Bojan Jovan Stefanović Balević

Filosofska disertacija o širenju vojne religije

1752

Sa latinskog preveo Aleksandar M. Petrović
magistar filosofije

Elektronsko izdanje na Projektu Rastko objavljeno 4. februara 2003. godine

Napomena o autoru (preuzeta iz spisa: "Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore"): Jovan Stefanov Balević iz Bratonožića, rođen je u Pelevom Brijegu između 1725-1728. godine. Školovao se u Sremskim Karlovcima, a zatim na Univerzitetu u Haleu gdje je 1752. odbranio filosofsku disertaciju iz oblasti kanoničkog prava i istorije hrišćanske religije. To je bila prva filosofska disertacija u Srba. Po povratku u Sremske Karlovce radio je kao magistarski sindikus, da bi docnije postao šef gradske policije. Nedugo zatim pobjegao je od austrijskih vlasti i otputovao u Rusiju, gdje se posvetio vojnoj službi, postavši prvo kapetan, a zatim i ruski major. Svoje djelo "Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore" napisao je u Sankt-Peterburgu 1757. godine, koje je, međutim, objavljeno tek 1884, na Cetinju.
Tehnička napomena: pošto trenutno nije moguće predstaviti sve starogrčke akcente na Internetu, odlučili smo da podvučemo slova gde su akcenti izostali (primer: αυτος), za šta verujemo da će osposobljenim čitaocima biti dovoljna naznaka - redakcija Projekta Rastko.

Filosofska disertacija o širenju vojne religije

April 1752

pod predsedništvom
Gothilf Traugot Zaharije
filosof. i slobodnih umeća magistra,

Javno branio
kandidat
Bojan Jovan Stefanović Balević,
Bratonožić-Albanac
filos. i prava negovatelj
HALE MAGDEBURGA

Iz štamparije Hiligerijana

Prejasnom i najučenijem
magistru predsedniku,
i najgospodstvenijem i izuzetnom
odgovornom
Jovanu Joakimu Langeu
prof. javnih nauka reda akad. car. prir. gosp. i obl.
Borus. kolegijum nauke.

Dopustite da Vam, koji je neko određeno pismo želeo, te hteo da bude drugačije, rastegnut mnogim preokupacijama, upriličim da se to svede na jedno: da bude viđen da čini neuhvatljivo, kojim bi kao odbranom u raspravi, u akademskoj zajednici bio položeni rad. Nije bez značenja iščitavajući poziv sećanja na druge predavače iz kolokvijuma /disputa/, da Tvoje, prejasni prisutni magistre, koji si često kolegijum reda filosofije posećivao, a i Dekanom ćemo te ustanoviti, i koliko treba za sve zahvalne duše od Tebe darovane, razne i ponekad pučke obrazovanosti, jedinog procenjujućeg duha, te obeležjem vlastitih običaja, koji su pohvaljeni. Jednodušna odluka o tvom merodavnom pravu uopšte su prilog od mene za Dekana časti Magistra filosofije.
Tu se gleda i na moje drugo, ako vreme naglo obrne dvoznačne stvari Tvoje pozicije i akademske posebnosti u našem kursu uvećavaju broj učenih, te ga unekoliko ukrase plodovima marljive omladine. Sada se radujem više nego onda, kada to beše u željama, dok sam gledao /stvar/ u izlaženju. Neka ne bude manje časti što si Ti, najuvaženiji pišče, savetniče moj, diskutovao sa mnom na katedri za filosofiju i proistekao kao ovladavajući /suveren/, dok smo branili neke akademske stvari. Prvo zasigurno važi i za druge, koji upražnjavaju grčki obred hrišćanske religije, što javno nešto pametno i korisno u vrsti iznose, koji su na korist Tvoju više pohvaljeni. Tebi je to teže, jer su u tankoj mladosti od Turaka porobljeni, razvlašćeni od svih obilja živeći i sami u tuđini, te behu na putu ka dobrim umećima, a više su živahni od drugih, što Ti je među svim tajnama izvoda božanskog zdravlja očeva uvećanog veselja, započeto za knjižne studije i korisno izraslo. Tebe sa školom često sa poštovanjem, kao i sa uvažavanjem pominjem, a kada ulazim među druge vaše velikaše, bližnji iz provincija vaše države dugo se tuže na uzrok studiranja, a koji na institucije moje države, privatne, najprivatnije, gledaju sa podozrenjem. Takva činjenica beše, ako nisam odbacio nijedan slučaj među drugim našim akademskim javnim doktorima, koje su postavili stari u neobaveznim ćaskanjima kao i izučavanjima, kao niti od ikog drugog za koje je nemoguće da su prišli, obećano je za budućnost. Zahvalan za pravo koje za mene svakako potiče od Vas, ukazano na javnom predavanju, da se pokloni tužba mojim opovrgavateljima, a što bi išlo ako bi bilo snage. Koliko dostaje istine i Vaše proučene odbrane iz duševne želje, ako Vam to po božanskoj milosti odsustvuje, za Vaša mnoga izučavanja koja su pohvalna, javni je preplavljen plod. Mene, za koga nikada iz duše podršku niste opozvali, Vašoj se podršci i ljubavi preporučujem.

Dano u Kraljevstvu Fridriškom dana 21. aprila, g. 1752.

Najuvaženiji i najcenjeniji
Savetniče
S. P. P.
sadašnji

Ne mogu a da ne primetim kako pohvalna javnost desničarske vrste /važi/ za Vaše ranije izlaganje. Veoma su retki primeri u našoj akademiji, da se ustanovi i državna katedra grčke religije, ne tako da ravnopravno liči na druge, već da veoma malo sloboda bude kako mu drago. Opet, više mi je pohvalno, da je u tom slučaju toliko veselo uhvatljivo, ne samo u državi bez posebnog vraćanja. Dokaz, koji brani jednako koliko hoće, dopušta se u svim religijama i zove se skokom koji posle ishodi u nezakonite poglede. Za nas zaista to liči na druge neosetljivosti, u kojima opet sasvim saosećamo. Grčka crkva, još sa znacima trpljenja, jeste nesrećna i presečena, čije hrišćanske stvari neprijatelji koji unose pritisak ako žele dosudu za svetu nakaznu beživotnost, koja samima umnogome srećno pada; te nije uzmakla, što opet unesrećuje život kroz prisvajanje vere. Sama Tvoja domovina stalno održava ratove u neosetljivosti u religiji; pa daje stvari o iskustvu štete, i iz te se ustanove širi kazivanje. Opet nema dvoumljenja, a naši su dokazi za stvarnu odbranu, čiji se desni primer tvog memorisanja na našoj akademiji ustalio da se više ništa ne gleda, nego je iz nauke i prave erudicije isijano i razglašeno iz najudaljenijeg predela. Krajnje nova opažanja i učenja najviše su korisna i uputna. Kamo sreće da iz tih znakova Tvoja država ubire plodove, privučena mnogim Tvojim primerima, pozdravljajući učenja za delatno upravljanje, što nije samo za vojsku, već i zaista pouzdani dokazi i još stanovišta nedvoumeće odbrane vaše religije. Vodimo, koliko opažamo učenja, ako usavršavaju. Nije za raspravu što za to samo znamo, nego ako život koji sačinjava običajne sastojke ne podleže služinstvu. U domovini se uče druga zapažanja, koje ispravno nisu sam razum, istina i pripisano božansko otkrovenje, da se slušaju. Ovaj znak iz Tvog izlaganja u našoj je akademiji i koliko on cveta i slavi se, sam sazreva. Rečeno me žestoko utemeljuje za stalno Tvoje napredovanje da tačnije i uopšte zahvatim u tajanstveno, da se za tebe privoli ono pouzdano pouzdanog. Možda nekom prilikom više o tebi, moje sećanje živo moli. Trajno zahvalan.

Dato u akad. Fridrišk. 12. maja, 1752.

§ 1

Ako nikada ne bi pogledali celokupno mišljenje, prava je religija njeno zakonito širenje. Ona nije veće htenje niti izvrsnija korist od moći izvrsnosti ljudi kao ono po činu poštovanja pravog Boga što ga nazivamo religijom. Samo su otud korisne opomene, ako ništa drugo, koji taj plod ispravno opažaju kao dat, pa su onde sa bilo čim puštenim da s menja koliko ima sile, sva druga htenja u najkraćem periodu posle sebe ostavljenog u zarazi uveravanja da se neće hteti. Ljubav, čije nas prirodno svetlo u drugim ljudima podmlađuje, ne utvrđuje sama, već kad smo sazreli iz želje religije, shvatamo druge, te koliko je stanovišta za samu podlogu ili srednje u našim muževima, na koje ukazujemo i polažemo ih da bi se do njih prešlo. Nego na delu je najviša opreznost po stepenu raspaljenosti i poštovanje, pa niko ko ustanovljava istu težinu obreda /neće biti bez/ naziva u sumnjama. Medijumi /posredovanja/ su opet zakoniti, a nezakonita je tačna razlikovanost, čija je opasnost ispravno primećena. Ako na to nije paženo, a što opušteno proučavamo, najviše štete videli bi unošenjem iz opažene religije u mesto željenja, otkuda se nasleđuje i u nama najviše smeranja, koja nas najbolje usmeravaju, nipodaštavanje. Često kada unapred procenjujemo, ako je povoljniji dokaz o sili privlačnosti i korisnosti što ih raspravljamo, može da se uzme. Iz filosofskih načela nemoguće je širenje oružane religije, što ćemo da pokažemo. Druge rasprave navodimo nabrajanjem spomenutih ratova iz poteza religiozne propagande, koja se sa ovom kao prikupljena sastavlja, sa čime zakonito proističe, kao i nezakonito.

