Свако доба уплакано је властитим болом који га бичује. Изнакажено својим ранама. Не би их требало зашивати већ, како нас учи Ниче, из њих говорити. Али како онда пледирати да оно речено буде научно коректно, а онда и озбиљно? Ми смо у свијету гдје изузев ове научне, другачије озбиљности и нема. Али ко мисли да је научно-озбиљно истовремено важно и суштинско, роб је чисте предрасуде. Свједоци смо да је та озбиљност у међувремену постала пропис неозбиљних и неозбиљених стручњака. Плод несметаног вајања тричарија. Невиђене усрдности за просипањем. Шта с таквом озбиљношћу да се види у споменику Истине од које смо позвани на признање? Досљедност логике! Геометријски образац! Све се уштимава и према себи мјери! Бесловесност својствена само струци. Конститутивно сљепило.

Зато се не оптерећујем ни словом, а ни духом научности. Не знам јесу ли то више подесне ријечи за сабласти које унаоколо круже да тапшу и подстичу једино осредњости. Преко главе је научног тона. Није он случајно, као и живот којег спопада, „молски сив“ (Ортега и Гасет). Кроз очи науке не гледам, одавно нису моје. Погледу враћам оно што му је школовање најчешће узимало – вид. А видим једино када памтим, када призовем душе исковане предањем и молитвом – том беспоговорном обавезом – и заричем им се. Јер како да се буде, пита Егзипери, „без захвата који дух твог народа чине могућим“? Дакле, говорићу из доживљаја, више сликом него појмом. Упркос знању али не по сваку цијену и против. Сигурности немам у ријечима. Али је осјећам свим срцем. И као никада до сада. Наравно, може се накупити хрпа ставова који ме оповргавају. У томе могу и сам помоћи, јер их знам. Али, шта с њима? Шта са гомилама од којих се не расте и у срцу не заслађује? Шта из јаловине да исциједиш? Све европско већ дуже вријеме је у празном ходу. И језик му је такав. Вербални кошмар. У већини уста ријеч више не може ни лагати. Пала је ниже од лажи. У чисту безначајност. Долази дан о којем се причало. Некад. Саградиће се државе у којима ће олош као заставе истурати кроз прозоре! Па луд ли је онај „распамећени“ чије ријечи одјекују трговима до дана данашњег: „Како смо могли да испијемо море? Ко нам је дао сунђер да избришемо цијели хоризонт? Шта смо учинили кад смо отковали Земљу од Сунца? Куда се сада она креће? Куда се ми крећемо? Даље од свих сунаца? Зар се непрестано не рушимо? Натраг, у страну, напријед, на све стране? Не лутамо ли кроз бесконачно ништа? Не дише ли нам празни простор у лице? Не постаје ли хладније? Не долази ли ноћ, све више ноћ?“ (Ниче). На његове ријечи треба се само надовезати: Кудa то пловимо? Зна ли ико правац? Хоће ли ово у шта се укрцавамо бити „наша лађа“, „наш брод“? Или нова пловидба захтијева растакање „наших“ бродова. Кажу: сад смо сви у Истом чамцу, нема више мојега и твојега, све је глобално, свачије и ничије. У Исти чамац не можеш са својом лађом. Њу расточи, па ћеш ући. По-истовјети се. Обриши. То је ултиматум „нове пловидбе“. Напредни га зову „препоруком“. А заборав својега „реформом“, „обновом“. А да их напредне питам уназад: каква је то реформа „под условом“? И ко се то још обновио по туђој мустри? Руши своје и нека те носи помамни вјетар од ријечи! Умишљајући неко боље сутра, убијај сваки дан! Кад ту поставе капију врлине – и звијезде сакрију свој зрак. Од срамоте. И већ заборависмо шта значи имати „своју лађу“ и једрити, дозивати вјетар и молити се. И то да смо некад имали „наше лађе“, које су имале „своја једра“ и неки „свој“ пут, као и ону „једну звијезду“ према којој су се оријентисали, и то нам изгледа фантастично. А фантазије се рјешавај. Не може се у брод са тим пртљагом. Бацај преко палубе! И све положено у нас просусмо. Сада остаје само да просипамо