Mlađen Trifunovic


Извод: Појам крај упркос свом дубоком утемељењу, како у нашем колоквијалном тако и научном промишљању феномена просторности, није адекватно анализиран нити вреднован сходно своме семантичком и онтолошком богатству. Дефинисан често таутолошки позивајући се на друге, исто тако недовољно разјашњене просторне појмове као што су завичај, мјесто, предио... појам крај остаје на периферији српске географске науке, често означен као ''ненаучан'' и архаичан појам. Помоћу Аристотелове концепције топоса, изложене превасходно у његовој Физици, овај рад ће се фокусирати на образложење онтолошког значења појма краја. У раду ће бити показана кључна повезаност појмa крај са темељним појмом Ариститотелове концепције топоса - појмом пераса, указујући истовремено на њихово мјесто у античкој географији и филозофији простора.  С друге стране, појам крај биће доведен у везу са савременим концептом миљеа у дјелу познатог француског географа Аугустина Берка, те ће бити указано на контроверзе такве  интерпретације.

Кључне ријечи: Крај, Аристотел, физика, топос, перас, античка филозофија простора,  Аугустин Берк.

Abstract: The term kraj despite its deep foundation, both in our colloquial and scientific consideration of the phenomenon of space, is not adequately analyzed or evaluated according to their semantic and ontological richness. Defined for often tautological reference to other, equally unclear spatial concepts such as homeland, place, district ... term kraj remains on the periphery of Serbian geographical science, often labeled as'' unscientific'' and archaic. Using Aristotle's concept of topos, expressed primarily in his Physics, this paper will focus on the justification of the ontological meaning of term kraj. The paper will be presented the key ontological connections of the term kraj with the fundamental Aristitotle's conception of topos through the term peras, indicating both their place in ancient geography and philosophy of space. On the other hand, the term kraj will be brought into connection with the modern concept of milieu in the work of the famous French geographer Augustin Berque, and will be pointed to the controversy of such an interpretation.

Key words: kraj, Aristotle, Physiks, Тopos, Пeras, ancient philosophy of space, Augustin Berque.


1.УВОДНА РАЗМАТРАЊА


Географија, међу свим осталим наукама, има повлаштено мјесто приликом проучавања филозофских концепција просторности а нарочито оних античких. Та својеврсна херменеутичка повластица географије проистиче, не толико из њеног некаквог развијеног теоријског и методолошког ''апарата'', колико из саме природе њеног изворишта. То је извориште наизглед толико једноставно да га је, заправо, сасвим  лако заборавити. Анахронија и неапликативност које се данас често подмећу географији, ипак, у себи чувају сјећање на једноставност изворности географије која се појавила питајући једно – релацију мјеста и ''тијела''! Географији се није десило, као математичко-физикалним наукама да забораве разлику између двије, на први поглед индентичне категорије, између Гдје (πού) и Мјеста (τόπος). Географско око још увијек није у потпуности захватила мрена савремених интерпретација просторности које занемарују моћ мјеста и завичајности.  За Грке, а нарочито Аристотела, Физис/Природа показује се тек на основу кретања, односно примјене – кинезиса. О Физису се не да непосредно закључивати, о физису се може размишљати тек кроз индукцију, односно епагоге.  Зато је индукција, према Аристотелу, темељ свег знања у домену природних бића/физеи онта. Управо је то и основно методолошко упутство истраживања које даје Аристотел:

Истраживању је природан пут напредовања од ствари које су нама спознатљивије и јасније ка онима које су по природи јасније и спознатљивије. (Физика, 184 а 17) 

Из овог упутства видљива је и наведена разлика између τόπος и πού. Гдје је категорија, односно својство бића која су покренута, дакле која спадају у домен проучавања Физике, која је непосредно уочљива – сваки предмет, односно биће јесте негдје. За Аристотела је то, наравно, аподиктично и неупито, па се у Физици уопште и не поставља као проблем. Оно што Аристотел настоји истражити и шта се античким мислиоцима отворило као изузетно тежак проблем  јесте управо питање о разлогу зашто одређена бића заузимају одређене позиције а не неке друге. Другим ријечима, иза Гдје скрива се а тиме и истовремено незаустављиво намеће питање о Топосу, тј. односу бића и Мјеста!  Изворно географско, заправо геофилозофско, показује се управо као питање око којег се ткала историја (не само географије) као питање о Топосу односо о Гдје-ству ентитета. У овом раду кроз анализу Аристотеловог појма крај покушаћемо дати једну скицу могућег одговора на то питање.