§ II

Religijom zovemo način povezivanja s bogom, sa božijom vezom, kazano je, koja opisuje slavu božanskog i zakone istog propisa, što su prirodni, sami otkriveni, vođeni opaženim delima. Za način poštovanja Boga, s obzirom na različite pojmove shvatanja o Bogu, različita su i ovladavanja religija ili iskustvo kojim saznajemo, u čemu se povratno razlikuju prema načinu. Sa zlatnicom samo jedne misli o Bogu njegovo se savršenstvo može uzeti za genuino bivstvovanje, za koje sve ono što ukupno protivreči jeste lažno, pa je jedan jedini način dat kao poštovanje pravog Boga, a takođe i jedina prava religija. Sve što je, opet, u raznim religijama pravo, priliči da bude združeno u toj jednoj religiji, a sa zdravim razumom poštovanja Boga od nas traži onoliko, koliko je među ljudima mogao da zauzme. To je zapravo, da budući da se ili načela sijaju iz prirode saznanja, ili se ustanovljava neko otkrovenje, da se zovu prirodnim ili otkrivenim.
Religiozna osećanja uopšteno zadobijamo kada sve lažne religije sažmemo, sa čime biva ustaljena i korist govora, koja je za otuđena društva što su u odnosu na pravu religiju takva, da prosuđujemo da zalaze. Religioznim svetkovanjem nazivamo način poštovanja Boga ili cilj religija, koje su oprema božanske slave da zauzima ili oduzima, te je naše pravilo uhvaćena misao i ona kao dovoljna prolazi. Nije nam samo do širenja prave oružane religije, nego i nekih lažnih, koje poseduju prava svojih sekti, da naše rasprave ostanu u govoru.

§ III

Obožavanje Boga ili ovladana unutrašnja delovanja, ili pak isto služenje spoljnim delovanjima, daje takve pounutrene znake, da se sačinjava razlika između spoljašnjih i unutrašnjih religija. Prirodni znak pouzdano i neizbežno se slaže sa označenim, a ima neku dobit ako je pravi znak. Spoljašnja delovanja, opet, na koja se u poštovanju Boga oslanjamo, unutrašnja su po nužnosti odgovaranja, tako da nije vodeći drugi način spoljašnjosti, a što ne protivreči unutrašnjem obredu Božijem, iz čega sažimamo da spoljašnja religija treba unutrašnja odgovaranja ustanovljenosti, te nije sva korist od potrebe lišavanja spoljašnjeg obreda Bogu. Spoljašnja delovanja očekujemo, te smeraju li drugi odatle da sude, to je bio naš sud religiji. Opet, promenjena spoljašnja religija, ne menja stvarno religiju.
Premda to za nas još nije, to ponavljamo, iz mnogih izučavanja u najobimnijim knjigama da o religiji elegantno raspravljamo. Rečeno je u pravilu dovoljno, te za opreznog čitaoca upućujemo na knjige, u kojima iz proizvodnje prave religije pronalazi neostrašćene spise u kojima su zabeleženi najbolji, pa nadmoćno vodimo ako jedno kroz dvoje upravljamo.

§ IV

Poštovanje Boga povezano je sa religijom, pa zaista ništa što je suprotstavljeno njegovim obeležjima a i ukida ga, usmerava samu zahvaćenost poštovanja, nastavlja religiju božanskih obeležja, te je takođe drugo mišljenje koje posedujemo o istom, što treba ustanovljavanje. Sa pravim saznanjem i pojmom, kojim ljudi sebi o ukupnoj tajni i božanskom oblikuju a i razlikuju, nije ništa čudnovato jer je među tim iskazima razlika sama razdeljivanje. Nijedno pravo svoje saznanje o Bogu nema lažnosti prema drugima, ako je njihova lažnost razmotrena, nije duže posednik u istom. Ne sledimo, opet, ništa lažno te dozvoljavamo za normu delovanja, a ne onu pod vidom istine. Kako god bilo, što je rečeno, religija ima za istinu božansko, da u onom istom od Boga ostaje i za božanske izreke. Sa našim pravim saznanjem moguća je različitost, pregled unutrašnje stvari, naših grešaka i istine drugih religija koje posedujemo u samoposmatranju /introspicere/, ukoliko je naše raspravljanje koje je obuhvatno neophodno. Ljudi dalje nazivaju svoje religije, koje o istom pojmu o Bogu i istim načinom poštuju Boga, te u raznim religijama i oni s različitim pojmovima usvajaju i različite načine poštovanja Boga. Nije čudnovato, opet, da lažna religiozna ubeđenja oštro brane svoju veru, koje nju slede kao najpouzdaniju istinu.
Nas u nama još ne gledamo, da se borimo za istinu neke religije tako da dostaje za naš cilj, ako ona kao sve religije, po sebi prave ili lažne, obeležavamo kao zajedničke; iz kakvih god da se pododseka to pokazalo, što je za raspravu o ukupnom širenju religije, te moguće za sve religije, da se primeni i potrebuje. Ko želi da pokazuje istinu hrišćanske religije, ima u moći kazivanja mnoge najuglađenije spise.

§ V

Iz kazanog u § 0. ranije ispravno zaključenog, kakva god da su očuvana saznanja, koja sledeći zapodeva religija, ona iskazuje sebe. Nju bira da bi imala pravo, da je ima za istinu, što ide sa mišlju o Bogu, koja sama genuino vodi, iz čega sleduje se opet sapostavlja kako je ono u drugim načelima imperije u religiji bilo ustavno. U državi građani bezglasno šalju svoju volju od ukupnog zbira nalažuće religiozne volje, ako to leži u pravu prirode da nije odstupilo od nijednog gospodara u saznanjima. Građanstvo nije uzrok religiozne ustanove, niti je religija slava građanstva, a starim i drugim svojim izvorima obnavlja carstvo građana i pokornost, a ističući unekoliko saznanje Boga kao posed, bila je i pretpostavljena za sve službe. To je prouzrokovano na svoj način, ne u odnosu na religiju koja joj se ne pokorava; njena stvar bila je s nama, pa zahtevamo da ponovo bude ono za njih izgrađeno, te isključujemo sve delove dodavanja iznutra, a bez kojeg ne postoje prvenstva za objekte nauke.
Iz rečenog se pruža slično, pa nisu odobrivi principi Makijavelija koji je za državu, i vodeći mu se principi korisno uklapaju u njihova religiozna učenja, na što se nikako ne oslanja u svojim spisima. Što se tiče saznanja, ono više vodi cilju, nego što je od nas utvrđeno, i ne napušta ga. Dovoljno je da se znaju /sveti/ ostaci iz praktične filosofije, pa je to otprve bilo i za saznanje u raspravi sa statusom sumnje. Nećemo u poricanje vladarskog načela u religiji, ako je religija sautvrđena crkvom. Ne opozivamo samu njenu oblast i nadležnost, jer za nas nije da određujemo koliko sama vredi, a koliko ne, već je /crkvu/ u teologiji nalazimo zajedno sa filosofijom o samom obožavanju Boga, koliko se sa saznanjem Boga sudara i rastavlja. Još i unekoliko uopšteno rečeno poričemo neko čulo – Čija je oblast, njegova je i religija. Mnogo je ilustracija u knjizi Samjuela Pufendorfa o držanju hrišć. rel. za građanski život. § 6. p. 17. sqq.

§ VI

Kao što je u prethodećem ispravno /shvaćeno/, ako uviđamo i raspravljamo, religija nije u milosti građanskih ustanova; a to poricanje, čije je bivstvovanje u hrišćanstvu krajnje neophodno, negiramo. Religija postoji pre građanstva, ali države bez religija jedva zauzimaju čvrstinu (consistere). Za narod Božiji ne postoji ni jedan razlog da se plaši stega, za strožije pokoravanje jačim delima i pravnosti prava, koje nas posedujući nije obavezalo najsvetijim okovima, pa ne može da koristi u sumnji ni uzrok istine. Mnogo se manje očekuje da neka pravda u delima raznih javnih stvari bude pobednička. Niti je to opet strah od Boga i narod se ne uzima za izgubljen u pravdi i sličnim stvarima kroz primedbe na njegov govor, niti je to u ranijem obuzdavanju, gde zadržavaju uzrok i nepravdu drugih naroda, da vazda ne brane ni vojni zakon. Ispravno je da zajedno s Platonom religiju nazovemo zavojevačkom silom, te zakonom i okovom časti discipline, pa carevima koji u svojim zakonima truju religiju, za sve im pada da vode nepravdi, neosetljivosti.
Ni jedan primer naroda nastalog u istoriji ne zadobijamo, ako je neka vrsta religije skokovito nastala, što je ispitivalo mnogo starih filosofa, zakone svih starih plemena, poštovanje bogova njihovim prisvajanjima. Iz § 0. čija su se obeležja religioznih svojstava sažela.

