Корени владајућег међународног поретка су јако дубоки и они сежу у далеку прошлост. На једном од њим, а чини ми се и оном главном, покушаћу да се у овом саопштењу посебно задржим. Наиме, спољне околности, међународно окружење, не само оно уже него и оно шире, детерминишу многе полуге унутрашње политике и развитак једног друштва. Иако су промене у европским и општесветским односима, рекло би се, непресталне и незаустављиве, постоје оне нити и оне карике које данашње односе суштински повезују са тим његовим, рекло би се, изворним средњевековним коренима. Померање тежишне тачке  доминантне владајуће политике са Истока на Запад Европе у Средњем веку се дешавало под рушилачким, чак смртоносним ударима крсташа који су нам  у таласима почели да долазе са Запада. И како тада – тако и сада, његово одржање кроз векове, све до нашег времена, дешавало се захваљујући никада непрекинутим крсташким походима: прво у циљу задобијања превасходства над византијским светом, а данас у циљу његовог овековечења, али не само више на том византијском истоку него у целом свету.

Дакле, настојећи да осветлимо саме корене, истоке, многовековно  владајућег светског поретка, и како се до њега дошло, треба рећи да је то она његова конструктивна структура која га одржава кроз све ове векове. Уосталом, језик међународне дипломатије поодавно познаје „крсташе“ и „крсташке походе“, они су уведени у ту дипломатску а не само историјску употребу. И некада и сада,  крсташи и крсташки походи су, заузимали оно кључно место у креирању и очувању владајућег светског поретка.   Крсташки походи на Исток трајали су безмало две стотине година – скраја XI века до последње трећине XIII века. Папе, и цео Запад Европе, слали су своје окрутне ратнике да, наводно, ратују против муслимана (Турака и Арапа), да од власти „неверника“ ослободе Палестину, Свету земљу и Христов гроб, налазећи се пола миленијума у туђим рукама.

Међутим, на њиховом путу „тамо и обратно“, непоправљиво је страдао наш Балкан и цео православни Исток. И тако је било осам пута – осам средњовековних крсташких ратова, а од тога времена ни броја им се не зна. У светској историји „крсташки походи“ су одиграо ону пресудну улогу у прерасподели и прекрајању политичке, културне и привредне карте света, довели до експанзије латинског хришћанског света и појаве нових латинских држава на Истоку, северо-истоку Европе, а прве жртве те политике „притиска на Исток“ постали су Словени, полабске и моравске државе, Балкан. Жеђ за земљом, жеђ за освајањем, жеђ за туђим, жеђ за грабежом – то је оно што људе са Запада „гура“  на Исток. Ходочасници који су долазили у Свету земљу били су потресени раскошом живота и слободама Византије и прекоморских земаља за којима је њихов Запад далеко, далко заостајао.

Између те далеке прошлости и садашности постоји нит, постоји она непрекинута веза, коју анализа историје међународних односа и актулних међународних околности добро препознаје. И тако од тада до данас, а данас ми живимо живот после још једног крсташког похода 1990-тих година на Балкан а преко Балкана даље на Исток, на Русију, у Централну Азију, у то средиште, „срце“ Евроазије. А то је корак до Кине, до изласка на кинеске границе са западне стране. Наиме, ако је Запад некада био оличен у западној Европи, он је данас оличење у САД, у њеном предвођењу и те Европе и целог света.

Историја јесте традиција, али историја је „чиста“ политика прошлости. Нама, међутим, треба једна друга садашњост и једна друга будућност, док се ми не можемо да отргнути од оне међународне политике која је понављање историје са нама.

„С политичке тачке гледишта походи у XII веку представљају својеврсну религиозну фасаду иза које се скрива непријатељски однос Латина према Империји (Византији). С друге стране, појам крсташког похода Византијцима је потпуно стран: ратови Империје против Персије и муслимана никада нису имала карактер светог рата“, пише француски византолог Сесил Морисон. А руски византолог Александра Доманин каже да „не треба узалуд XI век сматрати преломним у историји Европе“, „крајем дугих Тамних векова“, „добом процвата средњевековног Запада“ и сумрака до тада недостижног византијског православног Истока.

