Мистификација науке

За човека који пориче или одбацује метафизичка питања, који нема поверења у искуство личног Божијег Откровења, свет и материјална стварност често постају прибежиште или изговор за бекство од питања која се односе на Бога. Он призива у помоћ тврђења физике да би њима доказао неоснованост и неверодостојност ставова метафизике. Прибегава употреби мера за количину да би избегао тешкоћу квалитативних изазова који потврђују живот.

Познавање физичке стварности изгледа, наравно, као објективно познавање подложно непосредној потврди и доступно сваком индивидуалном уму. Датости физичке природе видљиве су, опипљиве, могу се мерити, могу се дефинисати математичким односима и логички објаснити. Историјско искуство, нарочито у последња два века, показало је да људски ум може да потчини физичку стварност: може да одгонетне њене тајне и да принуди природне силе да служе потребама и жељама човека, да његовом животу пруже удобност, благостање и уживање.

Тако је у наше доба дошло до митологизације ефикасног знања, пре свега „науке". Нико не може порећи да човек уз њену помоћ данас изучава безгранични космос, али и сићушни атом. Њеном силом он је укинуо раздаљине на површини наше планете, обуздао многе болести, продужио просечан људски век. Човек, дакле, може лако да се понесе и да поверује да оно што је некад узалуд покушавао да оствари уз помоћ молитава Богу, данас остварује захваљујући „науци". А ако још није решио све своје проблеме, сасвим је сигурно да ће, уз овај ритам којим се остварује напредак науке, врло брзо и њих решити. Маштовити чланкописци у часописима популарних издања негују код наивних читалаца то убеђење, те на свемоћ „науке" пребацују све проблеме човека и сва његова питања без одговора. Са повећом сумом новца, у Америци већ данас можеш да обезбедиш себи коначно укидање смрти, које ће, како се верује, кроз неки низ година остварити „наука"; у међувремену, замрзнут спремно чекаш поновно оживљавање. Без сумње, ново безлично божанство, митологизована „наука", данас је опијум за метафизички отупљене масе.

Да бисмо, међутим, били прецизнији, треба да признамо да је прецењивање могућности.науке и тражење основа атеизма у простору физике симптом који се, уз одушевљење, појавио углавном у прошлом веку. Данас, већ, тај симптом не преживљава толико у научним лабораторијама колико у машти лаковерних, које комерцијални кругови експлоатишу, одржавајући мит о свемоћи и о чудотворним могућностима „науке".

У нашем веку, управо је напредак разних наука који нас окружуЈе дошао да нам расветли тајну света, да одговори на питања која су читаве векове била без одговора, али и да пројави релативни карактер нашега знања и незнатну позитивност наших „позитивних" наука.

Није овде место да подробније анализирамо ову констатацију. Сетићемо се само да нови научни закључци, који су се појавили у нашем веку, захтевају да се одрекнемо осећања да можемо бити сигурни у знање које нам обезбеђују наша чула и схеме наше логике. Наша сигурност је, углавном, изражена Евклидовом геометријом и Њутновом физиком. Обе оне су се, међутим, показале као науке ограничених могућности и недовољне да објасне космичку стварност. Свакако су корисне ако објашњавамо наше ограничено видљиво искуство, али не важе нити у простору највећих нити у простору најмањих димензија.

Алберт Ајнштајн је први указао на релативност нашег научног знања у односу на истину света. Две теорије релативитета (појединачна и општа) показале су да научно посматрање може да нас доведе само до релативних закључака, јер су ти закључци увек, комбинација позиције и кретања посматрача. Истовремено, начело неодређености Вернера Хајзенберга искључило је коначно предвиђање (те, према томе, и сваку могућност детерминизма) на плану микрофизике и повезало резултат научног посматрања не само са чиниоцем посматрач него и са самом чињеницом посматрања, односно са сваким односом посматрача и онога што се посматра. Паралелно с тим, анализа феномена топлотног зрачења коју је извршио Макс Планк и квантна теорија Нилса Бора показале су да се понашање светлости идентификује са грађом и структуром атома, односно са начином на који се и најмања количина енергије нуди посматрачу. Појављујући се некад у виду честице, а некад у виду валова, најмања „монада" материје или светлости представља чињеницу преношења енергије. А то значи да енергија представља саму ипостас материје; да материја садржи у себи својства и компоненте светлости, а да светлост представља идеалну материју.