§ VII

Da se menja kažimo za religiju ako je ona koju ovde odsečno sažimamo, sledimo, te druge iz naše razlike obuhvatamo. Njena su pokretala ono, što razumno biće određuje za kretanje. Dakle kada slobodno biće ništa ne pokreće, nema nijedan razlog, kuda to kreće, ili u etičkim stvarima, ništa ne saznaje s obzirom na dobro; bez kretanja se ne može religiozno promeniti. Zajedno sa poricanjem po sebi i ostaci su jednako opravdani, pa kolika je promena religija (§ IV), sve se vraća prema motivima, ono u njemu neopravdano i opravdano, te ispada da je promena religije ili opravdana ili neopravdana. Dvostrukim predstavljamo da mora da bude dat rod pokretajućih na religioznu promenu koja nas određuje. Pa ili to proističe iz savršene sagradnje po našoj lažnosti i istini /po pitanju/ drugih religija, ili to zatim očekuje prema drugim spoljnim udobnostima. Ako je prvo, ta je promena opravdana i odobriva. Sa našim saznanjem o Božjem načinu razložnosti, poštovanju Boga, to se sadrži. (§ IV). Ako je samo potonje, uz sve poštovanje neopravdano je, sa religijom koja nije spoljašnjeg položaja, nego je bila prilagodljiva drugima. Ova udobna spoljna očekivanja su ili sama ispravljanje spoljašnjeg statusa, ili oslobađanje od molitvenosti i težina, koje prema religiji pretpostavljamo. To je u oba pravca neopravdano, pa se zajedno ranije ne uzdiže ni razlog, koji sam dostaje očekujućoj promeni, pa je kasniji odjednom viđen kao veće pravdanje, nego raniji. Otud su moguća slična sjedinjavanja, bilo da ceo narod može da saoseća to pravo, ili da religija, koja vlada u nekoj oblasti, biva menjana, od samih izbeživih ravni uroka rata od religije, što se zasluženo poriče.
Pretpostavimo od ranije pokretalo, koje odobravamo, savršeno neoborivo i našom lažnošću i istinom druge religije. Sa dve suprotnosti među religijama samo jedna može da bude istinita, a druga je nužno lažna (§ II). Ako to zaista neke za sebe nagovara, bilo koja prava religija, takođe nerazlikovanog bivstvovanja, premda je sleđena, u toj sažetoj i sevajućoj stvari, opet je postojao savet onih koji nisu bili u lakim religioznim promenama kao usvajan, a nije i najviša potreba žurbe za raspravom.

§ VIII

Kazano je da širenje religije, koje slede druge ako menjaju svoju religiju, kao ono čijim su delovima snošeni, oni koji slede i smatraju da imaju pravo, obuhvaćeni su. To opet daje različite načine širenja religije, da su rodovi promena za njegovo menjanje otkrivani kao savetovanje (§ VII). Povodimo se nekad za nečim drugim, dok predlažemo sama pokretala za njegovo sačinjavanje. Sledimo li neke druge, za to predlažemo sama sačinjena pokretala. Sleđenje zajedno, opet, nailazi na argumente lažne religije, koji za sledbenika još nisu bili iskazani, te na istine drugih, koje sami preporučujemo. To prikazujemo ili slanjem udobnih spoljašnjosti ili pretpostavljenih i težih, kao obojenih od samih sebe, a da to pripada rodu rata koji je od religije uveden. Jedini način sleđenja čega, ako se religija menja, snagom pripojenom spolja, nazivamo širenjem oružane religije. Iz pređašnje rečenog još primećujemo, da pokazujemo pokazatelje o nekim načinima širenja religije. Ranije opravdano pohvalan položaj, kasnije zaista držimo odbacivim i neispitivim, premda ga je kasnije moguće ilustrovati, pa grešimo.
U predloženom traktatu razgraničeno je da se najpre opominjemo na ulazni položaj, kao na oružano širenje iz odbrane oružane religije. Još smo ranije rekli, uopšte kasnije ukazali, da kasniji slučaj liči na to da je slabiji.

§ IX

Drugo koje je u stanju da pred sud pokreće za religiju s ratom i gonjenjem, jesu praprvenstvena načela. Tužbe se podnose ako su raniji subjekti snagom neznatni i vojsku protiv njih okreću, a opet njihovo carstvo samo nije subjekat, te tuženje radije prikazujemo kao niže, jer ne poseduje pravnost, protivrečeći njenoj silovitosti i dalje raspirujući rat. Ako pak spomenuti isto tako prikupe i otuđenu vojsku, i samu silu od upravitelja ili načelnika kao drugu silu postave na ispit, otud se razvija građanski rat. Premda su neki drugi jači ako iz neke carske religije uvode različita gonjenja, njihova većina načela čine se nekorisnim, i tu naročito ostaju sami uzroci drugih vođa; ili pak skokom mogu da presažmu načela dogovora, da je taj slučaj razlog, da su načela gonjenja nekorisna činjenica. Dok opet, oružje bez sumnje sažima spomenute ugnjetene otuđene relije protiv volje načela, da su bile najviše ustanovljene i nejednake, da im je padalo i najviše grehova, pa su ili načela pravnosti bila pređena, ili se desio skok prava, koji su opunomoćili oni sami, sami se čineći drskim, što očigledno jeste njihovo, pa kaznama odstupajući od vlastitih izreka čine loše.

§ X

Prvo dakle očekujemo kao moguće, da je to načelo rata ili u pretpostavljenim ili u drugim ljudima, koji trebaju saznanja za opasanu religiju, što je krajnje nepravedno. Ni po jednom načelu religije carstvo ne doliči (§.V.), dakako po onim što ukazuju na samog ostavljenog Boga. Dakle načelno niko ko je govorio za religiju, ne može da obuhvati druga saznanja. Religija je ustanovljiva po našem odgovaranju Božijim saznanjima (§ IV) otkud je religija sama promenljiva, ako mora da se menja. Dakle protiv vlastitih saznanja o Bogu u stvarima neko vodi da se misli dosledno protiv saznanja, te skokovitošću iz svoje izjave oštećuje službe, što ih Bog treba. Rat dakle, koji treba druge za mišljenje o menjanju religije, isti je za službe, koje Bog treba za njihova grešenja, jer su one nemarne u samim suprotnostima i takođe su protiv saznanja koje treba da vodi mišljenje. Loš je dakle i odvraćajući uzrok, koji rat očekuje. Koliko dalje više prava sabiremo, kada je samo bivstvovanje rata nepravedno? Svaki je opet rat, onaj koji sebi nešto poklanja, koji sam ni na kakav način ne zahteva doličnost, u meri tog uzroka vlasti u religiji, te koji hoće nešto od drugih da zauzima, a sam nije protiv svih jednakosti; istinito je opet da su sve pravde suprotstavljene, a rat je nepravedan.
H. Grocius u pravu rata i mira L.II.c I. §. 2. ocenjuje tri razloga pravednosti rata, odbrane, zadobijanja nazad stvari i kažnjavanja, čija su gonjenja, kad su potrebna, nespojiva. Za nijedan od tih uzroka ne mogu da izvedu taj uzrok rata. Ako nešto drugo za kaznu jako odgovara, samo je to kažnjavanje nepravedno; ispod pružamo /dokaze/. To se pokazuje da je iz istih razloga kome vodi, ali ne nekim načelom kojim se religiozne promene osvetovljuju u mogućstvu bez nepravde.

§XI

Ako je uprkos prisutnima u ratnim progonima predloženo da gledamo u neka uvedena religiozna načela, njeno bivstvovanje se vidi više kao nepravedno. Ako postoje potčinjeni u svem dobru države građana, ako zakoni koji su od Boga primljeni nisu suprotstavljeni da se postavljaju bez ostatka, (te ako ne prolazi da za sve zločinačke krvnine zaslužuju da se po pravu kažnjavaju, a niti su sve mogli da pripišu tankim obesvećivanjima po njihovim uspelim religijama), da li u načelu zaslužuju veće pravo za svoju zaštićenost? To je dakle načelo, ako akteri snabdevaju svoja dobra ismevana od svih. Da dakle mora da se vidi više njegove nepravde, ukoliko sam ispoljava ono najslužinskije pred značajnijim koji su najnemilosrdniji, ne vodi li tome sam razlog, koji bi o istom da razaznaje u religiji? Dok lošiji učestvuju tako da vode dok izvršavaju obesvećenosti, magistrat sa njegovim kažnjavanjima vodi pravo. Nego,
Koliko ikada ima da je obesvećenje grešku dalo?
Seneka u Tragedijama

