Cassis, 31. Oktobar, 1982

Dragi Žak Derida –

U jednom intervjuu koji ste nedavno dali, u raspravi o polnoj razlici, dopustili ste sebi da vas ponese san o različitom odnosu prema drugom, drugima, i pišete:

Ova dvostruka asimetrija možda ide s one strane poznatih ili kodiranih oznaka, s one strane gramatike i pravopisa, da li ćemo reći (metaforički), seksualnosti. Time se, uistinu, oživljava sledeće pitanje: šta ukoliko bismo dosegli, šta ukoliko bismo se ovde približili (jer do toga se ne dolazi onako kako bi se došlo do određene lokacije) oblasti jednog odnosa prema drugom u kojoj kôd polnih oznaka više ne bi bio diskriminativan? Ovaj odnos ne bi bio a-seksualan, daleko od toga, ali bi bio seksualan na drugačiji način: s one strane binarne razlike koja vlada pristojnošću svih kôdova, s one strane suprotnosti muško-žensko, takođe i s one strane biseksualnosti, s one strane homoseksualnosti i heteroseksualnosti, što se svodi na istu stvar. Sanjajući o spašavanju šanse koju nudi ovo pitanje želeo bih da verujem u mnoštvenost polno označenih glasova. Želeo bih da verujem u mase, u neodredljiv broj izmešanih glasova, u tu pokretljivost ne-identifikovanih polnih oznaka čija koreografija može da nosi, podeli, umnoži telo svake ‘individue’, bilo da je klasifikovana kao ‘muškarac’ ili kao ‘žena’, a u skladu sa kriterijumom opšte upotrebe. Naravno, nije nemoguće da nas želja za seksualnošću bez broja još uvek štiti, poput sna, od neizbežne sudbine koja sve u životu zaziđuje u broj 2. A ako bi ovo nemilosrdno zatvaranje trebalo da zaustavi želju na granicama suprotnosti, onda bismo se borili uzalud: u tom slučaju mogla bi da postoje samo dva pola, nijedan više, nijedan manje. Tragedija bi ostavilla ovaj neobičan osećaj, slučajan uostalom, da moramo da potvrđujemo ljubav i da učimo da volimo umesto što sanjamo o neizbrojivom. Da, možda; zašto da ne? Ali, odakle bi dolazio san o neizbrojivom, ukoliko je to uopšte san? Nije li sam san dokaz da ono što se sanja mora da postoji, kako bi o njemu uopšte moglo da se sanja?1

Gde se ovi glasovi presecaju? U kojoj oblasti koja se ne može svesti na precizno mesto? O kakvim vrstama glasova se radi? Da li su oni “prisajedinjeni” nekim određenim tačkama? Da li su to glasovi ljudi koji se mogu identifikovati ili se ti glasovi ne mogu identifikovati? Da li su to glasovi mnoštva “muškaraca” i “žena” koje nosimo u sebi, oca, majke, sina, ćerke, o kojima se, naravno, mora misliti izvan njihove društvene uloge, i nekog drugog njega ili nje, poznatih ili nepoznatih, sa kojima smo u dijalogu, koji u svakom od nas vode dijalog. Da li se ovaj dijalog događa uvek sa drugim, sa drugim drugog ili o drugima krećući se ka istiskivanju onoga što zovete broj 2, ili je on, pak, učinak toga? – Da li su ovi glasovi povezani sa pulzijama? Da li bi se njihova mnoštvenost ograničila ukoliko bismo zastupali pretpostavku o razlici, o razlikama u libidinalnim ekonomijama koje bi se, usled nedostatka bolje reči, odredile tradicionalnim pridevima “muško”, “žensko” - pridevima koje bismo, na posletku, mogli da zamenimo drugim kvalifikatorima, na primer pridevima za boju. Ove dve ekonomije bile bi određene na sledeći način: muško bi bilo označeno oznakama rezerve, zadržavanja, ponovnog prisvajanja, organizacije, centralizacije, a žensko oznakama izlivanja, obilja, trošenja, odnosom prema manjku koji bi češće bio pozitivan nego negativan. Ovi kvalifikatori ne bi, na neki isključiv način, upućivali na jedan ili drugi pol, ali danas, usled kulturnih i političkih razloga, postoji tendencija da se libidinalna ekonomija, za koju se kaže da je ženska, mnogo jednostavnije pronađe u ženi, pre svega zato što se muškarac, ukoliko ne prihvata falički ugovor za svoj ulazak u društvo, izlaže riziku poništenja, smrti i kastracije.

Kako se ova mnoštvenost glasova koja preseca pojedinačno biće upisuje na nivo umetničkih praksi? Kako se može pisati tako da ne preostane nikakvo Ja koje bi trijumfovalo i koje bi se potpisivalo svojim vlastitim imenom? Da li bi organizacija umetničke “knjige” bila modifikovana ovim glasovima? Ne bi više bilo moguće zatvoriti ih u “knjigu” i u tekst, budući da bi talas glasova bio nošen različitim ritmovima, tonovima, dahovima, u stalnoj plimi i oseci. Ovi glasovi ne bi bili zatvoreni u neki sistem ili logiku, niti u neku teoriju, a ipak bi modifikovali diskurs koji vi birate, diskurs filozofije, koji je tako snažno obeležen kao muški.

