Савремена Европа израсла је из непрекинутог ланца цивилизације утемељене и развијане преко античке Грчке, Рима, Византије и модерних националних и грађанских држава. Обрисе културе и државотворности многих европских држава које су своје темеље изградиле на историјским вриједностима античког свијета и јудаизму - уобличило је хришћанство понудивши неке нове вриједности и стандарде. Европа је разноврсна и плуралистичка на свим плановима и нивоима. Колијевка њене вјере је Јерусалим, науке и философије Атина, права и институционалности Стари и Нови Рим. И поред свих својих различитости Европа је у свим својим димензијама надахнута и прожета хришћанством - које је демистификовало свијет и историју и условило да је данашња секуларна Европа настала на тлу и темељима хришћанске цивилизације. Са хришћанством овај цивилизацијски ток и развој добио је своју заокружену вриједносну основу и правац. Развој државе у оквирима хришћанских вриједности и стандарда довео је до формирања савременог грађанског друштва и високог степена развоја демократије - као и до данашњег процеса интеграција савремених европских држава. Поштовање људских права је највише заступљено и обухваћено управо у земљама гдје је хришћанство било највише присутно. Овим не можемо рећи да је поштовање људских права у савременом свијету, како га данас познајемо, нешто чиме би се могло у потпуности похвалити или га као модел прогласити савршеним, јер еквивалент људских права у хришћанској теологији, из које проистиче и поштовање људских права у савременом друштву, исказује се много свеобухватније и савршеније кроз појам личности и заједнице у Цркви. Данашња размишљања о хришћанској димензији Европе, и поред многих негативних ставова о хришћанству и Цркви који нам долазе од оних који себе сматрају савременим европејцима, не значи рестаурацију европске прошлости и повратак уназад, већ антиципацију будућности и искорак унапријед. Оно што је суштинско и битно за хришћане, никада се није налазило у прошлости и историји, него увијек у будућности, посматрајући као икону оно што тек треба да се деси и настане. Савремена Европа је дала мјесто под својим кровом и другим религијама и народима управо развојем европског друштва утемељеног у оквирима хришћанских вриједности. Она по својој суштини не може и не смије бити омеђена и изолована, као што се ни Црква не смије претворити у гето и самоизоловати од свијета у коме пребива.

Као и Европа којој припада - и вриједности српског друштва имају у великој мјери или искључиво хришћанске темеље. Данас се српски народ налази на прекретници: да ли ће вриједности које ће одређивати и представљати њен даљњи развој бити враћене у историјски континуитет, из кога је српски народ под влашћу комуниста био у потпуности избачен, или ће српски народ бити изопштен из своје европске традиције тиме што сам себи неће признавати свој цивилизацијски темељ. Та дилема своди се на однос и избор сваког Србина према сопственом насљеђу и вриједностима православног хришћанства које чини његов унутрашњи идентитет. Познато је да је Европска Унија (тада још увијек „Европска економска заједница - ЕЕЗ“) преко Мастришког уговора из 1992. године увела у европски међународноправни систем принцип „слободе кретања робе, лица и капитала“ међу државама чланицама познатији под називом lаisses faire спољно – трговинске политике.[2] Овај принцип осавремењен је и потврђен Лисабонским уговором („Уговором о функционисању Европске уније – УЕУ”) који је ступио на снагу 2009. године и, и даље је на снази. Поменути принцип је познат као начелни став Уније и новина коју су увеле државе чланице у погледу међународне трговине.  Освртом на српску средњовјековну историју, и појаву Душановог законика[3] 1349. године, може се примијетити да је ово „савремено начело међународне трговине“ члановима бр. 40[4] и 132[5] поменутог законика већ било регулисано још у XIV вијеку и пружало несметан промет робе, лица и услуга како на територији српске државе тако и на међудржавном плану. Овај податак државе чланице Уније су занемариле приликом конструисања нацрта прво Мастришког, а потом и Лисабонског уговора у којима се ово начело уздиже као једно од највећих правних и демократских достигнућа Уније.