§ XII

Vidi se zaista nogo više upućenih, ako njihov magistrat, koji nije subjekt samog carstva, uvodi u rat svoje sudelovanje, ako sa samim tim o Bogu kazuju, poštujući ga na isti način. U tome opet carstvo nema ništa, pa njihovi zakoni mogu da propišu daleko manje savesti. Ako to sagledamo, ne bi li osećanje lažne religije bilo zločinačko bivstvovanje, i kako bi oko ičeg očekivali magistrat, ako zločinom okaljani kažnjavaju? Nećemo da se varamo, da ne postoje oni koji su sami priličili, pa su kao sami ljudi magistrata bili u zločinu, a da dotle nije bilo ništa što kažnjava druge. Ovi principi nikako nisu otuđeni, ako i ima zločina u drugim magistratima, koje nisu predati oštećenju u drugim državama, kažnjivosti. To opet liči (§.VI.), slutimo, na ustanovljavanje zatrovane religije što pripada svim nepravdama, a opet ne treba da se od drugih ljudi zove zatrovanom religijom, niti da okamenjuje obesvećenja njihovih veroispovesti, zbog njih samih, makar su i sve religije zatrovane, čiji su javni zakoni sveti. Ovde spada rat Filipa kralja Makedonije, koji je pljačkao hramova, a za koje se kod svih naroda očekuje da budu sveti i nenasilni. Zaista različite religije ne treba da zovemo religijom zatrovanom generacijama. Od toga nije izuzetak, da kralj koji nije sam sebi subjekt nego zadržan kroz brigu o svim tim rodovima, što i Hugo Grocijus spominje iz govora Temistija od Valenta traženog, da kralj koji nije jedini ne samo da za sebe ima razložna verovanja naroda, već i celog ljudskog roda, ne φιλομακέδονας (filomakedonce) ili φιλορωμάιους (filorimljane), nego treba i samo bivstvovanje, pa i φιλανθρώπους (čovekoljubive) (a). Za nas taj razlog nije samo briga, nego nešto nasuprot saznanju koji ga je misaono sačinio, pa iznosi najviše samih mogućih nepravdi. (§.X.).
(a) I. B. & P. Proleg. §. 24.

§ XIII

Ako takva ratna proganjanja sagledamo u svrsi, nema nijednog drugog razloga i mogućnosti zauzimanja ni na koji način, te je to zaista krajnje zadržano bez drugih razloga zauzetosti. Cilj je rasprostranjenje religije. Ljudi saživljeni sa istinom svoje religije ili skloni da se nagovaraju o bivstvovanju tog spoja, a čiju silu privlačnosti svi neprekidno loše odmeravaju isključivši vlastite živote, drže pravu religiju sa lažnim zamenama, onim što ne zauzima, nego traži sapozicije u prostoj religiji. Ili dakle pobeđuju ili su pobeđene. Ako pobeđuju, religije se ne menjaju. Ako su pobeđene, lišavaju se života, a nijedna religija taj razlog ne rasprostranjuje. Kada je to dato drugima, oni što misle trpe zbog spuštanje do /ravni/ svetih ptica. Što se nas tiče to se ne menja uspešno, pa vraćanja /na pređašnja stanja/ ne menjaju religiju (§ IV). Spolja se nekako ovaj razlog menja, premda se nikada ne slaže spoljašnje sa unutrašnjim, a da ništa nije učinjeno (§ III). Ako nešto iznutra treba da se menja, spoj istine religije je promenljiv. Koliko je zaista odjednom postavljeno, vojske nekada mogu da se spoje sa istinom neke religije. Vojske na tu izjavu stvarno misle, da saznanje nikako nije u stanju da osvetli nešto da bi se imala prava moć. Ako trebaju neko pravo spajanje, ono je iskazivo, da je njihov um u udobnosti voljnog raspoloženja, koje uopšte u meri u kojoj to vojske zadržavaju, nemaju pripojivog razloga da su u stanju da pojme. Ako je to dato, što menja religiju i nova učenja religijske vere bez sapobeđivanja, od religije nemaju zdrave koristi. U učenjima je obuhvaćeno da vlastiti običaji nisu opisani da treba da se pojave, pa ako te vojske nisu u sadejstvu, njihovu istinu /običajnosti/ crpu i posle promene religije, da to naglo vidimo kao neuhvatljivo.

§ XIV

Zaista je snažan ovaj razlog koji presavija za rasprostranjivanje, što duševno priprema, ako širi dalje i lakše privoleva. Ko ni na jedan način ne pokreće, moguće je i suprotno, da je više zadržan u opravdanom širenju religije. Navika je ljudska, a ako je mrzimo, što pounutrivanjem nanosi samo štetu, držimo je za višu hrabru religiju, kao stvar za koju je obuhvatanje ugnjetavanje. Ne traje li dakle takav put više, i ne vraća li se teže na njegovo menjanje? Njegove primedbe spadaju pod pravo prirode, ili saznanje drugih razloga, a neopravdano je proširivanje religije silom, otkuda je ovom mnjenju o lažnosti takvih religija daleko lakše, što nasleđuju učenja i pravo prirode i drugih istina mada i suprotnih; što ih učvršćuju tako da je zajedno s njom prisutno ljudsko stanje, budući da ga ne osećaju kao lakše, jer ono odgovara sa priklanjanjima samom umu, otkud su bez njih mrski. Što se tiče stvari što se kao okamenjene retko pokreću, ako se samo dopadljivo potvrđuju u grešci, a ne po njihovoj istini, ono je u tome zabavljeno i uzdižući pomaže onom što se misli.

§ XV

Iz kazanog se uzima na znanje da sama religija ne treba da očekuje nikakvu udobnost od ustanova za širenje /propagatio/, da sa ljudskim dušama ne privlače svoju čistoću, nego je učesnik pakosti onoga i samo ga vraća nazad. One imaju istu sudbinu kao i druge religije, koje napuštaju zločine i izvikivanja gadosti i škodljivosti kakvih god da su. Pre zločina životne datosti nisu obuhvaćene, a zaista to voli da preti i proklinje sve vrline.

§ XVI

To što je priličilo jednoj religiji, priličilo je i svim takvim religijama. Neke prave religije, koliko su prave, nijedno pravo ne opunomoćuju a da ostaci ne opunomoćavaju, pa da bi se sa nekom svojom religijom imala prava, iz onog istog prava po kome je bila istinska religija, da sebi takođe prisvaja slobodu. Ako dakle članovi iste religije sliče, isto je proširivanje i u vojsci, a isti njihovi ostaci biće razrušivi. Vazda dakle druga religija, čije bi pristalice (asseclae) imale najveću silu širenja pritisnula ostale, te bi druga religija bila za pravo držanje, koje ima za osnov najjača obožavanja, da se lako s drugom uzdižu sveti ostaci, kao i posvećene misli, te saoseća sa takvima za pravo držanje. Uporedo sa lošom ispravnošću to ide sa pravim poimanjem ispravnosti, koliko god se lako steklo ono iz ranije rečenog.

§ XVII

Ako opet sve religije prisvajanjem pripisuju sebi sve norme, poseduje li vlastitu religioznu silu i vatru, može da izađe bilo gde, da se širi, bez ikakve druge religije, predstavljajući nešto božanskije, pa može li da se očekuje bilo kakvo tihovanje i obezbeđivanje? Nije li to uvek bilo poštovano, i neće li drugi rod da priželjkuje drugu veru što bi drugima nagovestilo rat, te da bude sa dovoljnim uzrokom ratovanja različitih religija? Nego šta je o religiji rečeno, neće li i najrazbuktaliji da poseduje gubitak vazda neophodne i neotuđive učtivosti? Ako dakle mir trajno treba da zauzima, svi rodovi treba da se slažu, te da izričito teže pravoj religiji, i dalje svi da budu obuhvaćeni. Na koji način zaista ta različita plemena čitavo nebo suprotstavljenih izreka potvrđuju kao jedinstven i u jednom ispravljanju imaju, nije uočljivo.

§ XVIII

Sama religiozna istina i izvrsnost više će da osvetli, ako se širi bez spolja pripojene sile. Mnoge opet privlače za njihova iskoristiva učenja, ako se uviđa da su onde mnogi obuhvaćeni, te izgledaju nesaznatljivi na bilo koji način, ne bi li u nadi bila neometano ostavljena spoljašnja udobnost, bez ičega pre istine u religiji, da će samo da se očekuje kada prođu. Nijedan zdrav dokaz za istinu hrišćanske vere iz znakova njenog širenja to ne može da uzme na sebe, ako vojske onim istim putevima budu povezane. Sa prvim pravim doktorima ovi dokazi se nikako neće udvostručiti, a odgovaraće nekim ljudima za njihovu istinu, koja je za mnoge ostavljena za nezbrinute hrišćanske tvrđavice da tumaraju, te će da ide sa poverenjem, bez najokrutnijih moljenja za najvažnije postavljenosti u njegovoj istini da to sačinjava znak vere. Protivljenje širenju obeležja i podzemne religije Muhamedanaca nije za čuđenje, sa ognjem i ratom ugnjetavaće ih i izbacivati, ne da bi same sebe uspostavili, pa njihovu religiju poništavaju do pravog nesaznavanja.