Наиме, тек пред крај XII и почетком XIII века Византија је по први пут од свога рођења под Константином Великим у IV веку пропала (1204), али не од муслимана са Истока, од којих је вековима бранила Европу, него од западноевропских католичких хришћана, некадашњих својих поданика и поклоника: од Млечана и крсташа у четвртом крсташком рату папе Инокентија III. Млечани су и дотле увелико економски испијали Византију, желећи да се дочепају њених пристаништа и острва. Католички западни народи, са њиховим папским витезовима ксташима, толико су је омрзли да су једва чекали њено уништење. Папство је хтело да византијске Грке натера на унију под папским старешинством, па последице те политике и данас жањемо све до ове и овакве Украјине. После непуних шездесет година, Византија је 1261. г. поново васкрсла, повративши Цариград из латинских руку и већи део јужног Балкана. Али, она се од тада, па до пада под Турске Османлије (1453), готово само борила за свој голи опстанак.

Под ударима Турака, са Истока, и крсташа, са Запада, Византија је посртала док коначно није уништена.   Наш познати византолог Георгиј Осторогорјски, нам указује да на њеном месту настаје друга империја која се простире од Месопотамије до Адријатика а која у Константинопољу има свој природни центар: то је Турска империја израсла на развалинама Византијске, која, за много столећа унапред,  влада нама као и другима. Тако су крсташки походи прокрчили Турцима пут на Балкан и даље све до централне Европе.

Дакле, још од раног Средњег века, када су кренули, крсташи са Запада не престају да крстаре тим прастарим културним Балканом и нашим судбинама назвавши их „балканским“. Тако Балкан упада из једног у друго ропство, из једне у другу зависност, а томе су редовно претходили „нови крсташи“, са њиховим „ослободилачким ратовима“ и идејама усретитељским.   Тако се дешавало, и то не једанпута, и у тек минулом XX веку – као последица наших недаћа и давно отвореног „источног питања“. И у том веку смо, као и у оним ранијим, имали  редовну најезду великих западних сила, које су журиле да нас на Балкану усреће, док ми све више и више тонемо у пропаст и интеграционе мреже, још више завађени између себе.

Фјодор Достојевски је у своје време писао како је „наше, то јест његово време, сасвим одређено дипломатско време; време у којем сву светску судбину решава једино дипломатија.“  И он је био склон да у то верује, па и у решење источног питања које је, тада, било (опет) букнуло у Русији, а у исти мах је букнуло и у целој Европи. О томе је Достојевски писао на следећи начин: „Сви, па чак и они који нису дипломати (и баш нарочито ако нису дипломати) – сви знају већ од вајкада да је источно питање – тако рећи једно од светских питања, понајважнији одељак у светском и блиском решавању људских судбина, нова будућа фаза тих судбина. Разуме се, та се ствар не тиче само европског Истока, нити Словена, Руса и Турака, или можда специјално каквих Бугара – него и целог Запада Европе, и не само у погледу мора, мореуза, излаза и улаза, већ нечег много дубљег, основнијег, више судбинског, насушнијег, стварнијег и главнијег.“

Међутим, нема јаке дипломатије без јаке државе, а крсташки походи нас стално потсећају да они нису  отишли у порошлост, да су чврсто повезани са савременошћу, са идеолошким и политичким сучељавањима. Посејано у дубини векова семе жањемо данас, корачајући у будућност одавно закодирану у далекој прошлости. И данас су „крсташки походи“ исходиште „религиозних“ ратова, оних за нове сфере утицаја, за прерасподелу моћи и богатства, за очување доминирајуће лидерске позиције у свету, за уништавање појединих народа и држава, свих оних који нису са њима и на њиховој страни, који не деле њихову веру, идеју, или, како се то уобичајено говори – „вредности“.

Што се нас на Балкану тиче, за све словенске и православне народе, образовање Југославије био је на Полуострву најкрупнији геополитички догађај, чак од нестанка Византијске империје у XV веку. Она је била та „нова Визатнија“, „српска империја“ како су је њени непријатељи називали све до њеног последњег дана. Југославије је била препрека крсташима, одбрана од балканизације, брана од косовизације. Зато је ликвидација СФРЈ 1991, а петнаест година касније и СРЈ, као међународног субјективитета, и била најкрупнија геополитичка катастрофа Балкана после пада Византије. Устварности Југославија је разбијена у новом крсташком походу Запада преко блаканских простора, овога пута у походу на руски Исток и Сибир, док балканизација и косовизација потресају саме темеље крсташке Европу.