Ali još uvek se batrgamo u starom, u falocentričnim binarnim podelama ili u njihovim različitim preokretima. Skoro da je ukupnost svega što je napisano zasnovana na fantazmi kastracije, što je problem kome se u mnogim svojim tekstovima i sámi obraćate i kojeg istiskujete. Kako bi ovi mnoštveni glasovi o kojima sanjate izmestili ove fantazme? Kakav odnos bi mogao da postoji između mnoštvenih glasova, zakona (kastracije) i umetničkog upisa?

Govorite o neumoljivoj sudbini broja 2, i priželjkujete asimetriju u svakom odnosu prema drugom, nasuprot “demokratskoj jednakosti”. Figura 2, u našoj kulturi, to znači 1+1, ili radije 1 protiv 1. Ne bi li bilo moguće da se ovom broju približimo na drugi način, polazeći od “ženske” granice, misleći žensko kao dvostruko (metaforički), kao nastanjivo, kao biće koje istovremeno može da sadržava i da bude sadržano, u jednom beskrajnom procesu rađanja, i otuda kao biće koje može da misli drugog, da oseća a ne samo da vidi drugog i da ima odnos prema drugom (drugima) koji bi bio drugačiji od odnosa koji ima “muškarac”. “Ženi”, ovoga puta polno označenoj, stvari se događaju iz ununutrašnjosti, na primer dete, dok se "muškarcu” one uvek događaju iz spoljašnjosti. “Žena” bi, dakle, imala odnos prema unutrašnjosti i spoljašnjosti (i drugima) koji bi bio različit od odnosa koji ima “muškrarac”. Ovo dvostruko žensko ženskih glasova moglo bi da uvede asimetriju u svaki odnos koji se ne bi vraćao na zatvorenu binarnu suprotnost nego bi dopustio da drugi uđe i izađe u jednoj beskonačnoj igri. To ne znači zapasti u zamke biologije, zato što je telo, u svakom slučaju, šifrovano telo, a mi ovde pokušavamo da postavimo pitanje o tragovima ovih libidinalnih ekononmija u umetničkim praksama.

Ne želeći da vas budim iz vašeg sna o mnoštvenosti glasova - kojima bi, naravno, trebalo dodati glasove tčmbra, ritma, tona, itd., – moglo bi se reći kako bi ovi kvalifikatori o kojima sam vam govorila, “muško”, “žensko”, u krajnjoj instanci trebalo da iščeznu. Tada “muškarac” više ne bi potiskivao svoju libidinalnu ekonomiju za koju se kaže da je “ženska”. Ali daleko smo od toga, i u ovim vremenima transformacije koja svako biće okreće njenoj ili njegovoj pojedinačnosti u svakodnevnom naporu preispitivanja, ugovaranja, itd., radije nego pukog zaobilaženja ili odbacivanja “ženskosti” kao muškog konstrukta, zar ne bi trebalo, u najmanju ruku, da damo šansu ženi da iskaže sebe, da sebe napiše sa svoje granice, pre nego što stupimo u ono s one strane?

U vašim tekstovima ima na milijarde boja i mnogo tonalnih varijacija. Vi klizite od jedne “muškije” pozicije ka poziciji 2+n i s one strane…? Da li vas je ženski glas u vama, izvan vas, naveo na pomake u strategiji, od kavaljera u mamuzama do snevača mnoštvenosti koje ne bi bile kôdirane brojem dva, na to da odlutate od muške pozicije? Sve se to, naravno, događa tako da vi nikada ne preuzimate žensku poziciju koju, u svakom slučaju, i ne možete da zauzmete. Da li je moguće izbeći govorenje sa vlastite granice? Posebno u jednom organizovanom društvu? – Uprkos ovoj mnoštvenosti glasova, ne trijumfuje li uvek potpis polno označenog tela? Pa ipak, zar ne bi izmeštanje koje bi se kretalo ka drugom, ka različitim polnim (seksualnim) odnosima, na nivou mišljenja sebe zatvorilo u sistem, u već pripravljen odgovor, recept; njega bi trebalo sprovoditi mnoštvenim glasovima, u uvek-promenljivom dijalogu, čak i ukoliko danas, iz političkih razloga, izvestan binarizam između muškog i ženskog, kojeg bi trebalo istisnuti (i koji sebe istiskuje), još uvek nije sasvim odsutan…


V.

25. decembar, 1982.

Draga Verena,

Kako su teška vaša pitanja, i kako su neophodna ali nemoguća! Pokušaću da odgovorim na vaše pismo, ali zar ne bi bilo bolje govoriti o svemu ovome? I govoriti našim glasom, našim glasovima, budući da je, sve u svemu, upravo to taj problem koji ste izabrali za nas?

