закон, једна вера“. Основна дјелатност ума је дјелатност уједињавања. Једино тако су могући рационално овладавање датим и рационални поредак. Дискурзивно сазнање неумитно своди сложено на једноставно, философија просвјетитељства се неуморно бори против моћи голог насљеђа да би открила истинске основе друштва. У својој тежњи ка обнови човјечанства враћа се античким питањима и преузима хуманизам препорода.

Након завршетка Хладног рата открива се права природа сукоба либерализма и комунизма. Он је, у облику идејно-политичког сукоба, био сукоб „унутар европеизма“[26] два супротстављена пројекта европске модерне - једног истог цивилизационог програма достизања циљева првенствено материјалног благостања различитим путевима. Сукоб СССР и Запада у Хладном рату је сличан сукобу Спарте и Атине у Пелопонеском рату. Спартанско заједништво и атинска лична слобода су се развијали у оквиру једне исте хеленске културе и цивилизације. За Грке је карактеристичан „живот у заједници“, мада се индивидуализам први пут појавио у њиховој земљи он „није имао значење побуне против друштва као таквог“[27]. Платон и Аристотел су у истраживању природе и послова државе дошли до супротних резултата, али им је циљ био један исти – да одговоре на питање о условима могућности људске среће и истински доброг живота. Питање о природи праведности и њеном односу према моћи води ка одговору на главну загонетку политичке мисли: каква држава треба да буде? С надом да ће за своју философију придобити владаре неуморно су истраживали тајну живота у заједници. Насупрот њиховом идеализму, савремену политику одликује цинична злоупотреба морала. 

Запад је користио муслимане против СССР и наставља да их користи против Русије. Њено потискивање у турско-муслиманском свијету и његов пад у допросвјетитељску архаику говори да је Западу изнад свега стало до властите надмоћи и себичне користи, а не до европске просвјетитељске идеје.

Геополитика је хуманитарна наука утолико што је положај једне државе у одређеној области свијета одређен културном идејом коју она у њој шири. Хуманитаризација економије, социологије и других друштвених наука, међу њима и геополитике, се остварује у мјери увиђања културне условљености друштвеног живота. Са тог становишта оштри пад положаја Русије у ширењу духа европског просвјетитељства у Евроазији, њено повлачење из Закавказја и Средње Азије више него Прибалтика и Украјине,  је одступање модерне. Овдје се комунизам није повукао пред западноевропским либералним моделом модернизације, већ је европска модерна одступила пред неевропском парадигмом уређења друштва.

Намеће се питање зашто је комунистички СССР успио да постане просвјетитељско средиште Евроазије, а либерална Русија није? Руски либерализам је преузет од Запада, а чак и изворни - западни либерализам турско-муслимански свијет одбацује. Данашњи западни свијет „краја историје“ више не одушевљава, његова окренутост „изабраним“, историјска безизгледност за већину одбија од себе земље и народе.

У постсовјетском простору либерализам се појавио као идеологија обнове капитализма умјесто пропалог комунизма. Западна Европа је тај повратак сматрала природним, јер од времена просвјетитељства капитализам и „економског човјека“ поистовјећује са природним стањем друштва и „природним човјеком“. Али, друге цивилизације капитализам и либерализам уопште не доживљавају као природне, већ као насилно наметнуте осталом свијету ради себичних привредних и геополитичких циљева Запада. Пораз просвјетитељства ће бити неминован уколико ускоро не настане нова формациона идеја историјског развоја човјечанства. Да би повезало „различите цивилизационе моделе у широкој сарадњи и у духовној размјени“ човјечанство треба да буде способно „спојити модернизацију и традицију“[28] на основу мирних и праведних односа међу људима. Подјела великих цивилизационих простора на мале етничке води непрекидним сукобима. Умјесто на жртве и самоодрицања савремени либерали своју идеологију схватају као подстицање на безгранични хедонизам и моралну распуштеност. Савременост која разлаже вриједности и историјске изгледе губи у судару са чвршће сатканим старим друштвима.

Европски свијет, након слома вјере, може покренути само нова велика формациона идеја, у противном Исток ће преузети историјско вођство. Русија је изгубила углед у Евроазији зато што се „самостално, на основу сопствене културне традиције није смогла растати с комунизмом и супротставити му нову велику идеју аутохтоног карактера“[29]. Измучена пропалим комунизмом, поново се обратила Западу, потврђујући тиме његову друштвену и културну надмоћ. Управо је првенство Запада у области духа и вриједности предодредило и поразан геополитички положај Русије према њему. Уколико духовно-идеолошки остане зависна од Запада не вјерујући у историју и могућност новог формационог заокрета Русија неће моћи обновити своју улогу средишта које повезује постсовјетски простор. Након изласка из СССР, на католички Божић 25. децембра 1991.!, Русија се надала да ће прије и мимо других земаља Заједнице независних држава (ЗНД  - СНГ) ући у „европски дом“. Скупо ју је коштала та геополитичка неодговорност. Не само да је нису примили у „породицу европских народа“, већ и на све начине настоје да је одвоје и од нових сусједних држава користећи одбојност према комунизму, СССР и њој самој. Тиме се пред Русију поставио задатак да поново одреди свој геополитички положај у Евроазији. Насупрот погубној утопији „једнополарног свијета“, коју  остварује западна олигархија, „добро изабран пројекат отвара хоризонте доступног (проширује могућност избора алтернативних путева развоја...“[30], што га и чини постојаним, омогућава да се укључе проблеми и изазови времена. Постоје могућности да Русија утврђује свој положај уз велику формациону идеју или без ње.

Политичка вођства нових постсовјетских привредно и друштвено ослабљених држава су склона да користе привредну и војну помоћ од Русије истовремено је оптужујући за империјализам. Њихов положај је сложен и утолико што су и саме вишенационалне заједнице састављене од титуларног етноса, нетитуларних етноса и руског становништва. Док је политички и културни положај титуларних етноса порастао, све остало је у дубоком паду, посебно положај руске мањине. Сама Русија више не може само посматрати све јаче насиље над преосталим руским становништвом у прибалтичким државама, Украјини и другим, које проводе уз моћно покровитељство својих западних и других савезника, мада је међународно право обавезује на поштовање њихове државне цјеловитости. Те државе су склоне националистичким диктатурама и, подстицане од Запада, стварању разних противруских савезā (Молдавија, Украјина, Грузија, Азербејџан, Узбекистан). Крхка равнотежа прелазног доба ће се завршити обновом јединства постсовјетског простора као јединствене цивилизације или крајњим непријатељством према Русији и бесконачним ратовима „свих против свих“. Русија би као националистичка држава могла лако потресати све нове државе користећи руско становништво у њима и незадовољство нетитуларних етноса, који траже аутономију или чак државну самосталност. Избацујући Русију из Европе и општег поретка европске безбједности сам Запад сужава европски простор у савременом свијету. Савремену криминалну социјал-дарвинистичку револуцију, поход неморала и бездуховности није могуће зауставити „без обнове чврсте државности и не мање чврсте духовне власти“[31]. За њу нису способни либерали, већ конзервативци-родољуби ослоњени на највише тековине руске православне културе. 

Друга могућност је обнова јединства постсовјетског простора на основи нове формационе идеје. Она је неопходна као одговор на могући „сукоб цивилизацијā“, повратак у варварску етничку и вјерску нетрпељивост и мржњу, али и све оштрије глобалне еколошке и друштвене проблеме. Управо Русија треба да неодложно постави нову парадигму развоја, нову формациону идеју првенствено ради свог крхког геополитичког положаја, али и глобалних проблема обнове природе и друштва, који су више дугорочног карактера.

И једна и друга опасност је повезана с „потрошачким моралом као главним извором друштвено неодговорног понашања“[32]. Данашњи западни хедонистички либерализам је неспособан да том моралу супротстави неку стваралачку могућност. Напротив, он га озакоњује као особени облик ослобођења савремених маса. У стварности, неодговорни потрошачки хедонизам је нихилистички изазов природи и култури. Пустошење природе и друштвених односа добија невиђене размјере.

Побједа потрошачког начела је тројни изазов. Она је: прво) поход техничке на природну средину,  који стално погоршава еколошко  стање; друго) поход „економске“ на друштвену средину, сужавање социјалних програма и заштите становништва у име њихове новодне економске неисплативости, мада је опште познато да је улагање у „људски капитал“ - здравље, образовање и културу најширих слојева најзначајније у друштву знања, и треће) поход обезличене масовне културе на национално насљеђе, који подрива разнообразност свијета.

У Русији је на дјелу и особени облик геополитичког изазова, повезан са њеним типом личности и културе. Човјек потрошачког типа не може држати толику земљу, управо тај начин размишљања је довео до покушаја руске политичке елите да земљу уведе у „европски дом“ ослобађањем од „најтежег“ дијела евроазијског простора, што се завршило катастрофом – предајом огромних земаља од преко 5,3 милиона км² и понижавајућим одбијањем Запада да је прими. Уз привредну и политичку кризу, трећи узрок пропасти СССР била је тврдокорна „снага етничких разлика и национализама“[33]. У њему је било петнаест националних република, а од преко сто етничких група једна половина је имала своје политичко-управне јединице. Али, показало се да се евроазијски простор не може присилно раздвајати на вјештачке дијелове. Побједа потрошачког морала је довела до стрмоглавог пада безбједности и вјерске и етничке трпељивости. Русија и друге земље Заједнице независних држава ЗНД су се нашле пред избором да превладају неодговорни потрошачки морал или коначно потону у геополитички хаос и „трећи свијет“. То превладавање је могуће кроз напуштање аутаритарног и фундаменталистичког понашања или успон ка новом облику „цивилизованости постпотрошачког типа“[34]. Муслимански фундаментализам тежи првој могућности, словенски свијет тражи ново формационо рјешење кроз успостављање културе „постекономског типа“. 

У руском културном насљеђу нема ослонца за фундаментализам, неопходни су ново формационо рјешење и нове надетничке везе. Постојани развој се може остварити само повезивањем постсовјетског простора. Русија је прерасла насилни империјски начин уједињавања разних народа, потребна је нова врста стварања добровољног савеза, који се постепено остварује. Она се научила да од Запада преузима нове формационе идеје, али тамо их више нема. Русија нема други излаз него да развије своју властиту формациону идеју, различиту од архаичног фундаментализма и либералног облика очувања постојећег стања.

Због угрожености опстанка становништва и његових друштвених и културних могућности саставни дио нове формационе идеје треба бити „социјална идеја[35], која не може добити облик како обновљеног социјализма тако ни обновљеног капитализма, којој је склона већина руских реформатора. Капитализму је дијелом сродно само покретање социјалне политике, која се може тумачити као улагање у љуски капитал. Међутим, чисто економски прилаз није довољан, потребна је нова културна идеја, вриједносни приоритети. „Треба признати: наша земља је стравично изгубила читав XX вијек; достигнућа, о којима су трубили, су сва – лажна. Из цвјетног стања бачени смо у полудивљаштво. Ми сједимо на развалини“[36], пише Солжењицин 1990-те. Питање се не може сводити на државни поредак, устав и политичке странке. Важно је, уз јаку средишњу власт, стрпљиво и упорно „ширити права мјесног живота“, анархија је највеће зло које треба избјећи да се не би поновила 1917-та. Русија треба тражити „свој пут“, а не преузимати од Запада, како би хтјели либерали. На самом Западу свака земља има своје особено културно насљеђе, свака ради по свом. Уз људску племенитост, доброту могућ је сваки поштен поредак, али ако у самим људима нема поштења и праведности злоба и саможивост чине немогућом и најбољу демократију. Што се више размаше политички живот то је мање душевног. Стваралачка снага народа не треба да се исцрпљује у политици, осим прāвā човјек треба да сачува и своју душу, ум и осјећање.

