Оно што се заснива на лажи не може бити право. Институција основана на лажном начелу не може бити ништа друго до лажљива. Ево истине, која се оправдава горким искуством векова и нараштаја.
Једно од најлажнијих политичких начела јесте начело демократије (власти народа) - идеја, која се нажалост учврстила од времена француске револуције, да свака власт потиче од народа и темељи се на народној вољи. Отуда проистиче теорија парламентаризма, која до данас уводи у заблуду масу такозване интелигенције, и која је на несрећу продрла и у руске безумне главе. Она и даље опстаје у умовима са упорношћу тврдоглавог фанатизма иако се њена лаж сваког дана све очигледније разобличава пред читавим светом.
У чему се састоји теорија парламентаризма? Претпоставља се да сав народ у народним скупштинама ствара своје законе, бира делегате, да наводно непосредно исказује своју вољу и спроводи је. Ово је идеална представа. Њено директно остварење је немогуће: историјски развој друштва доводи до тога да се локални савези умножавају и усложњавају, појединачна племена се сливају у читав народ или се групишу у разнојезичне народе под одређеном државном заставом, на крају, шири се без краја државна територија: непосредно управљање народа је у таквим условима незамисливо. Дакле, народ мора да пренесе своје право владавине на известан број изабраних људи и да им додели владарску аутономију. Ови изабрани људи, пак, не могу да владају директно, већ су принуђени да бирају још мањи број опуномоћених лица – министара, којима се даје право да састављају и примењују законе, одређују и скупљају порезе, да именују себи потчињене функционере, да располажу војном силом.
Идеја механизма је привлачна; међутим да би он деловао потребни су извесни суштински услови. Рад овог механизма у својој основи рачуна на силе које увек делују и потпуно су једнаке, дакле на безличне силе. И овај механизам би могао успешно да делује када би се лица којима је народ указао поверење потпуно одвојила од своје личности; када би на парламентским клупама седели механички извршиоци наредаба које су им дате; када би министри такође били безлични, механички извршиоци воље већине; када би притом за представнике народа увек била бирана лица која су у стању да потпуно тачно разумеју и савесно изврше математички тачно изражен програм деловања који им је дат. Ево у каквим условима би механизам заиста исправно деловао и постизао циљ. Закон би стварно изражавао вољу народа; парламент би заиста исправно управљао; тачка ослонца државног здања би заиста лежала у бирачким скупштинама и сваки грађанин би јавно и свесно учествовао у управљању друштвеним пословима.
Таква је теорија, али погледајмо праксу. У најкласичнијим земљама парламентаризма она не задовољава ниједан од горе наведених услова. Избори ни у ком случају не изражавају вољу бирача. Народни представници не воде рачуна о гледиштима и мишљењима својих бирача, већ се руководе сопственом вољом или коришћу имајући у виду тактику противничке партије. Министри у ствари одлучују на основу своје воље; и пре они врше насиљем над парламентом него што парламент врши насиље над њима. Они не ступају на власт и не остављају власт због народне воље, већ зато што их на власт доводи или са власти скида моћни личан утицај или утицај јаке партије. Они располажу свим снагама и благом нације по свом нахођењу, деле олакшице и милости, издржавају мноштво нерадника о трошку народа - и притом се не боје никаквог прекора ако имају већину у парламенту, а већину подржавају дељењем свакаквих добара са обилне трпезе коју им је држава дала на располагање. У стварности су министри подједнако без икакве одговорности као и народни посланици. Грешке, злоупотребе и произвољна дела су свакодневна појава у владавини министара, а да ли често чујемо за озбиљно позивање министра на одговорност? Можда у неких педесет година човек има прилике да чује да се министру суди и најчешће је резултат суђења ништаван у поређењу са буком свечаног процеса.
Ако би се захтевала истинита дефиниција парламента требало би рећи да је парламент институција која служи за задовољење личног частољубља и таштине и личних интереса посланика. Ова институција је један од првих доказа самообмане људског ума. Осећајући у току векова притисак самовоље у владавини једног човека и владавини олигархије и не примећујући да су пороци једновлашћа пороци самог друштва, које живи под њим, људи разума и науке су сву кривицу за недаће пребацили на облик владавине и замислили да ће се заменом овог облика влашћу народа или делегатске управе друштво избавити од својих недаћа и насиља које трпи. Шта се у ствари догодило? Догодило се да је mutato nomine (под другим именом)  све у суштини остало као што је било, и да су људи остајући при слабостима и пороцима своје природе на нови облик владавине пренели све своје раније навике и склоности. Као и раније, њима влада лична воља и интерес привилегованих лица; само што се ова лична воља више не остварује од стране монарха, већ од стране вође партије и привилегован положај не припада наследној аристократији већ већини која господари у парламенту и влади.
