Шта је слобода због које су тако узбуђени умови у наше време, због које се чини толико безумних дела, држе толики безумни говори и народ трпи толике недаће? Слобода је у демократском смислу право политичке власти или другим речима, право на учествовање у управљању државом. Ова тежња свих и свакога да учествује у владавини не налази до сада никакав поуздан исход и чврсте границе, већ се стално шири и о њој се може рећи оно што је древни песник рекао за водену болест: "crescit indulgens sibi". Проширујући своју основу најновија демократија за свој први циљ има давање права на гласање свима – ево судбоносне заблуде, једне од најчуднијих у историји човечанства. Политичка власт коју демократија са таквом страшћу покушава да освоји распада се у овом облику на мноштво честица и наслеђе сваког грађанина постаје бесконачно мали део овог права. Шта он с њим да ради, како да га употреби? На крају се несумњиво испоставља да је у остваривању овог циља демократија извртала своју свештену формулу слободе нераскидиво повезану са једнакошћу. Испоставља се да је са овом, на први поглед равномерном поделом слободе између свих и сваког сједињено потпуно нарушавање једнакости или да постоји сушта неједнакост. Сваки глас представљајући ништаван фрагмент силе сам по себи ништа не значи: релативан значај може да има само известан број или група гласова. Настаје појава налик на оно што се догађа на скупштини безимених или деоничарских друштава. Јединице су саме по себи немоћне, али онај ко успе да прикупи највећи број ових фрагмената силе постаје господар силе, дакле, господар власти и одлучује у име свих. У чему је, поставља се питање, стварно преимућство демократије у односу на друге облике владавине? Свугде онај ко је јачи постаје господар власти: у једном случају то је срећни и одлучни генерал, а у другом монарх или администратор са умешношћу, довитљивошћу, јасним планом деловања, несаломивом вољом. У демократском облику владавине владари постају вешти скупљачи гласова својих присталица, механичари који умешно покрећу закулисне механизме који чине да се крећу лутке на арени демократских избора. Људи ове врсте наступају са звучним говорима о једнакости, али у суштини је сваки деспот или војни диктатор исто као и они у односу господарења према грађанима који чине народ. Ширење права на учествовање у изборима демократија сматра прогресом, освајањем слободе. По демократској теорији испада да што је већи број људи позван да учествује у политичком праву тиме је већа вероватноћа да ће сви искористити ово право у интересима заједничког добра за све и за утврђивање свеопште слободе. Искуство доказује потпуно супротно. Историја сведочи да су најсуштинскије, за народ најплодотворније мере и преображаји потицали од централне воље државних људи или од мањине просвећене високим идејама и дубоким знањима. Напротив, са ширењем изборног начела долазило је до снижавања нивоа државничке мисли и вулгаризације бирачке масе, када је ово ширење у великим државама увођено или са тајним циљевима централизовања власти или је само по себи доводило до диктатуре. У Француској је право гласа свих било укинуто крајем прошлог века са престанком терора, а после тога је два пута било поновно успостављено како би се потврдило самовлашће два Наполеона. У Немачкој је увођење свеоштег права гласа имало несумњиви циљ - утврђивање централне власти познатог владара који је стекао велику популарност огромним успесима своје политике... Шта ће бити после њега само Бог зна.
Игра скупљања гласова под знамењем демократије у наше време представља уобичајену појаву у готово свим европским државама – и изгледа да се пред свима открила њена лаж, али нико не сме јавно да устане против ове лажи. Несрећни народ носи бреме, а новине, гласноговорници привидног јавног мњења заглушују народни вапај својим ускликом: "Велика је Артемида Ефеска!"[1] Међутим, уму без предрасуда је јасно да сва ова игра није ништа друго до борба и рвање партија и прилагођавање бројева и имена. Гласови, сами по себи ништавне јединице стичу вредност у рукама вештих агената. Њихова вредност се реализује на разне начине, и то пре свега поткупљивањем у најразноврснијим облицима – од ситних поклона у новцу или стварима до давања места која пружају велики приход у акцизи, финансијској управи и администрацији. Мало по мало се ствара читав контингент бирача који су навикли да живе од продаје својих гласова или од продаје гласова своје агентуре. Долази чак до тога, као на пример у Француској, да озбиљни, разумни и марљиви грађани у огромном броју потпуно избегавају изборе осећајући потпуну немоћ у борби са бандом политичких агената. Заједно са поткупљивањем ступају на сцену насиља и претње, организује се терор над појединцима помоћу којег банда насилно доводи свог кандидата: познате су бурне слике изборних митинга на којима на сцену ступа оружје и на бојном пољу остају убијени и рањени.