себе. Нестајемо. У тој дисциплини постављују нам водиче – оне никад доспјеле. Али и брод у који се укрцавамо очигледно лута. Као да правца никада није имао. Је ли саздан тако? Ево га гдје пропушта! Али ништа не мари у њега хрлимо. У шупљем да нађемо спас. До које мјере онда мора да су „наше лађе“ потонуле? Може ли се то уопште данас одмјерити? „Наше лађе“, изгледа то је још само слоган попут оног „овдје се не пуши“. Са врха својих савремених осама велики ће појац, окат као некад, завапити: „пукосмо дуж тежишне осе, средином нашег кобног раскорака, мрак дијелећи на два црња мрака“ (З. Костић). Нека наука објашњава узроке пропасти како хоће, нека набраја мудрости и хвали методе новога царства као средства успјеха – али може ли вода у коју потапају носити мудрости или знање ако прождире зидине храма у којег су уткане генерације? Какав је живот у потопу? И како се живи? Можеш ли га својим прорачунима преварити? Истина је једноставна ма којим језиком да је говориш. Као и живот уосталом. Компликован и мучан јесте пут у ту једноставност. О томе вазда говорили су стари за чије приче сад доспијевам: „воће сазријева прије него испусти свој мед. Кад га испусти бере се. Више није. Али је бивало за мед. Тако је и са човјеком. Док јесте, пролази кроз час горчине. У нама је укус киселости. Али вријеме које протиче може да нас заслади остаком, те претвори у радост за друге“.

И како пред овим да се не укочиш? О Боже, има ли још меда у нама? Шта смо ми у дјецу полагали? Шта остаје? Шта од српског остаје? Шта преостаје? Чиме ми можемо да богатимо? Изгледа ни са чим, сем страхом. Али тад хапсимо, не богатимо! И како да богате прикључени – у времену растворени, у пијесак претворени? Шта полажу попијени огледалом? У шта се то начинисмо? Гдје дођосмо? До којег степена нигдине? Да не повјерујеш и нигдину почесмо степеновати! „Облаци смо без воде које вјетрови гоне; бесплодна стабла о касној јесени, двапут умрла, из коријена ишчупана; бијесни валови морски што пјене властитим срамотама; лутајуће звијезде за које је спремљена црна тама заувијек“. Глас Архангела Михаила звучи као исцрпно, додуше метафоричко, излиставање фактичности. А када се то деси, пророчанство погађа. Непогрешиво. Већ видим како се мрштиш. Знаш: очај је легло свих поремећаја. На ту страну не заносиш. Држиш се нормалне, само западне стране. Набјеђујеш се да других и нема. „Противим се у име разума“ – кажеш – „јер он је, барем нама, западнима, једино мјерило. Истина о којој говориш мртва је, превазиђена. И чему те архаичне ноте? Зар и они који се тобоже враћају негдје, а ни сами не знају гдје, и сами нису школовани у духу Запада? Зар ти није јасно да повратка нема? Зато своје ријечи задржи за себе – њихова јавна употреба вријеђа достојанство!“ Тачно је, једноставних враћања нема, али ко је о томе уопште говорио? То што зовеш враћање јесте повратак али не на нешто што је некад било и прошло већ на оно што је увијек ту. Врати се тамо од чега си, отварај оно што ти затварају, можда и добијеш шансу. Зар не осјећаш да нас је школовање у „духу Запада“ само споља опрљило мислима, махом туђим? Има ли ту ичега за шта би да изгараш? Да има, неко би већ изгарао. Видјели бисмо га. А видим само службенике. Утемељују службу. И носе мрску досаду у сваком набору чела. Уче да дани личе на дане, сати на сате, човјек на човјека, жена на жену. А стари су говорили: „ријечи пуни тежим смислом. Изговарај их уз озбиљност у срцу. Живи за оно за шта си спреман да умреш. Јер ако га нема неће бити ни онога за шта си спреман да живиш“.   