Вриједности које су проистекле из хришћанства једине могу обезбиједити заједнички идентитет Европе чиме би се оправдало и потврдило њено политичко и економско јединство. На жалост, данас оваква мишљења не наилазе на добар пријем у европским институцијама и парламентима. Стиче се утисак да се данас они који стоје на челу Европе или се као такви представљају, стиде своје хришћанске прошлости и културе. Није ни мало једноставно посматрати како се на сваки могући начин спречава да у тексту новог Европског устава стоји чињеница о хришћанској религиозној бази као исходишту заједничких вриједности европских народа. Процес секуларизације[6], како је поменут у Протоколу бр. 18 Европске комисије којим се житељима држава чланица даје право на слободу избора и исповиједања вјероисповијести али се и ограничава на пољу утицаја религије на државну власт[7], увелико доминира европским западним земљама које покушавају у условима у  којима се највише очекује морални вриједности препород, да порекну и заобиђу угаони камен заједничког европског дома - европску хришћанску прошлост и садашњост. Европи је потребна душа. Није довољно да она има разрађен и усаглашен економски и политички приступ у функционисању или рјешавању одређених проблема - потребно је да има и да препознаје заједничке духовне и моралне вриједности, које су у времену у коме живимо много важније и потребније од било чега другог. Уједињена Европа је настала прије свега из велике потребе за миром, сарадњом, помирењем и заједничким животом европских народа са свим вриједностима и различитостима које они посједују и које уносе у ту заједничку Европу - па тек онда из економских или политичко-безбједоносних разлога. Све то врло јасно говори о ставовима и убјеђењу првих заговорника уједињене Европе - да нипошто нису значајни само и искључиво економски и политички видици, него да су на самом почетку стварања Уније, бар исто толико били важни морални и религиозни принципи. На крају крајева, треба нагласити да су први актери у процесу уједињења Европе били одлучни и принципијелни политичари са дубоко наглашеном хришћанском свјешћу и ставом.[8]

Савремена либерална и секуларизована европска држава живи на претпоставкама које сама не може да осигура. Под овим се подразумијева првенствено морал и вјера. У уставноправном погледу моралност државе, као правног лица, огледа се у легалности и легалитету њеног постојања. Природно право, као једно од најстаријих праваца у изучавању државе у конституционалном смислу, легалиет објашњава примјеном два начела: начелима законитости и хијерархије.[9] Начелом законитости, правни поредак једне државе гарантује законом предвиђени поступак доношења најважнијих извора права (устава, закона, подзаконских правних аката) те законит избор државне власти као једним од основних природних права човјека, држављанина. Начело легалитета подразумијева добровољност у пристајању чланова државне заједнице на изабрану државну власт, односно, увјерења у оправданост власти. Држава не може да функционише без ових категорија, нити може својим механизмима, законима и законодавством да их надомјести и осигура. Она не може да осигура моралне вриједности јер су оне плод личног стварања, слободне одлуке, а не законске присиле. У овоме је трагедија савремене демократске државе. Њој су потребне моралне вриједности које она сама по себи не може да осигура - то је она душа о којој смо говорили (говоримо) а која је толико потребна Европи. Став да је Европу обликовало хришћанство и да је на овој заједничкој основи свих европских народа могуће градити Европу сутрашњице - даје смисао свим напорима којим се европски пут поново жели трасирати у правцу хришћанског европског идентитета. За двадесет вијекова уназад најстабилније европске институције нису биле ни академије, ни парламенти, ни монархије, ни државе ни границе - него епархије хришћанске Цркве. Ово ћемо схватити на начин да појам Европа значи специфично посматрање и вредновање и човјека и друштва и свијета. Европа значи заједницу вриједности - домовину идеје социјалне и правне државе. Правна држава је идеал сваког савременог уставотворног система, какав су и Европске интеграције. Да би држава егзистирала у владавини права, потребно је да обезбиједи легалитет и легитимитет својој суверености.