Духовни живот је извор снаге друштва, није индустрија. Сама тржишна привреда и обиље нису циљ и смисао људског живота. Најважнија је чистоћа друштвених односа, дрво не стоји на трулом стаблу. Здраво друштво се не може створити правним законима. Најстрашније је разарање људских душа, које већ дуго траје. Изопачена, похлепна владајућа класа, милионска партијско-државна номенклатура, која већ десетљећима живи на рачун народа, је неспремна и неспособна да се добровољно одрекне било које своје приграбљене повластице. Земљи је потребно очишћење, лично покајање; џелати тоталитаризма су се преко ноћи из порогонитељā претворили у демократе, поборнике гласности. Лицемјерје десетина хиљада „просвјетних радника“, превртљивост је гнојна рана на тијелу земље. Данас осуђују оно чиме су десетинама година заглупљивали дјецу и омладину, а хвале што су прогонили. Свеопшта људска злоба и злочиначка преступност су зла која не обећавају никакво добро. Хришћанске врлине су већ давно угушене у мутном времену. Јединствену улогу у душевном и духовном оздрављењу народа може да одигра православна Црква. Да би вршила тај свој задатак она треба да се неустрашиво ослободи потчињености државној власти, али и супротстави слабостима народа. Тај покрет је почео одоздо, воде га самопрегорни грађани и свештеници. Сваки човјек треба да влада сам собом, ако неће насилну власт. Постојано, здраво друштво се може створити само на моралности, праведности – самопоштовању и поштовању другог. Једнакост прāвā не јамчи тај пут. Од бљеска и буке смо заслијепљени и оглухнули. Од свих права најважније је изборити „право наших ушију на тишину, право наших очију – на унутрашње виђење“[37]. Русији се данас теже извући из блата несрећā него ослободити се татарског ропства, јер тада није била уништена хришћанска вјера у њему. Мудрост државе је у (о)чувању народа, бризи о њему.   


Народни и олигархијски капитализам

Значајан је и избор између народног и номенклатурног капитализма. Западни капитализам није успио остварити класични либерални идеал самодјелатног грађанског друштва, јер се привредно предузетништво показало судбином мањине док је већина остала само у положају злоупотребљаваних потрошача. У савременом свијету су међусобно супротстављени морал личног самодјелатног ограничавања и потрошачки морал.

У Русији је стање отежано тиме што је владајући номенклатурни капитализам успостављен '90-их уједно и компрадорски, који тргује националним интересима. То даје могућност обједињења „социјалне, народно-предузетничке и патриотске идеје“[38] у јединствену снагу супротстављену олигархијској власти. Крхка унутрашња политичка равнотежа стања у Русији 1991-'97. је у вези са двосмисленошћу реформи – да ли су оне одређене унутрашњим чиниоцима, самосталним прелазом од тоталитаризма ка демократији или вањским чиниоцима, које је утврдио резултат пораза СССР у Хладном рату са Западом. Русија је постепено увиђала да су оне више резултат тог пораза него самосталан кретања.

До народне, демократске револуције против тоталитаризма у Русији није дошло. Њу је замијенила с врха покренута номенклатурна приватизација. Она се проводи тако што „похлепне мјесне елите у бесцјење покупују  све национално имање“[39] по „конвенционалној“ цијени уговореној у затвореним круговима врхушке, а не по стварној тржишној. Потом главни газда – заокеански архитекти „једнополарног свијета“ по политичкој цијени, одређеној јамствима безбједности продаваца, „купују“ опљачкано народно богатство. Номенклатура се учврстила присвајањем народних добара, уз политички стекла и привредни монопол. Западна олигархија, незадовољна степеном потчињености Русије њеном диктату, је против ње покренула општи рат (економски, дипломатски, информациони, обавјештајни), који може да прерасте и у непосредни оружани сукоб. Нови геополитички поход Запада на Русију, ширење НАТО и Европске уније припремају тло за масовни народни патриотски покрет, који је у њој увијек био успјешнији него демократски. Он се већ испољио у вези са прикључењем Крима Русији. Да не био постао националистички потребна је нова формациона идеја, чија је суштина у стварању типа личности способног за ширење свог просторног ареала. Пријашњи друштвени типови као „технички човјек“, „економски човјек“, „масовни потрошач“ и други су се показали неспособни за дугô историјско постојање. Глобални проблеми које су створили указују на ново сужавање простора и времена датих човјеку на Земљи.

Какав нови формациони тип може да преокрене људску судбину у духу препорода историјског оптимизма? Заоштрено геополитичко супарништво и нова прерасподјела свијета показују да је пријашњи формациони тип препунио свој еколошки простор и, неспособан за суштинску обнову, упустио се у социјал-дарвинистичку борбу за животна добра. Склоност ка социјалном дарвинизму се испољава у привреди и друштву кроз похвале чистом тржишту без социјалне државе, у геополитици кроз прерасподјелу свијета, и у култури кроз постмодернистичко обесвећење културних и моралних норми у стилу теорије „природног одбира“, којим нико не управља.

Дугорочно формационо рјешење треба да обезврједи геополитику на путу продора у „друго историјско вријеме[40], у ком ће пријашње просторне границе и ограничења изгубити свој смисао и значај. Дугорочна геополитичка прогноза није могућа без урачунавања логике историјског времена.

Упозоравајућӣ обрт савременог либерализма је у томе што се он не устеже да користи етничке и вјерске заједнице у разарању великих цивилизационих простора, насупрот свим идеологијама потеклим из просвјетитељства које су полазиле од предности великих отворених пред малим, затвореним просторима. Такву идеологију данас користе САД против Русије. Слично се понашала и „демократска“ Русија 1990-'91. према СССР, позивајући друге републике да успоставе свој државни суверенитет. Насупрот либералима, марксисти су били за очување јединствених великих држава и простôрā. Савремена Русија се увјерила да тактика „двојних стандарда“ води у беспуће. Подстичући етносуверенитете као „овна“ против комунизма добила је етничке сепаратизме који је могу разорити.

Са тим ће се сударити и Запад, не треба се тјешити тиме да се у њему етничке и државне границе подударају. Американизам је „идеологија новог расизма“[41], грађанског рата глобализоване олигархије против народне већине, како у властитој земљи тако и у свијету. САД чека нови грађански рат. Он ће их одбацити на Сјевер, далеко од границā које су успоставиле отимањем туђих земаља. Мексикански Југ, црнци и друге расне мањине неће вјечито трпјети понижавање. Приближава се дан када ће доћи вријеме за наплату рачунā од бијеле англосаксонске већине. Чак се и субетноси могу политизовати и затражити „суверенитет“. Огроман прилив Арапа из Магреба у Француску, Мексиканаца у САД и других народа са Југа на Сјевер припрема етничку и вјерску неравнотежу већ у скорој будућности. Разарање великих вишенационалних држава супарникā ради политичких добитака ће се вратити носиоцима те политике у њиховим властитим земљама. САД су бјелосвјетска држава препуна људи из свих дијелова свијета, свих раса и нација, вјерских и културних традиција. Заиграће мечка и у њиховом дворишту. Чему се они надају када пријетећа криза почне да ломи државне и друштвене споне? Распад САД се може очекивати у наредна два десетљећа; препуна оружја и сатанске мржње према цијелом свијету, „Америка може увући у свој понор цијели свијет“[42]. На такав развој догађаја указује „богоборачки, преступнички, паразитски и тоталитарни карактер Америке, ништавност њених животних вриједности, духовно-морална убогост великог дијела Американаца“[43]. Данашње САД потресају национална, расна, финансијско-економска, дужничка, еколошка и политичка криза. Оне иду свом законитом крају. Ни земље Западне Европе нису имуне од тог вируса. Велика Британија, Шпанија, Холандија, Белгија, Француска, Италија имају свој „унутрашњи Исток“, муслимане и друга жаришта, која могу прерасти у отворене сукобе.

Руска цивилизација се показала способна да спаја разне народе у недјељивој равницу у једну велику заједницу. И читав свијет данас постаје толико међусобно зависан да се нико не може издвојити и живјети засебно у нерањивом простору. Неодговорнô разарање великих вишенационалних држава, заигравање с племенским боговима ради такозваних „стратешких циљева“ је стратегија самоубиства, јер су велики простори не само цивилизацијско достигнуће, услови мира међу народима, већ и услови развоја.

Мало народно културно насљеђе чува самобитност, али развој друштва омогућава велико цивилизационо, велике културе. Разарање СССР је било разарање велике цивилизације, стваране више вијекова, у корист малих народних заједницā. То је била варваризација и провинцијализација читавог постсовјетског простора, у ком више скоро да нису били могући велики ствараоци, културни подухвати и дјела. Политичке елите су биле на добитку, а културни ствараоци губитници, насупрот свим великим цивилизацијама у којима је култура, црква и духовна власт била изнад свјетовне, политичке власти, свештеник изнад владара. Цивилизација се у начелу може обновити ако је опстала њена култура, дух, упркос губитку државе. Разарање духа, културе је крај једне цивилизације. Подилажење племенским осјећањима и покретима је злочин против цивилизације, само у јединственим великим просторима се рађају велике формационе идеје, које отварају вјеру у будућност. Култура игра улогу великих свјетских вјера за савременог човјека. Она враћа наду, покреће дух, оправдава пожртвовање, даје смисао законским, етичким и обичајним нормама. Рушење вјере у историју је „најновији, најопаснији облик пострелигиозног нихилизма“[44]. Без те вјере све је дозвољено (Достојевски).

Дио теоретичара ислама у савременој Русији предлаже борбу против нихилизма враћањем у загушујуће догматско насљеђе. Фундаменталистичке могућности православља су исцрпљене још у вријеме слома старовјерства, средином 17. вијека, када је дио „свештенства и мирјана, који су чували црквене установе и традиције древноруске православне цркве“[45] одбио да се прикључи реформама патријарха Никона. Расколници „беспоповци“ су вјеровали да је новообредна црква лишена благодати. Старовјерци и данас новообреднике –„никоновце“ (Московску патријаршију) сматрају за јеретике, отпаднике од истините православне цркве. Раскол је имао дубоки духовни значај, има мишљењā да је он био „судар традиционалног византијско-руског мишљења, које је тежило познању истине умом и срцем у њиховом јединству, с новоевропским рационализмом“[46]. За новаторе главно је било просвјетитељство, „вањска мудрост“, а за старовјерце морално усавршавање. Наметнуте реформе није прихватио значајан дио народа и свештенства, позивајући се на црквене оце (Атанасија Великог, Јована Златоустог, Максима Исповједника) да се могу не потчинити ауторитету црквених јерарха који су одступили од православне истине. Цар Алексеј Михајлович је био непопустљив, у Пустозерску је власт 14. априла 1682. живе спалила знамените заштитнике древноправославне побожности протопопа Авакума, свештеника Лазара, ђакона Фјодора и инока Епифанија, а масовни прогони су натјерали многе да бјеже у удаљена мјеста. Било је и групних самоспаљивања. Раскол је био дубоки прелом, који је довео до унутрашње подјеле руског друштва. Одустајање од духовних тековина средњевјековне Русије ствараних током седам вијекова од Светог Владимира, као наводно безвриједног, је и данас дубоки ожиљак у тијелу велике земље.  

Дух Русије је „профетски, окренут будућности, и уз то саборној, универзалистичкој будућности – за све, а не за изабране[47] (истакао Б.К). Владајућа „либерална“ елита у Русији је све поразе трпјела због одступања од велике руске идеје – вјере у будућност, у историју и због свог морала успјеха за изабране. Прво су као изабрану видјели Русију, која се сама, мимо дојучерашњих „братских“ народā и републикā, устремила у „европски дом“, а када су се те наде изјаловиле, у „средњу класу“, коју су на самом почетку своје владавине упропастили „шок терапијом“ и читавом својом безумном политиком. Коначно, изабранӣ су остали само са Западом повезани издајници и непријатељи Русије. Слабљење осјећања заједничке будућности је слабило и осјећање простора, на ком почива држава. Без наде у бољу, велику будућност, у историју, нико више није био спреман да штити простор.

Савремено родољубље није почвеничко, везано за тло, већ формационо, простор се освећује његовим поистовјећивањем са великим временом, вјером да се управо ту, у њему догађа историја. У САД свима, свом становништву и цијелом свијету, намећу вјеру у посебно историјско позвање Америке. Историјско и просторно осјећање је сам дух Русије, она је способна да цивилизационо уједињава велики простор зато што вјерује у велику будућност свијета. Борба главних геополитичких супарника у савременом свијету се води кроз пројекте постиндустријске будућности. Све области свијета се устројавају у хијерарију према својим историјским могућностима.