Počeću preuzimajući vaše reči. Oprostite mi ukoliko, isuviše često, neću samo preuzimati vaše reči nego ću vas i držati za vašu reč (i kako ćete ovo prevesti? I zašto ste, u ovoj razmeni, vi sámi prevodilac? Ostavljam pitanje po strani). Ako vas držim za reč, to nije zato da bih vas mučio ili okrivljavao, nego, obrnuto, da bih vas bolje čuo, da bih vam odgovorio, da bih izbegao da se izgubim (rizik i iskušenje su veliki) i da bih ostao veran vašem slovu. I tako peuzimam vašu reč: da, gde se ti glasovi “presecaju”? To je veoma teško reći, upravo ovde, u ovoj našoj razmeni. Ali ja ne znam da li to pitanje treba da bude postavljeno. Ne znam da li ovi glasovi moraju da prođu kroz neki prostor, preko nekog prostora, ili da uđu u neki prostor koji bi postojao pre njih, koji bi njima vladao, graničio ih ili podržavao. A čak i ukoliko bi im dopustio da prođu, jedan takav prostor još uvek bi im pretio mogućim potčinjavanjem svom zakonu.

Bez sumnje, to je neizbežno. Da bismo mislili ovu fatalnost, da bismo je mislili drugačije, možda ne bi trebalo previše da se oslanjamo na imena koja se obično pripisuju ovom “prostoru”. To možda i nije prostor, neko mesto, ili čak ni “oblast”, nego čudna sila izmeštanja. Čak i ukoliko, kao što kažete, ove “oblasti” ne mogu biti svedene na precizno mesto, ipak još uvek preostaje rizik prepuštanja ovom topološkom nalogu koji vi, istovremeno, odbacujete. Ne radi se o tome da je on kao takav opasan, ili da bi se mogao izbeći. Ali se često prevodi u jezik krcat zbrkanim pretpostavkama koje su ispunjene sloganima. Da li mi ovde imamo posla sa “oblastima” tela? Ali šta mi to mislimo u ime “tela” kada želimo da tu reč uklonimo iz čitavog sistema suprotnosti koji je određuje? Kada pokušavamo da mislimo ili slušamo glas bez ikakvih pretpostavki, bilo filozofskih, bilo “objektivne” nauke, ili svakodnevnog jezika, kada pokušavamo da govorimo ili da čujemo glas koji ne upućuje na neko fiksirano mesto u jednoj objektivnoj topologiji i bez bilo kakvih “prisajedinjavanja” (još jednom, preuzimam vašu reč). Glas se odvaja, to je način na koji se on “prisajedinjava”. U svakom slučaju, ukoliko postoji bar jedno "mesto" na kojem figura veze (prisajedinjavanja-odvajanja, vezivanja-razvezivanja) više ne nudi ni najmanju sigurnost, onda je to zasigurno atopijski glas, ovo ludilo glasa.

Umesto da poštom razmenjujemo argumente, trebalo bi ovo da slušamo-prikazujemo na način pesme. Glasovna operacija o kojoj govorim je, takođe, i opera.

Danas nam neke tehničke naprave nude priliku da budemo svedoci ovog prikazivanja: telefon, radio, ploča, itd. U načelu, telefon je scena “odvajanja” o kojem sam upravo razgovarao sa vama. Glas se može odvojiti od tela, od prvog trenutka on može prestati da pripada telu. On upravo tako ostavlja tragove, on je trag, razmicanje, pisanje, ali nije ni prosto prisustvo, ni disperzija značenja. On je deo tela ali zato što preseca telo, zato što ga se lišava, on ne zadržava skoro ništa od tela, on dolazi sa drugog mesta i ide na drugo mesto, i tako, u prolazu, on ovom telu može da da mesto ali ne zavisi od njega, to jest, na primer, ne zavisi od njega ukoliko je “njegovo vlastito mesto” polno određeno. “Polno određeno” ovde treba razumeti u skladu sa dominantnim kriterijumom. Glas može da izda telo kome je posuđen, on može da učini da telo progovori iz stomaka kao da telo nije više ništa drugo do glumac ili dvojnik nekog drugog glasa, glasa drugog, čak i neke neizbrojive, neproračunljive polifonije. Glas može da porodi – tu smo, dakle, voila – drugo telo.

Ali zašto tako naširoko govorimo o glasovima kada je naš predmet polna razlika?