§ XIX

O tima što raspravljamo, imamo mnoge potvrde od samih starina. Ako gledamo običaje starih, veoma su retki primeri ratova od držanja religioznog širenja. Od samih njihovih vremena nekoji narodi u hrišćanstvu najnemilostivije su pobesneli, među istim narodima, pa se nisu uklonili ni pred samim carevima, koji su to odbacili. M.. Antonije 1. IX. Ει μεν δύνασαι, μεταδίδασκε, ει δε μή, μέμνησο, οτι προς τούτο η ευμένεια σοι δέδοται, και οι θεοι ευμενεις τοις τοιούτοις εισιν. [aκo se može, prenesi, a ako ne, sećaj se, da ti se za svu milost dalo, te da bogovi jesu milost tih istih.] Si potes, doce meliora, sin minus, memento, in hoc tibi lenitatem datam, ipsosque Deos talibus lenes esse. Seneka u De ira 1. 14. Non est prudentis, errantes odisse, alioquin ipse sibi odio erit. [Nije mudrima, da mrzeći grešenja, samom sebi nekom drugom mržnjom greše.] Hrišćanski spisi puni su neverovatnih proganjanja od religija drugih, i ne samo njih, čije su najozbiljnije molitve bile u teskobi sređene, a to isto i za druge koji žive u to vreme, kojoj je bolja sudbina hrišćanske religije priskočila, nakon čega ju je Konstantin M. preneo u njegove zamkove. Atanasijeva Pisma usamljenom najsilovitije je uneo u Arijana, koji beše koristio načelo protivrečnosti, tako da i Hilarije govori za Konstant. u knjizi Avgustina, o koristi verovanja, gde je jako odbacivao proganjanja Manihejaca. I u Galiji, navedenoj od Sulpicija Severa, kažnjavani su episkopi, koji su u Priscilijanistima krvnike opazili. Avgustin je potreban i u nekom kasnijem vremenu, ako je ukupno i načelno oštriji u Darovaocima, i savetuje, da bi učvrstio mnogobrojne dokaze u ispitivanjima, što je za sve neodbranjivo.
Opovrgavanje odbrane Avgustina za proganjanja Darovalaca nađen je u Baelijevom Commentaire Philos. Sur les paroles: Contrain les d` entrer P. III. Rašireno u njegovom delu skupljenih različitosti T. II. P. 355. Seqq.

§ XX

Nego od poslanih autora za nekakve izreke viđen je da uzmiče JUSTUS LIPSIUS , u građanskom učenju sa uvođenjem načela mudrosti 1.4.c.2.opp njegov Vesalija 1675. izdanje T. IV. P. 63. seqq. On navodi neko podsećanje iz Mecenata Avgusta datog kod DIONA KASIJA 1. 3. koji odsek sadrži: Το μεν θειον πάντη πάντως αυτος τε σεβου και τα πάτρια, και τους αλλους τιμαν ανάγκαζε, τους δε ξενιζοντάς τι περι αυτο και μισες και κολαζε, μημονον, των θεων ενεκα, ων καταφρονήσας ουδ' αλλου αντινος προτιμήσειεν, αλλ' οτι καινά τινα δαιμονια οι τοιουτοι αντεισφέροντες πολλούσε αναπέςθουσιν αλλοτριονομειν. κακ τούτου και συνωμοσίαι, και συσάσεις, επαιρίαι τε γίγνονται, απερ η Božansko samo je sve u svemu i svetlo iκιθα μοναρχία συμφέρει.  domovina, te su po njemu nužne i ostale časti te prijateljstva za šta samo i nenavidi i obuzdava. To nije samo zbog bogova koji ne pomišljaju počašćenost suprotstavljenog drugog, nego i da nova neka polubožanstva što isti suprotstavljanjem umnožavaju u drugačije ozakonjena ubeđenja: i da ih prisvoje, te da zajedništvuju, podižući i nastajući, premda svaka jednonačelnost uklapa. d. e. Diuinum illud numen omni tempore ipse cole iuxta leges patrias, & alii ut colant effice, eos vero, qui in diuinis aliquid innouant, odio habe & coerce; non deorum solum caussa (quos tamen qui contemnit, nec aliud sane quicquam magni secerit) sed quia noua quaedam numina hi ta les introducentes multos impellunt ad mutationem rerum; unde coniurationes, seditiones, conciliabula existunt, res profecto minime conducibiles principatui. Tome je LIPSIJE pridodao: za reč o nevernom i nakon nevernog nikako veran! Ovo je prava razboritost i načelo koje prija, bez drugih religija i obožavanja, niti da je jedan Bog sa sklonostima i nameran prema običajima starih…Kazne, opet, /važe/ ako nešto pokreću. Drugo se pravo ranijih bogova ima, preko kog je dostojanstvo bogova bilo opravdano prisvajano /vindicatur/. Zaista, ozbiljno, u tako uskovitlanom, u stvarima ljudske religije ne postoji izvrsnost, pa njegov zbir priliči sili odbrane. Odsek III. koga opslužuju da je ono šo je više viđeno kao stišavano, među grešećima je razlikovano po javnoj i privatnoj religiji. Ranije je, da i samu rđavost osećaju u primanju Božjih svetinja, a druge da pokreću osećanje pomoću meteža, kojim se smutljivcima i sam naziv dopada. Posledice su im da u istoj meri loše osećaju, baš za sebe ono što nazivaju greškom. Raniji koji su bili oduvek kažnjivi i ograničenog bivstvovanja /esse/ to potvrđuju, sa izuzetkom spornih slučajeva, koji su očito više od kažnjavanja bili uplašeni metežom, te utoliko bolje mogu da se podignu kaznama zadržavanja /retardatione/. Kada je, nikada potvrđen, sam taj /razlog/ od nas viđen, ispoljen sa svojim dosta neodlučnim duhom, da opet voljno poima preko meteži, da ne pokazuje, i da ako isti govore o grobovima i sedištima skupljanja duša, ako su se tu zadesili, sama im pozornica i nije snošljiva, a i sami su ti sastanci kažnjivi prema uspostavljenoj dozvoli građanstvu. Kada se pogleda sa suprotne strane, sva ta učenja idu pod imenom javnog meteža, protivreče sa svojim grešenjima da sami sebi rđavost nanose, te iskazujući staro za objašnjenje izjava proizvode prošlost. Na kazano opet izaziva Avgustin: Bolje je ako jedno pokorava, da pokori jedinstvo; kao i Ciceron: Paljenje, sečenje, ako delovi nešto trebaju, da svo telo propada. Taj smisao njihovih izreka kao ono što je najviše, odbacujemo razlozima pre izbora, te ne raspravljamo o navodima izreka starih, pa i sam LIPSIJUS nije ih uzimao za oprobane, već ih je priključio za opisivanje odvojenih stvari, te u vezi njenog posmatranja nikako nije sporno da je bila nekakva faktura (načinilac, ono spravljajuće).

§ XXI

Ovu svoju izreku brani Lipsijus u knjizi o jednoj religiji protiv raspravljajućih, kao što se i Karol Skribanus, teolog Društ. Isus., zauzeo u istim o Lipsijusovim posthumnim definicijama. Sam ilustrujući i potvrđujući grešeću razliku dovoljno iznosi, i razume se preko uzvitlavajućih, koji druge neke upućuju u svoja učenja, te se naglo i lako data načela kao kažnjiva drže, a ne pokoravaju preko jednog mnoge. Koje kako dok ide moguće je da grešimo, dok preporučena načela isto tako prelaze u prskajuća načela državnih veza i to je u primanju religije krajnje nepravno. Ćutanje ostataka živućih ne dopušta da postoji bivstvovanje koje se kažnjava, što je isto da kao prema neprivlačnoj u mnogim danima leče i ćute, u čemu saosećamo, premda je i isto sasvim ograničeno od Lipsiusa. Za vreme dok smo sa drugima ono što je od njih govoreno raspravljali, od nas uočena neslaganja, sa na pr. str. 294. saradnju primera starih i brbljavih očeva, prisutnih kod Avgustina, braneći smo povezali, da je sve protiv nas što ništa nismo učinili, već samo preispitivali sa nekakvim primerima, i tu avgustinijanci greše u stvari, kako smo pre raspravljali. Daleko manje od ovih su sačinili neki primer javnih stvari roda, sa dokazima kasnije prisilno proisteklim. Branitelj ga izaziva na primer samog Boga, pišući: Nije li bog samih Jevreja uveo svetinje i ceremonije da se sazna? Ne oganj, zmiju, ponovo doveo do sjajnih stezanja i svako za sebe mog Boga optužuje? Umirene želi, ne ratoborne, ne nesmotrene? Sem ako Bog vodi ljude prema pravoj obuhvatnoj religiji? Nije on bio samo kralj Jevreja, i bojali su se njegovih zakona, a koji prekorače zahteva li se kazna? Nikoga ono u principu ne pritiska, ako svoje prekršioce zakona najstrože kazne. Bog ništa uzvišenije ne saznaje, i ne prethodi nijedan zakon samih zakona. Načela pravog Boga uzvišenije saznaju i, ako se njihovi zakoni suprotstavljaju božanskim zakonima, oni su zapostavljeni. Dalje branilac koji se isto tako borio za primere Lipsiusa, kome ili to drugačije ide u razlog, ili opet nije za podražavanje ravni, to tada opominje za ostali stepen posmatranja, gde se za preporuku gubljenja prethodno trebaju i pretnje, te da ih prate njihove kazne. Sve to njihovo zaista ništa ne čini za razrešenje saradnje, a kasnije ćemo da povežemo, da je kolike su nagrade za preporuke i pretnje, besmisleno prikazivati.