„Логосни" састав материје

Пред питањем шта је то материја, застајала је философија кроз читаву своју историју. Једноставно решење било би да то питање заобиђемо и да материју сматрамо саму по себи разумљивом и одувек постојећом или да кажемо да ју је створио Бог, а да притом не тумачимо како је од нематеријалног постало материјално, од непропадљивог и безвременог пропадљиво и привремено. У оба случаја (било да је посреди самопостојање било пак стварање од стране Бога) материја остаје необјашњена. Било је заиста трагично пратити спорове материјалиста и идеалиста (плаћене, некада, са много крви), пошто су и једни и други заступали став који је у подједнакој мери самовољно метафизички формулисан, дајући му само различита имена.

Пре него што смо доспели до тумачења савременог физике, једини став који тумачи састав материје, У целокупној историји философије, био је формулисан од стране светих Отаца Цркве. Свети Григорије Ниски и свети Максим Исповедник видели су материју као чињеницу енергије: видели су њен састав као садејство и јединство „логосних квалитета". У својој целокупности и у свим своји аспектима, свет је делатни логос (реч), лична стваралачка енергија Божија. Сагласно са повешћу из Књиге Постања, Бог је све створио само Својом речју: „Рече и постадоше." Логос Божији не пролази него бива ипостазиран у делатну чињеницу, „постајући управо природа". Као што човечији логос (реч) песника представља нову стварност изван њега песму, али истовремено и резултат и пројаву његовог логоса, тако и Логос Божији делује динамично „у ипостазирању и образовању твари."

Останимо при тој слици: песникова песма је садејство и јединство речи. Да би постојала песма, није довољно само сабирање речи: потребно је садејство, „обликовање" речи, њихова композиција и склад. Ово садејство речи које чине песму нова је стварност, другачије „суштине" од „суштине" песника; па ипак, оно је увек показатељ логоса његове личне особености, али и иницијатор нових остваривања живота: песма је реч (логос) која делује и која се динамички остварује унутар времена; свако читање песме јесте ново искуство и нови Доживљај, другачији логички однос, полазиште нових стваралачких изазова.

Ништа од онога што сачињава неко материЈално тело није телесно, како вели свети Григорије Ниски, ни облик, ни боја, ни тежина, ни густина, ни пропорција, ни димензије, нити сувоћа или влажност, хладноћа или топлота, већ су све то логоси који, када садејствују и ступају у јединство, постају материја. Поновићемо констатацију светога Григорија језиком савремене физике, користећи само нешто другачију терминологију: узећемо у обзир фреквенцију валова, електромагнетска поља, топлотна зрачења, међусобни однос терета, односно мерење енергије, лососе и, опет, предодређења материје као делатног факта. Начин да изразимо оно што материја јесте, данас је математика, односно свођење својстава на логичке односе, а квалитативних одредби на аналогије (пропорције) величина. Испитујући састав материје, савремена физика не описује неку дату суштину него назначује активна стања која се "појављују" при изазову експериментисања. Варијације материје сажимају се у разликовању категорија атома, а атоми варирају у зависности од комбинације позитивне и негативне електризације, а то је само пројава чињенице енергије. Било да говоримо језиком светих Отаца било језиком савремене физике, стварност материје јесте делатни факат, доступан човеку као могућност логоса. Човечији логос сусреће у природи један други логос; познање природе јесте само једна аналогија или, још тачније, дијалогија (дијалог). А логос је карактеристика личности, тојест пројава полазишне могућности бића пре било које друге могућности ипостасног остваривања. Он је оно првоначелно и неописиво, лична самосвест, особеност и слобода у свом самопројављивању и у свом стваралачком изразу.