Možda zato što tamo gde postoji glas, polna razlika postaje neodlučiva. Polazeći od ovog “tamo” gde je glas, moći ćemo da govorimo o onome što se nije čulo – veoma starom i veoma novom – samo ukoliko se vratimo, revenons kako mi to kažemo na francuskom (ali kako ćete ovo prevesti na svoj jezik? Vidite, u prevodu sa jednog jezika na drugi, ili sa jednog pola na drugi, za mene se radi o istoj stvari: i jedan i drugi su veoma jednostavni i nemogući na bilo koji strog način, i stoga prepušteni slučaju. To je, u stvari, jedina prilika, prilika oeuvre), ukoliko se povučemo iz svega onoga što su znanje i filozofija morali da uzmu zdravo za gotovo misleći o glasu. Ni fizika, ni fonetika, ni lingvistika, ni psihoanaliza, ni filozofija, ne uče nas uopšte ničemu o ovoj suštini glasa. One je samo podrazumevaju, one konstruišu “gramatiku” (ne samo onu koja razlikuje aktivne, pasivne ili srednje glasove da bi fiksirala lokalne identitete, tela ili duše, subjekte, “sopstva”) – ili polove koji idu u paru, dvoje po dvoje. Ove gramatike nautičkog nadziranja mogle bi se otkriti svuda - u društvenim, političkim, ekonomskim, pravnim, polnim, logičkim ili lingvističkim registrima. Pregledati ili nadgledati ovu lađu, u najmanju ruku u skladu sa onim što govore pomorski leksikoni, znači zahtevati deklaraciju identiteta ili pripadnosti; sve u svemu, to znači zaustaviti da bi se postavilo pitanje: pod kojom zastavom plovite? Od tada pa nadalje glas, glasovi ili glasovne razlike, svuda će biti podređeni sistemu opozicija dosuđenih mašineriji; polifonija koja vibrira u svakoj boji zvuka doznačena je jednoj od oznaka istog i veoma ograničenog binarnog kôda.

Da bismo se izložili isprepletenoj polifoniji koja se nabira u svakom glasu, morali bismo, možda, da se vratimo glasovnoj razlici koja se odupire svakoj opoziciji i koja nije izvedena ni iz čega drugog: ona nikome ne pripada, ona nosi razmak i ne dopušta da joj se doznači ikakav prostor. Kao organ ili kao moć označavanja, ona ne može ostati na raspolaganju ni nekoj osobi ili sopstvu, ni svesti ili nesvesnom, bilo jednog, bilo drugog pola. Za to nije dovoljna čak ni biseksualnost. Ona ne “izražava” ni neku zajednicu, ukoliko pod tim podrazumevamo totalitet subjekata, jedno “mi”, skup ega, muškaraca ili žena (“mi muškarci”, “mi žene”). Ovo pismo glasa ništa ne predstavlja, ono nije predstavnik nekog “nagona”, “reči” ili neke “stvari”. Ovaj glas dopušta sebi da se čuje, i on govori drugačije, pazeći na sve ove nasilne doznake, kojih uvek ima još.

Doznake (assignations): u svom jeziku, u svom idiomu, ova reč zvuči tako da podseća na assignation a residence (kućni pritvor), na pravne doznake, ili, da kažem to malo stidljivije, a u skladu sa jednim lukavstvom kojeg je možda još teže prevesti, na režim označavanja, kao da “doznačiti” znači doznačiti subjektu, zakonu znaka, označitelja ili označenog.

Uprkos izvesnom prividu, ovo ne bi trebalo da dovede do neke vrste hipostaze GLASA: anonimnog i aseksualnog, koji ne dolazi niotkuda. Pod uslovom da ovo dobro čujemo. Obrnuto, upravo brutalnost doznačavanja umnožava hipostaze kako bi se protivstavila glasovnoj razlici, kako bi izokrenula razliku u opoziciju, u jednu opoziciju bez mnoštvenosti, kojoj nedostaje unutrašnji razmak, ili na kojoj se zasniva sáma homogenost dijalektike.

Ja ne znam od čega je načinjena ova glasovna razlika (boje zvuka, tona, akcenta?), a ne znam čak ni da li ona mora biti “oslobođena”. U svojoj široko rasprostranjenoj upotrebi, rečnik oslobađanja još uvek pripada takozvanom političkom registru kojim dominiraju vrednosti “osobe”, “sopstva”, čak i “tela”, kao referencijalnog identiteta: onoga što mora da nam bude najbliže, pretpostavljamo, kao naše najličnije vlasništvo, onoga što moramo da možemo da zadržimo za nas sâme, nedodirnuto i slobodno (jer, kaže se, “moje telo pripada meni”, poput “moje želje”, itd.). Danas se često kaže “telo” sa istim stepenom lakovernosti ili dogmatizma, u najboljem slučaju sa istom verom, kao što se nekada govorilo ili kao što se nekada upotrebljavala reč “duša” – a ispada da je to ista stvar, ili da se svodi skoro na istu stvar.

Zašto se ne oslobodimo upravo samog ovog “oslobađanja”? Zašto naše uši ne usmerimo ka jednom pozivu koji je upućen i pobuđen iznad svega drugog, iznad i s one strane svega što kao “mukarac” ili “žena” kaže “ja”, moje “telo”, ili moj pol? Zašto svoje uši ne usmerimo ka drugom kad govori nekom “kome”, “čemu”, ovom “ko” kojem još uvek nije doznačen neki identitet ili, na primer, budući da o tome treba da govorimo, bilo jedan bilo drugi pol?