Неусклађеност различитих области живота, чињеница да су „'привреда и политика стално у раскораку'“[48], а тим више материјалне могућности и духовно сиромаштво указују гдје треба тражити излаз из глобалних проблема савременог свијета. Други свјетски рат је, бар привремено, сукоб супротстављених тежњи ријешио у корист националне државе. И током Хладног рата растао је њихов број, тако их се крајем 20. вијека на карти свијета, након слома западних колонијалних империја и пропасти СССР, појавило скоро двије стотине, вишеструко више него што је било. Међутим, економско повезивање се убрзавало, „данашње глобално друштво се, чак и више од његовог претходника пре шездесет година, суочава са задатком да помири технолошку промену и економску интеграцију са традиционалним политичким структурама, националном свешћу, социјалним потребама, институционалним аранжманима“[49]. Усклађивање економских и политичких структурā отежавају убрзани раст становништва Земље (за једну милијарду током десет годна), све већа неравнотежа између богатих и сиромашних, уништавање природе, брзи раст незапослености усљед технолошког развоја у условима либералног капитализма, раст градова, утицај глобалних медија, миграције... Неомалтузијанци губе из вида да су Малтусове прогнозе будућности биле погрешне „због способности човечанства да путем технологије развија нова средства“[50]. Ипак, нема никакве сумње да човјек треба да мијења своје понашање да би опстао на Земљи. Али, да ли се то односи само на слабе и незаштићене или и на моћне и самовољне? Савремено човјечанство се, након Хладног рата, суочава „не са 'новим светским поретком', већ са узнемиреним и распарчаним светом“[51]. Мале и слабе земље имају све мање утицаја на властиту судбину. Друштвени сукоби јачају и умножавају се. Изазови су бројни и тешки, имамо ли одговоре; како смо припремљени за будућност? Мрачна предсказања нам не могу помоћи, свијету је потребна духовна обнова.


Русија и Тихоокеански регион АТР

Савремене цивилизационе области своју будућност виде на основи великог вјерског насљеђа. „Силе које историјски делују нису националне већ происходе  из ширих узрока...“[52],  оне се могу схватити само кроз своја дејства у читавом друштву. Поље дејства тих историјских сила је културни простор, поредак вриједности и норми на ком је заснован читав начин живота. У том смислу друштва су се мало промијенила за посљедњих више од хиљаду година. Христијанизација европских народа је одредила њихову даљу историјску судбину. На утицај надмоћних најотпорнија је култура, привредне и политичке предности нису јамство коначног овладавања слабијима. Култура чува самобитност народā, она им не дā да се растворе у већим и јачим. Националне заједнице настају унутар једног друштва као његови дијелови, сама друштва су цивилизације које постоје хиљадама година. У љусци универзалне државе настаје нова вјера (хришћанство у Римском царству), која је преживљава и чува тековине прошлости. Дух остаје. Православно хришћанско друштво је настало из хеленског. Ширило се на сјевероисток из Виантије, у сукобу са исламским. Кроз Русију и Сибир избило је на Тихи океан. Од западног се раздвојило током више од три вијека, од иконоборачког спора у осмом вијеку до коначног отпадништва католичке цркве од православља 1054. године. Католицизам је „религија ужаса“[53] усмјерена на насиље и страховладу, гњев а не љубав је узрок васкрсења живота у њој. „Христос је неумољиви судија“, повлаштени предмет католичког сликарства је слика Страшног суда. Те слике су израз „папске моћи“. Папе, „ти тобожњи следбеници Петра и истински следбеници древних императора“[54] су тежиле јачању своје власти; ужаси пакла, кажњавање грешникā прожима католицизам. Насупрот њему, рано хришћанство, чији је сљедбеник православље, је било надахнуто милосрђем. Док је католичка црква централизована под влашћу средњевјековног папства, преузевши империјалну идеју Рима, Православна је његовала васељенски дух благодати и саборности развијен у учењу Цркве од 4. до 8. вијека. Савремени концепт евроазијства је настао из самопосматрања историјског пута и духа Русије, али „данас и друге државе и цивилизације са највећег копна на Земљи имају сопствени приступ овој концепцији и своје виђење полицентричног устројства света“[55]. И Турска има своје евроазијство. У вишеполарном свијету који настаје, у сусрету различитих, често међусобно непосредно супротстављених вриједности, идеологијā и политикā, требаће се изборити за достојно мјесто наше поствизантијске цивилизације и словенског свијета у цјелини у процјепу између евроатлантизма и евроазијства. 

Из протестантске етике и аскезе је настао њемачки капитализам (М. Вебер), на којем је протестантски Запад заузео водећи положај у свијету. И конфучијанско-будистичко насљеђе је дало упечатљиве резултате у развоју тихоокеанских друштава. Уз друге, и Кина се преиспитује; „будући да је најмоћнија аутохтона сила у Евроазији и да се на глобалном плану све више сучељава са САД“[56] покушава да одреди своју културу, друштво и развојну стратегију. 

Али, у азијским друштвима отпор европоцентричном духу је ограничен. Њемачка и Јапан су били алтернатива атлантизму, међутим након пораза у Другом свјетском рату су успјешно развили своје привреде на основама атлантске трговачке цивилизације. Јапанска елита се послије револуције 1860-их подијелила на присталице азијског савеза и западњаке, који су били за „излазак из Азије“. Западњаци су превладали послије 1945. и Јапан је ушао у састав велике западне „седморке“.

Судбина земаља које нису освојили Американци, првенствено Кине, ће вјероватно бити друкчија. Кина ни при каквом односу снага у свијету неће бити примљена у „велики Запад“, нити ће њена елита проводити политику потпуног западњачења. Након разорног дејства политике „демократизације“ на  руско друштво и међународни положај земље Кину неће ухватити у ту замку. На Далеком Истоку се поларизују два модела геополитичке и  стратегије модернизације. Један је поратни атлантски, а други је теоријски и практично-политички друкчији од атлантске парадигме. „Глобализација је значајно повисила значај конкуренције међу цивилизацијама...“[57], привредно супарништво све више прераста у надметање друштава и култура за властито мјесто у свијету. Привредни и политички слом социјализма, побједа Запада у Хладном рату је резултат изрођавања „револуционарно-месијанског ... друштва у буржоаско по својим вриједностима“[58], владајућим у савременом свијету. Социјализам и капитализам су се борили у оквирима једне културно-цивилизационе парадигме, двополарно поље је држало цијели свијет у својим границама. Његов слом је избацио цивилизације у средиште политике. Снага насљеђа помјера културни, па чак и етнографски прилаз испред економског. Данас у свијету има седам цивилизација. То су: 1) западна (САД, Западна Европа, Аустралија), 2) латиноамеричка, 3) православна, 3) муслиманска, 4) индуска, 5) конфучијанска (Кина, Кореја, Вијетнам), 6) јапанска и 7) афричка. Слом енергетског поља двополарног свијета је у већој мјери ослободио снагу кинеске и исламске него других цивилизација. Супарништво цивилизацијā је по својој ирационалности и дубље од међунационалог јер супротстављене стране живе у различитим вриједносним свјетовима и не могу да разумију циљеве, средства и начине борбе својих противника, тим више да спор ријеше договором. Финансијско-технички утицај Запада, етнички Кине и вјерски ислама се шире у различитим равнима. Они су туђи, чак непријатељски једни другима не само у питању власти и друштвеног развоја, већ и „самог начина живота“[59]. Сукоб води његовој дубокој измјени, при чему нико није спреман да се одрекне властитог. За разлику од унутарцивилизационих сукоба, узајамно разумијевање не само да није рјешење већ је скоро недостижно. Запад као данас најмоћнији иде на сламање противника, а то је читав незападни свијет. Тај притисак је довео до отпора. Тако је поникла организација глобалних размјера – група БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка република): тако разнородне земље и народе уједињава борба за одбрану не само њихове слободе и достојанства, већ и самог права на голи живот. Уништавање читавог низа земаља у походу Запада на свијет то несумњиво потврђује. Не мање драматичан је раскол западне цивилизације између САД и Европске уније. Насупрот америчкој безобзирности европско друштво покушава да живи на старим разумнијим и човјечнијим начелима, која су му обезбјеђивала високо благостање. Избор „поља боја“ има пресудан значај. СССР је био успјешан у борби са Западом док је била војно-политичка, али је почео губити крајем 1960-их и коначно изгубио када је пренесена у поље привреде. Несразмјера између тешке и лаке индустрије, „потрошачка револуција“ је довела до слома читавог социјалистичког поретка. Удар му је нанијела и расправа о људским правима у тумачењу Запада у Хелсинкију 1975., која је довела до растакања совјетског и друштава источноевропских земаља. Сукоб међу цивилизацијама је првенствено одређивање поља боја, предмета борбе. Борба Запада за финансијско-економски утицај даје му велике могућности, насупрот идеолошком, вјерском или етничком сукобу. Глобализација за сада тече по-амерички зато што САД у овој области још увијек имају највеће могућности, мада их у посљедње вријеме сустиже Кина.

Граница цивилизацијā је начин живота. Општост и удобност западних вриједности је посебно важна у истраживању елитā уплетених у глобализацију. Држава је мозак друштва, а елита њено средиште. Она даје правац друштвеном развоју, отјеловљује вољу народа. У времену глобализације главна борба се води у области образовања свијести; дакле, способност друштва се мјери првенствено вриједношћу свијести његове елите, која усљед свог положаја има знатно веће могућности него обични грађани. Интелигенција увиђа и одређује друштвене циљеве, али ако је потчињена вањским утицајима ради за другог а не своју заједницу. Тако се посредно остварује вањско управљање стратешких супарника. Горбачовски СССР и јељцинска Русија су жалосни примјери таквог управљања. Преокрет вриједности и идејā совјетске елите је довео до слома колосалне државе и друштва. Издаја националних интереса је достигла нечувене размјере. Либерална глобализација дивљачке социјал-дарвинистичке борбе упропаштава слабе и часне људе и народе, док се јаки и безобзирни богате. Тако се мјесне, националне елите претварају у противнародну снагу. За њима се као узором квари и цијело друштво, сами грађани. Упропаштавање омладине је наговјештај краја, тако нестају земље и народи. Украјина је живи примјер како једна велика земља може да пропадне кад пође путем лажи и издаје саме себе, заборава предачког предања.            

Нови модернизациони пут Кине и пораз западњачке политике Русије, коју изгоне из „европског дома“ у дубину Азије, су догађаји свјетско-историјског значаја. Стратегија Запада је потискивање и рушење Русије као велике државе. Политику подстицања „етносуверенитетā“ ће примјењивати и према Кини у циљу њене подјеле. Јачање Кине подстиче Јапан на „излазак из Азије“, а САД на даље јачање јединства океанског свијета против континенталног његовим уситњавањем кроз „сукоб цивилизацијā“. Раздвајање на правцу историјског времена, модернизација атлантским „правовјерним“ и другим, новим алтернативним путем, се може подударити са старим геополитичким паром копно-море, „хартленд-римленд“. Односи у свијету су одређени тиме што су Запад и ислам, који угњетавају Далеки Исток под вођством Енглеске, „устали ... против Русије“[60]. Западна новопаганска цивилизација и ислам - новојудаизам с мачем, који је остварио идеју цара-освајача, су се устремили на Русију у којој је сачувано хришћанско предање. Далеки Исток, Кина и Индија , „није нам стран“[61]. Потребно је „приближавање Индији“[62], оно је могуће на основи хришћанства. Браманизам, неодређено једно, не одговара на питање како је могуће превазићи сукобе и успоставити јединство разних народā и земаља. Браманистичко једно не даје заповјест ни образац, ограничено је на ријечи без дјелā. Оно занемарује разлике – узроке раздора, умјесто да их мири. Потребан је заједнички циљ и дјело да би људи имали заједничког бога. Русија треба да великодушношћу ствара образац савршеног, хришћанског друштва свеопштег људског братства. Значај Индије је свјетски. Сва историјски значајна царства и народи су се уздигли владајући путем према њеним бајословним богатствима.    

