Сажетак: Друго место развоја (које Савицки зове цариградским) "балканским" зато што се његов већи део налази на Балканском полуострву. Оно обухвата територије савремене Турске, Грчке, бивше Југославије, Румуније, Бугарске и Албаније, тј. то је Средоземље без Италије, Шпаније, Француске и земаља Магреба. Уз то, постојање балканског језичког савеза (у који спадају грчки, албански, бугарски, македонски и румунски језик, а на периферији су српски и турски језик) омогућава да се о њему говори као о месту развоја, односно као о ареалу посебне цивилизације. Тај термин увео је теоретичар евроазијства Н. С. Трубецки, али је сам савез открио још 1829. године словеначки лингвиста Јернеј Копитар. О балканском језичком савезу сада постоји читава наука, балканистика, која је давно прерасла границе лингвистичке дисциплине, те проучава духовну и материјалну културу балканских народа у њиховој целокупности (све до објашњавања "балканске слике света"). Користећи термине евроазијства, балканистика је наука о балканском месту развоја и само њено постојање указује на постојање датог места развоја.

Кључне речи: Геополитика, место развоја, Балкан, евроазијство, Евроазија, П. Н. Савицки, анализа



Место развоја је централни појам евроазијске[1] геополитичке теорије који означава географски ареал одређене полиетничке цивилизације. Географија одређује границе простирања дате цивилизације, обезбеђује узајамно деловање народа и узајамни утицај култура и узрокује економску и политичку интеграцију држава које чине тај простор. У сваком месту развоја политичка историја подразумева периоде уједињавања, када у границама, које отприлике одговарају границама места развоја, настаје велика држава или савез држава ("држава-свет") и периоди подељености, када се велика држава распада на мале, по правилу националне и ускоетничке државе, које се често налазе у међусобно непријатељским односима. Периоди подељености са собом носе много несрећа и страдања за народе сваког места развоја, коче развој економије и узајамни културни утицај. Политичари, који се истински брину за интересе својих народа, треба да теже њиховом што бржем превазилажењу.

Евроазијска геополитика се више интересује за евроазијско место развоја (место развоја Евроазија или Русија–Евроазија), које отприлике одговара територији СССР-а до 1939. године. Међутим, теоретичари евроазијства помињали су и друга места развоја на земаљској кугли. Конкретно, заснивач евроазијске геополитике, Петар Николајевич Савицки, издвојио је из низа земаља Старог света не једно, већ читава три места развоја: Уже европско; Средоземско; Место развоја Југозападне Азије и Северне Африке. Европско место развоја подразумева савремене земље североисточне, Источне (до граница бившег СССР-а) и Централне Европе. Француска, Шпанија и Италија су граничне земље европског места развоја на југу. Место развоја Југозападне Азије и и Северне Африке обухвата земље Магреба, Блиског и Средњег Истока, као и делове јужног Кавказа И на крају, средоземно место развоја (које нас овде конкретно и занима) обухвата Грчку, Турску, земље бивише Југославије, Бугарску и Албанију. Шпанија је гранична земља између средоземског и места развоја Југоисточне Азије и северне Африке, а Италија представља границу између европског и средоземског места развоја. П. Н. Савицки пише: „У западној половини Старог света јасно се издвајају три велика места развоја: 1) место развоја Југоисточне Азије и Северне Африке, 2) средоземско и 3) европско. Постоје земље које су заједничке неколиким од наведених места развоја. Тако су Северна Африка и западни део Југоисточне Азије заједнички за место развоја  Југоисточне Азије и средоземско место развоја. Територија јужног дела Пиринејског полуострва улазила је наизменично у састав места развоја Југоисточне Азије и Северне Африке (будући  да је прво Картагина заједно са својим шпанским поседима припадала старосемитском културно-историјском типу, те да је Шпанија од 8. до 15. века наше ере била носилац културе арапског круга), средоземног места развоја (Римска империја) и Европе. Апенинско полуострво, заједно с Галијом и Британијом, истовремено припада средоземском и европском месту развоја итд. Свака од тих земаља је једном страном своје природе одговарала формационим приступима једног, а другим странама истоветним принципима другог места развоја." (П. Н. Савицки, Географски преглед Русије-Евроазије). У свом другом раду П. Н. Савицки писао је о ужем „цариградском" месту развоја које обухвата североисток Средоземља, које је први пут било обједињено у Византијском царству: „Турско царство наследило је Византију и усвојило је цариградско место развоја (у ширем смислу), тј. североисточни (а делимично и источни и јужни) део Средоземља." (П. Н. Савицки, Геополитичке белешке из руске историје).