Zasigurno, i već mi to iznova govorite, ovo što sam upravo predložio može nas zavesti kako bi nas imobilisalo. Ovo “iznad svega drugog” nosi rizik neutralizacije. Potrebno je, dakle, da to imamo na umu, da veoma pazimo da to ne čujemo kao neku neodređenu, praznu, negativnu budnost, ili kao neku vrstu apstraktnog a priori. Ja radije mislim na pobunjeničku snagu afirmacije. Uprkos svim prividima, demobilizacija dolazi od sistema binarnih doznaka. Najzad, njihov poredak je taj koji mnogo ubedljivije neutralizuje: ne polnu Razliku, sa velikim R koja je uvek određena kao dualitet i koju oni – ovi sistemi – uvlače u dijalektiku, nego polne razlike u množini. To bi se moglo pokazati, kao što sam to pokušao, na primer u Glas. Za to bi bilo potrebno više vremena, pažnje i za najsitnije detalje, hiljadu protokola, i zasigurno nešto mnogo veće od pisma.

Da bih govorio, u pismu, o ovoj neizbrojivoj seksualnosti u otvorenim nizovima, odlučujem se da govorim, kao što to i vi činite, o “bojama” glasa. A i tada bi još uvek bilo više polova nego boja.

Ali neko, ko bi bio odveć spreman da nas drži za reč, mogao bi, mrmljajući, staviti primedbu na boje. Moj bože, pa vi govorite svojim šeširom, ne mogu da verujem svojim očima, to je mamac kojim nas zavodite, naravno, hoćete da, poput gutača zmija, progutamo sve (Verena, kako nameravate da prevedete couleuvre a avaler?). Zar ne biste radije pokušali da ovim spektrumima, ovim varijacijama, koje više ne bi bile čak ni varijacije na temu (ovo sve još uvek govori primedba), ublažite pritiske ovog 1-2, fatalnosti koja će nastaviti da bdije nad vašom bučnom pijankom, ili nad vašim razuzdanim poricanjem?

Bez ikakve sumnje, to je ono što bih odgovorio. Ni jednog trenutka ne sumnjam u to da je ovo nadgledanje neumorno i da završava tako što sve nadodređuje.

Da, da, ali – zar nije dovoljno misliti ovaj zakon koji je sâm Zakon, da bismo imali, ne dokaz o njemu, nego dragocenu objavu njegovih granica i njegove sterilnosti obzirom na ono što u meni želi i što ovu misao drži budnom? Jednu objavu koja je suštinski ugrožena i izložena riziku, jednu objavu neverovatnog, koje, obzirom na sve ovo, želeći u meni, možda više nije čak ni moja želja. Ovde više ne možemo da budemo sigurni ni u sámu reč želja. Dovoljno je setiti se onoga što bi mi, s one strane fatalnosti 1-2, pružilo zadovoljstvo, dovoljno je setiti se radosti boja; na sámoj granici ove distribucije, ove sudbine bivanja podeljenim u skladu sa zakonom (nomos, moira), u času njegove pobede, njegovog poraza. Sámo iskustvo ove granice je radost veća od moje radosti, ona prevazilazi kako mene, tako i moj pol, ona je uzvišena, ali bez sublimacije. Ukoliko postoji uzvišeno, ono postoji tamo gde više ne bi mogla da postoji sublimacija, n’est-ce pas. A da bi postojalo uzvišeno, polna razlika više ne sme da bude podređena dijalektici.

Tu je ono što je objavljeno kada pišem, na primer ovo, čak i ukoliko je to pogrešno. Krajnje jednostavno, kada pišem to i ono što je time proizvedeno, jeste ekstaza koja se nalazi u mišljenju nemogućeg, kako bi se nemoguće moglo voleti. Čak i ukoliko je, dakle, ono što pišem pogrešno, činjenica da ja to pišem, da ja to pevam takvim i takvim glasom, da mislim da želim ono što ne mogu znati, nemoguće, to je ono što svedoči, upravo ovde, ako tako hoćete, o tome da se kroz lažnost mora objaviti ono što je upisano kao “lažno” nasuprot “istinitom”…

To je, sada, za mene, istina polne razlike. Ne znam kako nameravate da prevedete c’est ca pour moi, maintenant, la verite de la differance sexuelle. I da li treba prevoditi i ono što iz jezika dolazi kroz polnu razliku? Pitanje.

Kada kažem “za mene” to se onda, zasigurno, ne vraća meni. Radi se, ipak, o jedinstvenom pisanju, idiomu razlike koja se ne može oponašati i koja se ne može svesti na tip.

Pisanje jedinstvenog glasa. Tip, zato što ovde postoji upis, typtein, boja glasa i timpan, ali bez tipa, što znači, bez modela, bez preskriptivne forme, tip bez “tipa” i bez stereotipa. Zašto se u kolokvijalnom Francuskom za “momka” kaže “tip”? Da li tu postoji neki odnos?