„Атлантисти“ су злоупотријебили повјерење Русије, сатјерали је у угао, могуће је не само ради својих кратковидих себичних интереса већ и зато што је атлантски цивилизациони модел коначно исцрпљен. Русија се заваравала, 1990-их се устремила према Западу управо када су је коначно престали сматрати западном земљом. За њу је избор повратак својој евроазијској самобитности у савезу са Кином и Индијом. Одбијање Запада да је прими у „златну милијарду“, заједницу повлаштених народа, је створило сасвим нову слику свијета. Оно „припрема такав изазов какав историја још није знала“[63]. Обнова двополарног склопа свијета, након његовог слома крајем Хладног рата, ће уздићи трећи свијет, који је постао „свјестан заједништва својих судбинā“[64], неочекивано проширен постсовјетским простором. Он ће се уједињен супротставити западном освајачу. Али, његов одговор неће бити насилна геополитика. Ново самоодређење евроазијских држава је могуће само на основу новог историјског пројекта постиндустријског друштва. Историјска раздвојеност Русије између Истока и Запада ће бити коначно превладана савезом с Истоком. Мање-више принудно западњачење ће замијенити друкчији модел модернизације. Нови, истински глобализам треба да обнови заједничке историјске изгледе развоја цијелог човјечанства, а не само једног његовог дијела. Геополитику, борбу за прерасподјелу простора ће замијенити нова хронополитика - прерасподјела друштвеног времена у корист духовног и друштвеног напретка, стварања и развоја нових вриједности и смисла живота. Философија будућности ће се ослањати на хришћанске вриједности, а не постмодернистичку подјелу људи на расу господе и расу робова. Да би дошли до истинског смисла живота треба се ослободити лажних. 

Јапан је заједно са другим „азијским тигровима“, уз све успјехе, остао у оквирима атлантског формационог модела техничке цивилизације. Ново геополитичко разграничење римленда и хартленда, Јапана и Запада, с једне, и Русије, Индије и Кине, с друге стране, ће постати чинилац убрзане формационе поларизације. У току је стварање „такозване Велике Кине, која заправо укључује континенталну Кину, Хонконг, Макао, Тајван, Сингапур“[65], основане су оцјене да је „XXI вијек – вијек кинеске цивилизације“[66]. Каква ће она бити? Класична идеологија раста, коју је створио Запад а преузеле позападњачене земље Азијско-тихоокеанског региона, је историјски превазиђена. Еколошки и морални тјеснаци потрошачке „фаустовске културе“ дāју на знање да је прометејски порив Запада пресахнуо.

У дугорочној прогнози двије формационе могућности, геополитичка и формационо-цивилизациона мјерила су тијесно преплетена. Западњачку, прометејску историју човјечанства више није могуће продужавати упркос настојањима глобалиста; треба развити руску, словенско-православну парадигму формационог развоја у сарадњи са насљеђем других великих евроазијских култура. И Русија и Кина су се током „социјалистичке индустријализације“ заразиле вирусом западног прометеизма зато што су у обе културе постојале одређене претпоставке за то. Могуће је да је једино индо-будистичка цивилизација истинска алтернатива освајачком етосу прометејских друштава. Она су снижавала положај природе и културе претварајући их у просто средство и предмет прераде. Западна мисао је извршила прелаз из традиционалне метафизике у физику умртвљавањем природе и тако постала једно од основних средстава технолошког доба новог вијека.

Индо-будистичка цивилизација не издваја човјека као господара свемира, не ствара управљачку хијерархију у свијету. И најмањи створ се посматра као вриједност по себи у склопу живог космоса. Ако пут ка постиндустријском друштву не иде кроз нови круг научно-технолошке револуције, већ кроз духовну обнову неизбјежну због опасности коначног разарања природе и друштва, нову мудрост треба црпити у индо-будистичкој цивилизацији.

Тај цивилизациони заокрет се може подударити са глобалном геополитичком двојношћу. Запад све више против Русије и читаве византијско-словенске цивилизације користи муслимане, првенствено Турску и туркофоне земље и народе дуж читаве јужне границе. Крсташи су својевремено напали Византију и створили Латинско царство (1204-1261) прије него што су је освојили Турци, а данас напад Запада и муслиманског свијета на православни тече истовремено. Турци су претворили Константинополис у Истамбул, храм Свете Софије, премудрости Божије у џамију, муслиманску богомољу захваљујући Западу, а данас претварају српске градове и села у муслиманска. Дуга, петовјековна историја Источног питања је логички „епилог историје Византије“[67]. Послије пропасти Византијске империје османлијски Турци су приграбили њено насљеђе и народима Мале Азије и Балкана одузели државе и слободу. Ми не можемо и не смијемо заборављати историју. Она се понавља зато што ништа не знамо или нећемо да знамо о њој. Руси су у народним билинама и љетопису још у вријеме пада Константинополиса 1453. схватили и добро оцијенили историјски преокрет до ког је дошло. Државно-правна замисао о Москви као Трећем Риму подигла је идеју Источног питања на раван „теорије о томе да Византијско царство припада руском цару по праву наследства, да оно представља његову очевину за коју се треба борити“[68]. Упоредо с Источним питањем у Русији 15. вијека се изучавао развој националне самосвијести. Наше вријеме је далеко испод тог духа, у противном не би доживљавали данашње разорне поразе. Тежња Русије ка политичком и духовном вођству у грчко-словенском свијету је израз његових историјских потреба, што треба да суштински одређује живот грађанског друштва и спољну политику земаља које га чине. 

Основни цивилизациони кодови савременог свијета нису још изучени. Наводно хришћанском Западу су одвајкада ближи муслимани него православни Грци и Словени. Није ли у питању нека неријешена загонетка цивилизационог генотипа, а не само геополитички разлози? Савез Запада са муслиманима против Русије и Индије, па и Кине, је одређен прозелитским духом тих цивилизацијā. Муслимански свети рат против невјерника (џихад) је сродан освајачком етосу фаустовске културе, која природу и друге културе види као пустињу коју треба освојити.

Свака од великих цивилизација има више развојних праваца, подударних са многозначношћу људске историје. Она стално тумачи свјетске културе стварајући нове, неочекиване поретке вриједности и смисла. Геостратешка игра Запада можда води стварању новог двополарног свијета. Главна претпоставка савременог геополитичког истраживања је да коначна побједа једне од страна није могућа од када иза националних држава и њихових савеза стоје цијели цивилизациони свјетови. Прогноза се гради на моделу развоја „изазова и одговора“, што значи да што је јачи притисак стране која напада јачи ће бити и одговор друге која се брани, све до крајње двојне поларизације свијета на: – 1) океански свијет: широки савез Запада, позападњаченог Далеког Истока (Јапан, Јужна Кореја) и муслиманског свијета и – 2) континентални свијет: Русија, Кина, и Индија. „Срећом по Америку, Евроазија је превише велика да би била политички јединствена“[69], цинично запажа (и сатански прижељкује) сиви кардинал америчке политике. Увиђајући њене вишеструко веће могућности од америчких („Кумулативно, евроазијска моћ увелико превазилази америчку.“[70]) он злобно не само да жели већ и све чини да људи у њој не живе у миру и сарадњи! Зар се на такав начин може бити „лидер“ и у селу, а не предводник свијета? Савремена свјетска криза није финансијско-економска ни еколошка, њени коријени су много дубље: она је првенствено морална. Са таквом „елитом“ Земља се већ извјесно вријеме налази на рубу новог, можда и посљедњег свјетског рата имајући у виду моћ оружја којим зликовци располажу. 

У муслиманском свијету се издваја Иран, који је у дубоком сукобу са САД, и њему блиске шиитске заједнице. Таџици, Пуштуни и Курди су несклони турској држави и цивилизацији. У сукобу Русије са пантурском неоосманском политиком Анкаре Иран заузима проруски став, забринут за свој сјеверозапад насељен Азерима. То је основа за савез Русије и Ирана. У иранској култури су под наслагама мухамеданства сачувани архетипови зороастризма, који је из пантеона индоиранских богова изгнао свирепу касту војникā и похлепних ратара. У муслиманском свијету Индоиранци се не само етнички, већ и културно издавајају из турског свијета сунита. Архетипи зороастризма зближавају Иранце са индо-будистичким свијетом и супротстављају их муслиманском. Даља поларизација свијета ће се вјероватно наставити, Запад се не зауставља ни пред чим.

Архитекте „новог свјетског поретка“ плаше народе митом о јединственом исламском свијету који се припрема да овлада другим цивилизацијама. Сами муслимани су подијељени на сунитску већину и шиитску мањину. Мит о исламској опасности користе за оправдање дејстава НАТО усмјерених на успостављање америчке неформалне планетарне империје. Док је у Саудијској Арабији фарисејски, моралистички вахабизам „званична идеологија“[71], други, у свему супротни пол чини ирански ислам и њему блиске струје, у којем је битна мистика личног и заједничког преображаја на божијем путу. 




Средња Европа између Русије и Запада

Русија се као цивилизационо многозначна земља геополитички може окренути како Истоку тако и Западу. Могући правци руске геополитике су: „1) цивилизациони – источно-хришћански, , 2) етнички – словенски и 3) словенско-турански – хришћанско-исламски. Не сме се губити из вида још  један правац: 4) азијско-тихоокеански – средиште света премешта се из атлантског у тихоокеански басен[72]. Кина се, можда несклона великом евроазијском савезу, може и затворити у оквире „велике кинеске привреде“ (Кина и друге земље југоисточне Азије). Европска политика Русије у сваком случају треба бити самостална, она не би смјела ићи путем епигонског „атлантизма“ '90-их.

Уједињење Њемачке је изазов атлантистичком поретку успостављеном послије 1945. Нова Средња Европа која настаје око ње је окончала са старим источноевропским и евроазијским поретком које је створио СССР, али доводи у питање и англо-амерички поредак, успостављен у Хладном рату. Европи је пријетила американизација, не само геополитичко већ и утапање у индустрији примитивне масовне културе. Океанско-континентална, романско-германска и католичко-протестантска двојност Европе се претварала у једностраност американизоване провинције атлантске метрополе.

Ширење НАТО на Исток је опасно колико за Русију толико и за Европу, оно значи њену дугорочну американизацију, која слаби положај и Европе и Запада у свијету, гипкост и многоликост њихових стратегија. Обнова Средње Европе даје могућност да се поново успостави самобитност Европе изгубљена послије 1945. и обнови разноликост Запада. Та обнова неумитно добија карактер мање или више отворене „алтернативе американизму[73]. У чему се она састоји?

Прва могућност је континентална идеја. Самобитност Њемачке као континенталне земље евроазијског хартленда има велике геополитичке могућности. За уједињену Њемачку као средњеевропску земљу најважнији постају односи са Русијом као средишњом земљом евроазијског „срца свијета“. Њемачка ће градити геополитички хартленд са Русијом или ће га Русија стварати са Кином у неком другом виду. С континенталном као чисто геополитичком покреће се и „европска културна идеја“[74]. Америчка идеологија касног либерализма је непријатељска култури. Њена економска логика и тржишно упроштавање се сматрају самодовољним, друштвена и културна питања одбацују као сувишна. Културу сматрају непријатељском духу предузетништва и трговине. Чикашка школа и њени сљедбеници у другим земљама полазе од става да се економији супротставља култура, која је у ствари скуп идеја, начела и усмјерења без којих се не може развијати ни једно друштво. Упркос владавини теорије „економског либерализма“, упоредо с тржиштем и даље, мада потиснута у други план, постоји „нетржишна“ култура, коју покрећу неке друге вриједности и побуде. У „'култури господарења'“[75] или власти развија се током историје тип човјека са свијешћу господара, са “вољом за моћи“, али истовремено и тип поробљеног човјека који се поистовјећује са својим друштвеним положајем усљед свакодневног злостављања, забранā и насиља. Средњеевропска алтернатива американизму ће вјероватно временом поред геополитичког удаљавања постати и културна побуна. Она може имати важне политичке посљедице, европска интелектуална револуција може одиграти велику улогу у стварању Средње Европе, не мању него тежње Њемачке и опште геополитичко кретање.

