Zemljina orbita ima svoj perihel i afel: trenutak kada je naša planeta najbliža Suncu i trenutak kada je najudaljenija od njega. Neki zvezdani posmatrač koji bi ugledao Zemlju u času dok beži od Sunca pomislio bi da mu se ona nikada više neće vratiti, već da će se svakoga dana, sve više i više, večno udaljavati. No, ukoliko malo pričeka, videće da se Zemlja, blago menjajući pravac svoga leta, te zakrivljujući sopstvenu putanju, još brže vraća ka Suncu, kao golubica svom golubarniku I bumerang ruci koja ga je bacila. I na istorijskoj orbiti, slično se događa sa čovekovim umom u odnosu prema Bogu. Postoje epohe odium Dei, velikog bega od božanskog u kojima ta silna planina zvana Bog skoro potpuno nestaje sa linije horizonta. Potom bi usledilo doba zrenja, kada bi naglo, u netaknutoj čari jedne devičanske obale, iz zavetrine izronila hrid božanskog. Sada je kucnuo čas kada na sav glas treba viknuti iz korpe na jarbolu: Bog na vidiku!

Nije u pitanju nikakva pobožnost; čak, možda, ni religioznost. Bez namere da to podrazumeva i najmanje neuvažavanje religija, ali vreme je za pobunu protiv njihove težnje za isključivim prisvajanjem Boga, što obično čine i što nije začuđujuće. Budući da su ostale kulturne delatnosti napustile problem božanskog, religija je jedina koja se njim i dalje bavi, zbog čega su već skoro svi zaboravili da je Bog takođe i tema iz sfere svetovnog. Religija je skup naročitih predanosti koje ljudsko biće usmeravaju ka višoj stvarnosti: predanost veri, ljubavi, molitvi, kultu. Ali božanski realitet ima i drugu padinu gde se rasplamsavaju drugačija duhovna delanja, savršeno strana religioznosti. Zato je neophodno reći da postoji i jedan laički Bog, i taj Bog, ili to krilo Boga, sada je na vidiku.

 Ovo periodično pojavljivanje i nestajanje božanskog verovatno će iznenaditi svakog ko misli da je sasvim dovoljno, kako bismo nešto videli, da to nešto postoji i da je vidljivo. Ne zapaža se do koje mere je neophodno da bismo videli jedno, da budemo slepi za drugo. Ljudski um je skučen; u svakom trenutku u njega staje samo nekolicina predmeta. Ukoliko bismo želeli da budemo svesni prisustva svih vidljivih stvari koje su nam pred očima u prostoriji u kojoj se nalazimo, nećemo uspeti da opazimo nijednu. Ne možemo videti ako ne gledamo, a gledati znači fiksirati objekat vizuelnim zrakom, prezirući, ne-videći ostale. Naš pogled biva usmeravan pažnjom, te voditi računa o jednom, istovremeno znači zanemariti drugo. I sa našim umom u celini događa se isto kao i sa našim pogledom. Svetlosni snop našeg uma osvetljava jedan objekat tako što sve ostale uranja u tamu. Stoga nije dovoljno da se nešto nalazi pred nama da bismo ga opazili; potrebno je još i da ga organ receptor potraži i da mu se prilagodi. Oko se prilagođava viđenju nečega što je u daljini ili blizini, što je desno ili levo. Međutim muskularno prilagođavanje oka posledica je prilago|avanja pažnje naše celokupne svesti, tog integralnog organa opažanja. Kao beskonačna panorama, uvek očigledna, čitava Vaseljena pruža se pred nama; ali svakog trenutka za nas postoji samo jedan njen delić. čovekova pađnja, poput blještavog brodskog reflektora krstari po neizmernoj površini stvarnosti obasjavajući čas jedan, čas drugi deo nje. To krstarenje pažnje određuje ljudsku istoriju. Svaku epohu oličava određeno ustrojstvo pažnje, određeni sistem prvenstava i zanemarivog, oštrovidosti i slepila. Čak, ukoliko bismo iscrtali profil pažnje neke epohe, verovatno bismo mogli definisati i nju samu. Epoha koja nam je prethodila odlikovala se veoma neobičnim ustrojstvom pažnje koje se, u najkraćem, može odrediti kao „agnosticizam“. Upravo je ona sa neizrecivim zadovoljstvom skovala ovaj naziv. Već nam negativan smisao tog pojma izaziva smeh. To je isto kao kada bi se neko zvao Ne-Pedro ili Ne-Huan. I, zaista, agnostik je onaj „koji ne želi da zna izvesne stvari“.

