У склопу извесне раније изречене тврдње да се етичка трансценденција указује и на начин једне особене овостраности која претходи појавном свету, још је било констатовано и то да ту овостраност Левинас поистовећује са смислом и значењем једне нарочите „ан-архије“, коју тумачи на крајње специфичан начин који нема ближих додирних тачака ни са оним како се она обично интерпретира у корпусу анархизма и анархистичке литературе, ни са оним како се археологија обично проблематизује у кругу оног мишљења које је критички настројено у односу на њу (рецимо у смислу у ком се Фукоова археологија проблематизује када јој се спочитава кретање у правцу онога што би било прво). Одбијајући, с правом или не, да то с ове стране интерпретира на начин на који онтологија иначе интерпретира „позадину“ света појавности, он смислу овостраности прилази тако што реинтерпретира сам појам почела или принципа. У контексту онда у ком ан-архију издваја из сваке археологије и у мери у којој је претпоставља овој, он, разуме се, другачије одмерава и појам априорности, односно значење онога што је раније и независно у односу на искуство као такво.

Претходност етичке ситуације се наиме сагледава у перспективи у којој она означава нешто што је раније и у односу на оно што традиционално одговара појму априорности. Етичка ситуација би по Левинасовом схватању, ако нам је овде дозвољено да се унеколико удаљимо у односу на његов стандардни речник, била „априорна“ у односу на само a priori с обзиром на то да би ово, по њему, увек говорило тек о једној онтолошкој констелацији, оно би обележавало претходност само у хоризонту онтологије, као оно што означава њен почетак и извор њеног искуства.

У исто време, упркос томе што се априорност (онтолошка) односи на оно што претходи искуству, Левинас се не либи тога да читаву онтолошку стварност уједно сведе управо на искуство, на искуство као такво. Утолико, како испада, појам a priori бива релативизован и у сфери саме онтологије, независно од њеног односа који има са етиком, будући да потпада под један очигледно шири појам искуства са којим се идентификује онтологија у целини.[1]402 Нешто касније ће више бити речи о томе како се емпиризам потајно увлачи у Левинасов етички пројекат и како битно оптерећује не само његово разумевање онтологије него и његову интерпретацију етике.

Занемарујући на овом месту грубост и усиљеност језика којему се приклањамо и који се у одређеној мери разликује од Левинасовог, ако се чврсто држимо онога што нам говори мишљење нашег аутора онда би у сваком случају требало да смо припремљени за његов став по коме је ан-архија нешто што је изворније од археологије, и како се увек показује као једна архаичност која је „архаичнија“ од сваке замисливе, постојеће или непостојеће (за Левинаса је непобитно да се небиће увек уписује у биће и да га одражава, као и то да негација нема никакав самостални смисао; отуда и његово неповерење у рад негације и у могућност да небиће битно утиче на биће) архаичности. С тим што би и овде увек требало водити рачуна о томе да наш аутор заправо не мисли да је етика тек „архаичнија“ и „анархичнија“ у односу на онтологију будући да су то изрази који по њему још увек упућују на онтологију. Њихова употреба је према његовом мишљењу дозвољена једино у случају ако смо свесни ограничености онтолошког језика који је присиљен на злоупотребе не би ли означио етички смисао. То се подједнако односи и на став да је етичка ан-архија „анархичнија“ у односу на анархију коју затичемо у хоризонту онтологије. У ствари Левинас у бити рачуна са једним оштрим резом између онтолошке анархије и етичке ан-архије, при чему ову другу увек записује са цртицом која истиче префикс и која би требало да нагласи оно негативно, али која у савезу са префиксом треба уједно и да потцрта један смисао који је апсолутно различит у односу на онај који се везује за реч иза цртице која се надовезује на издвојени префикс. Уосталом, ако се мало боље погледа, цртицом Левинас најчешће и решава проблеме које му задаје онтолошки језик. Помоћу ње углавном и развија свој особени језик који назива етичким. Међутим, мало је рећи да се онда већ ту јављају озбиљне сумње које доводе у питање читав етички пројекат, кад се он већ везује за разлику између етичког и онтолошког језика, будући да Левинас ту разлику спроводи искључиво преко средстава која обележавају онтолошки језик. Читава граматика овог језика као и његова логика бивају стављени у служби развоја тобожњег специфичног етичког језика, који се заправо неретко испоставља као једна тек натегнута, помало вештачка и рогобатна верзија онтолошког језика. Стога и употреба компаратива и суперлатива попут речи „анархичније“ и „најанархичније“ или „архаичније“ и „најархаичније“, које би се према Левинасу, природно је закључити, несумњиво само у невољи и у изнудици могле употребљавати услед тога што још увек немамо развијен етички језик, заправо, супротно његовом уверењу, пре чини се сведочи о томе да је наш онтолошки језик универзалан и да се сходно томе сваки други могући језик унапред уписује у његову структуру као једна латентна варијација.


(Срђан Мараш, Ерос и одговорност)



[1] „Појам искуства је неодвојив од јединства присутности, истовремености и, према томе, упућује на јединство аперцепције које не долази споља како би ''постало свјесно'' иствремености. Он припада самом ''начину'' присутности: присутност – бивствовање – могуће је само као тематизовање ли сабирање онога што прелази и, тиме, као феномен који чини само тематско очитовање. Свако се значење не враћа на искуство и не раствара се у манифестовању… Авантура знања које је карактеристично за бивствовање, од почетка онтолошко сазнање, није једини модус нити претходни модус разумљивости смисла…“. Левинас, Е., Кад Бог упада у мишљење, НИП Глас Херцеговине, Требиње, 2008, стр. 84–85)

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top