§ XXII

Oni koji zatim posmatraju korist same države, razmatraju koliko je zaražena neudobnost od takvog izvršenja da se izliju u same kazne. Ako građanin ne poštuje svoje ustanove, posebna se načela suprotstavljaju samim suprotstavljajućim, građanski rat, koji nikada bez krajnje štete države nisu završile, oporavile se. Ove podvrgnute službe koje sebe razmatraju, i pretrajavaju u vlastitoj religiji, najviše su štetne među podređenima, i odjednom je smanjen broj podređenih, koji nije zarobio nijednu udobnost države. Neke nagodbe sa drugim narodima služe, nama koji su pripojeni drugoj religiji; pa se čuvaju, ne u religijama čija su produktivna načela u istoj opasnosti u kojoj su potčinjeni nebrizi, pa odjednom imaju neku štetu od ratova sa drugim narodima oko religioznog izbora gesti, koje, sa bilo kim lako mogu da se saznaju, a što odbacujemo, ne budući stoga nimalo srećni.

§ XXIII

Ispisana nepravda vojski uopšte za religiozno širenje, i znaci štete koji otud potiču, pokazujemo odmah u svoj težini, što meka dela magistrature onih potčinjenih u svetinjama, čini obesmišljenim. Ako može da izađe, da se odgovarajuća načela države ne vide, njih država isključuje, te ih podnoseći i sama napušta, na način da su viđeni u najboljem od Boga da najviše odgovara, Boga poštujući. Da ovakvom podnošenju zaista ne pripadaju ustupci javnih svetinja, ako je to u korist hramova, već jedino ukoliko oni sami od njih odustaju, koji su u drugim religijama isto tako viđeni kao lažni, to nije zabranjeno. Ustupak bilo koje javne svetinje pripada načelima odlučivanja. Ako greške nastupaju građanskim vezama, mogu da zabrane same svoje oprostačene zablude, a ne da potkupljuju rđavim i ubitačnim učenjima građanske običaje.

§ XXIV

Ako iste greške od kojih njihovi ljudi brane državu znaju, isto će biti sa doseljenim ili drugim koji učestvuju u podmićivanjima, te neće li oni da osvajaju slogu za njihovu nepravdu? Ne proističe da u tome treba da posredujemo, jer su pre toga su obrazovani, te usaglašeni oko lažnosti religije i iz nje izvedenih načela. Grešeći su vazda kažnjivog bivstvovanja, uči Platon mudro zboreći. Samo o njima govorimo, čija religija nosi načela, ne o ljudskim navikama i metežima, što su za svoje pokrivene zločine smislili samo lažna i ubitačna učenja. Oni nekako za povezanosti sa rđavostima zaslužuju kazne. Drugi pak koji ka tome ni na koji način ne teže ako se ne plaše, a država se u nekim opasnostima ne brine, takođe ako su navikli na grešenje ili neće ili ne mogu da ne greše, njihova sloboda, prevazilazeći granice države, propada, ili kada iskoračuju, istima su povereni. Javna bezbednost od malenih religija ne ispoljava opasnost.

§ XXV

Ne vide se njegove izreka kao da obuhvatno stoje, pa neke primljene primedbe vraća. Prvo može da se kaže, nisu li smerni koji kažu da se ne misli kao ljudi koji menjaju religiju, već samo ako su njihove ustanove i učeni trpeljivi. Za ovo dajemo četvorostruk razlog. 1) Ili misleći sam treba druga religiozna učenja, njihove dokaze i suprotstavljena sporna rešenja onih koji slušaju, ili su opet za njihov pruženi smisao. Ako je ranije, ono bez uzajamnih delovanja može da bude u mnogim slučajevima, što od njih zahteva širenje religije. Ako je kasnije, isto je, što odbacujemo i pokazujemo kao nepravno bivstvovanje. 2) Duh te najteže i najmutnije stvari pokreće u trajnom strahu, ne podmećući veća i netrpeljiva poniženja, upućeni, da mogu snažno da crpu istinu nekih religija. Za njih je razlog, da je to neki narod trajno zaokupljen ratovima, sve dok ne saosete promenu religije. Na koji način druga istina religije i njenih učenja mora da se kaže da je na ispitu? Prethodno, o istini religije su ili združena razmišljanja, ili nedostaju. Utoliko pre, vode ka sličnom strahu od Boga, te ne pokreću ka njihovim željama. Ukoliko je kasnije, ili ima rasprostranjenu mržnju delatnih izvršitelja da održe vodeći pojam, ili svoju religiju napuštaju bez ispita ako su oslobođeni kazni. 3) Primeri suprotnosti pokazuju, s njima, ko su, kako im bilo drago njihovo izvinjenje, koliki su prisutni klerici Pontifikata, nakon ustanovljavanja, ako osećaju svoja učenja da pružaju otkaz ustanovi, podrazumevajući oružje, a ono ih pak kudi preispitujući, ili posrće ako sa ustanovama nikako ne ide, što same ustanove ne sadržavaju, već zahtevaju saosećaj. 4) Pokretači, kakvi god, premda su nezakoniti, sa onim iz drugog dela samih najogorčenijih kazni prestupaju, iz njihovog drugog dobra i najveće udobnosti ili delom ili čašću, a sa nagovaranjem na religioznu obuhvatnost ne potrebuju nikakvih dokaza, čija istina i isticanje njih čine dobrim.

§ XXVI

Branioci širenja vojne /religije/ razaraju drugo mesto, da sa svim pripojenim ne istupaju u saradnju u nijednoj drugoj sredini, pa tu ratovi i poniženja nikako nisu kazne za nepokolebljivost i upornost. Kaže se u nekom slučaju da je neko nepokolebljiv, koji smisleno opovrgava neka učenja, /onim/ što liči na njegovu saživljenu istinu. Pa odgovaramo: 1) ne znaju li, da njihovo bivstvovanje pobeđuje, ako to poriču? Odgovaraju, iz dvostrukog osnova samog onog koji saznaje, ako nije obuhvatan da odgovara na primedbe ili protiv odgovora koji mogu da izvedu sumnju, i ako dokazi istog dana budu jasniji. Za prvo za šta se zalaže, od njega, koji nekako neke sumnjivo zainteresuje da iz osnova neće odbeći, nisu sleđeni, pa je njihovo bivstvovanje u istinskom učenju neko ujedinjenje, nalaže da učeni raspravlja protiv neučenog. Ta ovo kasnije mora da se ponovi i kao pitanje: i znamo, dokazi same njegove ljudskosti nemaju li jasnije bivstvovanje? Šta dakle imamo za nesumnjivost i ispoljenost, ne da je to viđeno od drugih, koji ili pozitivno ili negativno vide spram nas. Oni imaju neko okretanje nazad, utvrđeno u njihovim učenjima, pa je samo njihovo bivstvovanje jasnije, i iz tih razloga svoje protivnike za postojane imaju. 2) Koliko nam pravo dopušta da kažnjavamo ljude za postojanost u religiji? Nema nikog da za samog sebe misli da je jogunast, niti ikog da Božje carstvo u religiji uporedi. Ako su uporna dela zakonitog mandata magistrata, pravo kažnjava, čak i ako neka učenja sa smislom pružena nalažu, da im je mandat nezakonit.

§ XXVII

Ako postavimo treće, da nije prava religija jer ne dolikuje zakonu mišljenja, odmah neke religije otpadaju, pa bi se za pravu držalo sa bilo kojom svojom religijom. Ovi dakle, premda su ranije pobijeni (§ XV) tom ponavljanju otud moramo da se nadredimo.

§ XXVIII

Moramo dalje da primetimo, da ova saradnja pada kod komotnih učesnika, a s njima su predvođeni prema pravoj religiji. Nego za to odgovaramo 1) povlastice nikome nisu nametnute, a ni sam Bog na ljude u pogledu primanja povlastica ne misli. 2) Ljudsko mišljenje nije u pogledu povlastica da ne saznaje, kao ono prema sebi spram istine i laži, te prečišćavanje vodi svetlo prema mraku. 3) Najveća povlastica je bila, ako se ustanovi suprotnost prema istini, i laži drugih, koji su posvećeni, religiozni, a ovladavaju stvarima bez ikakve saradnje.

§ XXIX

Hrišćani tu nisu prvi da izraze mandat svog zakonodavaca, Hrista, pa je moguće da izazivaju i da i naknadno izazivaju, što sam Luka koristi XIV.23. ako je mislio na takav pristup. O ovome beležimo 1) ako božanski zakonodavci to kazuju po drugim savetnicima, ne treba da sami sebi protivreče, da to nije sila sa fizičkim sadejstvom stvarne vojske, već /da kazuju/ o moralu, koji je bio pokretački, što i priliči kazivanju. 2) Reč αναγκάζειν /biti prinuđen/ najviše se ograđujući kao upozoravajuće pripojena, kod Matej XIV. 22. Marko VI,45. Akta ap. XXVIII.19. jednako kao παραβιάζεσθαι /usiliti/ Luk. XXIV.29. Akt. XVI.15.3. Ako se kontekst skupi, zapaziće se suprotnosti. Ako bi ikada bio misleći, bez sumnje bi prošao kao protestant. Nego, ono od prethodećih koji stoje na raspolaganju nije nas uvuklo, nego samo izazvalo.
Ovo dostaje za osećaj koji kazuje iz filoloških razloga i valjanog konteksta. Ako neka filosofija o tome želi da kazuje, toliko da je za pohvalnu razmatra P. Baelije u tim rečima, koji odbijajući filološke dokaze izlaže stvar samo iz filosofskih razloga.