Каква је улога Словена у Средњој Европи? САД и Њемачка су им намијенили различите задатке. САД су још почетком '90-их подржавале смјену власти  у Њемачкој и цијелој Европи потребну „за прелаз од паневропеизма ка глобализму“[76], који национално-државне и културно-цивилизацијске интересе подређује либералном „отвореном друштву“. Њемачка је, насупрот САД, источноевропске земље припремала за обнову пројекта „Mitteleuropa“, који је доводио у питање идеју атлантске заједнице и опстанак НАТО. Шта се стварно десило? С нестанком Источне Европе већина словенских земаља је изгубила свој особени културни и геополитички простор. Поредак који је створио СССР послије 1945. је етнички и културно у основи био словенски, преласком из Источне и Средњу Европу мијења се цивилизациони и културни положај словенских народа. Источна Европа је била словенска, Средња је германска. Католички словенски народи - Пољаци, Чеси и Словаци, тим више Словенци и Хрвати постају маргиналци у тој њемачкој Средњој Европи. У социјалистичкој заједници Варшава и Праг су доживљавани као властити Париз. Преласком на Запад ти народи постају словенски маргиналци романско-германског свијета, а њихове престонице безначајни провинцијски градови. Прагматичном мишљењу може изгледати да је промјена друштвеног и културног положаја неважна у односу на привредну корист и прикључење Риму савременог свијета, Западу. Међутим, ни ту нису испуњена очекивања, напротив, извршена је деиндустријализација источноевропских земаља, које су за вријеме социјализма достигле сразмјерно висок ниво привредног развоја.

Западни Словени  „се распадају на два дијела: јужни и сјеверни, одвојене један од другог са два инородна клина: њемачким и мађарским“[77]. Јужни дио чине „Бугари, Срби, Хрвати, Словенци“, а други „Пољаци, Чеси, Словаци, Лужички Срби, Кашеби“[78]. Већина западнословенских народа су католици, склони свом средњеевропском и западном идентитету. Да би православна Русија била истинска матица словенских народа она сама треба да постане „хришћанско царство ... правде и милосрђа“[79]. Њој предстоји пут унутрашњих преображаја који ће је припремити за ту улогу.

Али, губитак културног положаја је озбиљна опасност за народе који мијењају своје мјесто у свијету, при оштрим заокретима прво жртвују маргиналце. Може ли се умањити опасност за народе који су прешли у Средњу Европу? Могу ли Словени у њој развијати своју самобитну културу, не клањајући се Германима?  Без ње Словени ће се растворити у туђој и постати њен пусти додатак. Може се  претпоставити да ће америчку надмоћ у атлантској Европи замијенити њемачка у Средњој Европи. Сарадња Њемачке и Русије као водећих европских земаља дала би могућност Словенима Средње Европе да сачувају своју културу и цивилизацију.  Уз заштиту од „грозног панславизма“[80] разлог непријатељства према Русији је и „заштита католичких интереса на Истоку“[81].

Народи Источне Европе, оптерећени искуством тоталитаризма, ушли су у НАТО и Европску унију, мислећи да ће се тако заштитити од руског империјализма. Окретање Русије Истоку коначно би поставило дамоклов мач германизације над главама свих тих народа. Истјеривање Русије из Европе, бременито многим опасностима, води управо у том правцу. Противтежу германском свијету не може успоставити нико други већ Русија. Дугорочни интерес Западних Словена је да моћна, угледна Русија буде присутна у Европи и европским пословима.

Сама Европа је заинтересована за Словене у Средњој Европи јер без њих се неће моћи одупријети америчкој атлантској политици. Њемачка као једна од водећих западноевропских култура је изблиједила током американизације. Атлантистичка усредсређеност на привреду слаби положај културе у друштву. Њемачки романтичарски одговор на просвјетитељство у првој половини 19. вијека, на једнострани рационализам, је сачувао културну разноврсност Запада и његове стваралачке могућности. Данашњи поход економског и трговачког прагматизма на културу припрема њен новоромантичарски одговор уколико је она још способна да се супротстави. Средиште те побуне може бити само словенски свијет, у ком су се још сачувала жаришта духовне самобитности, западни је већ сагорио. Мада су се Словени током  историје раселили „остали су стари заједнички духовни корени. У борби са западним народима општинско и духовно су се искристалисали као основе словенског начина живота насупрот личном и материјалном“[82].

Питање културног заокрета у цјелини зависи од савременог формационог преласка из индустријског у постиндустријско друштво. Постмодернистички американизовани либерализам осуђује сваку могућност супротстављања духа и културе економској логици као назадни традиционализам. Међутим, потребе и интересовања савременог човјека далеко превазилазе економске; образовање, наука и култура отварају могућност преласка из индустријског у друштво знања. Улазак Словена у „европски дом“ на идеологији либерализма може разорити њихове духовне могућности стечене у претходном, социјалистичком друштву, у демократском систему образовања. Словени могу постати јефтина радна снага у тој новој Европи, којој никакво озбиљно знање и култура не требају. Да би Европа постала достојан супарник Англоамерици и тихоокеанском свијету Словени морају добити одговарајући положај у њој.

Геополитички и политички приоритети идеолошки постављени као концепција прелаза из тоталитарног у демократско друштво су потиснули кудикамо важнија формациона питања уласка у постиндустријско друштво. Услови живота су страховито погоршани у земљама које су преузели побједници у Хладном рату. Формална, политичка демократија је надвладала социјалну демократију. Друштвени односи у предузећима су стрмоглаво уназађени, под изговором економске нерационалности уништен је систем социјалне заштите, а предузећа су изгубила карактер друштвених установа претварајући се у средство за извлачење добити. На тај начин Источна Европа је претворена у друштво чији је начин живота сличан раном „дивљем капитализму“. Пропадање људи и друштвених односа је претворило милионе у нове варваре. То је пораз, а не побједа европејства. Обнова Средње Европе захтијева и своју социјалну идеју. То је задатак Словена у новој Европи. Побједа капитализма над социјализмом не би смјела бити пораз велике социјалне идеје, без које се човјечанство неће моћи супротставити опасном паду у социјални дарвинизам. Да би створили животно способно друштво потребан нам је „истински демократски друштвени и политички поредак заснован на највишим историјским вредностима“, „демократија која једнако уважава права и интересе појединца и заједнице, почев од породице преко насеља до целе нације, државе и цивилизације“[83].

Пад у национализам и социјални дарвинизам су двије болести које су пратиле геополитички заокрет на постсовјетском простору и другим бившим социјалистичким земљама Источне Европе и Балкана. Сматрало се да ће перестројка тоталитарни СССР претворити у демократски савез са просвјетитељском културом у вишенационалном друштву. У стварности тоталитарни поредак није замијенио демократски већ крајње националистички, пун сукобā. Трагични обрт је у томе што слом совјетског тоталитарног поретка није био побједа већ повлачење европског просвјетитељства у Евроазији.

Други показатељ пропадања је разградња иновационог комплекса (образовање, наука, култура) и социјал-дарвинистичка варваризација друштвених односа. Како сачувати цивилизацију од тог варварства? Након одушевљења демократизацијом пред народима је поникло сурово питање уназађене друштвене стварности и њихове будућности. Могућӣ одговори су амерички, средњеевропски и руски правац развоја. САД настоје да наставе атлантизацију цијеле Европе заједно са политиком економске либерализације. То је политика потпуног пораза Источне Европе као дијела бившег Источног блока, зато се прāви сукоб у овом простору води између Њемачке и Русије.

Тежња Њемачке да ствара хијерархизовани поредак у Средњој Европи, у ком је Словенима и Мађарима намијењен трећеразредни положај, води његовом пуцању. Једину противтежу Њемачкој може створити Русија. Руска идеја је „хришћанска идеја“, историјски задатак Русије је успостављање васељенског јединства у ком ће бити слободни сви – „Црква, држава и друштво“, да оствари „верну слику божанствене Тројице“[84] на Земљи. Словени су упућени на Русију, са моћном словенском матицом њихов положај у Средњој Европи ће бити виши. Владама и народима Средње Европе то треба бити јасно, што прије тим боље.

Међутим, од Русије која би и даље слиједила САД и америчку либералну идеологију Словени не би могли очекивати никакве помоћи. Умјесто уравнотежења крајности атлантизма Русија би их продубљавала као што је то било у вријеме рата у Југославији 1991-'99. Геополитички поход атлантизма оштро уназађује човјека, друштво и културу поражених земаља. САД су послије Другог свјетског рата, суочене са СССР, дале помоћ Европи кроз Маршалов план. Током година слабости Русије, када нису имале супарника нису давале ништа. Цивилизовано понашање побједника је условљено постојањем стварног супарника, у противном он дозвољава себи све што хоће. Сада када је Русија ојачала Запад је дигао узбуну, оптужујући је за обновљене империјалистичке тежње. При том западне земље безочно користе економску блокаду, противну међународном праву, политичко затварање, бјесомучни информациони рат и подмукле, прљаве подухвате специјалних служби да би је ослабили. Стварање Евроазијског савеза даје могућност за успостављање достојног мјеста словенских народа у савременом свијету. Злочиначко мијешање Запада, САД и европских земаља, у унутрашње послове Украјине покреће првенствено тежња да се онемогући зближавања земаља историјске Русије („Руског свијета“) и обнова јединства постсовјетског простора.


Словени и муслимански свијет

Сагласност Русије са западним, у њему и средњеевопским, свијетом заснива се на признању првенства начела развоја. Руска политика се супротставља западној, а средњеевропска атлантској у оквирима тог начела. Атлантски свијет је склон да обнавља техноцентризам и одређује прелаз ка будућем друштву као нови круг научно-технолошке револуције, „глобално отворено друштво – отворено за експлоатацију безобзирним конквистадорима свјетског тржишта -  води нас не напријед, већ назад, од грађанских ка колонијалним односима“[85]. Насупрот њему, руски или средњеевропски свијет ће тежиште преусмјерити на стратегију развоја човјека и преокрет у области поретка вриједности.

Сагласност и сарадња руског са муслиманским свијетом је могућа на рјешењу другог, у 20. вијеку до крајности доведеног питања нихилизма. Он је „побочни резултат посттрадиционалистичког принципа развоја“[86]. Ослобођење личности узбуђује машту „прометејског човјека“, скида забране и разара духовне, моралне везе друштва свеопштом распуштеношћу. Још 1870-их Николај Фјодоров упозорава: „Садашње вријеме је можда најкритичније; предстоји да се ријеши основно питање: они који су се издвојили из општине треба да се врате у њу или пак општина треба да се разруши? У посљедњем случају судбина наша је извјесна; садашњост Запада је наша будућност, управо тако као што је садашњост Кине будућност Запада; и на Западу, као сада на Далеком Истоку, „ствар“ ће бити све, а човјек – ништа; друкчије речено, потпуно уништење сваког повјерења и љубави међу људима... У случају разарања општине подражавати, а не мислити ће бити наша судбина, наша девиза. Ако се пак они који су се издвојили из општине врате у њу, тада нам предстоји велики, у потпуности самостални труд.“[87] 

Данашње разарање хиљадугодишњег моралног насљеђа, заснованог још у вријеме настанка великих свјетских вјера, укидање моралних вриједности и норми је достигло такве размјере да представља свјетски проблем. Морални пад поткопава духовне основе цивилизације, он је узрок свих других невоља савременог свијета. Дуго се сматрало да је слобода „прометејског човјека“ услов његове стваралачке способности. Главна брига европске модерне је била како да се склоне препреке на путу новација. У тој усрдности укинуте су све светиње и норме, самовоља је прешла све границе. На једној страни створена је огромна моћ (нуклеарно, метеоролошко и геофизичко, хемијско и биолошко оружје), а на другој морална неодговорност (криминал, грађански ратови) је достигла такве размјере да је то постало главни проблем и пријетња савременом свијету.

Фундаментализам је покушај да се кроз наносе дође до неупитних основа моралног живота, утврђених у Великој књизи. Муслимани сматрају да је духовни живот упропастио западни „прометејски човјек“, што не оспорава ни западна наука. Културолошка методологија је показала да су инструментална наука, индустријска револуција и економски раст као дјело западне цивилизације створили политичку демократију и дјелотворну привреду, али, на жалост, и увели свијет у дуго раздобље нихилистичког оспоравања свих духовних и моралних вриједности и норми цивилизованог начина живота. Муслимански фундаменталисти једнострано одбацују савременост, али с правом скрећу пажњу на морални нихилизам.