Назовимо друго место развоја (које Савицки зове цариградским) „балканским" зато што се његов већи део налази на Балканском полуострву. Оно обухвата територије савремене Турске, Грчке, бивше Југославије, Румуније, Бугарске и Албаније, тј. то је Средоземље без Италије, Шпаније, Француске и земаља Магреба. Уз то, постојање балканског језичког савеза[2] (у који спадају грчки, албански, бугарски, македонски и румунски језик, а на периферији су српски, хрватски и турски језик) омогућава да се о њему говори као о месту развоја, односно као о ареалу посебне цивилизације. Тај термин увео је теоретичар евроазијства Н. С. Трубецки, али је сам савез открио још 1829. године словеначки лингвиста Јернеј Копитар. О балканском језичком савезу сада постоји читава наука, балканистика, која је давно прерасла границе лингвистичке дисциплине, те проучава духовну и материјалну културу балканских народа у њиховој целокупности (све до објашњавања "балканске слике света"). Користећи термине евроазијства, балканистика је наука о балканском месту развоја и само њено постојање указује на постојање датог места развоја.

У политичкој историји балканског места развоја постојали су периоди уједињавања и поделе. Уједињење подразумева епохе Византијске и Османске царевине. Од 1919. године, тј. после пада државе Османлија и после Другог грчко-турског рата почео је други период који се може окарактерисати као период подељености. Међутим, током целог тог периода могу се пратити покушаји уједињавања целокупног балканског места развоја, или барем његовог већег дела, у оквиру једне државе или савеза држава ("државе-света"). Тој објективној тенденцији супротстављају се покушаји мешања европских држава (пре свега Немачке) у послове балканских земаља, при чему теже да користе ускоетничке национализме балканских земаља.

Већ током Грчко-турског рата покушало се са обновом Византије, тј. са стварањем "Велике Грчке", где би осим грчке државе ушли и део Мале Азије, Црног мора, као и Југославија и Бугарска (пројекат Елефтериоса Венизелоса). Чисто националистички пројекат Велике Грчке (у оквиру ког је планирано да се уједине све територије на којима су Грци компактно живели), наишао је на националистички пројекат Турака на челу са Мустафом Кемалом (будућим Ататурком). Сматра се да је у турској победи и краху великогрчке идеје ("Велике Идеје") своју улогу одиграла подршка совјетске Русије и сила-савезница (Француске, Британије и Италије) турској страни. Али од самог почетка је било јасно да ниједна од страна конфликта (ни грчка ни турска) не може у потпуности да контролише цело балканско место развоја. Чак се испоставило да су и саме претензије на то пуне етничких чишћења и клања. Резултат схватања тога био је Балкански пакт из 1934. године или стварање Балканске Антанте, савеза Турске, Грчке, Румуније и Југославије. Придруживање Бугарске и Албаније довршило би заокруживање целог места развоја и стварање балканске конфедеративне "државе-света", својеврсне балканске регионалне суперсиле, али то су омеле Немачка и Италија, што је веома симптоматично. Немачка ће и касније играти судбинску и чак злокобну улогу на Балкану. За време Другог светског рата Немачка је окупирала Југославију и Грчку и фактички је потчинила Бугарску и Румунију .

После Другог светског рата штафету интегратора балканског места развоја преузела је Југославија. Ј. Б. Тито иступа с пројектом "Велике Југославије" или Балканске Федерације, која би осим Југославије обухватала Бугарску и Албанију. Овог пута уједињење је омео Ј. В. Стаљин, као и лидери Албаније и Бугарске, иако је процес отпочео и чак су били створени југословенско-албански и југословенско-бугарски економско-царински савези. Упркос томе, сачувана је Југословенска федерација (СФРЈ), која је била зачетак Балканског савеза.

