Апстракт: У раду се расправља о „суштини“ Балкана, његовој географији, историји, демографији, лингвистичком и религиозном мозаику, савременој геополитици. Пажња је усмјерена и на стигматизацију Балкана, на његову трансформацију од изворишта европске цивилизације до „унутрашње другости“ Европе.

Кључне ријечи: Балкан, Балканско полуострво, географија Балкана, историја Балкана, демографија Балкана, религије Балкана, геополитика Балкана, балканизам и балканизми, стигматизација Балкана, Југоисточна Европа.


Сагледавање „моћне онтологије“ Балкана претпоставља сложено разматрање његове, такође комплексне, географије, историје, демографије, језичких и вјерских прилика, у њиховом више него богатом и динамичном историјском развоју. Те процесе битно су обликовали изукрштани и често супротстављени интереси великих сила. Балкан је подручје развоја „сектаријанског“ типа национализма, подручје гдје су се поједине нације конституисале на вјерској нетолеранцији. Послије балканских ратова (1912–1913) и Првог свјетског рата (1914–1918),  на Балкан је изразитије била усмјерена стигма Европе, посебно њеног западног и централног дијела, који су у најновије вријеме у томе углавном постали сљедбеници Сједињених Америчких Држава. Та стигма је, поред осталог, поткрепљивана неприхватљивим тезама о цивилизацијској и културној инфериорности балканских народа, у првом реду оних православних, са изузетком Грка. Балкански простор је у „балканистичком дискурсу“ трансформисан од изворишта европске цивилизације у „унутрашњу другост“ Европе.  У процесу прекомпозиције глобалних међународних односа послије хладног рата, на Балкану је створена нова геополитичка ситуација. У складу са расположивим простором, у овоме прилогу ти комплексни процеси представљени су у основним цртама.

Географија. Географски, Балканско полуострво захвата југоисток Европе, између Јадранског, Јонског, Средоземног, Егејског, Мраморног и Црног мора. Уобичајено, сматра се да његову сјеверну границу, која у цјелини није ни геолошка ни етничка, чине ријеке Соча, Сава и Дунав (од Београда до ушћа). У тим границама површина полуострва износи око 520.000 km2, а са јадранским, јонским и егејским острвима и сјеверном Добруџом (у саставу Румуније) – око 567.000 km2. Савом и Дунавом повезано је са средњом и источном Европом, а егејским острвима и мореузима Босфором и Дарданелима – са Малом Азијом. На полуострву је пет планинских система: динарски, пиндски, родопски, балкански и карпатски. Планине не прелазе висину од 3000 м – највиши врх је Мусала на планини Рили у Бугарској (2925 м). Ријеке припадају сливовима околних мора (Јадранско, Црно, Егејско, Мраморно, Јонско) уливајући се директно у њих или као притоке Саве и Дунава. Од језера издвајају се: Скадарско (зависно од водостаја – површине од 370 до преко 500 км²), Охридско, Преспанско, Дојранско, Островско, Тахинско и Бешичко. Географске и орографске карактеристике, као и атмосферска циркулација, условиле су разноврсност климатских области Балканског полуострва: континенталне, умјерено континенталне, суптропске, црноморске и алпске.

Становништво. Преко Балканског полуострва, повезнице Европе и Азије, током историје кретали су се разни народи. Отуда његово етничко шаренило. Планински карактер и подијељеност на мање области, омогућили су, опет, да се одрже и мање етничке групе. Балкан претежно насељавају индоевропски народи. Повремена надирања и државне организације туркијских (Хуни, Авари, Турци) и угро-финских народа (Мађари) нису оставили значајнији траг у етнолингвистичкој структури Балканског полуострва. Изузетак представља утицај турског језика, првенствено у лексици (поред турцизама, обухвата арабизме и иранизме) балканских језика. У одређењу народа и етничких група Балкана постоје велике несугласице, више у ангажованој публицистици него у озбиљној науци. Један од главних разлога за то је стварање „синтетичких нација“ у модерно вријеме, којима се конструисањем тзв. миленијумских вертикала настоји обезбиједити природна суштина. С друге стране, те нове нације углавном су у позитивно-правним актима појединих држава дефинисани као конститутивни народи или националне мањине. У том смислу може се рећи да на Балкану живе јужнословенски народи (Срби, Црногорци, Бошњаци (У Црној Гори – и Муслимани, као посебна национална група), Хрвати, Словенци, Македонци, Бугари); јужнословенске етничке или етнографске групе (Горанци, Буњевци, Шокци, Торлаци, Шопи, Крашовани, Јањевци, Торбеши, Помаци, Банатски Бугари или Палћени, Југословени); западнословенски народ (Словаци); Русини (говоре западнословенским језиком, због чега се углавном сматрају посебним у односу на украјинске Русине који се сврставају или као посебан народ или као дио Украјинаца за које се у извјесној мјери још задржао назив Малоруси); романски народи и етничке или етнографске групе: Румуни, Цинцари, Власи, Мегленски Власи, Ћићи; остали индоевропски народи или групе: Грци, Албанци, Роми, Египћани, Ашкалије; Турци (припадају тзв. туркијској или турској групи народа која је дио шире алтајске заједнице); угро-фински народи (Мађари).