Да ли је онда „оно пресудно“ у пепелу ријечи којима те Запад намазује? Је ли „превасходсво“ у тој модерној школи идолопоклоника и безвољника, у којој се рачунају само случајеви? И шта се на том Западу уопште проналазило, чиме се одушевљавало? Зашто му се и сад хрли и изручује без остатка? Откуд та жудња за утапањем, манијакална страст да се попијемо, искапимо до краја, али ни за шта?  „Велики дух“ – рећи ћеш – „изводитељ људства, то је европски Запад. И само луд не би пожелио да се у том врту изгуби, да се у њему утопи? Без остатка“.  Све тако около гракћеш. Пун себе, јер научио си лекције. Весело скакућеш не сумњајући у исправност наученог. И како да те буде брига што не знаш шта говориш. Уосталом, такви данас најбоље пролазе. Прозападни. У души им он пустињу извеза. Ствара простор у којем само његове мисли цвјетају. А залијева их туђим сузама. И крвљу. Дим најцрњи огрће. Паклени. И заводи ред. Има ту нечега убилачког: ништа не треба да живи тамо гдје то није допуштено. Мисли јесу строге, али строгост није из коријена мишљења. Није из благости већ бруталности. Зато мисли више никуда не иду, не пружају се никоме. Ужирују се. Затварају. Са собом и друго тамниче. Утемељују царство које ће дати право да се у свом слијепом гнијеву све угуши. У њему само празан балон остаје, да га зазивају тржишта. Тишина без укуса, нада без очарања. Обећана блага за која наша дјеца већ сад морају мријети. Да ли је јасно да су напори проћердани? Видиш ли оно што је Запад одавно угледао? „Сјенка смрти“ згуснула се у „царство смрти“. Ту су и пророци „сумрака“ одоцнили. „Помрачење се збило прије њихове видовитости“ (Најдановић). Европе о којој сањаш напросто нема. Није је никад ни било. И оно за шта се мислило да је „нешто“, окончало се. Завршило се само, вели Паточка, властитим снагама. И као што је некад друге завршавало на груб и материјалан начин, тако данас и то довршавају. Нестаје. Осјетно. Губећи самувјереност и самосхватање, Европа личи на пајаца. Истог оног коме се до јуче ругала због његове случајности и непунољетства. И ето зашто јој је потребна хипноза ријечи. Лажи понављај и постаће истина. Послије никоме неће пасти на памет ни да се загледа у европско. Да види оно очигледно: чему је тежило европско, ту никад није успјело. Космички празник није наступио. Како вели Паточка: много тога је нађено, али још никада и оно што је тражено и због чега се тражило. Кључно је питање да ли је и могло? Не гасне ли европско управо оним што је чинило да једно вријеме свима свијетли? Не умире ли оно у часу када се пали „појам Европе“? Не убија ли га тежња да се „европски ratio“ учини ентелехијом човјештва? Има нешто уистину заносно у енергији снова о човјечанству које себе аутономно посједује. Али и нешто ђаволско, сатанско. На уму посађено човјештво, на људском уму, јесте Европа. Али и сатанска рапсодија. Обећај човјеку моћ, учини да је пожели и жив умријеће. А неће ни осјетити. Редукуј умност на људски ум, па на њему посади човјека и он сигурно увенуће. Урушиће не само „суму културе“ већ и „суму егзистенције“. И нек увене, нек утрне, само да се више никад Богу не врати. Да изгради такве облике живота да то не може и кад хоће. Слободи да иде кроз ропство, животу кроз смрт, правди кроз злочин, здрављу кроз болест. Палост прве врсте. Пад који себе није свјестан. Пад који се промовише у успјех и све правда учинцима времена. И каква умност се ту остварује? Пјевајући о слободи, шири тамнице неслућених размјера. Нигдје живот није надзиран као у подручју европског. И нигдје нема таквог идолопоклонства силама надзора као у европскомe. Секуларни сан о regnum hominis, о владавини човјека – свјетска мудрост. Али ко ти шапће да човјек има некакав regnum и да је некакав regnum? Из чијих уста истачу те приче о свјетско-овладавајућој мудрости? Ко те то мами? Ко заводи? И чиме? Треба ли Бог да ти каже да је човјекова „владавина