За дубљи потрес од књиге не знам него што ми га је током читања изазивао овај човек (јер он је писац само по техничкој нужди, као што је можда био човек само по телесној), па опет застрепим и од саме помисли кад год ми о њему ваља како било средити своју мисао.

Ето то, та стрепња средити мисао, кад се иначе у свако расуђивање улази много чвршћим кораком него што би се смело, поуздани је знак и не покушати то: залуду би можда било; у најбољем случају не сувише потребно чак ни оним који би да се у лавиринту овог човека на сваком кораку ухвате каквом било вођи за скут. Суштина Достојевског и јесте изгубити се у њему.

И засита, нема ли се снаге (читај: слабости!) да се неуки за њим оголи у оном што се назива споредни ум, силина главног деловаће ослепљујући поразно: прејаком светлошћу, предубоком тамом.

А тек одатле настаје страх у Бога, откровење.

Обличја ту, атмосфере, из којих као да ничу у које као да се утапају, ништећи сваки појам „уметничке стварности", обратно сваком стваралачком поступку, већ првим потезом, и као априорно саздана, постоје, боље рећи бивају, али у сталном и све дубљем разобличавању, али у све жаркијој температури себе.

Све се ту, и непрекидно, суштином својом премашује. Живом суштином, која обелодањујући се, разорава сваки покушај контуре.

Питање „стила" ту се и не поставља. Ту ни најпостојанији израз, сили садржине не стаје у противтежу. Онда, по несхватљивом парадоксу, најтрошније средство (као што је и сам Достојевски битисао у најтрошнијем телу), свакидање оно, ту непосредно на домаку, једино је оно у стању, обично и нејако, најнеобичнијем и најјачем одолети.

И нема сличног примера, откако се човек пишући изражава, да су се готово без кључа откључале толике тајне.
Човек је ту истакнут у први план. Дате му џиновске размере. Све остало, и природна појава, и твар, само је саставни, само неумитни део њега. Од њега тек настаје права драма.

Драма у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу.

Злочин по дубоко личном морању. И као без тога, без раздрузгавања себе у корену, суштински не би било могућно даље. Куда? У казну, у још дубље раздрузгање себе, јер лично неодговоран; али ванлично, путем једино туда Богу, све одговорнији до потпуног разлучења.

А ко није Иван Карамазов, да мишљу убије оца, или Мића, жељом; или Раскољников, стварно старицу; него је јуродиви Аљоша, шта онда?

Онда, и лично одговоран, уместо њих, јер ближи Богу, баш зато поћи још дубљим путем страдања. Страдати колико сви они заједно. Бити Христ.

У Христу је дакле исход, последњи одговор на овом, прво питање на даљем плану.

Да ли је у овом смисао Достојевскове човечанске олује страдања? И чему то, тако погрешно саздати човека, да неодговорно грешећи, тек тиме улазимо у праву одговорност? И да је праведном Јову, јер је праведан, предодређено најдубље страдање?

Достојевски ту, као Еклесијаст, заћути. Заћути, јер ту престаје и моћ главног ума. И моћ визионера, и пророка.

Ћутањем тада дубље се одговори него најдубокоумнијом речју.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top