На Балкану доминирају словенски језици, који су огранак индоевропске групе језика. Из дуготрајних узајамних контаката између словенских и несловенских језика, као и под утицајем појединих балканских језика, развиле су се карактеристичне језичке иновације заједничке свим или неким балканским језицима (балканизми). Посебно су присутни у говорима призренско-тимочког дијалекта, а неке њихове појединости прошириле су се и на највеће привредне, урбане и културне центре новоштокавских говора екавског типа.

Историја. У прошлости је Балканско полуострво називано различитим именима: Хем у античко вријеме, а затим: Илирско, Грчко, Римско, Византијско полуострво, Европска Турска, па и Илирско Тропоље. У стручној литератури њемачки географ Јохан Цојне 1809. први је употребио назив Балканско полуострво по Старој планини (антички Haemus), коју су Турци звали Балкан (са значењем: „планински вијенац“). Цојне је вјеровао да је Стара планина главни планински масив полуострва, као што су Апенини на Апенинском и Пиринеји на Пиринејском полуострву. Кад је та нетачност уочена, назив се већ широко употребљавао.

Прво познато становништво Балканског полуострва били су Грци на југу, Трачани на истоку, које су приближно Морава и Вардар дијелили од Илира подијељених на многобројна племена. Грци су први формирали своје државе и покушали путем оснивања колонија (градова), претежно на морским обалама, да потчине неке балканске области. У IV вијеку прије н. е. под Филипом II и Александром Македонским проширили су власт до Дунава. У IV и III вијеку прије н. е. келтска племена са запада су важним стратешким правцима продрла у долину Неретве, а моравско-вардарском долином – у Македонију, Тракију и Грчку. Ти походи у балканској историји нису оставили много трагова. Од III до I вијека прије н. е. Римљани су завладали цијелим Полуострвом, политички га ујединили под својом влашћу и знатним дијелом романизовали старосједилачко становништво. Константиновим преношењем престонице из Рима у Визант (330) Балканско полуострво постало је средишњи дио римске империје.

Прилике на Балкану промијењене су Великом сеобом народа. Преко Дунава и Саве на полуострво су прво продрли Визиготи (375), а за њима Остроготи, Хуни, Авари и друга племена. Словени и Бугари су се у VI–VII вијеку трајно населили и, потискујући Византију са сјеверног дијела Полуострва, формирали своје државе (Бугарска, Рашка, Дукља, касније Босна). Иако је византијска држава потискивана, високи домети њене цивилизације и културе одлучујуће ће обликовати политичке, вјерске и културне прилике Балкана до турских освајања. Осим Византије, на балканске прилике тада су утицале Франачка, Угарска и Млетачка република. Почетком XII вијека, Угарска је започела борбу за Далмацију са Млетачком републиком, из које је послије три вијека изашла поражена.

Коначни расцјеп на источно и западно хришћанство (1054) битно је утицао на касније вјерско-политичке сукобе и националну диференцијацију јужнословенског свијета. Крсташки ратови (1096–1270), „западно“ заузимање Цариграда (1204) и слабљење Византије, омогућили су уздизање словенских држава. Дукља се уздигла на ранг краљевине још 1077, Рашка (Србија) 1217. Босна 1377, док је научно спорно стицање краљевског наслова хрватског владара Томислава 925. године. Ранг царстава остварили су Бугарска у X и Србија у XIV вијеку, са тежњом да буду универзалне монархије. Централни правац српског напредовања у доба Немањића простирао се од горњег тока Ибра, преко Косова и Метохије и долине Вардара према Солуну, и даље – према Цариграду. Бугари су безуспјешно покушали да их у томе спријече. Стефан Дечански поразио их је код Велбужда (1330).

Слабљење Византије и средњовјековних балканских држава, јачање обласних господара и њихови међусобни сукоби, подударало се са напредовањем Турака Османлија. Преко Дарданела, а даље разним правцима, Османлије су од средине XIV до средине XVI вијека овладале највећим дијелом Балкана. Срушили су бугарску, византијску, српску, босанску, зетску, а 1526. и угарску средњовјековну државу. Хабзбуршки владар наслиједио је угарску круну Св. Стефана (Иштвана). Турска је инкорпорирала заузети балкански простор у свој сложени политички, социјални, вјерски и цивилизацијски систем. До краја XVII вијека хришћанске државе нису озбиљније покушавале да потисну османску Турску са Балканског полуострва. Хабзбуршка монархија господарила је његовим западним областима, успостављајући према Турској систем „војне границе“ (1530–1881). Јадранска обала била је у посједу Млетачке републике (1420–1797), изузев Дубровачке републике, која се самостално развијала уз прихватање врховне власти суверена друге државе (млетачке, 1205–1358; угарске, 1358–1526; османске, од 1458).