Православни свијет располаже већим могућностима за успостављање сагласности са муслиманским него западни. У православној култури има мање самовоље него у западној. Идеја саборности, која је у основи православног начина живота и учења Цркве, је „супротна и католичкој ауторитарности и протестантском индивидуализму“[88]. Саборност је заједништво којем је стран католички спољашњи ауторитет, али и протестантска лична усамљеност и затвореност. Дух саборности у себи обједињава дух слободе и дух заједништва, он је истинска руска идеја. Она има универзалну вриједност. Руска цивилизација има свјетско-историјски значај зато што је она спој два свијета, хришћанског и муслиманског. Русија је смирила степске номаде и претворила их у сједилачке народе, њихове пашњаке у оранице. Данашње разарање руско-турске цивилизационе везе је пријетња ослобађања пригушених порива за пљачком и разбојништвом, за лаким богаћењем кроз истовремено укидање надзора државе и друштвеног морала.

Слом западњачког модела модернизације пред православни и турско-муслимански свијет поставља један исти задатак превладавања нихилизма. Обнова патријархалног друштва са архетипом оца, својственог објема културама, би могла обновити теократију сличну оној у Ирану са Хомеинијем и ајатоласима, што није рјешење. Идеја формационог скока у постиндустријско друштво отвара друкчије изгледе. Примјена западних модела модернизације у источним цивилизацијама је културолошки незаснована. Она доводи у питање и достојанство источних народа претварајући их у обучаване сљедбенике. За продор у ново друштво треба слободно стваралаштво, а не ропско подражавање. Умјесто ширења западног треба стварати властити начин живота кроз стваралачко тумачење друштвеног и духовног насљеђа. Утицај Русије у муслиманским земљама може допринијети њиховом избору пута у постиндустријско, а не повратак у теократска друштва средњевјековног типа. Идеја Евроазијског савеза даје могућност обнове веза Русије са муслиманским земљама Средње Азије и Закавказја. Данас се у Евроазији рјешава питање судбине просвјетитељске културе и начина живота ствараних током више стољећа уз помоћ Русије. Ако се европска идеја не тумачи догматски, не изједначава са атлантизмом или романско-германском цивилизацијом, тада глобална равнотежа између Истока и Запада као и раније зависи од Русије. Моћна Русија ће уз све тешкоће држати бакљу просвјетитељства у Евроазији. Слабљење православне цивилизације, а тим више њен слом као политичког и културног субјекта свјетског значаја би непосредно сударили западни, муслимански и тихоокеански свијет у борби за прерасподјелу простора. Отвореност руске културе и православне цивилизације у цјелини према другима, спремност и способност да стваралачки усваја њихова искуства је добра нада да ће опстати у савременом узнемиреном свијету.


Балкан на међи свјетова

Скривене покретачке снаге распада Југославије и етничких сукоба су „у намјери САД и Западне Европе из периода Хладног рата да униште социјализам у Источној Европи и Совјетском Савезу“[89], а потом и словенско-православну цивилизацију. Окупација Босне и Херцеговине је „дио плана о америчкој војној и политичкој доминацији у Европи и бившем Совјетском Савезу“[90].  

НАТО је почетком 1994. покренуо пројект Партнерство за мир, који је бившим социјалистичким земљама Средње и Источне Европе нудио програме обуке и судјеловање у мировним снагама. Учешће у том програму узело је више од двадесет земаља, укључујући Русију. Она је прихватила да учествује у програму Партнерство за мир да не би била потпуно искључена из европске безбједносне структуре. Кроз Партнерство за мир „су, у ствари, чланице бившег Варшавског пакта укључене у НАТО савез“, чиме је „започета и политика на 'два колосека' према Русији“[91], којом јој се нуди испразан однос да би се ублажила њена забринутост због ширења тог савеза. Своју подршку ширењу демократије у свијету САД су поткријепиле гигантским војним буџетом.

НАТО савезу су се придружиле: Чешка, Мађарска и Пољска 1999., Бугарска, Румунија, Словенија, Словачка, Естонија, Литва и Латвија 2004. и Хрватска и Албанија 2009. Сада он има 28 држава чланица, од  којих су шест словенске: Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска и Бугарска. Значи, све католичке и православна Бугарска, која је била савезница непријатељā Русије у Првом и чланица фашистичког војног савеза у Другом свјетском рату.

С друге стране, српске земље су подијељене између бивших југословенских република и изложене непрекидним притисцима и уцјенама.

НАТО је '90-тих на Балкану почео највеће војне операције у Европи након Другог свјетског рата. Циљ САД је био успостављање владавине над овим простором у склопу стварања „новог свјетског поретка“, који искључује слободу и самосталност свих других народа и држава, не само малих и слабих. САД, Њемачка и друге чланице тог савеза су користиле силу против српског народа и истовремено њега, који је стварно био жртва, оптуживале за сва зла која су се чинила у току рата. „Највећи проблем у Југославији, од самог почетка, било је страно мијешање... Двије западне силе, САД и Њемачка свјесно су настојале да дестабилизују, а затим и растуре земљу... Те силе су пажљиво испланирале, припремиле и помогле у сецесији која је подијелила Југославију“[92]. Оне су иза сцене биле укључене у сва раздобља сукоба. САД су, спроводећи своју неолибералну политику глобализације, прво током '80-их предузеле читав низ економских мјера против Југославије (проведене су рушилачке економске реформе којима су уништавана државна предузећа, чиме је створена унутрашња напетост), захтијевале одвојене изборе у републикама уз њихово претходно одобрење поступка и резултатā изборā, помогле долазак крајње десничарских странки на власт, подстакле муслимане и Хрвате да једнострано, против воље Срба, прогласе Босну и Херцеговину за суверену државу, одбациле Лисабонски споразум постигнут 18. марта 1992., којим се могао избјећи грађански рат, охрабрујући муслимане да могу добити много више. Заједно са САД истим путем кренула је Њемачка из својих себичних интереса, а за њом и тадашња Европска зеједница. План Запада је имао у виду „независну Босну и Херцеговину, у којој доминирају муслимани и Хрвати, у савезу са независном Хрватском и упоредно веома ослабљену Србију“[93]. План који је тада још прикриван био је стављање читаве Европе, укључујући Русију и читав постсовјетски простор под америчку контролу. Намјеру САД и Њемачке је била да Балкан подијеле на мале, слабе државе и да га тако поново колонизују. Њемачка је наставила да проводи политику Другог рајха и нацистичку политику Трећег рајха. Она је себи преко Словеније, Хрватске и БиХ обезбједила излаз на Јадранско море, а преко подјармљивања Србије намјерава да успостави и контролу над „новим каналом Рајна-Дунав“[94], путем од Сјеверног до Црног мора. Предвиђено је да јужни дио Балкана падне под америчку контролу, да Македонија постане средишњи дио америчке интересне области ради путева који воде кроз њу на правцима Исток-Запад и Сјевер-Југ. План је био да америчка интересна сфера обухвати и Албанију, и отимање Санџака и Косова од Србије. Неки амерички планери су заговарали и обнову „Велике Албаније, под туторством САД и Турске, у коју би се укључио ланац малих муслиманских држава, међу којима вјероватно и Босна и Херцеговина, са излазом на Јадранско море“[95]. Мада су биле савезници у разбијању Југославије САД и Њемачка се „сада боре за превласт у различитим дијеловима земље, нарочито у Хрватској и Босни и Херцеговини“[96] ради јачања свог утицаја на Балкану. У ту борбу су укључене и друге земље и њихове банке и компаније. Југославија им је била интересантна не само сама по себи већ и због путева који преко ње воде према Црном и Каспијском мору, према каспијској нафти и гасу.  На том правцу најзначајнија је Турска, савезник САД који повезује јужну Европу са Блиским и Средњим Истоком – Сиријом, Ираком и Ираном. Запад је заинтересован за „политичку стабилност“ на овом простору, хоће да се осигура од могућих промјена које би угрозиле његове економске интересе. Амерички план је стављање евроазијског простора између Русије, Кине и Индије – „евроазијског Балкана“ под своју контролу. То је велики простор са око 25 земаља и око 400 милиона људи, етноконфесионално врло шаролик са претежно муслиманским становништвом, на ком играју на карту сукобā и подјелā. То се данас дешава у Сирији, Украјини, Јемену. Наравно, ово потчињавање не иде без прекомпозиције простора у којој САД помажу себи наклоњене групе и сатанизују друге, као што је било и у Југославији. И сукоби сунита и шиита, које потпаљује Запад,  имају за сврху колонизацију тих земаља. Либерална идеологија демократије и људских права ратује против „тиранских режима“ за јединог, великог газду.

Значајну улогу у стварању новог склопа Европе и свијета има њемачки план о Средњој Европи, који укључује њемачко вођство и „нову подјелу рада у Европи“[97]. То је замисао о организовању Европе у концентричне кругове око средишта, које би била Њемачка – научно-технолошки и социјално-економски најразвијенија, са командним политичким положајем у читавом европском поретку. У њој би биле усредсређене најисплативије привредне гране, оне које би усмјеравале и усклађивале развој других области. Њима би биле препуштене остале дјелатности, по заслузи и по милости газде. Удаљенији кругови би били неразвијенији и сиромашнији. Прстен непосредно око Њемачке, који би обухватио „дијелове Велике Британије, Француску, Белгију, Холандију и сјеверну Италију“[98], би био сразмјерно развијен, али слабије него Њемачка, а сљедећи, који би чинили „сиромашнији дијелови Западне Европе и одређени дијелови источне Европе, са нешто индустрије, прераде и производњом хране“[99], знатно сиромашнији од газде (Њемачке).  Већина источне Европе би се налазила у том спољном прстену, у вазалном положају. Главнина производње ишла би газди, за опслуживање његових апетита. Циљ Њемачке је „прелазак читаве европске економије на капиталистички систем око снажног њемачког језгра“[100]. Најкраће, Њемачка остварује план о Европи као својој колонији. Чему се могу надати Срби у тој Европи?

Европске земље су олако предале свој суверенитет бриселским чиновницима. Већи дио источне Европе биће сиромашнији него што би био да је сачувао свој национални и државни суверенитет. Ту судбину су намијенили и Русији. Квази-либералне „реформе“ '90-х, које су наметнули Свјетска банка и ММФ су водиле управо у том правцу: индустријска производња је преполовљена, а животни стандард становништва је пао на ниво земаља Трећег свијета. Али, Русија је покренула свој пројекат стварања Евроазијског савеза. Нестанак Совјетског Савеза је за Запад створио могућност искориштавања огромних богатстава источних земаља. Оне су стицањем своје независности постале исувише слабе и рањиве. Кренуле су путем своје колонизације, сличне земљама Трећег свијета. Запад ни најмање није био заинтересован за њихов истински научно-технолошки, друштвени и културни развој. 

Главни актери у југословенском рату су биле западне финансијске и банкарске корпоорације, које преко својих наднационалних органа и владā западних држава врше прерасподјелу свјетског богатства и моћи. За остваривање својих циљева Запад је, уз политички и економски притисак и војну силу, обилно користио и ОУН и друге међународне установе. Суд у Хагу је његов изум, који треба да оправда злочине које су починили над Србима и зло и невоље у које су гурнули не само Југославију већ и читав Балкан. Војна и економска надмоћ, коју је стекао након нестанка СССР и Варшавског савеза, омогућила је Западу и  да отворено крши међународно право, односећи се према њему као сувишном терету. Срби су протјерани из Хрватске, Федерације БиХ и са Косова и Метохије ради много ширих стратешких интереса земаља НАТО. Рат против Југославије Вашингтон је искористио да преобрази НАТО, претварајући га у војну силу за дјеловање по цијелом свијету. Нове НАТО-базе су изграђене у низу источноевропских земаља, а највећа Бондстил (Bondsteel) у отетој српској покрајини.
Супарништво великих сила је појачано након уједињења Њемачке, која је у рату у Југославији наставила да игра своју већ историјски добро познату гнусну улогу на Балкану. САД су спријечиле стварање засебног европског војног савеза да би одржале своју надмоћ. Западна олигархија у својој суманутој похлепи за богаћењем и даље шири војно-индустријски комплекс, који је након Другог свјетског рата потчинио себи читав научно-технолошки развој и милитаризовао цијело друштво. Америчка привреда је у потпуности зависна од војне индустрије, од добити од рата и милитаризма. У политичком документу Пентагона Водич кроз одбрамбене планове „тврди се да је за САД једини могући пут, пут успостављања потпуне војне и политичке доминације“[101] и оспорава право било којој држави да тежи водећој улози, чак и као регионална сила. У том документу пише да је превасходни циљ САД онемогућавање поновног појављивања супарника. Своје лидерство у успостављању и заштити новог економског и политичког свјетског поретка оглашавају неопходним и настоје да обесхрабре друге земље у заштити њихових законитих права, а и саме тежње за већом улогом у свом сусједству и свијету сматрају неопростивим.