 

2. АПОРИЈЕ МЈЕСТА


У класичној географији концепт локације служио је
за описивање односа, квантитета и процеса!
Локација је представљала оно филозофско ''Гдје'' ( Гдјество) ствари!
Лукерман Ф.

На трагу Лукерманових[1] истраживања генезе и развоја значења појма Топоса у класичној географији могуће je уочити два различита периода – период до и од IV вијека п.н.е. Ова подјела није утемељена толико на некаквој промјени у терминологији, која остаје углавном иста. Лукерман сматра да се од IV вијека п.н.е. појављује један нови приступ у  развoју географског наратива. Појављује се  покушај синтезе  и изналажења једне врсте логичког оквира  географском дискурсу. Наведену новину у даљем развоју поимања феномена просторности не треба, наравно, схватити као  некакав радикални раскид са претходном, рекли бисмо, књижевно-поетском, традицијом његовог промишљања. На дјелу је више један нови степеник на том путу који, тек и само зато што је ослоњен на претходни, може критички погледати на пут иза себе.  Тај критички осврт, заправо, представља једно настојање да се дâ логички оквир мишљења просторности као такве. Нови почетак оваквог, логичког дакле, утемељења нарочито је видљив  пажњи коју мислиоци тога времена  придају поблему просторности у својим  анализама. Ту се првенствено мисли на Платона и Теофраста а нарочито на Аристотела, чији је концепт Топоса централни појам промишљања просторности у Антици. Могло би се рећи да је Аристотелова расправа о проблему Топоса, у ствари, усмјерила је цијелокупни западни начин промишљања о простору. У књизи IV својих Предавања/слушања из Физике, како гласи изворни назив Физике, Аристотел дефинише Топос као περιέχοντος  πέρας  άκίνητον πρώτών, односно као прву непокретну границу онога које садржава. (212а 20) Одређење Топоса за Аристотела се чини нешто крупно и тешко, нешто што притиска и притјешњује – χαλέπον. Исти израз употребљава и Платон у Тимају карактеришући своје ''рвање'' с (појмовним) одређењем треће врсте, односно хоре. Зашто је уопште Топос  такав да га је тешко разумјети? Зашто нам представља такву тешкоћу покушај његовог одређења?  Због чега долазимо у апорију кад  је потребно положити рачун о мјесту и ''простору''? Каква је то моћ мјеста о којој Аристотел говори (Физика, 208 б8)  и зашто је ''зачудна можност мјеста и прва од свих осталих''? (208 б34)

За исправно објашњење ове дефиниције, однонсо за увиђање изворне Аристотелове накане потребно је обратити и другим његовим дјелима се а посебно његовој Метафизици. Овај ''заокрет'' од Физике ка Метафизици нужан јер проистиче из самог проблема који се  поставио пред нама, однонсо из саме дефиниције Топоса. Пошто је Мјесто дефинисао као  прву непокретну границу онога које садржава, оно не може бити разложно интерпретирано без адекватног објашњења значења њених темељених појмова.