[10] Легалитет обезбјеђује начелима хијерархије и законистости, а оно важније, легитимитет власти, обезбјеђује подршком народа који чини становништво те државе, како је већ раније поменуто. Тиме држава оправдава моралност својој власти и обезбјеђује начелну примјену права сваког човјека да бира и да буде биран, као једног од најважнијих политичких људских права. Разматрајући сувереност држава ЕУ, као једног од најинтригантнијих питања правних теорија, често се долази до закључка да многе државе чланице губе међународну сувереност, јер је делегирана на ЕУ што би значило да пут ка eвропским интеграцијама захтијева од држава приступница да своје историјске темеље и правне вриједности ускладе са aqui comminutaireевропским наслијеђем,[11] негирајући при томе дијелове националних историја које би биле контрадикторне принципима европског наслијеђа. На примјеру српских држава усклађивање националние историје са европским наслијеђем значило би занемаривање чињенице да је начело слободног промета робе, лица и капитала било регулисано првенствено Душановим закоником, а не Мастришким уговором. Препознавајући ову историсјку чињеницу као проблематичну, долазимо и до питања сигурности унутрашњег и спољног суверенитета држава чланица. Ако се приступањем и интегрисањем у Европску унију, држава поред делегирања вањског  суверенитета, мора одрећи и дијелова националне историје, а тиме и темеља унутрашњег суверенитета,  долазимо до питања: шта то државе приступнице уносе аутентично и своје у заједничко наслијеђе Уније? Да ли се на том путу губи државни суверенитет? Говорећи језиком теме  коју представљамо - европске интеграције су могуће само ако ће свака заједница, сваки народ, сачувати своју слободу и простор који јој припада, свој културни и духовни идентитет. Данас Европа стоји пред нама као чињеница и као велики изазов. Јасно је да је она данас далеко од идеалног, а још мање да је она данас идеал хришћанства. Каква ће Европа бити сутра зависи у огромној мјери и од нас - православних хришћана и православних народа Европе. Шта ћемо унијети у ту нову заједницу, шта ћемо дефинисати као наш идентитет кога се не желимо и не смијемо одрећи и колико ћемо јединствено наступити у представљању и одбрани тог идентитета православних народа - све су ово битне ствари које ће опредијелити и Европски али и национални пут многих народа. Разлози због којих би православни народи требало да буду саставни дио уједињене Европе, многи виде прије свега, у потреби да се кроз интеграције утиче на промјену савременог европског погледа на свијет, или речено језиком богословља да се свједочи о истини коју са собом носи Православље. Већ смо констатовали да савремена западна европска цивилизација, чији смо дијелови и учесници и ми - православни народи - пролази кроз дубоку кризу. Ово потврђују многи ратови и насилно прекрајање граница на тлу Европе, бесправно отимање дијелова територија суверених европских држава - једном ријечју демонстрација силе и владавина јачег. Сама идеја интеграција на тлу Европе је дочекана као добар правац и одлука коју треба свесрдно подржати јер је свој концепт засновала на поштовању људских права, међународно признатих граница, различитостима међу народима, како културним тако и вјерским. Поштовање различитости, толеранција и истинско јединство Европе треба да буде утемељено на новој онтологији која ће обухватити у себи све полазне идеале уједињене Европе. У овој одлуци и на овом путу свједочење православних народа својим идентитетом може да буде пресудно јер доноси Европи нову хришћанску онтологију представљену кроз православно хришћанство, кога се Европа или свјесно или ултимативно одрекла у посљедњих неколико вијекова.