Pišem ovde bez ikakvog brisanja, ne ispravljajući se, sanjani oblik svoje želje. Dakle, vi dodirujete, danas, nešto od moje istine, od mene, u pitanju je stil kao što su, do nedavno, običavali da kažu. Stil ne pripada meni, on se ne vraća meni, on čini da ja dođem sebi od drugog. Recimo da je to polna razlika mene. Pitam vas: šta sa svim ovim može da se uradi na drugom jeziku?

30. decembar. Na ovaj dan, pre godinu dana, bio sam u zatvoru, u Pragu. Tokom dvanaest sati ispitivanja u carinskom uredu i policijskoj stanici, a zatim i u samom zatvoru, susretao sam, prirodno, samo muškarce. Zatvor će uvek biti poslednje mesto za mešanje polova. Ali, između ostalog, ja sam mislio i o ovome: mislio sam na jedine dve žene koje sam susreo tokom ovog iskustva, jedna je bila prevodilac (zvanični prevodilac tokom ispitivanja), a druga je bila zatvorska medicinska sestra. A što se tiče žene koja je bila carinski službenik i koju sam prvo ugledao, njeno mesto zauzeo je jedan carinik i to kada je na mene došao red i kada je trebalo da stave u pogon – kako bi me “uhvatili” – zastrašujući scenario “trgovine drogom”. Muškarac, ogroman tip momka, pojavio se odnekud iza zavese, poput deus ex machina, upravo u trenutku u kome sam pristizao.

Još uvek vas sledim, zar ne, i od boja prelazim na ono što vi govorite, s najboljim motivima na svetu, o “kulturnim i političkim” razlozima koji bi nas naveli da naznačimo dve ekonomije. Čini se kako se, u stvari, ova logika ne može pobiti. Ali plašim se da, prefinjenije nego ikada, ponovo sklapamo jednu ubistvenu zamku: isti sistem, a više nismo sigurni ni da li je izokrenut. Više se ne bi radilo o opoziciji između jedne i druge oznake, nego o određujućoj, muškoj oznaci, koja bi bila oznaka pod uslovom da ostane na palubi, unutar svoje vlastite granice; i jednoj ne-oznaci, oznaci koja nije označena na izvestan način, ženskoj: onoj koja se izliva, koja je rasipnička, velikodušna, koja je obilje i koja potvrđuje preko i s one strane svih granica.

Ovom asimetrijom one se izlažu riziku (ali, kako ćete prevesti ovo ils a da prevodom ne neutralizujete njegov maskulini momenat) da odavde, još jednom, izvedu argument na osnovu kojeg bi se opet potvdilo veliko falogocentrično bratstvo: opet uzdizanje žene, jedne žene toliko izvorne da još uvek nije označena, koja je izvor svake ‘formacije’, velikodušne i preplavljujuće poput Majke Prirode, Majke Zemlje, neodređenog temelja koji neprekidno daje, gubi i potvrđuje, bez ikakve razmene, bez ugovora...

To bi još uvek bilo previše, a ipak premalo. Zaista je užasno što u svom diskursu još uvek moramo da računamo, što još uvek moramo da prihvatamo pravila jedne beskrajne strategije, i to upravo u onom trenutku u kojem bismo voleli da položimo svoje oružje, u kojem volimo samo polažući svoje oružje.

I tako, govorite o ’kulturnim i političkim razlozima’, itd. Verujem da znam šta pod time podrazumevate, verujem da samo dajete koncesiju, vreme ove neophodne transakcije koja se obavlja sa istorijskim okolnostima i stvarnim stanjem trenutnih odnosa snaga. Ali u tom slučaju nije dovoljno biti samo oprezan. Radije bih rekao da danas najveća opreznost nalaže jednu nenaoružanu, neproračunljivu smelost, smelost koja ne računa, koja ne uspeva da izračuna svoju vlastitu slobodu sa svojim beskonačno malim razlikama, u skladu sa idiomima ‘duše i tela’, marginama, prstenovima i oznakama, nerazaznatljivim varijacijama koje se pojavljuju svakog trenutka, promenama koje se javljaju između kultura i jezika, javnog i privatnog, dana i noći, a zatim i prelascima godišnjih doba jedno u drugo, izumevanjem mitova, umetnosti i religija, beskrajnom moći fikcije, pesništva, i ironije, nikada ne uspevajući da se zaustavi, čak ne ni u tački jedne optužbe: relativizam, empirizam, bilo šta! Oni nam možda (možda) pružaju priliku – što mora da ostane neizračunljivo – da izvitoperimo ‘ugovor’ falocentrističkog terora na koji ste se upravo pozvali. Mora da preostane nešto što bi se moglo želeti. Danas bih se, najradije, zaustavio ovde, kod ove rečenice za koju nisam siguran da je sasvim razumljiva ali koja, uveren sam, ostaje neprevodiva. Ali, upravo ono što ostaje neprevodivo, kada se kao takvo pojavi, a što ja volim da pišem, čini da preostaje nešto što bi se moglo želeti i omogućava nam da mislimo. I to pre pitanja koja ste mi postavili a koja moraju biti moje jedino pravilo...