На фасади овог здања стоји леп натпис: "Све за друштвено добро". Међутим ово није ништа друго до најлажљивија формула; парламентаризам је победа егоизма, његово најјаче испољавање. Овде је све срачунато на служење свом ја. По замисли парламентске фракције представник се одриче свог звања и личности и треба да служи као испољавање воље и мисли својих бирача; а у стварности се у самом акту бирања бирачи одричу свих својих права у корист изабраног представника. Пре избора се кандидат у свом програму и говорима стално позива на горе поменуту фикцију: он стално понавља фразе о друштвеном добру, он није ништа друго до слуга и брижник народни, он не мисли на себе и заборавиће на себе и на своје интересе ради друштвеног интереса. И све су то речи, само речи, привремене степенице на лествици, коју он гради како би се попео тамо где жели и како би касније непотребне лествице одбацио. Тада он више неће радити за друштво већ ће друштво постати оруђе његових циљева. Бирачи за њега представљају стадо за скупљање гласова и власници ових стада заиста постају слични богатим сточарима за које стадо представља капитал, основу моћи и угледа у друштву. Тако се развија, усавршавајући се, читава уметност играња инстинктима и страстима масе како би се достигли лични циљеви частољубља и власти. Затим ова маса за представника којег је изабрала губи сваки значај све док поново не буде потребно да се на њу делује: тада се поново пуштају у обрт ласкаве и лажљиве фразе – како би се једнима угодило, а другима припретило; дугачак бескрајан ланац истородних маневара који ствара механизам парламентаризма. И ова комедија избора до дана данашњег и даље обмањује човечанство и сматра се институцијом која краси државно здање... Јадно човечанство! Заиста се може рећи: mundus vult deci pideci piatur (Свет жели да буде обманут – нека буде обманут) .
Ево какво је у пракси изборно начело. Частољубиви трагалац сам наступа пред суграђанима и на све начине покушава да их убеди да је он више него ико други достојан њиховог поверења. Из каквих побуда он креће на изборе? Тешко је поверовати да је то због несебичне бриге према друштвеном добру. Уопште, у наше време су ретки људи прожети осећањем солидарности са народом, спремни на напор и самопожртвовање ради општег добра: то су идеалистичке природе, а такве природе нису склоне да долазе у додир са испразношћу бесмислене свакодневице. Онај ко је по својој природи способан за несебично служење друштву имајући свест о дужности неће кренути да камчи себи гласове, неће опевати себе у хвалоспевима на изборним састанцима нижући громогласне и испразне фразе. Овакав човек себе и своје снаге открива на свом радном месту или у малом кругу људи-истомишљеника, али неће кренути да тражи популарност на бучној пијаци. Овакви људи, ако иду у људску гомилу, не иду због тога да би јој ласкали и прилагођавали се њеним вулгарним жељама и инстинктима, већ само због тога како би разобличили пороке људског свакодневног живота и лаж људских обичаја. Најбољим људима, људима дуга и части је изборна процедура одвратна: од ње се не одвраћају само себичне, егоистичне природе које желе да остваре своје личне циљеве. Оваквом човеку није нимало тешко да стави на себе маску тежње ка друштвеном добру само да би стекао популарност. Он не може и не сме да буде скроман, јер уколико је скроман остаће непримећен, неће се причати о њему. Својим положајем и улогом коју узима на себе он се приморава да буде лицемеран и да лаже: са људима који су му одвратни он хтео-не-хтео мора да се састаје, да буде пријатан и љубазан; како би стекао њихову наклоност он мора да даје обећања знајући да их касније неће испунити и мора да се прилагођава најиспразнијим наклоностима и предрасудама масе како би за себе придобио већину. Која часна природа ће се одлучити да прихвати такву улогу? Прикажите је у роману: читаоцу ће се смучити; међутим, исти овај читалац ће дати свој глас на изборима живом глумцу у истој овој улози.