Поразом Турака у посљедњем њиховом покушају да заузму Беч (1683) отворено је „несазнатљиво“ Источно питање. Од тада до завршетка балканских ратова 1912–1913. трајала је и борба за ослобођење Балкана. У Бечком рату (1683–1699) аустријска војска освојила је Београд (1688), продрла до Ниша и Скопља, да би у турској противофанзиви већину тих области изгубила. Миром у Сремским Карловцима (1699) османско-хабзбуршка граница помјерена је на ријеку Саву, да би већ у сљедећем рату (1716–1718) Аустрија загосподарила сјеверном Србијом и Посавином од Бијељине до Уне, што јој је потврђено миром у Пожаревцу (1718). Наредним аустро-турским мировним уговором у Београду (1739) Сава и Дунав поново су постале њихова линија разграничења, која није промијењена ни у посљедњем аустро-турском рату (1788–1791). Уговором у Кампоформију (1797) Аустрија је наслиједила Далмацију од декретом укинуте Млетачке републике. Наполеонова Француска је 1809. на простору Корушке, Крањске, Горице, Трста, Истре, Хрватске, Војне крајине, Далмације (обухватајући и простор некадашње Дубровачке републике, такође декретом укинуте 1808) успоставила Илирске провинције, у којима је увела доста револуционарних новина у духу социјалног и културног прогреса. Одлукама Бечког конгреса (1815) ове области припале су Аустрији.

Почетком XVIII вијека Русија је постала активан чинилац балканских збивања. Тиме су балкански народи изашли из уског круга аустро/млетачко-турских сукоба и интереса и ушли у шири простор европске политике. До средине XIX вијека, уз Хабзбуршко царство најистакнутији учесник у Источном питању, Русија је водила честе ратове против Турске (1711, 1736–1739, 1767–1774, 1787–1792, 1806–1812, 1828–1829, 1877–1878) који су се увијек одражавали и на балканске прилике. Русија је у XIX вијеку директно подржавала ослободилачке покрете Срба, Грка и Бугара. Покровитељ православног становништва у Турском царству била је 1774–1856. године. Кримски рат (1853–1856) био је прекретница – западне католичке државе као турски савезници поразиле су Русију и интензивније се почеле ангажовати у балканске прилике. Како је рјешење Источног питања претпостављало потискивање Турске са Балкана, саставни његов елемент били су договори о подјели Балкана на интересне сфере и израстање балканских народа у субјекте историје. Године 1782. руска царица Катарина II и аустријски цар Јосиф II споразумјели су се да би западни дио Балкана са највећим дијелом српских земаља требало да припадне Аустрији, док је Русија у источном дијелу намјеравала да обнови Византију под управом руског принца („грчки пројекат“ Катарине II). Аустро-руски преговори крајем XVIII вијека о интересним сферама на Балкану претходили су каснијим, са различитим актерима. Током Велике источне кризе (1875–1878), Рајхштатским споразумом (1876) и Будимпештанским конвенцијама (1877) Русија је пристала на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине, уз услов остваривања преовлађујућег утицаја на истоку Балкана. Убрзо су западне земље осујетиле руски план рjешења балканског питања предвиђен Санстефанским уговором (март 1878). Одлукама Берлинског конгреса (јун–јул 1878) Аустроугарска је у склопу пангерманског плана „продора на исток“ снажно закорачила на Балкан. Тада потиснута, Русија се активно у балканска питања укључује тек с почетком балканских ратова (1912–1913).

На унутрашњем плану, у процесу тзв. „атлантских револуција“, поједини балкански народи покренули су националноослободилачке револуције и створили националне државе. Исходиште борбе за независност Балкана је Српска револуција (1804–1830) на коју се настављала Грчка револуција (1821–1830). Развијањем раније стечене аутономије, у Црној Гори, око Митрополије цетињске, стварао се још један српски државотворни центар. Визију Славеносерпске државе изложио је митрополит Петар I почетком XIX вијека. У позадини Нечертанија (1844), плана стварања јужнословенске државе око Србије, поред осталог налазио се британски интерес за потискивање руског утицаја са Балкана. Пољска емиграција је у уједињеној јужнословенској држави видјела савезника у ослобађању Пољске од аустријске и руске власти. Аустроугарска окупација (1878) и анексија (1908) Босне и Херцеговине представљале су историјски пораз српског националног покрета. Интереси великих сила укрштали су се са процесом стварања националних држава на Балкану у XIX вијеку: Грчке, Србије, Црне Горе, Бугарске, 1912. Албаније, да би након Другог балканског рата Турској преостала Источна Тракија са Цариградом. Пораз у рату против Турске (1919–1922) на крају је онемогућио реализацију грчке Мегали идеје из 1844 (за коју је упориште тражено и у далекој историји) о обједињавању свих „грчких земаља“ у једну државу. Једна од посљедица овог грчко-турског рата било је и масовно премјештање муслиманског становништва са Балканског полуострва у Малу Азију, док се око милион Грка расељавало у супротном правцу. Знатно је измијењен етнички и вјерски састав тог дијела Полуострва.