Januar, 1983. ... Zašto i dalje želite da ‘ženskim’ nazovete ono što izmiče ugovoru, a ‘muškim’ ono što se podvodi pod ugovor? Muško i žensko nisu subjekti nego učinci jednog takvog ugovora, subjekti proizvedeni zakonom ovog ugovora koji, uzgred rečeno, nije jedan, u bilo kom strogom smislu reči. Otuda možda i njegova moć, jer on nikada nije potpisan u nekoj uobičajenoj formi – stoga se on uvek mora pretpostavljati – ali, otuda, takođe, i njegova nekonzistentnost. Muško i žensko nisu čak ni suprotstavljene i, možda, ugovorne strane, nego su, tačnije, delovi jedne pseudo-celine određene simbolom (symbolon) ove ugovorne fikcije.

Uistinu, čak i logiku vaše tautologije (citiram vas: Ove dve ekonomije bile bi određene na sledeći način: muško bi bilo označeno oznakama rezerve, zadržavanja, ponovnog prisvajanja, organizacije, centralizacije, a žensko oznakama izlivanja, obilja, trošenja, odnosom prema manjku koji bi češće bio pozitivan nego negativan. Ovi kvalifikatori ne bi, na neki isključiv način, upućivali na jedan ili drugi pol, ali danas, usled kulturnih i političkih razloga, postoji tendencija da se libidinalna ekonomija, za koju se kaže da je ženska, mnogo jednostavnije pronađe u ženi, pre svega zato što se muškarac, ukoliko ne prihvata falički ugovor za svoj ulazak u društvo, izlaže riziku poništenja, smrti i kastracije), ove čudne tautologije, uspevam da pratim samo s velikim poteškoćama. O kakvoj to ‘ženi’ govorite? Ukoliko se pozivate na neke statističke procene onda bi protokol i kriterijum bili krajnje nesigurni: šta to znači ‘češće pozitivan’? O kojoj grupi žena se ovde radi? Gde? Kada? U kojoj meri? Iz razloga strukturalnih mogućnosti (identifikacija, interiorizacija, preokret, podređivanje, metonimijsko prisvajanje, spekularizacija, itd.), mi smo isto toliko malo uvereni u ovu ekonomiju koju nazivate ‘ženskom’ u onome što se zove ‘žena’, koliko i u ono što nazivate ‘muškom’ ekonomijom u onome što se naziva ‘muškarcem’. Imena ‘žene’ i ‘muškarca’, koja u svakodnevnom jeziku zadržavaju svoj autoritet samo pod znacima navoda, i dalje označavaju sve ono čime ‘anatomska sudbina’ vlada u njihovo ime. Ovo traženje utočišta u anatomiji još uvek dominira ‘modernim diskursom’, mislim, diskursom koji je još uvek na smrt preplašen psihoanalizom. To sam pokušao da pokažem na drugom mestu i to ne mogu da pokažem ovde. Falocentrizam ostaje androcentrizam, a falus se svodi na penis. Uprkos toliko mnogim prefinjenim i sofisticiranim osporavanjima, takozvana anatomska razlika polova i dalje tvori zakon, a na njegovoj tiraniji zasnivaju se mnoge dogme i toliko mnogo neznanja! ‘Anatomska’ stvar o kojoj govorimo svedena je na svoju krajnje sumarnu pojavnost.

Manje i više anatomije! To je ono što nam je danas potrebno. Manje: vrlo dobro znamo zašto i dobro ste učinili što ste se pozvali na ‘zamke’ biologije ili navodnog objektiviteta anatomije – da, telo je ‘šifrovano telo’. Više: saznajne discipline, koje i dalje mogu samo da zamuckuju suočene sa ovim šifrovanim telom, više nisu ono što su bile u trenutku kada je bila uspostavljena ova aksiomatika psihoanalize. One se menjaju veoma, veoma brzo. Čak i ukoliko se ne radi o tome da se na njima ‘obrazuje’ diskurs o polnoj razlici, bez istiskivanja i reinterpretacije, ipak, kakav bi to opskurantizam bio kada bismo ignorisali tekuće i buduće mutacije!

Ukratko, vidite, poput nesvesnog - nesvesnog koje jesam i kojeg sledim - ja ne želim da odustanem od bilo čega.

  1. Ni od onoga što sam upravo rekao o polnoj razlici (2+n, s one strane falogocentrizma, s one strane opozicione dijalektike, s one strane psihoanalitičke filozofije kada ona ponavlja ovaj falogocentrizam).
  2. Ni od ponovnog razmatranja onoga šta ‘psihoanaliza’ jeste - drugim rečima, i u ovom slučaju, ne osvrćući se iza sebe.
  3. Ni od pažljivog otvaranja (nasuprot onome što se događa u ‘svetu’ psihoanalize) prema svim novim oblicima znanja o telu, o ‘biologiji’, ne smatrajući da su takozvana anatomska pitanja ‘zatvorena’...