свијетом“ пука химера! Првокласни идиотизам! Рационални! Лаж којом се нешто друго подваљује. И неко други промовише. Или то сада можеш да увиђаш – осјетно. И на својој кожи. Али ти ћеш се на увид само позивати. Лакше је него га практиковати. Европејац си – вјерник свјетске мудрости. А шта је она до произвољној подлози утиснути призвољан облик. Од свега правити свашта. А ништа не стварати. Сам ђаво зна: regnum hominis (власт човјека) мора постати regimen hominum (владавина над човјеком). Све што је било у божанскоме, сада је у људском духу. А он на све хушка свог пса – знање. За његовог пса стварност је кост коју глође. За његову вагу, она је тучани терет. Она стварност која лијеже на душу, попут жалосног лица оног дјечака, или привржености царству, или укуса живота, више и није стварност. Изгурана је. Људски дух је гура. И тако отвара простор свог рада. И сад га гледај: бјежи ка стварима али не налази пут до њих. Заплиће се о себе тамо гдје вјерује да је дошао на чистину. Испуњен собом, друге не може да разумије. А како онда да разумије себе? Аутономија људског духа само је обмана. Самообмана. Бездушна и празна. Европском животу укочила је унутрашњи нерв функционисања. А европски дух, мислећи да је пун, сваким кораком празни се и богаљи. Изналази пуно дјелотворних средстава овладавања свијетом, али она служе једино самоуништењу. У вјери да ствара нешто позитивно, разара и тако траје. Себи жели подредити цијело човјечанство. Мали му трче у загрљај. Да би заувијек остали „кепеци“. Јер како примити његово доброчинство без подлијегања најгорој невољи – масовно тлачење живота. Због средстава за живот допустити да сâм живот буде испражњен. Тако се и родио глобални полип свјетске организације. И немојмо се лагати: у самој сржи модернога одређења Европе посађена је изразита воља за измјеном свијета, за цјелокупном његовом организацијом. Та нова, планска (умна) изградња свијета изметнула се у пуку енергију промјене која до данас не престаје да се ослобађа. И колико год да се кити прогресом и напретком у суштини ријеч је о превасходно рушилачкој сили. И шта се на Западу еманциповало осим ове Силе? А еманципација бијаше кроз ратове, расколе, као једини начин да она из потенције пређе у актуелност. Ратови не могу стати, јер производе се „мировним средствима“. У вољи за ратом влада мир. Ослободиће се рата онда када се ослободи западнога концепта мира. Пребацивање ствари на економију, привредну моћ, лакрдија је кратког даха – све на крају поново подлегне ратном удару бича. Неизоставно. Не говори се овдје ништа што није познато, што на Западу већ није речено. Али, и то је сада битно, све речено по свом поријеклу и интонацији уопште није западно западно је само оно што одолијева упркос свему реченом. Наравно, када би неко и хтио, што каже Левинас, не би могао Западу одузети зону или слој истине коју је градио. Било би то, не само лудо, већ и бескрајно наивно. Ко би занијекао висине којом је браздала мисао Запада? Али шта од те висине остаје у западноме начину живота, у западноме пројекту који преплављује свијет? Зар временом не посташе терет којег се морало ријешити – управо зарад Запада и његовог опстанка? Погледај сад врхове европске мисли нису ли сасвим опустјели? На њих се нико више и не пење. Када би данашња филозофија хтјела од ту нешто да упије, изнутра би се распсрсла. Смјеста. Не би могла бити западна. Висове стога сравни у музеје. Сјећај их се. Зови им име из своје перспективе и кад год ти затреба. И у једном хипу они ће бити облебетани. Призмељени. Распростри висине како би се могло њима проходати, а да се притом не мора улагати напор пењања. Тако ће сви понешто знати, али нико више неће моћи доживљавати, а онда ни