Пред нас се, као попут неког лавиринта, постављају нови појмови – првине, границе/краја и садржавања. Излаз из лавиринта тражи или стрпљење или пак насиље. Веома ријетко нас изван лавиринта може одвести срећа или неки случај. Међутим код Аристотела је ...''исправно рећи како је случај нешто протуразложно'' (Физика,197а18) па нам остаје да се обратимо насиљу или стрпљивом промишљању. Насиље и стрпљење већ дуго воде битку око тумачења синтагме прва граница (πέρας  πρώτών), тог класичног ''мјеста'' контроверзи и попришта дијаметрално супротних тумачења  Аристотелове Физике. Примјер односа ријеке и брода којим Аристотел покушава аналогизовати однос Топоса и тијела, парадигматичан је у том погледу. Ријека је Топос брода, каже Аристотел. Ријека је, дакле и прва граница броду, те га још и садржава. На који је начин ријека прва граница? Баш као што је то случај и са претходном, заправо темељном, апоријом везаном за Топос  (парадокс мировања садржавајућег и кретња садржаног) и у овом случају мишљење запада у исте странпутице и пути  се у насиље над изворном интенцијом филозофа. Извор тог насиља могли бисмо потражити у ономе што Башлар назива канцеризацијом језичког ткива савремене филозофије. (Башлар,197.) Вођен само логиком ''онога што је најближе људима'' и застао на пола Аристотеловог у-путства, могући одговор на постављени проблем интерпретације синтагме πέρας πρώτών, готово по правилу, изједначава појам првине са појмом ''просторне'' близине! Нововјековно мишљење, извитоперено опсесијом територијалности, нема слуха за ехо другачијих значења појмова границе и првине. Тако се према Росу[2], Аристотелова дефиниција Мјеста односи на ''најближу непокренту границу садржаваоца (контејнера), прву на коју ћемо наићи уколико се удаљавамо од (садржаване) ствари.'' Такође, студија Б. Морисона[3] О локацији: Аристотелов концепт мјеста  болује од истог типа учитавања Њутновог начина бављења проблемом ''простора'' а који уопште не слиједи основне поставке Аристотеловог схватања Природе.

Топос је тако редукован на идеју једне врсте посуде која тек садржава ''у себи'', односно запрема, спрема ствари које се у њој налазе тек тако. Ствари се у њој налазе само ''просторно'', а између њих не постоји никакав други однос доли пуке позиције која остаје на равни неке врсте емпиријске констатације која се тражи од особе која се налази на контроли вида. На захтијев офтамолога да наброји ствари које види у просторији пацијент ће рећи да види ормар, сто и фотељу с тим да је зиду (као непокретној граници) најближи сто. Такво размишљање о проблему прве границе достиже само до закључка да је ријечна обала Топос брода, јер је а) непокретна[4] и б)просторно/локационо најближа самом броду!  Међутим, очигледно је да ријечна обала не може бити Топос и поред своје наведене првотне близине брода! У Битку и Времену, Хајдегер, говорећи о егзистенцијалној просторности битка-у- свијету (118-125.) каже:

Објективни размаци постојећих ствари не поклапају се са удаљеношћу и близином унутарсвјетски Приручнога. Они могу бити егзактно знани, па ипак то знање остаје слијепо.. Тобож 'најближе' нипошто није оно што има најмањи размак од нас.'' (120-121)

Сљепоћа таквог знања, проистекла из ''априорне оријентације на 'природу' и и 'објективно' мјерене размаке између ствари'' (Хајдегер,121.) забашуриће изворно мишљено значење појма протон у домен премјеравања апстрахованих величина. Прва граница, као она која је 'просторно' најближа, резултат је дакла геометризације тзв. простора (и) мишљења.

Аристотелов концепт мјеста мора се посматрати као дио његовог учења о кретању и бивству и на основу тога тумачити. Није довољно а нити правилно узети један дио његове дефиниције Топоса – појам прве границе а потом на основу његовог савременог физикално математичког значења развити локациону теорију. Значење појмова првине  и остварености потребно је посматрати из контекста Аристотелове концепције бивста и кретања, односно потребно је промишљање мјеста увијек доводити у контекст питања у каквом су односу Мјесто и бивство предмета  који је у том мјесту.  Једино пратећи овај траг можемо доћи до  појма краја као једног од темељних појмова Аристотелове филозофије простора. На тај начин биће могуће избјећи наведене апорије, укључујући и Зенонове парадоксе и дати релевантно тумачење које би се уклопило у Аристотелову географску мисао и концепцију Природе. У циљу подузимања неопходног отклона од геометризације темељних појмова неопходна нам је једна врста споре онтологије, за коју пледира Башлар. Умјесто да одмах закључимо да прва граница може бити само ријечна обала или пак површина воде и тако саму ствар доведемо до неразријешиве тешкоће за коју ћемо оптужити недосљедност самог Аристотеловог мишљења, нужно је да се окренемо његовом размишљању односа оствареност – могућност.