Послије Првог свјетског рата (1914–1918) балканска карта поново је прекројена. Бугарска је изгубила излаз на Егејско море у корист Грчке, те мања подручја у корист знатно увећане Румуније и новостворене Краљевине СХС (од 1929 – Краљевине Југославије). У Другом свјетском рату силе Осовине окупирале су Албанију, Грчку и распарчале Југославију, у којима су се развијали герилски покрети. Преговори Черчила и Стаљина у Москви октобра 1944. о интересним сферама оставили су извјесног трага на каснију геополитику Балкана. Послије рата, са мањим територијалним корекцијама, у Југославији, Албанији, Бугарској и Румунији успостављен је социјалистички систем, док је послије грађанског рата Грчка остала на путу капиталистичког развоја. Хладноратовска подјела манифестовала се и у балканској геополитици: Грчка и Турска од 1952. године чланице су НАТО савеза, док су Варшавском пакту припадале Бугарска и Албанија (до 1968). У вези са рушењем Берлинског зида (1989), урушавањем социјализма, распадом Варшавског пакта (1991) промијењени су системи власти и организација друштва у Албанији, Румунији, Бугарској, Југославији (која је разбијена на посебне државе међународном војном интервенцијом и низом сукоба у јединственом грађанском рату 1991–1999). У тим земљама одржани су први вишестраначки избори послије Другог свјетског рата. Према правним мишљењима тзв. Бадентерове комисије (1991–1993) СФРЈ је престала да постоји, док су границе њених федералних јединица проглашене за државне. Савезна Република Југославија, основана 1992, прерасла је уз међународно посредовање 2003. године у Државну Заједницу Србија и Црна Гора. Престала је да постоји 2006. године, када је послије одржаног референдума Црна Гора прогласила независност. Тренутно, 2014. на Балканском полуострву налазе се државе: Грчка, Бугарска, Албанија, Србија, Македонија, Босна и Херцеговина (Дејтонским споразумом 1995. године подијељена на Републику Српску и Федерацију БиХ, док је међународном арбитражом 1999. успостављен дистрикт Брчко као кондоминијум), Црна Гора, Хрватска (највећим дијелом). Источна Тракија налази се у саставу Турске, Сјеверна Добруџа у Румунији, док традиционална литература у балкански простор убраја и јужни дио Словеније и тршћанску област у Италији. Међународно војна и цивилна управа (од 1995) са широким овлашћењима и реално непостојећом одговорношћу de facto је Босну и Херцеговину свела на ниво протектората. Међународна војна и цивилна управа установљена је и на Косово и Метохију (1999) послије 78-дневног НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Албанске власти једнострано су 2008. године прогласиле независност Косова и Метохије од Србије под именом Република Косово (без стварне надлежности у њеном сјеверном дијелу које већински насељава српско становништво). До 2014. године балканске чланице Европске уније (основане 1992) су Грчка, Словенија, Бугарска, Румунија и Хрватска, а уз Албанију су и чланице НАТО.

Религија и вјерски односи. На балканска збивања одлучујуће су утицали вјерски односи. За разлику од већине европских друштава у којима се нација формирала преко стандардизације језика, на балканском простору религија је представљала основ националног идентитета. Палеобалканско становништво дијелом је христијанизовано прије словенског насељавања. Епископска сједишта постојала су у више балканских градова. Рано хришћанство на Балкану, као и другдје, нашло се на удару власти античког Рима, када су страдали многи борци за вјеру. У IV вијеку, у тежњи за интеграцијом разнородне државе, хришћанство је уздигнуто на ниво равнопправне (313) а затим и државне (380) религије. На Другом васељенском сабору (381) установљен је статус епископа константинопољског као епископа Новог Рима, по части одмах иза епископа римског под чијом се јурисдикцијом тада налазио већи дио Балканског полуострва, јер је и провинција Илирикум припадала западном дијелу Царства. Дијелом је таква црквена организација разрушена током сеобе народа. Готи, а затим Авари и Словени, разорили су многа црквена сједишта и храмове. Христијанизација Јужних Словена била је дуг и сложен процес, у којем је велику улогу имала мисија „словенских просвјетитеља“, браће Ћирила и Методија. У другој половини IX вијека прихваћена је христијанизација Бугара и Срба, и поред које су се рецидиви ранијих паганских вјеровања одржали до најновијег времена. На простору Грчке, на којем се хришћанство сусрело са политеизмом, грчком филозофијом и науком, епископије су успостављене још у античком времену.