Избори су ствар умећа, које налик на војно умеће има своју стратегију и тактику. Кандидат није у директним односима са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самовољна институција чија је главна сила безобразлук. Онај ко жели да постане делегат у случају да му име још није познато почиње од тога што бира себи круг пријатеља и помагача; затим сви заједно крећу у лов, односно траже у локалној аристократији богате и не одвише паметне људе и успевају да их убеде да је то њихов посао, њихово право и преимућство да стану на чело, да буду руководиоци јавног мњења. Увек се може наћи довољно глупих или наивних људи који се пецају на ову удицу, и ево, они се потписују на прогласе који се појављују у новинама и лепе по стубовима, а који привлаче масу, увек жељну да следи имена, титуле и капитал. Ево на који начин се ствара комитет, који руководи и влада изборима - то је својеврсна компанија на акцијама, коју су родили њени оснивачи. Састав комитета се бира са промишљеним умећем: у њему једни служе као активна сила – енергични људи који по сваку цену следе материјалне или тенденциозне циљеве; други су наивни и и лакомислени статисти који чине баласт[1]. Организују се скупштине, држе говори: овде онај ко има снажан глас и уме брзо и вешто да ниже фразе увек оставља утисак на масу, постаје познат, награђује се да буде кандидат за будуће изборе, или уколико су услови повољни, сам наступа као кандидат потискујући онога за кога је прво дошао да ради својим језиком. Фраза, и ништа друго до фраза, господари на овим састанцима. Гомила слуша само онога ко јаче виче и вештије јој повлађује испразношћу и ласкањем појмовима и наклоностима који су у маси тренутно актуелни.
На дан коначног избора само мали број људи своје гласове даје свесно: то су поједини утицајни бирачи, које је требало наговарати једног по једног. Већина, односно маса бирача, даје свој глас као стадо за једног кандидата којег комитет истакне. На листићима се пише оно име које је најгласније и најупорније одзвањало у ушима свих у последње време. Готово нико не познаје тог човека, нема појма ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о тежњама: он се бира због тога што су људи много пута чули његово име. Узалудно би било ступати у борбу са овим поривом стада. Претпоставимо да би неки савесни бирач пожелео да делује свесно у тако важној ствари, да одбије да се потчини насилном притиску комитета. Њему преостаје или да се потпуно склони на дан избора или да да глас свом кандидату по свом разуму. Ма како да поступи ипак ће бити изабран онај кога је изгласала маса лакомислених, равнодушних или наговорених бирача.
Теоретски, онај ко је изабран треба да буде омиљен човек већине, а у ствари се бира изабраник мањине, понекад веома малобројне, само што ова мањина представља организовану силу, док већина као песак ничим није повезана и због тога је немоћна пред кружоком или партијом. Избор би требало да падне на разумног и способног, а у стварности пада на оног ко се дрскије гура напред. Наизглед је нормално да је за кандидата суштински потребно образовање, искуство, савесност у раду: а у ствари он све ове особине може, а не мора да има: оне се у изборном надметању не захтевају, ту је најважнија храброст, самоувереност сједињена са ораторством и чак извесном вулгарношћу која често делује на масу. Скромност, сједињена са префињеношћу осећања и мисли овде нимало није потребна.
Тако се рађа народни посланик, тако он стиче пуномоћ. Како је он користи, како је употребљава? Ако је по природи енергичан он ће пожелети да делује и латиће се оснивања партије; ако је осредње природе он се сам приклања овој или оној партији. За вођу партије је пре свега потребна снажна воља. Ово својство је органско и слично је физичкој снази и због тога не претпоставља обавезно моралне квалитете. Уз крајњу ограниченост ума, уз безгранично развијен егоизам и саму злобу, уз нискост и бешчашће побуда, човек са снажном вољом може да постане вођа партије и тада постаје руководилац, господаран председник кружока или скупштине иако у њима има људи који га по својим умним и моралним особинама далеко надмашују. Ево каква је по свом својству руководећа сила у парламенту. Њој се присаједињује још једна одлучна сила – красноречивост. То је такође природна способност, која не претпоставља ни моралан карактер ни висок духовни развој. Човек може да буде дубоки мислилац, искусан законодавац и да истовремено буде лишен дара речи која оставља утисак; могуће је да уз најпросечније умне способности и знања човек поседује нарочити дар красноречивости. Јединство таквог дара и пуноће духовних сила је ретка и изузетна појава у животу парламента. Најблиставије импровизације које су прославиле ораторе и које су сједињене са важним одлукама изгледају као бледе и жалосне када се прочитају, налик на описе сцена које су у ранија времена одиграли познати глумци и певачи. Искуство неопозиво сведочи да на великим састанцима одлучан утицај нема разумна већ дрска и блистава реч, да на масу највише утичу не јасни и складни аргументи који имају корен у суштини ствари, већ громогласне речи и фразе, вештачки изабране, на силу неметнуте, које су срачунате тако да делују на вулгарне инстинкте који се увек крију у маси. Маса се лако одушевљава празним надахнућем декламација и под утицајем порива, често несвесног, у стању је да доноси изненадне одлуке због којих мора да зажали приликом хладнокрвне анализе ствари.