Унутар граница света лични човек сусреће личнога Бога. Не сусреће Га лицем у лице него скривеног, као што сусреће и песника скривеног у речи песме и сликара у логосу боја. Он је „Бог који је рекао да из таме засија светлост", али, да би био истински познат у својој личној особености, нису довољни ни задивљујући закључци савремене физике. Само „у срцима нашим" може да засија „просветљење знања славе Божије", а и то само „у лицу Исуса Христа" ( II . Кор. 4, 6). Име је једино могуће откровење личности, а Име нашега Бога „које је изнад сваког имена" даривано је историјској Личности Христовој, слави пројави Бога Оца (Фил. 2, 911).

„Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа." Бог нам открива Бога открива Сам Себе просветљењем знања које није смисао - појам него име личност, а то је Исус Христос, слава-пројава Бога. Просветљење тога знања бива у нашим „срцима", у дубинама нашег личног идентитета, тамо где никог од нас не представља његово образовање, нити његов карактер, нити његове наслеђене особине, нити његова психологија или пак друштвена маска, него само идентитет његовог имена. Исус објављује личну ипостас Бога, а та објава - откровење јесте, пре свега, чињеница односа усиновљења, призива „из небића у биће".

Бог Који је откривен у нашим срцима јесте Онај Који је рекао да засија светлост из таме, из небића, да постане биће, она прва и идеална материја. Његова стваралачка заповест постаје материја, створена (тварна) енергија, носилац Његовог логоса Логоса, Који и у нашим срцима обасјава просветљење познања Његове Личности. Она прва стваралачка заповест: „Нека буде светлост", садржи у себи сваку могућност за истинско остваривање бића, могућност постојања света и постојања свакога од нас, односно наше љуштуре. Али ту заповест, која у себе укључује смисао света и његовог временског почетка, иако је од нас удаљена милионе година, сусрећемо у дубинској сржи нашег личног идентитета јер се тамо открива лични Носилац те заповести, Бог Исус, Логос.

Истина о свету за Цркву је неодвојива од богопознања. Оно је, опет, неодвојиво од Христове Личности, а Христова Личност је неодвојива од заповести Логоса на почетку времена и у дубинама наших срца, неодвојива од просветљења нашега знања које нас подиже у живот, у усиновљење од стране Бога.


Природне енергије

Говорећи на претходним страницама о Богу и о начину на који можемо указати на Његово постојање, раздвојили смо стварност коју изражава реч суштина или реч природа, од стварности коју изражавају речи личност и ипостас. Говорећи сада о свету, користимо реч енергија да бисмо изразили једну трећу стварност, која се разликује и од суштине и од ипостаси и подједнако учествује у формирању бића колико и прве две, али истовремено представља и њихов спој.

Заиста, богословље Цркве тумачи стварност постојања, појаву и пројаву бића, полазећи од два основна разликовања: разликујемо суштину или природу од личности или ипостаси, а енергије и од природе и од ипостаси. На те три основне категорије природу, ипостас и енергије богословље своди начин постојања Бога, света и човека.

Али шта, заправо, одређујемо речју енергија? Одређујемо могућности природе да обзнањује своју ипостас и своје постојање, да га чини познатим и причасним. Ова дефиниција ће бити јаснија уколико опет употребимо пример из нашег непосредног искуства, односно ако проговоримо о енергијама наше човечанске природе или суштине.

Сваки човек поседује ум, разум, вољу, жељу, машту; сваки човек производи, љуби, ствара. Све те способности и многе друге, сличне њима заједничке су свим људима, те зато и кажемо да оне припадају људској природи или суштини, односно да су то природне могућности или енергије које човека чине различитим од сваког другог бића.

Иако су, међутим, те природне енергије заједничке свим људима, оне се код сваког човека појављују на јединствен, несличан и непоновљив начин. Сви људи имају ум, вољу, жеље, машту и тако даље, али сваки појединачни човек умује, хоће, жели и машта на апсолутно другачији начин. Због тога и можемо рећи да природне енергије не само што човека чине различитим од сваког другог бића него се и пројављују на начин који човека чини различитим од свих других људи. Природне енергије су начин на који се открива и пројављује особеност сваке људске ипостаси, односно сваке људске личности.