У црквено-јуридичком погледу на Балкану су се преплитале јурисдикције Константинопоља (Цариграда) и Рима. Јурисдикција и црквено-административни односи прилагођавани су државним организацијама и њиховим промјенама. Цариградски „васељенски“ патријарх, први међу једнакима у православном свијету, данас има јурисдикцију над епархијама у Турској, Светом Гором, острвима Додеканез и Крит и грчком дијаспором. У самој Грчкој, успостављањем монархије (1830) проглашена је црквена независност 1833. године, коју је Цариград признао 1850. уз услов да предсједник синода буде „архиепископ атински и цијеле Грчке“. Из претходне јурисдикције Цариградске патријаршије издвојила се 870. године архиепископија у Бугарској, коју је кнез Симеон (893–927, цар од 913) крајем своје владавине уздигао на ранг патријаршије. Укинуо ју је, као и царство, византијски цар Јован Цимискије 971. и њене епархије припојио Цариградској патријаршији, а 1018. у вези са сломом Самуилове државе, цар Василије II Бугароубица потчинио је ове просторе у црквеном погледу Охридској архиепископији, чијег је поглавара цар постављао. Крајем XII и почетком XIII вијека обновљена је бугарска црква у рангу архиепископије, којој је никејски патријарх Герман II (1222–1240) признао патријаршијски ранг са сједиштем у Трнову. Трновску патријаршију султан Бајазит 1393. године потчинио је Цариградској патријаршији. Султанским ферманом 1870. васпостављена је Бугарска егзархија (на хиљадугодишњицу оснивања архиепископије), коју је Цариградска патријаршија признала тек 1945. године. На ранг патријаршије уздигнута је 1953, што је Цариград прихватио 1961. године. Православна црква у Албанији осамостаљивала се издвајањем из Цариградске патријаршије. Аутокефалија јој је призната томосом из 1937. године. Тридесет година касније законом је забрањено јавно исповиједање вјере, уништена црквена хијерархија, која је обновљена 1991. године. Црквена организација на простору данашње Румуније постојала је још у IV вијеку. Касније се она налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије и Трновске патријаршије. Влашка митрополија установљена 1359, била је у канонској зависности од Цариградске патријаршије до почетка 18. вијека, а касније су Влашка и Молдавија признавале руску црквену јурисдикцију. Након уједињења Влашке и Молдавије (1859) помјесна црква прогласила се 1865. аутокефалном, што је Цариградска патријаршија признала 1885. године. Одлуком Светог синода 1925. уздигнута је на ранг патријаршије. Једина је православна црква која употребљава романски језик у литургији. Српска православна црква уздигнута је на ранг архиепископије 1219, а на ранг патријаршије – у вези са проглашењем Српског царства – 1346. године. Турске османске власти укинуле су је у трећој деценији XVI вијека, припојивши њене области Охридској архиепископији. Обновљена је у рангу патријаршије 1557, а опет укинута 1776, када је простор њене јурисдикције у Турском царству (са изузетком митрополије црногорско-приморске) потпао под Цариградску патријаршију. Већина епископа били су Грци – фанариоти. Митрополија карловачка, са сједиштем у Сремским Карловцима, уздигнута је 1848. на ранг патријаршије, док је митрополија београдска 1879. добила аутокефалност. Уједињење покрајинских цркава у обновљену Пећку патријаршију услиједило је 1920, послије стварања Краљевине СХС. Тај чин томосом је признала Цариградска патријаршија. Из састава СПЦ издвојила се 1967. године „Македонска православна црква“, која је до данас остала канонски непризната. Себе сматра насљедницом древне Охридске архиепископије, која је у рангу патријаршије била основана у другој половини X вијека. Са падом Самуиловог царства почетком XI вијека сведена је на ранг архиепископије, коју су турске османске власти укинуле 1767. и простор њене јурисдикције припојиле Цариградској патријаршији. Одредбама султанског фермана 1870. дио њених епархија нашао се под управом Бугарске егзархије. Послије балканских и Првог свјетског рата и укидања Бугарске егзархије у Вардарској Македонији, епархије некадашње Охридске архиепископије присаједињене су уједињеној Српској православној цркви у Краљевини СХС. Према тзв. Нишком споразуму из 2002. године установљена је Православна охридска архиепископија као аутономна црква под јурисдикцијом СПЦ. Она је једина канонски призната православна црквена организација у Македонији, којој – с друге стране – македонске државне власти нису дозволиле регистрацију.