Дакле, када делегат партије са јаком вољом сједини још и дар красноречивости он наступа у својој првој улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема овај дар он стоји, налик на режисера иза кулиса и отуда усмерава сав ток парламентске представе делећи улоге, истурајући ораторе који говоре уместо њега, користећи по свом нахођењу префињеније, али неодлучније умове своје партије: они уместо њега размишљају.
Шта је то парламентарна партија? У теорији то је савез људи који једнако мисле и који су удружили своје снаге ради заједничког остваривања својих гледишта у законодавству и усмерењу државног живота. Међутим, такви бивају само поједини ситни кружоци: већа партија која у парламенту има више значаја ствара се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једног лица које влада. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе изнад себе никакву власт и зато обавезно теже да сами владају; други се по свом карактеру плаше да носе одговорност повезану са одлучним дејством уклањајући се од сваког одлучног акта воље: ови последњи као да су рођени да се потчињавају и чине стадо које следи људе воље и одлуке, а који чине мањину. На тај начин се веома талентовани људи радо потчињавају предајући с радошћу у туђе руке право на усмерење својих дејстава и моралну одговорност. Они као да инстинктивно "траже вођу" и постају његово послушно оруђе чувајући убеђење да их он води ка победи, а често – и ка плену.
Дакле, сва суштинска дејства парламентаризма обављају вође партије: они доносе одлуке, они воде борбу и славе победу. Јавне седнице нису ништа друго до представа за публику. Држе се говори како би се подржала фикција парламентаризма: ретко који говор сам по себи рађа одлуку парламента о нечем важном. Говори служе како би се прославили оратори, како би порасла њихова популарност и ради каријере, али у ретким случајевима одлучује избор гласова. Каква већина треба да буде обично се решава ван седнице.
Овакав је сложени механизам парламентарног позоришта, таква је слика и прилика велике политичке лажи која влада у наше време. По теорији парламентаризма треба да влада разумна већина; у пракси влада пет-шест вођа партија; они смењујући се, освајају власт. Теоретски тврдња се образлаже јасним аргументима за време парламентарних дебата; у пракси она нимало не зависи од дебате, већ се усмерава вољом вођа и личним интересом. Теоретски народни посланици имају у виду искључиво народно добро; у пракси – они под изговором народног блага и о његовом трошку имају у виду углавном своје лично добро и добро својих пријатеља. Теоретски они треба да буду једни од најбољих, омиљених грађана, у пракси су то најчастољубивији и најдрскији грађани. Теоретски бирач даје глас свом кандидату због тога што га зна и има поверења у њега, у пракси бирач даје глас човеку којег углавном ни не зна, али о којем му је много говорено у говорима и узвицима заинтересоване партије. Теоретски пословима у парламенту управљају и покрећу их искусан разум и несебична осећања, у пракси – овде су главне покретачке силе одлучна воља, егоизам и красноречивост.
Ево каква је у суштини ова установа, која се приказује као циљ и венац државног уређења. Болно је и горко мислити да су у земљи Руској били и постоје људи који маштају о томе да ова лаж дође код нас; да наши професори још проповедају својим младим слушаоцима о делегатској управи као о идеалу државног уређења; да наше новине и часописи на насловним странама и у фељтонима непрестано пишу о њему под знамењем правног поретка; непрестано пишу не напрежући се да се загледају дубље, без предрасуда у дејство парламентарног механзима. Међутим, већ и тамо где он одавно делује слаби вера у њега; још га прославља либерална интелигенција, али народ стење под притиском овог механизма и распознаје лаж који се у њему крије. Ми вероватно то нећемо дочекати, али ће наша деци и унуци несумњиво дочекати да буде свргнут овај идол којем се савремени разум и даље клања у самобмани...






[1] баласт (keltski bal; irski beal pijesak + lad, load – teret) 1. непотребан, сувишан, терет; бреме, сметња; 2. тешка маса (пијесак, камење итд.) на броду или авиону за одржавање равнотеже и стабилности (код балона за регулисање успона); наш израз: притега.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top