Не постоји други начин да упознамо личну особитост човека осим кроз пројаве природних енергија. Природне енергије нам допуштају да упознамо особеност личности учествујући у начину или у стилу њихове пројаве. Начин или стил разликује Кавафисову реч од Сеферисове речи, љубав нашег оца од нежног старања наше мајке; то је нешто што не може бити одређено објективно него само уз помоћ условних израза и аналогијских слика. Да бисмо сазнали ту разлику, потребно је да учествујемо, да имамо искуство учествовања у речи или у љубави друге личности. На претходним страницама говорили смо о томе како је, да бисмо неку личност упознали, потребно да смо у одређеном односу са њом. Сада допуњавамо тај појам: однос не значи напросто сусрет, непосредно виђење или посматрање него значи учествовањепричешће у енергијама које откривају особеност личности у физиогномијском изразу, у речи, у изјави љубави и тако даље.

Свети Максим Исповедник нам даје једно врло значајно запажање на ову тему. Он констатује да, у односу на природу онога што дејствује, посто је две врсте енергија: хомогене (једнородне), како их он назива, и хетерогене (разнородне) енергије. Постоје, дакле, енергије које се пројављују на начин који је једнородан (истога рода, истога карактера, истога квалитета) са природом онога што дејствује и постоје енергије које се откривају кроз суштине које су другачијег рода од природе онога што дејствује. Људски глас, например, артикулисани израз, јесте енергија речи која је „једнородна" у односу на људску природу. Може, међутим, да постоји и пројава енергије речи кроз суштине које су хетерогене у односу на људску природу могућност да се у реч образују друге суштине, као што су писмо, боја, мермер или музика.

Тако можемо да разумемо како је могуће да неку личност познајемо и непосредно и посредно: непосредно је познајемо када је сусрећемо, слушамо њене речи, гледамо њен израз лица, њен поглед, њен осмех, када је волимо и када нас воли; а посредно када само читамо оно што је она написала, слушамо музику коју је компоновала или посматрамо слике које је насликала.

У оба случаја, знање је неупоредиво потпуније од свих наших „објективних" информација које имамо о некој личности. Можемо да сакупимо сва постојећа обавештења о животу Ван Гога, например, и да прочитамо све биографије које су о њему написане. Али личност Ван Гога, јединственост, несличност и непоновљивост његовог бића, упознајемо само када видимо његова дела. У њима сусрећемо логос који је само његов и који га издваја од било ког другог сликара. Када смо већ видели доста Ван Гогових слика, па затим сусретнемо још једну, одмах кажемо: то је Ван Гог. Одмах разликујемо особеност његовог логоса, јединственост његовог стваралачког израза.

У сваком случају, и то познанство са личношћу Ван Гога, кроз изучавање његових дела, иако је неупоредиво потпуније од биографских података о његовој личности, не престаје да буде посредно знање. Непосредно знање би било када бисмо срели самог Ван Гога, када бисмо разговарали и живели с њим, када бисмо га волели и када би нас волео. Овде, међутим, желимо да инсистирамо на могућности да упознамо неку личност и пројаву њеног логоса (њене егзистенцијалне особености) кроз суштине које су хетерогене у односу на саму њену суштину. Ван Гог је, по својој суштини, човек, док његова слика, по својој суштини, јесте платно са бојама. Па ипак, боје на платну постају логос који открива „тајну" личности, односно јединственост и несличност Ван Гоговог бића. Његова стваралачка енергија, тојест његово сликарско стваралаштво, чини могућим наше учествовањепричешће у познању његове личности.

И још једна констатација у вези са истим примером: сви они који, налазећи се пред неком од његових слика, препознају јединственост Ван Гоговог логоса, учествују у том логосу на начин који је, за сваког појединачно, личан, односно јединствен, несличан и непоновљив, а да то лично учешће сваког појединца не „комада" логос који је показатељ особености Ван Гога на онолико делова колико је оних који преко слике учествују у њему. На лични начин произнесен, логос остаје једнообразан и недељив, али истовремено „свима бива причастан јединствено".

Слика (као и песма, скулптура, музика, људски глас) представља енергију логоса неког човека, односно могућност да учествујемо у познању његове личне особености да сви који посматрамо исту слику учествујемо у истој особености истог човека.