Исти документ утврђује да је животни интерес САД очување НАТО-а као средства одбране Запада, али и војни протекторат над Европом. Спречавање појаве искључиво европских оружаних снага, мимо НАТО, је постављено као судбоносан задатак. Русији се „не оставља готово никаква могућност самосталнога креирања еуроатлантског развоја или увођења неких драстичних промјена, било на подручју Европе, било у ширим међународним оквирима“[102].

Дејтонским споразумом је извршена војна окупација Босне и Херцеговине, која траје већ 20 година. Мада је скоро истовјетан са претходна два – Лисабонским уговором од марта 1992. и Венс-Овеновим планом из маја 1993., које су САД одбациле, се од њих разликује тиме што је „предвиђено да њега спроводе НАТО снаге предвођене САД“[103]. Овим споразумом, заправо предајом  на коју су Срби пристали након бјесомучног бомбардовања, НАТО је добио колонијална овлаштења. На челу те колонијалне власти је Високи представник са широким овлаштењима у грађанским пословима, правом да смјењује владе и коначно одлучује у тумачењу споразума. Међународни монетарни фонд ММФ је добио право да води централну банку, да поставља страног држављанина за њеног гувернера у „овој вештачки створеној држави“[104]. Европска банка за обнову и развој EBOR, са сједиштем у Лондону, је преузела економску политику, распродавала државну и друштвену имовину и управљала јавним сектором, укључујући инфраструктурне системе (енергетика, саобраћај и везе, и остале). Уз јавну подршку „демократији“, сва власт дата је странцима. 

НАТО је изградио своје војне базе у Мађарској, Хрватској, Македонији и Албанији, којим је потпуно окружио Србе. Он се поноси тиме да нема државе на Земљи до које не може допријети његова војска. Своју војну окупацију НАТО оправдава ратним злочинима Срба, за које је основао суд у Хагу. Овлаштењима која је добио Савјет безбједности угрожен је суверенитет државā, поништено међународно и грађанска права. Истовремено државе које су најодговорније за ратне злочине још од оснивања ОУН не могу бити оптужене за њих због свог права вета. Највећи злочинци на свијету суде другима – слабијим, за ратне злочине. Америчка војска је размјештена у војним базама у више од сто држава. Кроз дестабилизацију земаља обезбјеђују се велики послови за америчке корпорације. Ни свирепа нацистичка окупација Балкана у Другом свјетском рату није сломила отпор народа.

Шта је прави циљ НАТО на Балкану?

Оно што САД ради је консолидација Европе, њено учвршћивање и сламање, не само Срба, већ свих словенских народа, што је више могуће. Словени су далеко најбројнија етничка група у Европи, већа од Француза, Немаца или било кога другог; а на њих Западна Европа и многи Американци гледају готово расистички[105].

Људи су на овим просторима вијековима живјели заједно, под разним властима, али то су била сразмјерно мирна времена у односу на ово што се сада дешава. Југославије је била идеја, једна од ријетких држава у свијету те врсте. Њени грађани су били свјесни да им је потребна федерација у микрокосмосу народā и културā. Ову идеју је било врло тешко остваривати, јер је од самог почетка имала много противника. НАТО је помно изучио национални састав становништва, простор, природна богатства и индустрију и убрзо након Титове смрти и пада утицаја Совјетског Савеза припремио планове за подјелу Југославије.

САД су усмјеравале и продужавале насиље на скоро пет година тако да се људи међусобно што више поубијају. То је начин на који оне ратују. Њемачка и САД су, „док су наводно подржавале окончање грађанског рата у Југославији, у суштини ... чиниле све што су могле да рат продуже, и то нарочито рат у Босни. Њихово дјеловање је продужило и озбиљно продубило југословенску кризу“[106].

„У Југославији је циљ био да се учврсти НАТО и европска контрола у богатијим, сјеверним дијеловима бивше Југославије, да се српски народ обогаљи на дужи временски период, а да се муслимани ослабе што је више могуће.[107] Тзв. транзиција ка демократијиуспоставља економске и друштвене односе који упропаштавају већину народа, изузимајући новопечену прозападну „елиту“.

Привреда самих водећих западних индустријских земаља је у стању колапса. Још од '50-х падају стопе раста, тако да се она данас налази у рецесији. Од „хуманог“ Запад је прешао на „дивљи“ капитализам. Од почетка '80-их јачи пребацују терет кризе на плећа слабијих. Постојећи капиталистички систем не може да се развија даље. Али, исувише богати нису вољни да виде да га треба мијењати, не могу да се сагласе са ограничавањем њихове моћи. У својој себичности и самољубљу, неспособни да разумно размишљају, кризу „извозе“ на Исток! У његовој пљачки, на коју су се били навикли, виде прилику да ријеше своје проблеме. Ширење НАТО-а, које је започето у Југославији, је извоз хаоса у болесним западним друштвима на бивше социјалистичке и друге земље.


Закључак

Хантингтон је у Сукобу цивилизација навео земље које су водеће у својим цивилизацијама и које стварно могу претендовати и на улогу водеће земље свијета. То су САД и Бразил на западној полулопти, у Евроазији Русија, Кина и Индија; у муслиманском  свијету се за ту улогу боре Турска, Иран, Египат, Саудијска Арабија, Пакистан и Индонезија. Стварање курдских аутономија у Ираку и Сирији најављује је и у  Турској, што води стварању доста велике и јаке курдске државе. У том случају, Турска ће бити знатно ослабљена јер се половина курдског народа од 40 милиона људи налази на њеном југоистоку.

У Европској унији Њемачка је привредно водећа и најмногољуднија земља, али за првенство се бори и Француска, водећа латинска земља, док је Велика Британија више везана за англосаксонски свијет, који заједно с њом чине САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. Уз Њемачку германски блок чине Аустрија и Швајцарска. Постоји и могућност подјеле Европе на латинску, предвођену Француском, и германску.

Главна невоља је у томе што САД, земља која хоће да управља свијетом не прихвата поштено надметање са другим државама и цивилизацијама (свјетско средиште треба да настане као резултат поштене борбе у којој побјеђује најбољи), већ користи најгоре људе свих врста за остваривање својих циљева.

Русија је средишња земља византијско-словенског свијета. Она, са својим природним и другим могућностима, може да окупи око себе православне и словенске народе. У Русији живи и око 20 милиона муслимана, тако да њена државна и политичка идеологија мора имати надцивилизациони, универзални карактер да би постојала и развијала се као држава. Ту формулу она је нашла у политици и идеологији Евроазијског савеза ЕАС, која се још ствара.

Шта је Евроазијски савез, да ли нам он нуди нешто ново и боље него што је Европска унија? Или је она наша безалтернативна будућност, као што тврде њени представници? И НАТО има свог супарника, то је Организација Уговора о колективној безбједности ОДКБ, која је све већа и јача.

Култура је резултат сабирања хиљадугодишњег искуства, она успоставља одређени начин мишљења и понашања карактеристичан за поједине просторе – народе, области, континенте. Да би успјешно рјешавали проблеме, елита, власти, а и народ требају схватати историјски смисао догађајā, а не само одговарати на њих. Истинско знање се стиче кроз откриће, рјешавање проблемā, еуристика треба да буде средишња наука у систему образовања. Човјек треба да се научи да мисли сам, својом главом, а не да се ослања на ауторитете. Дипломатија и умијеће државног управљања треба да рјешавају проблеме у њиховом раном раздобљу, а не када постану горући, пријетећи ратовима и падом друштва у хаос.

За здрав живот потребан је истински културни оптимизам најширих слојева становништва. Тога данас на овим просторима нема. Ипак, са појавом идеје и политике стварања Евроазијског савеза српски народ из безнадежног може да пређе у стање наде и духовног узлета. Прагматични прилаз животним проблемима и управљање народом треба замијенити дубљим, културно-историјским увидом који ће омогућити развој, посебно младог покољења. Уски прагматизам, гашење свакидашњих проблема, треба да замијени осмишљена политика развоја друштва.   

Јачање фашизма у низу европских земаља је пријетња слободи, па чак и опстанку словенских народа. Нови фашизам је идеологија новог, Четвртог свјетског рата чији су главни циљеви Русија, потом Кина и Индија. У земљама које припремају да учествују у уништењу Русије на власт доводе фашисте. Ради се о цијелом фашистичком покрету. Фашиста је друштвени тип који карактеришу мржња, крајњи индивидуализам, страст за владавином над људима и звјерски однос према њима. Иза маски либералних и социјалистичких, демократских покрета прикривају се фашисти, они су стварна опасност пред којом се налази савремени свијет. Егоцентрични индивидуализам је „заједничко својство, које повезује либерализам и фашизам“[108].


Литература


1.      Берђајев, Николај, Руска идеја, Бримо, Београд, 2001
2.      Bžežinski, Zbignjev, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica. Romanov, Banja Luka, 2001
3.      Быть верным Богу. Книга бесед со Святейшим Патриархом Кириллом, Белорусская Православная Церковь, Минск, 2009
4.      Вилсон, Гари, Дејтонски споразум мијења изглед Европе, у: НАТО на Балкану, Јумедиа монт, Подгорица – Војноиздавачки завод, Београд, 2000,  с. 125-145
5.      Гаджиев, К. С., Введение в геополитику, Логос, Москва, 2001
6.      Damnjanović, Milan, Istorija kulture, Gradina, Niš, 1977
7.      Данилевский, Николай, Горе победителям, политические статы, АЛИР . ГУП Облиздат, Калуга, 1998
8.      Делягин, Михаил, Драйв человечества, Глобализация и мировой кризис, Издательский дом Вече, Москва, 2008
9.      Достоевский, Федор Михайлович, Два легеря теоретиков, у:  исти, Политическое завещание, Сборник статей за 1861-1881, АЛГОРИТМ, Москва, 2006, с. 61-86
10.  Дугин, Александар, Основи геополитике, књига 2 Просторно мислити, Екопрес, Зрењанин, 2004
11.  Зюганов, Генадий, Глобальное порабощение России, или «глобализация по-американски», Эксмо, Москва, 2011
12.  Ильин, В. В., Философия истории, Издательство Московского университета, Москва, 2003
13.   Касирер, Ернст, Филозофија просвјетитељства, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003
14.  Кенеди, Пол, Припрема за двадесет први век, Новинско-издавачка установа Службени лист СРЈ, Београд, 1997
15.  Кларк, Ремзи, Планови САД и НАТО о подели Југославије, у: НАТО на Балкану, Јумедиа монт, Подгорица – Војноиздавачки завод, Београд, 2000, с. 13-19
16.  Koplston, Frederik, Istorija filozofije . Grčka i Rim, Beogradski izdavačko grafički zavod, Beograd, 1999
17.  Ключевский, В. О., Русская история, книга третья, Мысль, Москва, 1993
18.  Kuljanin, Branimir, Veliki rat 1914-2014, у: Argumenti 22, Savez nezavisnih socijaldemokrata, Banja Luka, 2014, с. 65-141
19.  Kuljanin, Branimir, Evroazijski savez, у: Argumenti 19, Savez nezavisnih socijaldemokrata, Banja Luka, 2013, с. 91-132
20.  Куљанин, Бранимир, Русија и евроазијска идеја, Удружење Српско-руски мост, Бања Лука, 2015
21.  Куљанин, Бранимир, Срби и четири правца руског евроазијства, у: Миломир Степић (прир.), Србија и евроазијски геополитички простор, Институт за политичке студије, Београд, 2014, с. 351-382
22.  Ламанский, Владимир, Геополитика панславизма, Институт русской цивилизации, Москва, 2010
23.  Линдон Ларуш: Врагом России является Великобритания. (2 часть). http://telemax-spb.livejournal.com/198605.html
24.  Лоски, Николај, Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица, 1995
25.  Нарочницка, Наталија А., Русија и Словени у свијету промјена, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, Београд, 2003
26.  Маслин, М. (ур.), Русская философия, словарь, ТЕРРА–Книжный клуб, 1999, старообрядчество, с. 481-484
27.  Миљуков, Павле, Ш. Сењобос, Л. Езенман, Историја Русије, Народна култура, Београд, 1939 (MINAX, 1998)
28.  Панарин, Александр С., Искушение глобализмом, Русский национальный фонд, Москва, 2000
29.  Панарин, Александр, Народ без элиты, Алгоритм, Москва, 2006
30.  Панарин, А. С., Политология, Проспект, Москва, 1999
31.  Панарин, Александр, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке,  Издательство „Русскiй мiрь“, ОАО „Московские учебники“, Москва 2005
32.  Панарин, А. С., Россия в цивилизационом процессе (между атлантизмом и евразийством), Институт философии РАН, Москва, 1995
33.  Панарин, А. С., Россия в циклах мировой истории, Издательство московского университета, Москва, 1999
34.  Панарин, Александр, Стратегическая нестабильность в XXI веке, Институт русской цивилизации, Москва, 2014
35.  Панарин, Александр С. Панарин, Философия политики, Новая школа, Москва, 1996
36.  Платонов, Олег, Почему погибнет Америка, Родная страна, Москва, 2013
37.  Поздняк, Г. В. (ур.), Атлас России, АСТ-Астрель, Москва, 2008
38.  Расторгујев, Валериј, Русија и словенски пројекат: заборављена утопија или пропусница у трећи миленијум?, у: Бранимир Куљанин (ур.), Русија и Балкан у савременом свијету, Удружење Српско-руски мост, Бања Лука, 2012, с. 37-47
39.  Солженицын, Александр, Как нам обустроить Россию, Советский писатель, Ленинградское отделение, 1990
40.  Соловјов, Владимир, Руска идеја, у: Светлост са Истока, Logos – Ortodos, Београд, 1995, с. 99-125
41.  Тојнби, Арнолд, Истраживање историје, ЈП Службени лист СРЈ, Београд . ЦИД, Подгорица, 2002
42.  Успенски, Фјодор И.,  Источно питање, Службени лист СЦГ, Београд . ЦИД, Подгорица, 2003
43.  Федоров, Николай Ф., Вопрос о братстве ..., у: Собрание сочинений в четырех томах, том первый, Издательская группа Прогресс, Москва, 1995, с. 35-308
44.  Фјодоров, Николај, Сенке заборављених предака, Логос . Zepter book world, Београд, 1999
45.  Фјодоров, Николај, Туга за Константинопољем, Логос . Ант, Београд, 1997
46.  Флаундерс, Сара Флаундерс, Увод, у: НАТО на Балкану, Јумедиа монт, Подгорица – Војноиздавачки завод, Београд, 2000., с. 3-10
47.  Хантингтон, Семјуел, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица . Романов, Бања Лука, 2000
48.  Hitler, Adolf, Moj poredak sveta, METAPHYSICA, Beograd, 2006
49.  Хонгџун, Ју, Промовисање односā имеђу Кине и Средње и Источне Европе..., у: Миломир Степић (прир.), Србија и евроазијски геополитички простор, Институт за политичке студије, Београд, 2014, с. 161-175
50.  Циолковски, Константин, Наука будућности, Логос, Београд, 2007
51.  Čehulić, Lidija, Euroatlantizam, Politička kultura, Zagreb, 2003
52.  Џервези, Шин, Зашто је НАТО у Југославији, у: НАТО на Балкану, Јумедиа монт, Подгорица – Војноиздавачки завод, Београд, с. 20-44