размјети. Низине сасвим савладаше висине. Та савладаност, у ствари, јесте европски Запад. Самостилизација ћопаве Европе. Та госпођа тако лијепо храмље да сваки онај који корача поред ње мора изгледати као богаљ. И онда се добровољно богаље. Да се госпођа не унервози. А горе, на висовима, све је мирисало узношењем Другим, Другим који ме ставља у питање, који ме буди. Зар то не бијаше живот „с ону страну биологије“? Заиста живот – живот „по уставу Истине“. Но, је ли тај живот икада заживио на Западу, у смислу да га одређује? Или је његовим гажењем настајао латински Запад? Свему што је остајало изван домашаја знања, он је посјекао главу. Јер Запад јесте знање, Запад јесте наука. За своју „истину“ потражује својства апосолутности. На исти начин као неке давнашње хорде што се позиваху на свог идола од тисовог дрвета за кога веле да бљује ватру и одапиње муње. Друге истине, друге законе, замјењује својим, за њихово добро. И то друго више никад неће моћи да се отараси западнога. Јер Запад све има, јер Запад све зна. Његова једина драма постаће драма жлијезда. А тамо гдје се вјерује у слузокожу, морал није имао никакву шансу. Невјероватно, како ће сви прозападни постати „физиолози“, без обзира на то чим се баве. Чудна неуроза! А можда прије чиста будалаштина произашла из увјерења да се цјелина објашњава фукционисањем дијелова, по могућности оних који су задњи отркивени (Дени де Ружмон). Како се изнађе „неки механизам“, тако преплављује и помама да се њиме „све објашањава“. Колико пута смо до сада „све објаснили“! И тако се пењали. Што се брже пењало лакше се и падало. Па јесу ли западни висови уопште западни? Док питаш, а мораш сам питати, нека те води западна умност. Она најбоље зна гдје и како је морала бити поробљена појмом ума, унижена и скврчена, да би било Запада. И шта прогнана умност да нађе у појму? Читам књиге које су старе најмање 2000 година (Гадамер), оно важно само су Грци и Библија, све друго је игра! (Левинас). Чујеш ли уопште ове гласове? О чему говоре? Зар не исцртавају празнину у коју се уздаш? Или си одвећ дуго на сцени гдје се више ништа не слуша осим онога што сам произведеш или што ти произведу за дневне потребе. Запад „велики дух“ јесте примио али смјеста постајући мјестом његова смањења. Зато око западног чела видиш увијен ореол од резова сабљи који су други задобили. Витла мртвима и краде побједе других. Не изјашњава се о правцу. Смјер задаје празним флоскулама.

Али стигао је нацизам да га оголи. Као остварена биологија он је квинтесенција „научног духа“. Нацизам, како каже Еспозито, не прогања само из прошлости, не заскаче с леђа, већ дочекује и спопада из будућности. И тако црта „садашње среће“. Не може се отети, не може побјећи тако што ће се скретати поглед. Довољно је видјети оно што чини, за шта се залаже. Додуше, Запад је покушавао и још покушава, да обори нацизам, да га баци назад у пакао из којега је изашао. Али увијек вјетром од ријечи. Освјештавајући и просвјетљујући само друге. Никада ни покушао није свјесно проћи кроз тај мрак, јер сасвим добро зна шта би то значило. Могао би у одори ликујућег научног знања и људске истине, проћи као некоћ под Тројом вођа тесалијске војске Еурипил кога бира „мрачни жријеб“. Мит нам говори да је разјарена Касандра с „прага горућих ризница” бацила пред ноге побједника од давнина заборављену шкрињу – рад чаробног Хефеста. Зевс ју је некада давно даривао Дардану, градитељу Троје, као залог његовог божанског очинства. „Дар је морао бити освета, зато не узимати, већ бацити“! Знали су то друге вође које су упозоравале Еурипила да шкрињу на дно Скамандра похрани. Међутим, желећи видјети и тиме ријешити тајну жријеба Еурипил, ипак, односи ковчег и отворивши га, при