 

3.  КРАЈ КАО ЕНЕРГИЈА

Очигледно је да  Аристотелов појам границе никако не може имати некакав геометријски смисао одређене површине или пак линије која ограничава неко тијело и тиме постаје и његово мјесто.  Његово схватање границе ,дакле, мора имати неки други смисао. Грчки термин за границу јесте, како смо већ рекли, πέρας  који код Аристотела има строго онтолошко значење. Оно бива доступно тек из разумијевња појма кретања, нарочито због тога што се Мјесто и дефинише као непокретно – акинетон! За Аристотела појам кретања је вишезначан а локомоција  је тек пролегомена у дубља истраживања проблема Топоса. Аристотел дефинише кретање као:
Оствареност онога што бива могућношћу,као такво. (Физика, 201а 10)
( το δυνάμει ντος ντελέχεια, τοιοτον, κίνησίς στιν)

Грчко κϊνέο[5] означава догађај промјене. Онај догађај којим се предругојачује нешто што је стално, или што јесте на одређени начин. Када нешто постаје друго од себе самог, баш као што се израз κϊνέο употребљава и за оно кратко, полувидљиво климање главом које сигнализира  притајени гњев, послије којег човјек већ постаје неко други, одлази у неко другачије ''душевно'' стање. Топос је, дакле, непокретна посуда[6] –  γγεον μετακί. Израз  μετακί управо означава модус мировања садржавајућег иако се садржавано премјешта. Мада смо вино (и врч) помјерили на сто, оно садржавајуће остаје да мирује у онтолошком смислу. Врч је, да би био Топос, нужно непокретан иако се креће - преноси. Постојање ова два ''модуса'' промјене, односно кретања,  те њихова паралелна саприсутност у свијету , истовремено је и узрок могућности перцепције и казивања јер да је свакa μεταφορηο истовремено и μετακϊνέο налазили бисмо се у стању непрекидног предругојачавања и онтолошког растакања. У алогосном стању схизофреног хаоса.

Премјештајући расправу на конкретну ситуацију, брусећи замисао на ''животу'', он даје примјер са ријеком и бродом који додатно објашњава концепт Топоса као αμετακϊνέτον-а. И ријека и брод су покретни, али је ријека ипак Топос брода? На који је начин ријека Топос? Аристотел даје јасно објашњење – ''стога је више цијела ријека Мјесто, јер је као цјелина непокретна'' (Физ. 212а19). На који је начин ријека непокретна? На начин цјелине, јасан је Аристотел. Брод се креће ријеком која се и сама креће, али њихови модуси кретања нису исти. Брод се креће, ријека се не креће. Брод  је  у модусу μεταφορητός, а ријека је μετακί.[7]

Дакле, перас  је непокретан у онтолошком смислу а не у локомоционом! Онтолoшку непокретност античка филозофија описује још једним релевантим појмом а то је појам краја! Појам краја се не смије интерпретирати са хоризонта прожетог псеудоегзистенцијалним геометријским импликацијама које ''вуку'' на нестанак и непостојање. Крај, прије свега, овдје  означава достигнуто стање којим нешто наставља да бива као такво, имајући то стање достигнућа у самом себи!

Прва непокретна граница тако представља стање ''краја'' одређеног тијела! Топос се стога показује управо као крај и то не усмислу некаквог завршетка или нестајања. Као што смо видјели у горњој дефиницији кретање јесте o-ствареност неке могућности као такве.  Појмови којима Аристотел оперише приликом дефинисања кретања јесу можност и ентелехеја. Кретање је ентелехеја можности као такве! У једном преводу  ''превода''  ових темељних појмова дефиниција кретања узима сљедећи облик и значење – имати/држати свој крај у самом себи (ν τέλει χειν) могућности као могућности! Кретање се, дакле, појављује када нека могућност држи свој крај (телос) у самој себи. Израз држати крај у самом себи суштински означава стање довршетка, достигнућа неке дјелатности која наставља да бива као достигнута. Ентелехеја могућности значи достигнуто стање бивања неке могућности , његову дјелотворност! Аристотел дефинише енергеју на сљедећи начин:

'Делотворност' значи да ствар постоји (ύπάρχειν) али не тако да кажемо да је она могућа...Не назива се све у истом смислу делотворним већ само по аналогији. Наиме, нешто је /делотворно/ као кретање у односу на могућност, а друго као бивство у односу на неку твар. (Мет. 1048а30 – 1048б5-10)
У овом одређењу потребно је обратити пажњу на двије ствари. У првом дијелу Аристотел дјелотворност неке ствари означава изразом ύπάρχειν, што је преведено као постојање. Међутим, значење ипархеина употребљено у горе наведеном одређењу дјелотворности не смјера само на разлику између могућности и нечега што по-стоји, што је дакле доведено у изглед, ословљено као неко нешто. Ипархеин[8], првенствено означава стање већ ту бити, бити умјештен, стање које нешто има у неком мјесту. Овај израз такође значи, бити ослобођен/отворен за (поновни) почетак. Дјелотворност одређене ''ствари'' јесте тако, за разлику од могућности, њена умјештеност која јој ствара услове за властиту дјелотворност. Па шта би онда могла бити дјелотворност?
νέργεια значи ''имање-себе-у-делу-и-у-крају које је иза себе оставило свако''још не подесности за...., или боље, које је пре то, заједно с тим, управо увело у испуњење до-крајченог изгледа. (Хајдегер,2003 – стр.256.)
Дјелотворност, опет, јесте тек само као умјештена. Овај однос јесте оно што Аристотел настоји показати својом дефиницијом Топоса. Једино Топос као крај јесте оно што може  омогућавати дјеловање-бивствовање садржавајућем тијелу. Другим ријечима крај је тај без којег нема ступања у дјелотворност онога што се налази унутар неког краја. Управо ово јесте онај однос који географија настоји да очува, без обзира у којем облику се тај однос интерпретира. Није могуће разумјети било који објект без реферисања на његов Крај, односно на оно што му, окружујући га, даје могућност достизања властите дјелотворности. Исто тако сам крај, чега је Аристотел итекако свјестан, потребно је разумијевати само као дјелотворну цјелини а не као скуп појединачних дијелова. Када каже да је само цијела ријека Топос, Аристотел управо мисли на то. Античка филозофија увијек је давала предност цјелини над дијеловима. Цјелина је имала онтолошки виши статус управо зато јер је дјелотоврност цјелине превазилазила саме дијелове и то не само у смлислу њеним морфолошких или материјалних структура него цјелине њених ефеката. Тако схваћен појам краја постаје много ''шири'' и нухватљивији појам. Крај превазилази своју локацију, односно ''физикалне'' границе али исто тако и своју морфологију. У својој књизи ''Place – a short introduction[9]'' (Мјесто - кратки увод) Тим Кресвел анализира дјело Рејмонда Вилијамса[10] да би направио разлику између мјеста као краја и пејсажа, дакле морфологије. Главни јунак послије студија враћа кући, враћа се дакле оним мјестима свога дјетињства и одрастања, враћа се мјестима, свога идентитета и са запрепаштењем закључује да их сада доживљава заправо као пејсаж, дакле перспективистички.
''Заборавио је оне животне карактеристике које су је чиниле 'мјестом' замијенивши их, у својо глави, пејсажом. Схватио је , заправо, шта се догодило његовим одласком из долине.  Са собом је понио само пејсаж док је само њено дјеловање заборављено[11].''  (Creswell,11.)
(He has forgotten the qualilies of life that made it a 'place' and replaced it in his mind with a'landscape'. He realized as he watched what had happened in going away. The valley as landscape had been taken, but its work forgotten.)
Изузетан један опис и објашњење шта се то догодило при трансформацији мјеста у лендскејп. Аристотеловим рјечником речено – остао је само морфе (визуелни доживљај долине) али је њено дјеловање – енергеја заборављена! Дакле, одласком из краја као цјелине дјеловања самог мјеста, у неко другом мјесто догађа се заправо и промјена самог главног јунака, промјена његовог идентитета. Изласком из свога Топоса, он не остаје исти, јер како Кресвел напомиње '' пејсаж се односи на облик - материјалну топографију, комад земље а ми не живимо у пејсажима – ми их посматрамо.''

 

4.БЕРКОВА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ТОПОСА


Познати савремени француски географ, оријенталиста и филозоф Аугустин Берк у покушају да превлада оне интерпретације које по њему полазе од позитивистичких и објективистичких[12] становништа приликом анализа феномена просторности, обраћа се, за географију, подједнако далеким концепцијама просторности! Једна је концпепција јапанског филозофа Кјото школе, Ватсуџија Тетсура обрађена у књизи Фудо настала тридесетих година прошлог вијека као критика Хајдегеровог условно речено занемаривања феномена просторности у дјелу Битак и вријеме. Друго извориште Беркових схватања јесте управо античка филозофија а превсаходно Платон и Аристотел.  Ипак, Берково читање Аристотелове концепције Топоса не успијева да увиди онтолошку утемељеност појма непокретности идентификујући га само са пуком локомоцијом. Берк каже[13]:

Заиста, Топос као граница бића попут је 'непокретне посуде'  (aggeion ametakinêton) која га непосредно окружује. Такође, биће и Топос су су одвојиви: и једно и друго задржава своје идентитете чак и када се садржавано биће, које је покретно, помјери у неки други Топос.