Из мноштва онога шта у данашњој међународној политици  остаје иза савремених западних крсташа издвајамо нама најближе кризе: Украјину и Космет у контексту данашњих светских односа.

И само неколико речи о Космету, јер изгледа да је о њему скоро „све“ речено и скоро „све“ предодређено. И ми смо се са тим „помирили“, јер пловимо ка обали ЕУ, које нема на видику, док се, с времена на време, појављује фатаморгана. Оно што није речено и оно што није предодређено, а тиче се КиМ, зависи од неких других међународних околности, за које се надамо да ће доћи, а на које, бар данас, ми не утичемо, нити покушавамо да утичемо. (Само)ампутирање Космета је пример без примера. Наше мирење, наше ни мирно не опирање одузимању Косова, пред новим крсташима, наравно, ничим није награђено и ничим није узвраћено, сем тражењем – још,  и још, и још, и тако изгледа убескрај. Сви они који су се борили, и сви они који се боре – добијају, без обзира на силу и моћ данашњих крсташа.  Примера је на претек у Евроазији – Јерменија, Молдова, Ирак, Иран, Авганистан, Сирија, Либија, Египат, Русија.

Украјина, међутим, није ништа друго него плацдарм, одскочна даска крсташа за напад на Русију – и она се, коначно, превасходно претворила у безбедносно питање за Русију, али и за читаву Европу. То се све време јасно кристализовало после ликвидације СССР-а, и ту са становишта међународне политике нема неког посебног спора и неразумевања. О томе говори и неспремност САД, и водећих европских чланица НАТО-а, Немачке и Француске пре свега, да ризикују пријем Украјине (као и Грузије) у Алијансу. Украјина, она „мајданска“ Украјина, пак, инсистира, и потпуно пренебрегава чињеницу да спољну политику земље одређује њена историја и њена географија. Она се ње одриче, али узалуд, води је кратковида политика. Питање је, наравно, колико ће украјинска криза тако трајати, и колико Русија може издржати, и држати, отвореним украјинско питање?  Што се тиче Запада, њему се не жури, у принципу може да одлаже, може да бира тренутак, јер, уверен је, украјинска криза изнурује  Русију, отсеца је од Европе, враћа је у допетровска времена. Међутим, време не ради за ту страну света? Нова конфигурација светске политике се формира у оквиру ШОС-а, БРИКС-а, пре свега, Кина расте и израста у оно што јој одређује њена економска снага и сила. То се оне трусне полуге које неминовно поткопавају и потискују досадашњу вековну доминацију западних крсташа. Чвориште у којем су се та нова и она стара светска политика увезале јесте у Украјини.

Ако уопштимо и ако концептуално посматрамо међународне односе, онда ћемо видети да један крсташки поход смењује други. Амерички председник Барам Обама је у овогодишњем говору у ГС ОУН фактички позвао на глобални крсташки рат против Русије а НАТО својим постављањем као да жели да распали прави рат.

У новије време су многобројни примери „крсташких похода“ Запада на Исток. Украјина је само један од њих. Није само подељени хладноратовски свет обиловао крсташким походима и кампањама. Хладни рат, као друго име за крсташке походе, није нестао, он је попримио само друге појавне облике, невиђену окрутност САД, Велике Британије, других западних земаља,   или  НАТО-а, против Ирака, против СРЈ, против талибана, па опет против Ирака, па Либије, Сирије. 

Међутим, то није главни циљ САД. За њих је неподношљиво да Русија и Кина почивају на ловорикама. Један од основних задатака јесте да се свака од њих бави својим „малим“ проблемима. Још је 2011. године познати јастреб-сенатор Џон Мекејн, „крсташки идеолог“ „обојених револуција“, на форуму у Галифаксу, издао тајну: „Нестало је Бин Ладена и Гадафија, Асада неће бити на власти кроз годину дана. „Арапско пролеће“ је вирус који ће нападати Москву и Пекинг.“

Сама идеја приближавања НАТО границама Русије, међутим, директно противуречи обећањима државног секретара Џејмса Бејкера дата Михаилу Горгачову да се НАТО неће померити ни за цол на источном правцу, ако се две Немачке уједине. Када је нестало СССР-а, и НАТО почео да се креће на исток не за цол, већ миљама, Русија је подсећала на договоре и обећања. Одговор САД је редовно био следећи: „Нема никаквог договора. Он је закључиван са Совјетским Савезом. Ви нисте Совјетски Савез, ви сте Русија, смирите се.“