Балканско полуострво, са Иберским и Апенинским, било је подручје трајнијег историјског сусрета хришћанства и ислама у Европи. Исламско присуство на Сицилији (IX–XI вијек) и у Шпанији (VIII–XV вијек) окончала је хришћанска реконквиста, која није избрисала тамошњу импресивну исламску културну и цивилизацијску заоставштину. На Балкану је, с друге стране, ислам „остао жив“ и послије повлачења Османског царства, државе са чијим освајањима је пренијет на европско копно. Балканско полуострво тако је јединствен примјер хришћанско-исламске коегзистенције у Европи, ако се изузму поједине европске државе, некадашње колонијалне силе, у којима су створене заједнице исламских имиграната (у првом реду Француска и Велика Британија). Балкански ислам превасходно је сунитски, ханефитске правне школе, који није искључивао дјеловање појединих дервишких редова (тариката). Уз одређене политичке, социјалне, економске, образовне, демографске и друге претпоставке, ненасилно и рјеђе директно насилно исламизација се одвијала током читавог периода турске владавине на Балкану. Најинтензивнија је била у XV и XVI вијеку у вези са ширењем и стабилизацијом османске власти, а просторно – на територији данашње Босне и Херцеговине, областима насељеним албанским становништвом, дијеловима Македоније и Бугарске. У Румунији исламизација није оставила значајнијег трага, док су се са простора данашње Мађарске и Славоније муслимани углавном повукли са османском влашћу крајем XVII вијека. У модерно вријеме, балкански муслимани су: 1. домаће исламизирано становништво, далеко најбројније (Албанци, Бошњаци, Помаци, Торбеши, Горанци, па и Муслимани); 2. етнички Турци, који су послије османског повлачења остали на Балкану, углавном у градовима и мањим насељима Македоније, Косова и Метохије, Тракије и Добруџе. Бројчано су занемарљиве етничке групе које су у одређеним периодима османске управе насељаване на Балкану (Черкези, Татари).

Муслимани Албаније признавали су духовни суверенитет истанбулског шејх-ул-ислама до 1923, када су се на сабору у Тирани осамосталили. Предводи их велики муфтија. У Другом свјетском рату, током њемачке управе (1943–1944) оформљено је ново управно тијело, Улема меџлис. Поред сунитског ислама, међу Албанцима је раширен бекташијски дервишки ред. Послије забране дервишких редова у Турској (1925) Тирана је постала свјетски бекташијски центар. Религија је у Албанији званично укинута 1967, да би са политичким промјенама послије 1990. наступила обнова вјерског живота.

С обзиром на географски положај, већ с почетком турских освајања значајно је промијењена етничка структура становништва Бугарске. У источне крајеве масовно се насељавало турско и татарско становништво. Исламизирани Бугари који су задржали језик и многе раније обичаје, познати су под именом Помаци. У односу на турско градско становништво и земљопосједнике, Помаци, претежно сељаци и пастири, доживљавани су као другоразредни муслимани, а касније – у независној Бугарској – као другоразредни Бугари. Послије Кримског рата (1854–1856) османске власти населиле су у Бугарску око 80.000 Черкеза и око 100.000 Татара. Између 1876. и 1885. године у Турску су се масовно исељавали Черкези, Турци, Татари и Помаци, а тај процес настављен је смањеним интезитетом и послије Другог свјетског рата. Од 1984. одвијала се кампања бугаризације и атеизације Турака и Помака. До најновијег времена вјерски односи у Бугарској оптерећени су тешким насљеђем прошлости. На челу исламске заједнице у Бугарској налази се велики муфтија са сједиштем у Софији.

Сплет грчко-турских односа, претежно затегнутих, одлучно је утицао на положај муслиманске заједнице у Грчкој. Послије грчко-турског рата (1919–1923) из Турске су у Грчку депортовани скоро сви Грци (изузев оних из Истанбула), а у супротном правцу кренуло је око пола милиона Турака. Значајнија муслиманска групација, углавном етнички Турци, остала је у Западној Тракији, уз загарантована вјерска права. Врховни вјерски ауторитет је главни муфтија у Комотинију.