Посматрање природе

Сада вероватно потпуније можемо да схватимо шта Црква, заправо, жели да каже тиме што учи да је свет резултат енергија Божијих, односно откровење стваралачког логоса Божијег (Личности Бога Логоса) кроз суштине које су „разнородне" суштини Божијој. Материјална стварност света и неопитност формисуштина које образују ту стварност јесу резултат слободне личностваралачке енергије Божије. Свет је суштински (по својој суштини) различит од Бога, али је истовремено и логос откровења личне особености Бога.

Свети Оци називају природном теоријом (природним посматрањем) изучавање логоса Божијег унутар природе, односно проналажење Његове личне особености у сваком аспекту доброте, лепоте и мудрости света. Сама материја света је динамички делатни учинак, енергија „разнородна" у односу на природу Божију, створена енергија нествореног (нетварног) Бога. Разликујемо створену енергију Божију, која је стваралачка компонента света, од Његових нестворених енергија, које су „разнородне" наспрам свега што је саздано, а „једнородне" са Богом од енергија које називамо заједничким именом благодат Божија или благодатни дарови живота, намењени човеку.
Изучавајући стварност света, односно особеност логоса створених божанских енергија које сачињавају и образују универзум, на посредан начин упознајемо Личност Божију. Непосредно упознајемо Бога као Личност преко Његових нестворених енергија, којима Он „целокупан учествује" и као „јединствен свима је причастан", остајући целовит и недељив, нудећи ономе ко учествује све што и Сам „по природи" има, осим „идентитета по суштини", и именујући човека, по речима Јеванђеља, „причасником божанске природе" (II Петр. 1, 4).


„Посредник" „микрокосмос"

За Цркву, међутим, постојање и истина света не представљају само и једино могућност да човек посредно позна Бога. „Крај" или циљ постојања света није само посредан. Када Црква говори о томе да материја света јесте енергија, а универзум динамички делатна чињеница, Црква претпоставља „крај" или циљ због кога се „свршава" чињеница света.

За свете Оце Цркве, стварност света је енергија. Јер, свет је створен (тваран), односно представља саздање или творевину Божију. А према учењу истих, твар (оно што је тварно или створено) јесте биће чији се узрок и циљ налазе изван њега самога насупрот нетварном Божијем постојању, које саио себи представља узрок и циљ, те само по себи сачињава апсолутно и неограничено Биће.

Када кажемо да тварна бића имају узрок и циљ свога постојања изван себе самих, хоћемо да изразимо следеће: Бог је створио сва постојећа бића (Он је њихов Узрок), а створио их је ради одређеног циља. Природа бића је енергетска или енергијска јер и само њихово постојање доспева до нечега што није само чињеница да постоје него и остваривање циља ради кога постоје.

Из Откровења Божијег у историји и у Библији свети Оци изводе закључак о циљу ради кога је Бог све саздао: да би сва бића учествовала у животу Божијем, да би представљала „славу", односно пројаву Бога, тако да Бог буде „све у свему" ( I Кор. 15, 28). Кажемо, ограниченим могућностима нашега језика, да је Бог пуноћа постојања и живота; Он жели да сва бића учествују у тој пуноћи и да свако биће буде израз божанског живота другим речима, да учествује у заједници љубави која представља начин постојаља Бога, односно Биће Божије.

Али делатна чињеница света не доводи аутоматски до циља или „краја" учествовања у Божијем животу енергија која сачињава материју света ниЈе нека аутономизована и самостална тежња ка егзистенцијалној пуноћи. Присаједињавање природе тварнога животу нетварнога не може да буде резултат нужности него чињеница слободе. Једино тварно биће које је у стању да оствари живот као слободу јесте човек. Због тога Свето Писмо, као и његово светоотачко тумачење, види у човеку „посредника" за остваривање егзистенцијалног „краја" и циља целокупне твари. Људска слобода се поставља, унутар природе твари, као пукотина могућности између онога што је дато и онога што се има за циљ, између постојања и „краја" или циља постојања.