Суштина хришћанства јесте вјера у долазак Царства Божијег. Ово ишчекивање доласка Царства хришћанство је наслиједило од старозавјетног Израиља, које је посебно било потврђено и пројављено догађајем Христовог Васкрсења. Хришћани живе ишчекујући Други долазак Христов и Посљедњи суд над свијетом и историјом са којим ће се успоставити Царство Божије - које представља истинску онтологију свијета. Ово Царство као суштина хришћанске вјере претпостављало је у историји, док се догађај његовог доласка у потпуности физички не оствари, прије свега љубав према другом човјеку или према другом народу, и виђење другога као потенцијалног сужитеља истога Царства. Овакав став уводи нас у мисао да је истина свијета Царство које тек треба да дође и да га ми прихватамо као дар Божији. Ова вјера у догађај који тек треба да се деси, у Царство Божије, у Источној православној Цркви сачувана је у Светој Литургији као икони тога Царства. Ово обећање и ову реалност православни хришћани сматрају својим идентитетом.

Да ли овакав начин прихватања другога како га видимо у очима православних европских народа пројављеним у Светој Литургији као властитом идентитету и вјери у долазак Царства Небеског може да буде путоказ уређења и функционисања уједињене Европе и народа у њој? Уредити свој дом по принципима човјекољубља и братољубља у коме се сваки човјек и појединац посматра као икона Божија у свијету - налаже специфичан начин и опхођења и вредновања другог и другачијег. Овакво размишљање искључује насиље, рат и неморал. Овдје није ријеч о покушају заговарањанеког вида теократије или наметања воље Цркве држави и појединцу - овдје је ријеч о специфичној и заборављеној хришћанској онтологији коју је Православље сачувало, а која нам говори о уређењу односа човјека са човјеком кроз појам личности и заједнице. Овакав став и свједочење се преноси и на проблем односа међу народима и државама, па и на сам проблем уједињења Европе и статуса многих у њој. Уједињену Европу из угла православних хришћанских народа не можемо посматрати без појма Цркве и битних карактеристика које она носи са собом. Црква је народ Божији који је распрострањен по свијету и овим се пројављује универзалност Цркве и њена мисија усвијету. Црква је Тијело Христово и она се као таква сабира  као сабор народа Божијег у заједницу која се најпотпуније испољава у Светој Евхаристији гдје је антиципација Царства Божијег. Црква је храм Духа Светога и као таква представља јединство заједнице у разноликости личности. Она је заједница личности у слободи и љубави,а то називамо саборност Цркве. У овим битним елементима Цркве садржана је и пројављена православна евхаристијска еклисиологија и идентитет. Она нас упућује на правилан однос појединца према Богу, према свијету, према другоме и другачијем. У евхаристијски доживљеној Цркви постоји правилан однос личности и заједнице, тако да личност не прогута нити потисне или  укине заједницу, нити да заједница укине личност. У Цркви је спасење свијета, па и спасење Европе и њених народа. У томе спасењу свијета Црква пројављује свијет не онакав какав он јесте, него онакав какав ће бити у Царству Небеском. Управо на ту сотириолошко-есхатолошку димензију Цркве данас не смијемо заборавити јер она представља ту нову онтологију и идентитет православних хришћана и народа у савременој Европи која се уједињује. Савремена Европа мора да се суочи са реалношћу и потребом реевангелизације себе - своје зацртане заједнице народа и пута који је одабрала. Без ове категорије многи који су већ чланови ове заједнице или они који тек треба да постану или они који то желе да постану - неће наћи смисао свог боравка у тој и таквој заједници која не нуди одговоре на многа битна питања. А те битне одговоре управо очекују прије свих православни европски народи. Ако дух уједињене Европе буде тежио стапању свих вриједности које су народи и државе чланице унијели у нову заједницу и инсистирао на формирању нечег потпуно новог насталог чак и из негирања појединачних идентитета - онда уједињена Европа неће имати будућност. Православље има снагу да пружи јединствен допринос у