(Indeed, the topos as a limit of being is like an ‘immobile vase’ (aggeion ametakinêton) which immediately bounds it. Also, the being and the topos are separable: they keep their respective identities even if the being, which is mobile, moves to another topos. ) (Берк, 309.)

Из горњег цитата видљиво је да Берк прави двије класичне грешке карактеристичне за она читања Аристотела чији је хоризонт поптпуно замагљен њутновском физиком.  Као прво – изједначава појам границе, односно краја  са њеним геометријским тј. контурним значњем. И као друго, Берк аристотеловски мишљен однос између бића и мјеста/Топоса не интерпретира као суштински, дакле усиолошки битан. Према њеовом тумачењу Аристотел тежиште не ставља на релацију, него на саме чланове те релације – на  ''садржавано тијело'', и на мјесто који пак могу доспјети у тај однос и 'напустити га'  без икаквих онтолошких посљедица по властити идентитет. Аристотел јасно наводи да промјеном мјеста и само биће бива промијењено, оно доживљава усиолошку трансформацију, а никако не остаје исто! На претходном Кресвеловом примјеру ''изгубљене долине'' то је потпуно јасно. Берк занемарује разлику између кретања на онтолошком и локомоторном нивоу!  Због тога изједначава локомоцију и кинесис. Напуштање краја, односно Топоса не може проћи без онтолошких импликација на сами идентитет садржаног бића. Оваква концепција постаје плаузибилна тек са оном концепцијом физике која кретање у потпуности ''покрива'' промјеном локације, дакле са Њутном и појавом његове Principie. Овакав приступ проблему, кретање посматра тек као бивање тијела на различитим мјестима у различитим временима пуког премјештања тијела. Оно што нам локомоторна теорија кретањеа оставља недоречено јесте управо непостављање питања шта то кретање као таквo јесте. Каква је његова природа?  Из локомоторне концепције кретања никако се и не може поставити питање о томе шта кретање јесте, јер се оно и не појављује као неки посебан ентитет или процес, као нешто што има неки свој битак, као нешто о чему би се требао положити рачун. У локомоторној концепцији појављују се само двије различите просторно-временске позиције једног те истог тијела. Само тијело је схваћено радикално апстрактно, а о међупозицијама се не може ништа рећи. Такође, ова позиција ништа не говори о самом ''мјесту'', односно његовим онтолошким карактеристикама, те о односу мјеста и тијела које је у том мјесту. Сама локација или пак морфологија нису довољан услова да би се мјесто појавило. Туан, Ји-Фу зато Мјесто и назива пољем бриге! (Туан, 149.)


4. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Концепција просторности формулисане је у Аристотеловој Физици као прва непокретна граница садржавајућег тијела. Проблеми око интерпретације ове дефиниције проистичу из нововјековног начина ''читања'' фундаменталних појмова из ове дефиниције. Појмови, првине, границе и садржавања у антици немају само геометријски смисао него првенствено онтолошки, дакле одговарају на питање о могућности бића као таквог. Како запажа Фред Лукерман, у свом већ одавно заборављеном раду у којем анализира смисао појма локације у класичној географији, интенција класичног приступа није била да се само пука позиција неког географског објекта нити да се он само опише. Првенствено се ту радило о томе да се одговори на питање о филозофском гдје објеката. Другим ријечима класична географија настојала је да објасни релације између одређеног географског (и не само географског) ентитета и његовог ''окружења''. Постављајући себи управо то питање Аристотел је свјестан да је нужно кренути од опште карактеритике тијела, односно од њиховог кретања. У  Физици износи виђење да је локомоторно кретање, односно промјена позиције, само један вид кретања и то оно кретање које најприје видиљиво за нас. Такво кретање, дакле локомоција, према Аристотелу ипак је само једна врста испољавања једне много важније карактеристике ентитета, односно једне другачије врсте кретања. Ово кретање Аристотел назива кинесис и смјешта га унутар релације могућности  и остварења. Свако тијело налази се на путу властитог остварења да би стигло у модус дјелотоворности коју Аристотел назива νέργεια. Постизање дјелотворности није могуће без онога што Аристотел назива Топос. Али да би неко тијело билоТопос, оно мора ''испунити'' одређене предуслове -  и само мора бити дјелотоворно, односно мора достићи стање акинетичности. Ово мирујуће дјеловање које  омогућава другом тијелу да достигне стање своје енергије управо је оно што Аристотел назива Топос.  Другим ријечима, да би одређено тијело постало ''функционално'', да би почело да остварује своје унутрашње могућности, потребан је одређени крај који ће му то омогућити. Појам крај, схваћен у изворном језичком смислу  који је сцијентизацијом и геометризацијом прилично изгубљен из српске географске традиције,  управо се може тумачити као аналоган синтагми прве непокретне границе - помоћу које Аристотел и дефинише Топос!

Литература и извори:

1. Аристотел  (1987): Физика. СНЛ. Загреб.
2. Аристотел (2007): Метафизика. Паидеиа, Београд.
3. Хајдегер, М (1988): Битак и вријеме. Напријед. Загреб.
4. Хајдегер, М (2003): Путни знакови. Плато, Београд.
5.Сенц, С. (1988): Грчко-хрватски рјечник. Напријед. Загреб.
6.Berque, A. (2004): Offspring of Watsuji’s theory of milieu (Fûdo). Geojurnal 60, 389-396. Kluwer Academic Publishers
7. Cresswell, T. (2004): Place – a short introduction, Blackwell Publishing, Oxford.
8. Kish, G. ed (1978): A Source Book in Geography. Cambridge, Massachusetts. Harvard University Press,
9. Lang, H. (1998): The Order of Nature in Aristotle’s Physics: Place and The Elements Cambridge: Cambridge University Press.
10. Lukermann, F. (1961): The Concept of Location in Classical Geography. Association of American Geographers.
11. Morison, B. (2002): On Location: Aristotle's Concept of Place, Oxford University Press.
Ross, W. D. (1924): Aristotle's Metaphysics. 2 vols., Oxford.
12. Tuan, Yi-Fu (1977):  Space and Place: The Perspective of Experience. University of Minnesota Press, Minneapolis.





[1] Lukermann, F. (1961): The Concept of Location in Classical Geography. Association of American Geographers.
[2] "Тhe place of a thing is the nearest unmoved boundary of a container, the first you would come to in working outwards from the thing." ( Ross, 576.)
[3] When Aristotle talks of the body which surrounds x, he does not mean that we must pick some simple body in the immediate surroundings of x; rather, I suggest, he refers to the maximal surrounder of x (Morison, On Location, 138-139.)
[4] Непокретност ријечне обале, заправо, је привидна. Ерозиона динамика непрестано преображава и помјера обалу, било да се ради о облаској линији или самом кориту ријеке. Наравно, ово кретање није метакинетикон ријеке, већ метафоретоса.
[5] Сенц, стр. 515.
[6] ''И управо као што је посуда преносиво мјесто тако је и мјесто непокрена посуда'' (Физ, 212а15)
(στι δ' σπερ τ γγεον τόπος μεταφορητός, οτως κα τόπος γγεον μετακί νητον).
[7] Посматрајући с друге стране ову релацију и сам брод је непокретан у односу на нпр. морнаре чији је брод Топос.
[8] Видјети Сенц стр. 950.
[9] Cresswell, T. (2004): Place – a short introduction, Blackwell Publishing, Oxford.
[10] Ради се о дјелу симболичког назива  - Border Country, који би се могао превести са Крајина!
[11] Превод наш.
[12] Берк налази да је управо позитивизам био главни узрок што Де ла Блашова школа није исправно разумјела феномен просторности јер се првенствено занимала за чињенице а не суштине.
'' And this, because Vidalian geography, an overtly positive science, was interested in facts, not in essences.'' Offspring of Watsuji’s theory of milieu (Fûdo), (Берк, 390. стр.)
[13] Превод наш.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top