На простору бивше Југославије турска власт најдуже се одржала у оним областима у којима је најприје успостављена (Македонија, Косово и Метохија, Рашка област или Санџак). Управо је у тим областима и у Босни и Херцеговини исламизација била најинтензивнија. До средине XVII вијека доминантни социјално-економски мотиви чинили су тај процес у знатној мјери спонтаним, да би се са продубљивањем кризе Османског царства он одвијао у клими израженијег притиска, напетости и неизвјесности. Повлачење Царства према истоку пратило је исељавање муслиманског становништва. Осим извјесног броја етничких Турака, остало несловенско муслиманско становништво скоро се у потпуности иселило са простора бивше Југославије. У Србији је указом кнеза Михаила Обреновића 1868. призната слобода исповиједања ислама. Одлуком Берлинског конгреса 1878. Црна Гора је обавезана на очување вјерских и имовинских права муслиманског становништва. Та одредба је првенац у заштити људских права у међународно-правној дипломатској пракси. У Босни и Херцеговини послије 1878. аустроугарске власти контролисале су вјерско организовање муслимана и управљање њиховим вакуфима. На челу заједнице били су реис-ул-улема и четворочлана меџлис-улема. Муслимански поданици су 1909, послије дуже борбе, изборили вјерску и вакуфско-меарифску самосталност. У Краљевини СХС паралелно су постојале двије исламске вјерске заједнице: 1. за Србију (са Косовом и Македонијом) и Црну Гору, на челу са муфтијом са сједиштем у Београду; 2. за Босну и Херцеговину, Хрватску, Славонију, Далмацију и Словенију на челу са реис-ул-улемом са сједиштем у Сарајеву. Јединство је установљено 1930, када је донесен Устав Исламске вјерске заједнице (ИВЗ). Предводио ју је реис-ул-улема са сједиштем у Београду. У Другом свјетском рату муфтија јерусалимски ел-Хусеини заговарао је свјетску муслиманску државу са аутономном Босном у њеном оквиру. Панисламизам је почињао у Босни током српског устанка 1875–1876, а његови рецидиви манифестовали су се на истом простору и послије Другог свјетског рата, а посебно у процесу разбијања југословенске државе. У социјалистичкој Југославији раздвојене су црква и држава. Од 1947. до 1990. донијета су четири устава ИВЗ, која се од 1969. назива Исламска заједница (ИЗ). Тада је њен највиши орган управе био Врховни сабор, чији је извршни орган било Врховно исламско старешинство у СФРЈ са сједиштем у Сарајеву. Врховни вјерски поглавар био је реис-ул-улема. Уставом ИЗ 1990. Врховно старешинство преименовано је у Ријасет, мандат реис-ул-улеме ограничен је на осам година, а уведена је функција главног имама.

Године 2014. „исламска заједница“ на челу са реис-ул-улемом или муфтијом остала је најчешћи облик организовања балканских муслимана. Исламска заједница Босне и Херцеговине, на челу са реис-ул-улемом, обухвата и муслимане Хрватске, Словеније и Санџака, које предводе муфтије. Исламску заједницу Србије предводи муфтија, исламске заједнице Црне Горе и Македоније реис-ул-улема, а исламске заједнице Румуније, Бугарске, Косова и Албаније главни муфтија. Ове заједнице формиране су након повлачења Османлија са балканског простора. Признавале су Истанбулски мешихат до укидања калифата (хилафета) 1924, изузев заједнице у Албанији која се отцијепила 1923. године.

Римокатолицизам доминира у Хрватској и Словенији (ако се и она или њен дио убраја у балканске земље). У извјесној, већој или мањој мјери присутан је и у земљама са већинским православним или муслиманским живљем. Христијанизовани из Рима, Хрвати су доспјели у зону западне културе. На три „сплитска сабора“ (925, 927–928, 1060) потиснуто је и забрањено богослужење на народном, словенском језику, као и рукоположење кандидата који не знају латински језик. У каснијем мисионарском и прозелитском раду Римске курије, највишег органа Свете столице, важну улогу имала је Конгрегација за пропаганду вјере, основана 1622, која је 1967. преименована у Конгрегацију за евангелизацију народа. Почетком XXI вијека Католичка црква на Балкану организована је кроз мрежу метрополија, надбискупија, бискупија и жупа. Након признања новостворених држава насталих разбијањем СФРЈ, Света столица је као сталне установе Католичке цркве декретима утемељила Хрватску бискупску конференцију (1993) и Бискупску конференцију БиХ (1994). Врховни примат Католичке цркве признају и унијати (гркокатолици), организационо углавном везани за Крижевачку бискупију, основану још 1777. године.

Протестантизам се није значајније утемељио на балканском простору. Јеврејска насеља на Балканском полуострву постојала су још у старом и средњем вијеку. Знатно су се увећала у XV и XVI вијеку, када су турске власти прихватиле јеврејске избјеглице које су бјежале од прогона инквизиције у Шпанији и Португалији. Јевреји су се истицали као трговци, допринијевши успону османске економије. У Другом свјетском рату били су изложени тешком погрому и скоро потпуном физичком уништењу, посебно у Независној Ддржави Хрватској. Послије рата рад јеврејске заједнице у Југославији координисао је Савез јеврејских општина, који се ангажовао и на одласку Јевреја у Израел. Доста Јевреја емигрирало је у Израел и током ратних дешавања 90-их година XX вијека.

Према процјенама, почетком XXI вијека на Балкану је живјело око 50 милиона становника. Већина је припадала православљу; око 30% исламу, а нешто преко 10% католичанству. Мање од 5% односи се на Јевреје (јудаисте), протестанте, атеисте, припаднике разних праваца и секти на основама хришћанства, јеврејства и оријенталних култова.