интеграцији Европе и рјешавању многих проблема које садашња Европа не жели да призна и да види. Та интеграција на онтолошким основама изводљива је само промјеном досадашње декадентне онтологије, која би своје мјесто уступила поновном увођењу хришћанске онтологије личности пројављеној кроз заједницу. Идеал Православља није у једнообразности него у „једнодушности у вишезвучју“ држећи се начела јединства у различитости или различитости у јединству. Православна црква полазећи од вишевијековне светоотачке богословске мисли и  праксе мисионарења и богослужења наглашава неопходност поштовања идентитета сваке личности и народа - поштовање вишеобразности и постојања више култура и традиција. Због тога Црква не може а да не указује на погубне поступке и посљедице кретања савремене Европе ка једнообразности или безобразности - која извире из негирања етнокултурних, вјерских и језичких вриједности и особености. Афирмишући вриједност и непоновљивост сваке личности - Православље уједно афирмише и самобитност и значај сваког европског и свјетског народа понаособ - његову посебну улогу и значај у историји. Ово наравно подразумијева да православни хришћански народи Европе и Црква Истока буде свјесни величине коју носе у себи и онтологије коју жели да понуде свједочећи осталима - уобличеној кроз Свету Литургију као централног догађаја њене мисије. Да би Европа оздравила мора поново да пронађе душу у себи и да прихвати хришћанство као нов начин постојања. Њен пут ка томе састоји се у сагледавању и одбацивању досадашњег утилитаристичког и хедонистичког приступа животу и прихватању човјека кроз призму хришћанске слободе која се манифестује као нелицемјерна љубав према другом. У супротном, све оне вриједности за које се уједињена Европа залаже: слобода, једнакост, толеранција, поштовање људских права - остаће само идеје лијепо срочене и изговорене без икакве практичне и суштинске примјене, чак  врло често уперене против човјека и живота.
Литература

1.      Радомир Д. Лукић, Методологија права, Београд, 1995.
2.      Радован Д. Вукадиновић, Увод у интитуције и право Европске уније, Крагујевац, 2012.
3.      Ronan McRea, The Recognition of Religion within the Constitutional and Political Order of the European Union, The London school of Economics and Political Science, Лондон, 2009.
4.      Станко Родић и Мишо Николовски, Душанов законик, Православно удружење Свети Сава, Нови Сад, 2014.
5.      Сњежана Савић, Теорија државе и права, Правни факултет Универзитета у Бањој Луци, Бања Лука, 2010.
6.      Протокол бр. 18 Европске комисије „Constitutional and religious rights“ (http://ec.europa.eu/epsc/ )
7.      Радован Биговић, Црква и друштво, Београд, 2000.
8.      Хришћанство и Европске интеграције, Хришћански културни центар, Београд, 2003.






[1] Магистар теологије. Свештеник СПЦ.
[2] Радован Д. Вукадиновић, Увод у интитуције и право Европске уније, Крагујевац, 2012., стр. 345.
[3] Станко Родић и Мишо Николовски, Душанов законик, Православно удружење Свети Сава, Нови Сад, 2014., чл. 40 и 132
[4] Ibid, чл. 40 ( „О хрисовуљима: И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било.“ )
[5] Ibid, чл. 132 ( „О куповању: Што ко купи од плена из туђе земље, што буде плењено, по царевој земљи да је слободно купити од тога плена колико и у туђој земљи. Ако ли га ко обеди говорећи, оно је моје, да га оправда порота по закону, јер је купио на туђој земљи, а није ни лопов ни проводаџија, ни саучесник, тако да држи  како своје. )
[6] Радован Д. Вукадиновић, Ibid, стр. 246
[7] http://ec.europa.eu/epsc/, од: 19.12. 2014.
[8] Конрад Аденауер, Пол Хенри Спак, Роберт Шуман
[9] Ronan McRea, The Recognition of Religion within the Constitutional and Political Order of the European Union, The London school of Economics and Political Science, Лондон, 2009., стр. 324
[10] Сњежана Савић, Теорија државе и права, Правни факултет Универзитета у Бањој Луци, Бања Лука, 2010., стр. 147
[11] Радомир Д. Лукић, Методологија права, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995., стр. 179.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top