Организовање партија и поткупљивање су два моћна средства која се са изузетним успехом користе за управљање бирачким масама које имају глас у политичком животу. Ова средства нису нова. Још је Тукидид описивао у јарким бојама деловање ових средстава у старим грчким републикама. Историја Римске републике представља заиста чудовишне примере поткупљивања које је било уобичајено оруђе партије на изборима. Али у наше време је пронађено још једно ново средство: да се масе мешају у политичке циљеве и да се мноштво људи споји у случајне савезе помоћу буђења привидног јединства мишљења у њима. Ово средство које се може упоредити са политичким вучењем конопца састоји се у умећу брзог и вештог уопштавања идеја, састављања фраза и формула које се публици бацају са крајњом самоувереношћу ватреног убеђења као последња реч науке, као догма политичког учења, као карактеристика догађаја, лица и институција. Некада се сматрало да је умеће анализирања чињеница и извођења јединственог принципа из њих својствено малобројним просвећеним умовима и дубоким мислиоцима: данас се оно сматра општим својством и уопштене фразе политичког садржаја под називом убеђења као да су постале монета која иде из руке у руку, и коју производе новине и политички оратори.
Способност брзог схватања и прихватања на веру општих закључака под називом убеђења раширила се у маси и постала заразна, нарочито међу људима недовољно или површно образованим, који свуда чине већину. Ову наклоност масе са успехом користе политички посленици који се гурају да дођу на власт: умеће да човек уопштава ствари њима служи као најбоље оруђе. Свако уопштавање се дешава путем апстраховања: од мноштва чињеница се једне које не иду на руку датој ствари у потпуности одбацују, а друге које јој одговарају групишу се и из њих се извлачи општа формула. Очигледно је да све достојанство, односно истинитост и оправданост ове формуле зависе од тога од какве су важности чињенице из којих је она извучена, и колико су ништавне чињенице које су том приликом одбачене као неодговарајуће. Брзина и лакоћа са којом се у наше време доносе закључци објашњава се крајњом дрскошћу у процесу одабирања одговарајућих чињеница и њиховог уопштавања. Отуда огроман успех политичких оратора и запањујуће дејство на масу општих фраза које јој се бацају. Гомила се брзо одушевљава општим местима заоденутим у фразе, општим закључцима и одредбама не помишљајући на то да треба да их провери, што је за њу и недоступно: тако се ствара једнодушност у мишљењу, привидна, умишљена једнодушност, која без обзира на то даје одличне резултате. Ово се назива гласом народа уз додатак – глас Божији. Јадна и жалосна заблуда! Лакоћа одушевљавања општим местима свуда доводи до крајње деморализације друштвене мисли, до слабљења политичког смисла читаве нације. Данашња Француска представља очигледан пример ове слабости, али се овом болешћу већ заражава и Енглеска...





[1] "... А у вријеме оно настаде не мала буна због Пута Господњега. Јер некакав златар по имену Димитрије, правећи мале сребрне Артемидине храмове, даваше мајсторима на мали посао; Скупивши ове и њима сличне занатлије рече: Људи, ви знате да од овог посла зависи наше благостање: И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле убиједи и одврати многи народ говорећи да то што се рукама човјечјим прави нису богови. И не само што ће ова опасност снаћи наш занат да буде презрен, него се и светилиште велике богиње Артемиде неће рачунати ни у шта, и пропашће величанство оне коју сва Азија и сав свијет поштује. А кад они ово чуше, испунише се гњева, и викаху говорећи: Велика је Артемида Ефеска!... " (Дјела апостолска, глава: 19. 23 – 28. стих)

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top