Januar, 1983. Već sam isuviše opširan, ovo pismo se razvlači, tako da ću ubrzati stvari, što je samo drugi način da kažem kako ću biti mnogo više aforističan i mnogo manje demonstrativan.

Nisam toliko siguran, u najmanju ruku ne toliko koliko ste, po svemu sudeći, vi sigurni, da sam odabrao ‘filozofski diskurs koji je izuzetno snažno obeležen kao muški’. Želeo bih da vam na svaku od ovih reči uzvratim rečju, imajući u ruci tekstove, ali što se tiče mojih prvih eseja, u celini gledano ono što se vidi na prvi pogled dokazuje da ste vi u pravu. Ali, šta ukoliko sam ja ovde tragao za jednom (dugoročnom) strategijom? Odmah možete da mi uzvratite istom merom... 

Ne znam da li ovi ‘mnoštveni glasovi’ istiskuju ‘fantazme’. Uvek sam imao teškoća da pod imenom fantazma mislim nešto što bi bilo strogo ili stabilno, ukoliko je to potrebno učiniti. Ali, da - mislim da bih u vezi s tim mogao da kažem bar ovo: čak i ukoliko reč u svom antičkom korenu upućuje na pravac kretanja svetlosti, vidljivosti, slike, pojave, ipak ova stvar ne može da prođe bez glasa. Rekao bih: nijedan fantazam bez mogućnosti glasa. Dakle: kako je moguće da ovi glasovi ne ‘istiskuju’ fantazme? Jedno otvoreno pitanje. Ali, možda ste želeli da sugerišete kako ženski glasovi koji prolaze kroz potpisano pisanje ili kroz telo muškarca ili obrnuto, nisu ništa drugo do fantazmi u istiskivanju, čak možda fantomi (ali, to je ipak nešto drugo). ... U bilo kom tekstu u kome su se glasovi žena čuli kao takvi, da li sam ikada omogućio da žene govore? I koje? One koje su u meni ili one koje su izvan mene? Šta ovde znači mene? Ili, da li sam im dopustio da govore? Osim ukoliko, s one strane ‘omogućavanja’ i ‘dopuštanja’ (što su već dve veoma različite stvari) one uopšte nisu ni tražile moje mišljenje, dopuštajući mi, ili omogućavajući mi da sam govorim, zadržavaju}i inicijativu za sebe. ... Ali, ko su ove one?

Vaše pitanje o ‘umetničkom upisu’: isuviše teško. I ja bih, takođe i zauzvrat, morao da postavim isto toliko pitanja. Zašto bih ja morao da budem taj koji bi odgovarao na pitanja koja mu se postavljaju ‘o ženi’? Šta, u ovom kontekstu, podrazumevate pod ‘umetničkim upisom’? U poslednje vreme mnogo se govorilo o ‘ženskom pismu’: zar ne bi trebalo da insistiramo na činjenici da je upisivanje, na primer gest utiskivanja forme (eidos, typos) u materiju (tipografija), često bilo povezivano sa muškom moći? Da tvrdimo kako se moć ne može sprovoditi bez hiljadu lukavstava, opreznih protokola, osujećivanja manevara reaproprijacije. Kako ćemo izaći na kraj sa svim tim? Sa mišljenjem traga koje ne bi bilo oštećeno ovom interpretacijom ‘tipa’ i potpisa? Kako da pregovaramo sa falogocentričnom aksiomatikom koja je toliko dugo vladala, i to na jedan unutrašnji način, pojmom umetnosti i klasifikacijom umetnosti?

‘Nastanjiva’, žena, kažete. Ukoliko se ne preduzmu neke druge mere opreza ovo bi se lako moglo pripitomiti tako da odgovara toj istoj vladajućoj logici. Nije li on, ‘on’, oduvek želeo da žena u stvari bude nastanjiva, da prianja uz vrednosti nastanjivanja, srca, privatnog života, unutrašnjeg, itd.? Stara simbolika žene kao ‘kuće’. ... I da li je ovo ‘moći sadržavati’ isto što i ‘moći misliti drugog’? Neki bi voleli da tvrde upravo suprotno.


‘... žensku poziciju koju, u svakom slučaju, i ne možete da zauzmete...’
Tako vi kažete

amitie
Žak Derida


Sa engleskog prevela Branka Arsić

Jacques Derrida, "Voices II", Points... Interviews, 1974 – 1994, prir. Elisabeth Weber, Stanford: Stanford University Press, str.156-170


Napomene
1. Prepiska sa Verenom Andermat Konli (Verena Andermatt Conley) objavljena je u bilingvalnom izdanju u boundary 2 (Winter 1984).
2. Upor. "Koreografije".


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top