Речено језиком Цркве, човек је свештеник свеколике творевине Божије онај који има могућност да Богу приводи тварну природу, да на престо Божанства устоличи „прах" земаљски. Код Отаца често сусрећемо исказ да је човек микрокосмос: као производ природе, он у себи сумира елементе целокупног света. Али ти елементи, после човековог пада и „противприродног" изопачења (као што ћемо видети у следећем поглављу), налазе се у њему и у околном свету у стању фрагментарности и раздељености. Остајући, међутим, и после пада лично биће, логичка психосоматска ипостас, човек задржава способност да у својој личности динамички оствари јединство света да сумира логос света у лични одговор на призив Божији, на заједницу и однос тварнога и нетварнога; да објави свеопшти логос света као лични логос славословља које створење упућује Творцу; да енергији, која сачињава свет, да прави смер и замах ка њеном егзистенцијалном крају. Због тога, према речима Новога Завета, „жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији..., са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада" (Римљ. 8, 19-22).

Погрешно религијско васпитање је, у наше дане, довело мноштво људи до тога да Цркву сматрају средством или органом за обезбеђивање индивидуалног спасења свакога од нас; а када говоре о „спасењу", људи имају на уму неку неодређену врсту преживљавања после смрти, у некаквом „другом" свету. У стварности, међутим, Црква на сваког човека налаже огромну част и одговорност за спасење целокупнога света, онога света чије тело јесте и наше тело и чији живот јесте и наш живот. А спасење, за Цркву, представља ослобођење живота од пропадљивости и смрти, преображај преживљавања у егзистенцијалну пуноћу, учествовање тварнога у начину постојања нетварнога.


Аскетско поучавање

Истина Цркве о свету није теоретски став, апстрактно умовање или „догматско" тумачење стварности. То је знање које се задобија динамички, то је достигнуће односа са светом. Човек не може доспети до истине о свету уколико датости физичке стварности схвата као неутралне објекте, корисне за задовољавање његових потреба и жеља. Ако се ограничимо на опсервацијско и утилитарно тумачење света, можда ћемо до чудесног степенат развити наше „позитивне" науке и њихове технолошке примене, али свет ће за нас и даље остати бесловесна датост, односно само феномен који виси изнад ништавила или непостојања.

„Објективистичко" тумачење света превазилази, пре свега, сваки истински уметник. Сликар, например, тражи да на своја платна пренесе јединственост коју, у његовим очима, има један предмет, извесна личност или неки пејзаж. Кроз естетске импресије, он гради и репродукује свој неслични и непоновљиви однос према стварима. Не интересује се за фотографско пресликавање стварности: када би то чинио, он би био „позитивни научник", а не сликар. Он је сликар јер успева да и у најбезначајнијим предметима за свакодневну употребу открива „сјај" јединствености логоса који се лично обраћа њему самом. А прихватање тога логоса представља други лични логос неслични и непоновљиви ликовни израз сликара.
На корак даље од тога започиње оно схватање и изучавање света које Црква назива аскезом. Аскеза је напор да се одрекнем егоцентричне тежње да све и сва око себе посматрам као неутралне предмете, потчињене мојим потребама и жељама. Разним лишавањима и потчињавањем себе општим правилима аскезе, савладавам, заправо, своје егоцентричне захтеве: стожер свога живота преносим са свога „ја" на свој однос према свету који ме окружује. Јер, однос започиње тек онда када се делатно одрекнем тежње да све потчињавам себи. Тада почињем да поштујем све што ме окружује да откривам да све то нису само безлични предмети (субјекти употребе) него ствари, односно резултати остваривања, остварена дела једне стваралачке Личности. Откривам лични карактер датости света, јединственост логоса сваке појединачне ствари, могућност односа и повод за обраћање Богу са љубављу. Мој однос према свету постаје тада посредни однос према Богу, Творцу тога света, а делатна употреба света постаје непрекидно изучавање истине о свету, односно све дубље знање, које остаје недоступно „позитивној" науци.