§. XXX

Isti hrišćani ili Jevreji za nas su se snažno suprotstavili nalogu Boga u Deuterium XIII.13-19. koji, ako su kao reči Izraelske sačinjene po pravoj veri, i kumirstva čine svoje stvari, pustoše ga, utemeljuju svaljivanja na sve, koji su život imali, mačem naređuju na ubijanje; što pripada činjenici Ilije, koji je sve Baalove sveštenike naredio da se ubiju I Kralj. XVIII.19-40. Odavde primedba 1.) kraljevstvo Izrael bilo je teokratija, kada je i sam Bog poštovao i trebao da služi, a prisutno ime teokratija je zaslužila u njegovo vreme, koji je nosio izabrani zakon. Zajedno sa drugima je služio zamišljene bogove, a u celini je imao zapovedništvo nad buntovnicima. 2) Mnogi dokazi saživljeno su bivstvovanje zadobili o lažnosti u narodnim religijama, što se uzroka čoveka tiče, pa to njihovo zaista ne pristaje. 3) Činjenica Ilije iste ostavlja ravnodušnim, a Ilija nije po svojoj odluci, već po Božjem pozivu činio, sa načelima najsvojstvenijim narečenom Bogu što kažnjava.

§. XXXI

Već po ovom razlogu, snažno se izuzima bilo ko, koji bi uvodio trpeljivost uopšte, i koji se pokazuje krajnje zbrkam i neosetljivim u državi. Nego 1) to pobija, iz umetanja širenja oružja ili posecanja neosetljivih što podiže opštu trpeljivost. Ono što si nam načelno dopuštao nije htelo mnoge religije, pa same treba da se odjednom vrate, ako neosetljivi ne nalažu da se rasele. 2) Ako zaista sagledamo, koliko rđavog onde može da se uzdigne? Odgovoreno je: krajnje pometnje i neosetljivosti, dok se drugačije uči. To u građanskom društvu ne može ništa da promeni. Ako se opet neosetljivi podignu, a to je bilo, čiji su građani glavnih religioznih pripojenih crta bez trpeljivosti, isto je iz netrpeljivosti kao i iz trpeljivosti. 3) Ako se od tih stavova i naglo plaši, odvojeni stavovi se ne gledaju kao da su bez trpeljivosti, nego da su nagli, što su građanski zločini, koji su kažnjivi krajnjom strogošću.

§.XXXII

Tako nam neki jako prigovaraju, da postoje mnogi primeri, bivstvovanje ljudi i osnovi za pravo uvođenje religije, za ovladavanje greškama ukoliko idu uz delovanje, što će da bude bolje nego ako to ne bi bila i činjenica. Odgovaramo 1) dato je da se pobedi, o čemu je pregovaranje zakonito po sebi, te pokazivanje nejednakih izneveravanja, koji primeri ništa ne vrede. Nama koje naša sloboda uslovljava, da činimo i loše; hoće li to da izađe na dobro? U prirodnoj teologiji prikazuje se strah kod Boga, što se napušta prema promenjenom boljem cilju. Ako sada iz toga zaključimo, da nam je nemoguće da se zlo obnavlja, da li će Bog da ga okrene na dobro? Nema takvog zdravog razloga dokazivanja da bude odobren. 2) Dati su i drugi putevi, koji su naši, ti mogu da se objedine, te može da se drži isto ukoliko saradnja nije na delu.

§. XXXIII

Povodom odbrane neke oružane religije obećano odskače od veze, te se neki ako su otvoreni umeću sa našim dokazom, što ih pritiska u pogledu religioznog rata, što je i bilo učinjeno. Vraća ga ovo u dokazivanju istrajno prethodno pitanje, nikako ne ličeći na ovakvu odbranu, na što odgovaramo sa nipodaštavanjem, imajući osnov razlike statusa branilaca. Oni uvode ili magistratsko ili sledeće načelo rata. Magistratsko ili načelo bez osnova ratovanja je vodeće, a pripadaju im i načela druge države, ili su sami nosioci magistrata nižerazredni. Kasniji ili koji nemaju udela u celom carstvu, ili koji sebi nešto obezbeđuju, ako pravo i povlastice same sobom liče da su protiv cele carske odbrane, koliko su birajući i nosioci germanskog carstva, što cara ne uzimaju za nosioca, ako i nisu sami protiv njega, pa izgleda da brane svoja prava, nego da isti sa carem imaju udeo u celom carstvu.

§. XXXIV

Premda o različitom sa čime nastaje čovek istražujemo, ukoliko nam dolikuje, da religiju branimo oružjem, ne poriče se da opšta carska vojska protiv drugih vojski liči na zaštitnicu religije. Budući da se na zemlji nikako ne saznaje jača, samoj njoj ne dolikuje da se zaista saginje, te da svoje stvari i zakone otadžbine protiv osvajača i neprijatelja države štiti, i sa njima se bori, gde to tim samima ne dolikuje, te brane kopno i ognjišta gde je nastanjena vlastita s./veta/ religija. Veća je međutim nepravnost samih drugih, ako povodom religije vode rat, čak ako se i samo pravo drugih izvodi iz protivrečnosti. U germanskom carstvu odbrana religije unapred je optužena kod imperatora, koji je povodom uzroka nastanka carstava u zlatnim odlukama, predavanjima, osekama carstva, u raznim spisima bilo javnim bilo privatnim imenom starateljem ili braniocem religije postavljen. Tako Konstantin M. hvaljenog od drugih za poklone, da je protiv nevernih naroda i varvarskih branio hrišćansku religiju, te savešću svoje slobodne potčinjenosti uzeo u zaštitu. Nisu svi pomešani ratovi zbog religije protiv Turaka po svojim pokretima neprihvatljivi, ako je sveto hrišćanstvo branjeno protiv istih, ili baš ni oprezan nije bio, nije se sam nadvio i razorio ratnu religiju Turaka.

§. XXXV

Ti neki na način koji nije preteran, noseći pritisak sa prvima u drugim stvarima državne religije rešavaju uzrok uvećavanja. Sa bilo kojim nagrđivanjem oko zajedničke bezbednosti sa drugima zakonito je određeno, gde ne mogu da čine nagrđivanja po pravu njihove religiozne odbrane, ako na prvom mestu njihova vera sabire ugnjetavanja? To se prisutnima oduzima, ako su načela poštovana, a ne ugnjetavana od drugih država, pa su prodrla kroz zajedničke religiozne neprijatelje, koji mogu da budu sjedinjeni sa ranije stiglim ugnjetavanjima.

§. XXXVI

O njihovim magistratima, koji u celini imaju deo carstva, svojim pravom protiv opšteg carskog mogu da se brane, dok su potiskivani. Njegovo je protiv spoljnih neprijatelja da se bori za svetosti, dostojno bivstvovanja, i neće biti sa zarazama. Ali ono je i protiv zajedničkog cara, koji sa na neki način nameće, da u slučaju krajnje potrebe za odbranom religije, od mnogog prava bude odvojen. Sa bilo kojim pravom gospodarenja prenosno učestvuje i pojavljuje se, i opšti car je ograničen sa predavanjem /kapitulacijom/, protiv kog će to neki nerado da prime, kao svu nepravednu snagu po sebi samom, koja se uvodi protiv ugovora i pravila ponašanja, što liči na parničarstvo, te samu slobodu stavlja u položaj pre drugih prava i religiozne slobode, braneći se od sebe samog. Mnogo je tih preoblikovanja u sadašnjem vremenu u Nemačkoj, a gde je ta mnogo posle za druge, za raspravljanje je. Kako bilo u konventu Spiridonovom godine 1529. i savetima Avgustinovskim godine 1530. religija Protestanata bila je odbačena, i svima koji su je menjali ustanovila pravo povratka, a Protestanti o nagrđivanju započeli su religioznu odbranu lepo misleći, koja su načela na kraju Smalkadije pred kraj 1530. godine dogovorili, oblike nagrđivanja potpisali, takođe i pomenute godine potvrđuju na drugom konventu godine 1536. u deset godina popravljane, te u obličju sledbenika i pridruženog godine 1537. su to sačinili. Car sa svojim bratom Ferdinandom iz druge religije Prvosvešteničkih ukaza kažnjen je suprotstavljanjem koje je ozdravljivalo iz Norimberga godine 1538. Rat je opet 1546. izbio u plamenovima, kažnjavana načela oružjem su se pokoravala, na silu silom uzvraćajući. Stoga liči da car ne zameće rat pomoću religije, već radi pobunjenih, koji su od njega optuženi, a Protestanti su na taj način pobijali optužbe da su zahvaljujući predusretljivosti religioznog rata ušli u drugo. Kao slučaj među teolozima, pravnicima i filosofima baš po ovom pitanju, da će odbrana religije da bude vojna sloboda /proizvoljnost/, neuhvatljivo je. Suđenje i dokazi koji potvrđuju i poriču skupio je HORTLEDER u O ratu Smalkaldika tom. II., te MELCH. GOLDASTVS u Polit. imperial. Deo XXXI. O odbrani slobode i religioznog list 1371. seqq. Odvraćajući ratovi njihovi su činjeni iz njima znanih razloga, čija su načela carstva nemačkog sa nižim magistratima, sa starim Riljanima lažno je porediti, koji nikako nisu imali magistrat po zajedničkim poslanicima careva, i po svima predstavljaju celo carstvo, koje ni Hrist ni apostoli za odbranu nisu koristili. Na kraju, kada filosofi raspravljaju, viđeni smo u tome, ako je širenje naoružanosti razlikovano od naoružane odbrane, pa prema ćutanju nije zaključeno kao odbacivo, to je status Rimske imperije od onih vremena do sada takav da se celo nebo drugačije gleda, sve teškoće lako ispravlja.