бљеску пожара, у сандуку не видје брадатог мушкарца овенчаног расцвалим грањима, већ идол Диониса – идол од смоквина дрвета. Ко погледа у бога, прича нам Паусанија, разум му се мрачи. Поглед у бога разоткрива гледатеља – види ко је. Ко то види неприпремљен, наставља Паусанија, мора да полуди. Мит даље шути. О разлозима лудила, само то знамо. Али, видимо Еурипила, цара, гдје у интервалима здравог разума напушта обале спаљеног Илиона и не узима курс ка родној Тесалији, већ иде равно под скути бога Аполона на Делфима. Његова свјетлост је лијек. Лијечи радикалним преиспитивањем. Запад није за такве куре, милије су му парцијалне интроспекције. Срачунате. Све што би могло да указује на истину интиме сфере одавно је бачено на дно Скамандра. И сасвим је нормално што човјечанство нема одговора на питања које је нацизам  поставио. Неће га ни бити. Запад неће да памти. Тиме, не само да је украо могућност одговора, већ је и питања скренуо у сасвим другу страну. И тако само скрио топуз који сада другачије млати. Али са истим циљем: срушити не само сваку цивилизацијску вриједност већ поништити вриједност сваке духовне цивилизације (Левинас).  Хитлер није успио али далеко од тога да је он „посљедња иницијатива Запада“. Створио је чудовиште, али не и чудовиште другачије врсте мрежно. Њему крв из погледа тече. Безлични покољ то је данашњи Запад. Уништити род људски у име неког новог човјека. Шанса без сутрашњице. Живот као образац за испуњавање. Безброј ступидних прописа да се буде. Религија затирања оног од чега се добија духовно задојење. А њени вјерници аутономни „видовити пајаци“ којима је додијељено да се пренемажу пред неизљечивошћу. У средишту смо свег зла јер га погађамо у свом срцу. Индивидуалне и политичке околности, особне и међународне драме, дотичу се и увијек откривају као безизлазне ситуације. Требала би херојска будност једног свеца да се не би пропадало. Али светац је светац управо стога што себе никад не би довео у нашу ситуацију. И онда како бити филозоф, умјетник, искрен научник? Како кад то данас значи најприје насрнути на вријеме, Бога, Љепоту, Добро? Западни дух се надима и скакуће около без стида и срама. Филозофски таласи запљускују га један за другим. Не разликују се од гастрономских. Идеје се прихватају или одбијају као овај или онај сос. Нико више ништа не осјећа, берем ништа важно. Запад је навикао да духовне силе смјеста исцрпи и замијени техником. Каже да се користи духом а духовност га није ни окрзла. Видиш то на судбини свега великог одгурнутог у несрећу. На судбоносноме лому сопственога живота. Није цивилизован онај који у име неке анонимне универзалности погази своје, већ онај који плетива властитога извеза до бескараја онога што увијек остаје и за сваког је ту. Муњевите су ријечи Егзиперија: „Видио сам плесачице да плету свој плес. А пошто се плес једном створи и отплеше, нико зацело не убира плодове таквог рада да их похрани као залихе. Плес пролази као ватрена стихија. А ипак ја називам цивилизованим онај народ који везе властите плесове, упркос томе што за плесове нема ни бербе ни амбара. Док сировим називам онај народ који на својим полицама ређа предмете рођене из туђег рада, чак и ако се покаже способним да се занесе њиховим савршенством“. И само је крајња сировост могла учити да презремо пој предака зарад властите буке. У њихову недовршену пјесму нисмо просули свој сок. И сада немамо у чему оставити отисак себе. Од нас нема поклона за друге. Зрачи само студ као из сунца на починку, на залазу. На Западу.




[1] Доктор философских наука. Редовни професор наФилозофском факултету у Бањој Луци.
Идући
Новији пост
Претходни
Ово је задњи пост.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top