[1] Доктор философских наука. Ванредни професор наФилозофском факултету у Бањој Луци.
[2] Александр Панарин, Стратегическая нестабильность в XXI веке, Институт русской цивилизации, Москва, 2014, с. 905
[3] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке,  Издательство „Русскiй мiрь“, ОАО „Московские учебники“, Москва 2005, с. 363
[4] В. В. Ильин, Философия истории, Издательство Московского университета, Москва, 2003, с. 20
[5] Александр С. Панарин, Фолософия политики, Новая школа, Москва, 1996, с. 73-74
[6] Бранимир Куљанин, Русија и евроазијска идеја, Удружење Српско-руски мост, Бања Лука, 2015, с. 385
[7] Генадий Зюганов, Глобальное порабощение России, или «глобализация по-американски», Эксмо, Москва, 2011, с. 84-85
[8] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке,  Издательство „Русскiй мiрь“, ОАО „Московские учебники“, Москва 2005, с. 366
[9] Бранимир Куљанин, Русија и евроазијска идеја, Удружење Српско-руски мост, Бања Лука, 2015, с. 75
[10] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 367
[11] Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица . Романов, Бања Лука, 2000, с. 59
[12] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 367
[13] Г. В. Поздняк (ур.), Атлас России, АСТ-Астрель, Москва, 2008, с. 276
[14] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 368
[15] В. О. Ключевский, Русская история, книга третья, Мысль, Москва, 1993, с. 62
[16] Исто, с. 63
[17] Федор Михайлович Достоевский, Два легеря теоретиков, у:  исти, Политическое завещание, Сборник статей за 1861-1881, АЛГОРИТМ, Москва, 2006, с. 61-86, 84
[18] Adolf Hitler, Moj poredak sveta, METAPHYSICA, Beograd, 2006, с. 156
[19] Павле Миљуков, Ш. Сењобос, Л. Езенман, Историја Русије, Народна култура, Београд, 1939 (MINAX, 1998), с. 151
[20] Константин Циолковски, Наука будућности, Логос, Београд, 2007, с. 81
[21] А. С. Панарин, Россия в циклах мировой истории, Издательство московского университета, Москва, 1999, с. 236
[22] А. С. Панарин, Россия в цивилизационом процессе (между атлантизмом и евразийством), Институт философии РАН, Москва, 1995, с. 54
[23] Ернст Касирер, Филозофија просвјетитељства, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003, с. 20
[24] Disiecta membra (лат.) – разбацани удови, дијелови
[25] Ернст Касирер, Филозофија просвјетитељства, с. 30
[26] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 375
[27] Frederik Koplston, Istorija filozofije.Grčka i Rim, Beogradski izdavačko grafički zavod, Beograd, 1999, с. 291
[28] Быть верным Богу. Книга бесед со Святейшим Патриархом Кириллом, Белорусская Православная Церковь, Минск, 2009, с. 100
[29] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 377
[30] Валериј Расторгујев, Русија и словенски пројекат: заборављена утопија или пропусница у трећи миленијум?, у: Бранимир Куљанин (ур.), Русија и Балкан у савременом свијету, Удружење Српско-руски мост, Бања Лука, 2012, с. 37-47, 38
[31] Александр С. Панарин, Искушение глобализмом, с. 373
[32] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 380

[33] Пол Кенеди, Припрема за двадесет први век, Новинско-издавачка установа Службени лист СРЈ, Београд, 1997, с. 267
[34] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 381
[35] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 382
[36] Александр Солженицын, Как нам обустроить Россию, Советский писатель, Ленинградское отделение, 1990, с. 26
[37] Исто, с. 31
[38] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 383
[39] Александр Панарин, Народ без элиты, Алгоритм, Москва, 2006, с. 32
[40] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 384
[41] Александр Панарин, Стратегическая нестабильность в XXI веке, с. 1033
[42] Олег Платонов, Почему погибнет Америка, Родная страна, Москва, 2013, с. 374
[43] Исто, с. 375
[44] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 386
[45] М. Маслин (ур.), Русская философия, словарь, ТЕРРА–Книжный клуб, 1999, старообрядчество, с. 481-484, 481
[46] Исто, раскол, 412-413, 412
[47] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 386
[48] Пол Кенеди, Припрема за XXI век, с. 361
[49] Исто, с. 362
[50] Исто, с. 377
[51] Исто, с. 381
[52] Арнолд Тојнби, Истраживање историје, ЈП Службени лист СРЈ, Београд . ЦИД, Подгорица, 2002, с. 11
[53] Николај Фјодоров, Туга за Константинопољем, Логос . Ант, Београд, 1997, с. 67
[54] Исто, с. 68
[55] Ју Хонгџун, Промовисање односā имеђу Кине и Средње и Источне Европе..., у: Миломир Степић (прир.), Србија и евроазијски геополитички простор, Институт за политичке студије, Београд, 2014, с. 161-175, 173
[56] Исто, с. 173
[57] Михаил Делягин, Драйв человечества, Глобализация и мировой кризис, Издательский дом Вече, Москва, 2008, с. 202
[58] Исто, с. 203
[59] Исто, с. 204
[60] Николај Фјодоров, Туга за Константинопољем, с. 111
[61] Исто, с. 119
[62] Николај Фјодоров, Сенке заборављених предака, Логос . Zepter book world, Београд, 1999, с. 26
[63] А. С. Панарин, Политология, Проспект, Москва, 1999, с. 428
[64] Исто, с. 431
[65] К. С. Гаджиев, Введение в геополитику, Логос,Москва, 2001, с. 298
[66] Исто, с. 299
[67] Фјодор И. Успенски,  Источно питање, Службени лист СЦГ, Београд . ЦИД, Подгорица, 2003, с. 5
[68] Исто, с. 7
[69] Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica. Romanov, Banja Luka,2001, с. 36
[70] Исто, с. 36
[71] Александар Дугин, Основи геополитике, књига 2 Просторно мислити, Екопрес, Зрењанин, 2004, с. 214
[72] Бранимир Куљанин, Срби и четири правца руског евроазијства, у: Миломир Степић (прир.), Србија и евроазијски геополитички простор, с. 351
[73] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 393-394
[74] Исто, с. 394
[75] Milan Damnjanović, Istorija kulture, Gradina, Niš, 1977, с. 66
[76] Наталија А. Нарочницка, Русија и Словени у свијету промјена, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, Београд, 2003, с. 281
[77] Владимир Ламанский, Геополитика панславизма, Институт русской цивилизации, Москва, 2010, с. 551
[78] Исто, с. 551
[79] Николај Лоски, Историја руске филозофије, ЦИД, Подгорица, 1995, с. 165
[80] Николай Данилевский, Горе победителям, политические статы, АЛИР . ГУП Облиздат, Калуга, 1998, с. 226
[81] Исто, с. 226
[82] Branimir Kuljanin, Evroazijski savez, у: Argumenti 19, Savez nezavisnih socijaldemokrata, Banja Luka, 2013, с. 91-132, 122
[83] Branimir Kuljanin, Veliki rat 1914-2014, у: Argumenti 22, Savez nezavisnih socijaldemokrata, Banja Luka, 2014, с. 65-141, 134
[84] Владимир Соловјов, Руска идеја, у: Светлост са Истока, Logos – Ortodos, Београд, 1995, с. 99-125, 125
[85] Александр С. Панарин, Искушение глобализмом, Русский национальный фонд, Москва, 2000, с. 251
[86] Александр Панарин, Реванш истории, Российская стратегическая инициатива в XXI веке, с. 402
[87] Николай Ф. Федоров, Вопрос о братстве ..., у: Собрание сочинений в четырех томах, том первый, Издательская группа Прогресс, Москва, 1995, с. 35-308, 259-260
[88] Николај Берђајев, Руска идеја, Бримо, Београд, 2001, с. 150
[89] Гари Вилсон, Дејтонски споразум мијења изглед Европе, у: НАТО на Балкану, с. 125-145, 128
[90] Исто, с. 128
[91] Шин Џервези, Зашто је НАТО у Југославији, у: НАТО на Балкану, с. 25
[92] Шин Џервези, Зашто је НАТО у Југославији, у: НАТО на Балкану, с. 26
[93] Исто, с. 27
[94] Исто, с. 29
[95] Исто, с. 29
[96] Исто, с. 29-30
[97] Исто, стр. 34
[98] Исто, стр. 34
[99] Исто, стр. 34
[100] Исто, стр. 35
[101] Сара Флаундерс, Увод, у: НАТО на Балкану, 2000., с. 3-10, 5
[102] Lidija Čehulić, Euroatlantizam, Politička kultura, Zagreb, 2003, с. 323
[103] Исто, стр. 6
[104] Исто, стр. 7
[105] Ремзи Кларк, Планови САД и НАТО о подели Југославије, у: НАТО на Балкану, с. 13-19, 18
[106] Шин Џервези, Зашто је НАТО у Југославији, у: НАТО на Балкану, с. 23
[107] Исто, с. 16
[108] Линдон Ларуш: Врагом России является Великобритания. (2 часть). http://telemax-spb.livejournal.com/198605.html

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top