§.XXXVII

Šta još o podređenima i nižima u magistratu u svim opštostima carstva utvrđuje nosioca? Za njih, njihovu oružanu odbranu u religioznom ugnjetavanju na načelu činjenice nezakonitog bivstvovanja, bez ikakvog suzdržavanja prisvajamo. Potčinjeni se pokoravaju načelima u svim suprotnostima bez saznanja, u kom na višim položajima neće da se pokoravaju. Zbog čega dok se molioci po načelu pokoravanja ne savladavaju, ako se razdeljuju po primedbama zakona celine svih stvari Monarhije protivrečnim zakonima, čija trpljenja su podnošljiva, što udaraju samo povodom odbijanja poslušnosti. Isti je razlog, ako su sami od nižih u magistratima da ponizne molitve po religiji deluju, a to je vraćanje na opšte carstva što je očevidno. To primećeno ozakonjujemo po hrišćanima, koji podržavaju njihove svetinje carstvom pridruženih naroda, te Tertulijan u odbrani s. 35. navodeći i objašnjavajući H. Grocije I. B. i P. L. R. s. 4. § – 5.6. i Kasije, uključujući Crne i Bele? te na koji od dva lovorova venca stavljenih na Cezara? I čiji svoje tesnace oprobavajući u vežbalištima uvežbava? I koji naoružani provalili su u palatu, u svim Sigerijama i Parteijama hrabri? O Rimljanima (ništa lažno) je to, o nehrišćanima, i Ambrozije govor protiv uvećavanja, 1.5. kaže da odbijanje saradnjom nije novo: zarobljava bol, učestvuje u plaču, učestvuje u rađanju, protiv vojske, ratnika, neke gotske suze je moja vojska. Takvi spomenici opet su sveštenički…Izlazeći od mene, ako zadovoljimo puk: navešću po mom pravnom bivstvovanju, ako nisu isterani, ako ublažava /oblagorođuje/Božja ruka. Niži službenici jesu po načelu poslanstva, u čemu nema ničeg privatnog nego sleđenja poštujući načela, pa nema sumnje, da vojne odbrane religije istih ne dolikuju da budu protiv celog carstva.

§. XXXVIII

Ne dolikuje opet nijedan lek da se pripoji potčinjenima, koji se sami drugim likvidacijama uklanjaju. Ako se jedino bežanje doživljava, to nema sumnje da naliči odbeglom. Nekom svojom religijom gledaju svoj život, da načinom spašava i nosi nepovredivost. Kako to zaista kao istima ne dolikuje, ni njihovih ostataka nije bilo, niti doživljavanja i podnošenja slave. U njima opet mogu da se pokupe, i u svim religijama božanski zakoni ne suprotstavljaju svojim službama tačno zadovoljavajući, u čemu zaista bivstvuje zadovoljstvo, pa gnev i načela proganjanja sobom pokazuju, služeći jedino slobodnoj svesti, i koliko ih je u prevazilaženjima, koji su za većinu procenjeni, iz ukupnih pouka i od upravljača i onih potčinjenih monarhu.
Razlozi, koje odvaja pisac zaštićujućih protiv tirana u spisu mnogih izdanja Stefanus Junius Brutus pod umetničkim imenom, koji se u izdanju iz Amsterdama godine 1661. naziva Teodor Beza, po samom Gisbertu Veciju, koji Beza je bio u podozrenju za slobodoumlje, a za mnoge druge je mnoga druga bivstvovanja overio Hubert Langvet, ništa protiv našeg vrednovanja, što je lako pokazati. Njegovi se propisi vraćaju 1) Dvostruki ugovor naroda je posvećen, deo od Boga, deo od kralja, svakako da služi u slučaju zajedničkog potiranja gde mu je dovoljno, da se brani od kralja kao i od Boga. Država ne daje nijedan slučaj, ako bi odbrana od kralja u potiranju sa službama bila neophodna. Sve dok kralj pobuđuje potčinjene na nepravdu, dovoljno je, ako su sva preklinjanja prazna, ako nikog ne obilazi, a kralj o istima odlučuje, što se strpljivo podnosi. Ove službe zadovoljavaju dela Božja, pa vojska ne treba protiv kralja da se sabire. 2) Narod obrazuje kraljevstvo, pa mora i bez kraljevstva mora da se ustanovi, a kralj bez naroda zaista ne misli nešto, kao što je takođe narod opšte kraljevine jači, isto tako za svoje primedbe treba službe kao spuštanje sile države. Lažna je doslednost, a jača ona po uzroku naroda. U sastavljanju bilo kog kraljevstva to samo sebe podmeće, te je odustalo po svim pravima gospodstva, i u kraljevstvu je odsečeno, po njegovom prisutnom slučaju koji sebi u kraljevstvu ništa ne ostavlja. Takođe odatle može da se zaključi i pravo, da kralj ne može da donosi zakone za sveopšti narod, i koji bi bio kralj, ako narod sudi po pravdi njegovih zakona, i ako im se dopada to primećuje, a akoli ne, mogu li da ih odbace? Pisac je sastavio ovu knjigu u vremenu, kada su Reformisti u Galiji ugnjetavali religiju, i u njihovoj zahvalnoj vojnoj odbrani pokazivali zakonito bivstvovanje, ali neće li i sav narod da se ispovedi pred kraljem za preostale nekakve nepravnosti za druge religije? Ako smo, opet, sagledali nekakav celokupan dokaz, koji izlazi iz zahvalnosti kako Reformisti mogu da zaključe, isto tako deo kraljevog naroda bivstvuje jače, i biće zadobijen kao valjan.

§. XXXIX

Isti koji su potčinjeni religioznom ugnjetavanju, pismeno udaraju po običajima, kao što dolikuje. Propisano je pak onima što su samo živi, da ne prestaju sa progonima drugih, a dokazivano je po njihovoj religioznoj istini. Budući da je lažno, ako nasuprot njima pridodamo pismene, i ako se pravda Božja posmatra kažnjavanjem, što ih obara da greše, nisu oni ti koji teže krajnjem pokajanju, koje je prvo od hrišćana u pravoj religiji podnošeno. Ali nije manje grešenja u drugom delu, dok to pokajanje za dokaz istinitosti pripaja neke religije, koje prema hrišćanima idu predstavljajući sebe same i svima su najlakši, te sa samim svojim načelom Hristom, i krajnje pismeni sa obožavanjem prave religije povezuju stvari, propovedaju. Religija tako poseduje pravu povezanost sa pismenošću, ali ne svih što imaju veze sa pismenošću, i tada jeste prava. Postoji mnoštvo primera, da su Jevreji nakon sužanjstva po rođenju ili rodu izveli mnoge svete podržavane progone; no koliko su zatim poštovali pravu religiju, privoleli se? Ne treba da previđamo da su kasnije dokaz mogućnosti odnekud za hrišćansku religiju da su istinski čvrsti, da su se među znacima proganjanja opet širili i u rastenju uhvatili vezu sa hrišćanima, koji su to uputstvo povezali sa drugim jačim dokazima, svakako snagom, pa dospevamo do toga da je teret raspoređen.
O ovome dokazu raspravljalo je više pisaca o istini hrišćanske religije, među kojima je poznati B. Mart. Knucen, čiji se spis pojavio u četvrtini 1747. godine.

§. XL

Ti progoni nas opominju, ako ih više preispitamo, koja je bila prava, a koja lažna religija. Ništa se među ljudima ne primećuje više od njihove religije, da su roditelji protivni tome, te da su za istinu imali iskustvo bez ikakve razlike. Dok opet posmatramo istinu ostalih, njihovo je delo veća proizvodnja, a ne pismenost po sebi koju podređujemo protivpravno da bez potrebe proističe, dok je u religiji potiskujemo, a o kojoj nakon zakonitog preispitivanja saznajemo, da to nije pravo bivstvovanje. Dok ovi opet, što je istina, šire vojnu religiju, koja nije da ne može da greši, i dok njenu istinu pregledamo po smislu, koliko to podnosimo, progonstva su oživljena. Nema sumnje, kada Bog posreduje u nameri da progoni, ako su ljudi neodvojivi od pouzdanosti u većini religioznih istina postaju mešine. Posmatramo kako je moguće, među tim mnogim pismenim da se podižu do pobede, kroz to o čemu su raspravljali, i još kroz najizvrsnije okolnosti rođeni, da to istraže. Brižljivo se unapred čuvajući, njihova religija neće da bude dovedena do najveće ravnodušnosti. Lako je moguće da ispadne, ako je od nas ravnodušno viđena, koliko sledimo religije, vazda ih obuhvatajući, da krajnju udobnost imaju sa sobom pripojenu. Sve dakle religije bez potcenjivanja nisu obuhvatne da imaju zdravu religiju. Kao krivica dakle, to grešenje nisu samo greške za sebe; zapravo su i javna stvar bile, pa premda nisu bile pobedničke, sa drugima su prosvetljavale stvar i sastavljale uglađene spise.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top