Посегнућемо поново за примером. Најобичнији предмет за свакодневну употребу перо или оловка прелази преко мојих руку непримећен: користим га не придајући му неки нарочити значај, а кад га изгубим, замењујем га другим без размишљања. Ако би се, међутим, десило да исти тај обични предмет за мене буде нека успомена, како то обично кажемо, или дар добијен од вољене особе, тада би његова вредност за мене била толика колика и моја љубав према ономе на кога ме тај дар подсећа. Сваки пут када га употребљавам, не користим само његову употребљивост него као да помоћ коју ми пружа добијам директно од особе коју волим. На тај начин, један по свему неутралан предмет постаје чињеница односа, полазиште везе и личног обраћања, непрекидно поновно оживљавање љубави. Овај пример, свакако, није довољан, јер свет није само дар успомена човеку од Бога него Динамички делатна полифонија логоса која божанску љубав отеловљује у ипостас творевине, а истовремено човекову слободу призива да усагласи тварну полифонију у прихватање и усвајање божанске љубави.


Употреба света

Црквена космологија, која се делатно изучава уз помоћ аскезе, може да буде општи начин живота и употребе света, и то не само у сржи или „квасцу" евхаристијске заједнице него и у најширим размерама неке социјалне скупине у одређеном историјском периоду. Другим речима, она може да представља израз човекове цивилизације, уметности, технике, економије или политике која поштује свет, користи га као дар љубави и истражује логос јединствености ствари, као и могућност материје да подари тело односу човека са Богом и да учествује у животу нетварнога.

Таква цивилизација цветала је у такозваном византијском и поствизантијском периоду Јелинизма. Није овде прилика да говоримо о томе како у Византији управне институције, правосуђе, организација економије и приватна трговина у пракси живота изражавају црквену космологију. На ту тему много је писано, мада би за њено разумевање било довољно изучити макар само архитектуру једне византијске цркве или само технику слагања камена, те тамо непосредно опипати етос те цивилизације. Ту бисмо видели како човек поштује и изучава логос материјалног свега и не угњетава материју да би је потчинио сврсисходности коју налаже његов разум. Користећи материју света, он се вежба у самоодрицању и одбацивању егоцентричне таштине. Он указује на могућности које има сама материја да се „ологоси", да сачињава „дијалог" са мајстором дијалог који ниједна рационалистичка техника не може да понови.

Данас живимо у цивилизацији која је дијаметрално различита од византијске. Због тога је скоро немогуће да пратимо етос онакве употребе света и истине која је ту употребу диктирала. Наш однос са светом данас је све више посредан постоје машине које ступају на сцену, потчињавају природу и њене силе захтевима разума и неутралишу отпоре које материјални свет може да пружи ефикасности наших програма. Апсурдно је за нас разумљиво само по себи. Због тога оно и прелази у наш карактер или у наш етос као индивидуално постављање изнад природе: окрећући или притискајући неко дугме, имамо светлост, грејање, хлађење, транспорт, даљинске комуникације и мноштво других непосредних резултата. Не постоји ништа лоше у свему томе: све су то добродошли и поштовања достојни изуми који олакшавају човеков живот и умањују труд који је некада био захтев потребе да се преживи. Они, међутим, ослобађају и човеков незасити егоцентрични апетит, његову инстинктивну тежњу да поседује, да буде потрошач и да се чулно насићује, без икаквих граница и баријера.

У сваком случају, индивидуоцентрично наметање свету, које нам данас омогућава техника, јесте делатна примена једне космологије која на природу гледа као на безличну и неутралну датост: природа је ту да би послужила жељама и потребама човека. Не постоји ни најмања могућност за лични однос са светом и за остваривање живота као заједнице и односа. Али делатна примена тако радикално антихришћанске космологије недвосмислено се појављује као чињеница која укида живот, као директна претња смрћу за природу и за човека. Ту претњу данас називамо загађивањем природне околине, исцрпљивањем извора енергије, нездравом исхраном и тако даље. Затрована атмосфера великих градова, загађене воде, умртвљена поља, отровни пестициди и све друге кошмарне последице са којима живи данашњи човек индустријских заједница показују трагичну грешку у његовом односу према свету, грешку која нагло поприма размере смртне претње. Оно што смо називали „напретком" и „развојем" показало се као насиље над природом и уништавање природе, што представља неизбежну муку и смртну претњу за човека.

Потреба да, са поштовањем и смирењем, изучавамо истину о свету, да поново пронађемо прави однос са њим, данас је по први пут у историји човека дословно проблем живота и смрти.                  

(Одломак из књиге «Азбучник вере»)




Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top