Reč je, očito, o osobi koja svemu pretpostavlja predostrožnost i razboritost: podvigu – povlačenje; pogotku u centar – strah od promašaja. A činjenica je da neznanje koje pričinjava zadovoljstvo agnostiku nije neznanje o bilo kojim stvarima, već upravo o onim prvim i potonjim. Presudnim. Danas nam već biva teško da vaskrsnemo slično stanje duha. Jer agnostik ne proglašava neposrednu i „pozitivnu“ stvarnost za jedinu postojeću – što bi bilo besmisleno – već, naprotiv, priznaje da neposredna stvarnost nije celovita stvarnost; da iza vidljivog mora postojati nešto, ali upravo zbog svoje biti, ono se ne može svesti na iskustveno poimanje. Stoga okreće leđa onostranom i ne haje za njega. Posledica toga je da agnostički pejzaž nije omeđen poslednjim granicama. Sve je u njemu prvi plan, zbog čega je lišen elementarnog zakona perspektive. Reč je o kratkovidom pejzažu i osakaćenoj panorami. Sve prvorazredno i presudno, odstranjeno je. Pažnja je usredsređena isključivo na drugorazredno i površno. Uz hvale vredne i oštroumne izgovore odustaje se od otkrića tajne poslednjih stvari, „temeljnih“ stvari, te pogled ostaje prikovan isključivo za „ovaj svet“. Jer „ovaj svet“ je ono što preostaje od Vaseljene kada joj istrgnemo sve temeljno: svet bez utemeljenja, bez ležišta, bez oslonca, mehur što nošen burom i olujom pluta povrh nekog nedokučivog elementa.

Agnostik oličava organ opažanja prilagođen isključivo neposrednoj stvarnosti. Takvo čudno ustrojstvo pažnje biva nam jasnije kada ga uporedimo sa njegovom suprotnočću: gnosticizmom. Dakle, gnostik polazi od gađenja prema „ovom svetu“. To neizmerno gađenje spram svega što je čulima moguće opaziti predstavlja jednu od najneobičnijih pojava u Istoriji. Već se kod Platona uočava početak takve odbojnosti, koja će kao neukrotiva plima sve više rasti. U I veku čitav mediteranski Istok pijan je od gađenja prema zemaljskom te na sve strane, poput zatočene zveri, traži pukotinu za beg. Duže poseduju zapanjujuću prilagođenost onostranom, zapanjujuću u meri totalne krajnosti i isključivosti. Za njih postoji samo božansko, to jest samo ono što je u svojoj biti udaljeno, posredno, transcendentno. Gađenje spram „ovog sveta“ je toliko da gnosticizam čak ne dopušta ni mogućnost da je on Božja tvorevina. Zato je jedna od najsjajnijih figura iz vremena kada je hrišćanstvo bilo u svom povoju, Marsion, ubeđen da je svet delo izopačenog bića, velikog neprijatelja Boga. Sledstveno tome, istinska tvorevina istinskog Boga bila bi „izbavljenje“. Stvaranje je bilo naopak poduhvat; dobar, božanski poduhvat jeste „rastvaranje“, to jest izbavljenje. Gnostički pejzaž je suprotan „pozitivističkom“. Sadrži jedino poslednje granice, nema ništa u prvom planu; on, u svojoj biti, predstavlja neki „drugi“ svet. Zato, dok je za agnostika ključna reč „iskustvo“ – koja izražava pažnju usmerenu na „ovaj“ svet – za gnostika je ključna reč „spasenje“, kojom se izražava želja za begom iz ovoga sveta i usmeravanje pažnje na onaj drugi Nasuprot ova dva antagonistička i podjednako isključiva prioriteta, naša pažnja trebalo bi da bude usredsređena na nekakvu središnju liniju, upravo onu koja iscrtava granicu između jednog i drugog sveta. Ta linija pripada „ovom“ svetu, jer se on u njoj okončava, i stoga ima obeležje „pozitivnog“. Ali, istovremeno, u toj liniji je i početak onostranog te je, takođe, i transcendentna. Svedoci smo da su danas sve posebne nauke, usled pogubnog dejstva njihovih unutrašnjih ekonomija, prinuđene da se suprotstavljaju toj liniji vlastitih poslednjih problema koji su, u isti mah, i prvi problemi velike nauke o Bogu.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top