Међутим, ја делим становиште које тврди да „Русија неће дозволити армијама НАТО-а да се нађу на њеним јужним границама, то јест да уђу у Украјину и запоседну границу“. Западу то поручује и Владимир Познер, величина совјетског и руског новинарства, не од оних који су поклоници Путина. Он каже да ће неко рећи како је то незаконито понашање Русије. Да, али и Куба је хтела руске ракете, а САД су одговориле: „Ни у којем случају.“ И није било никаквих ракета. Русија неће дозволити да се то догоди зато што у томе види опасност свог сопственог постојања, поручује наведени Познер.

На фону слабљења НАТО и ЕУ, САД не прихватају растућу улогу  Русије и њену нову улогу у свету, па чак ни у руском окружењу. Тешко да стално позивање на кажњавање Русије санкцијама, црним визним списковима, и на све оно што вређа и провоцира Русију, може да заустави њен повратак на кључну позицију на континетну.          Русија одавно „није на коленима“, како је за њу говорио сам Борис Јељцин, и она не држи испружену руку за сваку врсту помоћи Запада. Да опет употребим речи Достојевског, Русија, под Путинном, није „убога земља“, него она сила обновљена „која на крају крајева, може рећи нову реч  целом свету“.

Амерички потпредседник Џо Бајден је потврдио да је Европа била против санкција Русији, али су САД и лично Брак Обама настојали  да ЕУ предузму штетне мере за себе. Американци су их сломили преко колена. Тако је Европа увела санкције против своје воље под моћним притиском САД. То је још један доказ о месту ЕУ у америчким представама о конструкцији света.
 Догађаји у Украјини су трагедија за коју не одговарају Путин и Руси. Запад је тамо терао лисицу (Јануковича) а истерао је вука (Крим и Новорусију). Међутим, да није ове Украјине, без икакве сумње би се нашала нека друга Украјина у новом руском окружењу насталом после нестанка руске совјетске државе, односно државе у мање-више у оним границама у којима је постојала и руска царска држава. Европско а данас је то америчко неподношење Русије, све православља и свесловенства, није ни од данас, ни од јуче.

Фјодор Достојевски би рекао од када постоји православље. Фјодор Михаилович био је од оних великана који је својим умом тежио да разреши и одгонетне то европско (америчко) ниподаштавање Русије а у њеном лицу и целог Великог источног питања чија је жртва Балкан остао за вечна времена. „Да ли узроке те подвојености  треба тражити још из доба Жане д`Арк, или крсташких ратова? Да ли је могуће да је цивилизација тако немоћна да до данас није могла да савлада ту мржњу. Да ли узроке треба можда тражити у географском положају, у крви, у целокупном духу оба народа?...Идеја свечовечанства све више нестаје између њих… Хришћанска веза, која их је до сада спајала, сваким даном све више губи снагу. Ни наука нема снаге да их веже, јер се све више разилазе.“[2]

САД осећају опасност од Кине, Русије, од новог надолазећег поретка, и оне као предводнци западних крсташа све чине да зауставе те промене, очувају поредак, а ако се о буде морао мењати да се мења по америчком диктату. Отуда је, по мишљењу заменика министра одбране САД Роберта Ворка, изгледан и повртак на поделе сфере утицаја у свету, пре него његова мултиполарност.

Можемо закључити да Украјина није краткорочан изазов, ни антируске санкције нису краткорочне, али знамо добро нарочито трајање „спољног зида“ санкција. Подела Украјине међу суседима, и то је једна од идеја која се кује у неким ковницама,  стварање шаке непријатељских држава, није решење. Федерализација украјинске државе, са неком врсте златне руске акције, не ужива подршку ни у Украјини, ни на Западу. Украјински политичари још увеки хоће само унитрану, централистичку Украјину. Ни рат није решење. Зарђали међународни односи  данас не могу да реше украјинску кризу и могућност њеног „замрзавања“ је неко решење, за неко „боље доба“, у читавој лепези разног рода исхода из особито акутне унутарукрајинске кризе свестрано подржане од западних кристаша.










[1] Доктор економских наука. Дипломата.
[2] Ф. М. Достојевски: Литерарни написи, Народна просвета, Београд, 1934, стр. 90.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top