Почетком деведесетих година Европска унија и САД чине све како би се унутар Југославије проширио национализам, а потом подржавају грађански рат у том региону, а САД чак остварују директну оружану инвазију у Србији. Југославија нестаје с карте Балкана, перспектива интеграције Балкана поново се помера у будућност, државе региона улазе у ЕУ и НАТО, при чему најактивнију улогу у том процесу опет игра Немачка. Уопште, на том примеру се још једном можемо убедити колико су идеолошки фактори условни, а геополитички стабилни. Савремена Немачка је на идеолошком плану апсолутно супротстављена сили, на чијем челу је био Хитлер, али у спољној политици иде у истом правцу, мада користи друга средства. Хитлер је просто окупирао низ европских земаља, претварајући их у своје вазале и стварајући своју Festung Europa. Савремена Немачка дејствује помоћу економских метода. Захваљујући умногоме њеним залагањима настала је Европска унија у којој игра улогу неформалног лидера. Слична је и политика на Балкану, само што Немачка не користи мере војне принуде, већ лукаву политику у духу ,"завади па владај" и економско ропство.

У том случају се антинемачка и антиевропска политика претвара у реализацију објективних тенденција балканске геополитике.

Дакле, евроазијска анализа довела нас је до следећих темељних закључака:

  1. Балканске земље нису део европског места развоја, већ улазе у средоземско место развоја, или уже гледано, балканско. Одатле проистиче неприродност уласка тих земаља у Европску унију и НАТО и извештаченост Европске уније у њеном садашњем виду, будући да са евроазијске геополитичке тачке гледишта обједињује европске земље и земље које су ван граница европског места развоја.
  2. Природна и правилна политика за те земље је политика приближивања и стварања савеза. Међутим, приближавање Турске и православних балканских земаља (Грчке, Србије, Бугарске итд.) проблематично је због многих историјских и актуелних противречности међу њима. Осим тога, Турска у том региону претендује на улогу регионалног лидера, док је и сама умногоме представник позиције Запада. У том смислу постаје актуелан неовизантијски панправославни пројекат, али не под грчким начелом, већ на основу равноправности држава које улазе у њега. Друга варијанта догађаја могла би да се реализује у случају победе левичарских снага у Турској, сличних грчкој Сиризи. Победа левичара била би залог за спречавање окретања Турске према радикалном национализму, екстремном исламу или неоосманском империјализму. Али у условима савременог ауторитативног турског политичког режима то је мало вероватно. На крају, сасвим је хипотетична варијанта уједињавања свих земаља места развоја под начелом идеологије, која би утврђивала јединство историјске судбине свих народа места развоја, без обзира на религиозне разлике, слично ономе како то чини евроазијство према народима Русије и СССР-а. Таква идеологија се према аналогији може назвати балканство. У оквиру балканства могао би бити изграђен и посебан балкански идентитет, који би утврдио разлике балканских народа како у односу на Западну Европу, тако и у односу на Азију. Та варијанта је најбоља из угла геополитичке теорије, али као што је већ речено, и највише хипотетичка, јер те идеологије не само да нема, већ се чини да нема ни покушаја да се она створи.
  3. Пројекат свебалканске интеграције наићиће на опште неприхватање у Европској унији и на том плану новом хипотетичком Балканском савезу (Балканској унији) биће потребна помоћ Русије и Евроазијске уније, која би била од обостране користи и одговарала историјским традицијама руско-балканске солидарности, и, на крају, спречила могућност новог мешања Европске уније у балканску политику.


 Са руског превео
Стефан Милошевић



* Кандидат филозофских наука
[1] Евроазијство је научна школа (Н. С. Трубецки, П. Н. Савицки, Г. В. Вернадски, Н. Н. Алексејев) и политички покрет у руској емиграцији двадесетих година 20. века.
[2] Евроазијци су језичким савезима називали групу језика различитих по пореклу, али који су припадали суседним народима, због чега у њима постоје одређене сличне црте. Поред балканског, Трубецки и Јакопскон издвајали су и евроазијски језички савез.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top