Савремена геополитика. Подјела Царства на Западно и Источно крајем IV вијека (395) окосница је каснијих спекулација о сусрету и сукобу западне и источне цивилизације на њиховом граничном простору током ријеке Дрине. Знатно касније, супротстављени интереси великих сила и самих балканских народа онемогућили су реализацију идеја балканског споразумијевања у духу начела Балкан балканским народима. У различитим геополитичким околностима и под спонзорством одређених великих сила, склапани су споразуми Србије са Црном Гором (1866), Грчком (1867) и Румунијом (1868), између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке (1912–1913), Југославије, Румуније, Грчке и Турске (1934), Југославије, Грчке и Турске (1954). Послије балканских ратова, а посебно атентата у Сарајеву 1914, тог „првобитног гријеха Балкана“, нарочито је дио западне геополитичке мисли на Балкан почео гледати као на жариште ширих сукоба. Дио те идеологије је и став да балкански народи (са изузетком Грка) нису способни да самостално изграђују вриједности цивилног друштва и да је неопходно да их окупља шира државна или геополитичка организацијаИзрастање Турске у водећу силу исламског свијета праћено је и настојањима да се обнови мисија некадашњег Османског царства (неоосманизам). Још су жива и размишљања о обнови хабзбуршке средње Европе. Аустроугарска монархија из времена када су је савременици оцјењивали као историјски анахронизам (почетак XX вијека), сто година касније сагледава се чак и као предшасник Европске уније (ЕУ). Тако би Балкан у неком будућем времену опет могао постати простор сусрета исламског „зеленог појаса“ и католичке средње Европе.

Стигматизација Балкана (балканизамбалканизација) како послије 1914. тако и крајем XX вијека, транспонована је углавном на Србе. Проистиче из ставова западних геополитичара да су Србија и Срби важни савезници Русије у Европи и као такви сметња реализацији геополитичких пројеката појединих западних земаља. Не само због негативног призвука, у новије вријеме термин Балкан чешће се замјењује новом геополитичком одредницом: Југоисточна Европа. Нема јасно дефинисане границе, али се уобичајено сматра да су оне нешто шире од балканских. Пакт за стабилност Југоисточне Европе, основан међународним залагањем 1999, обухвата поред балканских земаља (изузев Грчке) и Словенију, Мађарску, Молдавију, Румунију и Турску у потпуним њиховим границама. Пакт је 2008. прерастао у Савјет за регионалну сарадњу.

Геополитичког карактера је и одредница Западни Балкан, под којом се углавном подразумијевају балканске земље које нису чланице Европске Уније (ЕУ). У том смислу, Западни Балкан обухвата Албанију и земље бивше Југославије, изузев Словеније. Западни Балкан посматра се као „јединствена регија“ и тако представља дио глобализацијских стремљења ЕУ и њених настојања да се прошири на исток. На иницијативу Француске и Велике Британије, у Загребу је 2000. одржан први самит ЕУ са „земљама Западног Балкана“. То је био први такав самит изван ЕУ. Пријем Хрватске у ЕУ није одагнао раније страхове о стварању „нове Југославије“. Хрватски предсједник Фрањо Туђман иницирао је доношење уставних одредби којима се забрањује и покретање поступка за приступ евентуалним таквим асоцијацијама. Самит из 2000. у дијелу јавности и политичког естаблишмента доживљен је као гурање Хрватске у западнобалканску заједницу држава, односно „рестаурацију Југославије“.

Балканско полуострво, историјско раскршће и распеће, зона производње ”вишка историје” и укрштања цивилизација и аспирација, почетком трећег миленијума и даље је расцјепкано ”буре барута” које преживљава бурну историјску и геополитичку транзицијусањајући о сарадњи балканских народа и изградњи демократских и стабилних друштава.


Литература


  1. Књига о Балкану I–II, Београд 1936, 1937;
  2. ВладимирЋоровић, Борба за независност Балкана, Београд 1937;
  3. Opći šematizam Katoličke crkve u Jugoslaviji, Zagreb 1975;
  4. Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, 1–2, Београд 1989;
  5. Антонина Желязкова, Разпространение на исляма в западнобалканските земи под османска власт ХV–ХVIII век, София 1990;
  6. Ђоко Слијепчевић, Историја СПЦ 1–3, Београд 1991;
  7. Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Beograd 1995;
  8. Тrajan Stojanović, Balkanski svetovi: prva i poslednja Evropa, Beograd 1997;
  9. Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану (зборник радова), Београд 1998;
  10. Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999;
  11. Раде Давидовић, Регионална географија Европе, Нови Сад 1999;
  12. Јован Цвијић, Сабрана дела, Београд 2000;
  13. Xavier Bougarel, Nathalie Clayer (ed.), Le nouvel islam balkanique. Les musulmans, acteurs du post-communisme 1990–2000, Paris 2001;
  14. Стеван К. Павловић, Историја Балкана 1804–1945, Београд 2004;
  15. Дарко Танасковић, Неоосманизам – Повратак Турске на Балкан, Београд 2011.






[1]Магистар историјских наука. Виши асистент на Филозофском Факултету у Бањој Луци.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top