Verovatno se iz onog što prethodi već vidi da smo u analizi ovog problema, u okviru koji smo odredili, opredelili za jednu proceduru: da stavimo akcenat na jezičke činjenice, a u tim činjenicama na njihov pragmatički aspekt. Da bismo olakšali (str. 19) dalje čitanje biće korisno ako damo bar kratak pregled onog što podrazumevamo pod tim terminom.

Denotativni (fusnota: Denotacija ovde odgovara deskripciji u klasičnoj upotrebi logičara. Quine zamenjuje denotaciju sa true of. Austin, op. cit., str. 39, umesto deskriptivno kaže konstativno.) iskaz, kao: Univerzitet je bolestan, izgovoren u okviru jednog razgovora, situira njegovog pošiljaoca (onog koji ga iskazuje), njegovog primaoca (onog koji ga prima) i njegov predmet (ono čime se iskaz bavi) na specifičan način: pošiljalac je tim iskazom smešten i izložen u poziciju "znalca" (on zna u kom je stanju univerzitet), primalac je stavljen u položaj da da saglasnost ili odbije, a i sam predmet je obuhvaćen načinom svojstvenim denotativima, kao nešto što zahteva da bude pravilno identifikovano i izraženo u iskazu koji se na njega odnosi.

Ako razmatramo izjavu kao: Univerzitet je otvoren, koju izgovara neki dekan ili rektor prilikom otvaranja početkom nove školske godine, vidimo da prethodne specifikacije nestaju. Potrebno je, razume se, da značenje iskaza bude shvaćeno, ali to je opšti uslov opštenja koji ne omogućava razlikovanje izjava ili njihovih posebnih dejstava. Drugi iskaz, nazvan performativnim (fusnota: U teoriji jezika, performativno je počev od Ostina steklo precizan smisao. Srešćemo ga u daljem tekstu povezano s terminima performansa i performativnost u već uobličenom smislu delotvornosti merljive u odnosu na input/autput. Ta dva smisla nisu tuđa jedan drugom. Austinovo performativno ostvaruje optimalnu performansu.), ima to posebno svojstvo da njegovo dejstvo na predmet koincidira s njegovim iskazivanjem: Univerzitet postaje otvoren tako što je proglašen otvorenim u tim uslovima. To dakle ne podleže diskusiji ni proveri primaoca, koji je odmah smešten u novi, tako stvoreni kontekst. Što se tiče pošiljaoca, on mora da ima autoritet da bi ga izgovorio; ali taj se uslov može opisati i obrnuto: on je dekan ili rektor, to jest, on ima autoritet (str. 20) potreban da izgovori takve iskaze samo ako izgovarajući ih postiže neposredno dejstvo koje smo pomenuli, kako na svoj predmet, Univerzitet, tako i na njihovog primaoca, profesorski kolegijum.

Drugi je slučaj s iskazima kao što je: Dajte univerzitetu sredstva - to su preskripcije. Ove mogu da budu modulirane kao nalozi, zapovesti, uputstva, preporuke, zahtevi, molbe, traženja, itd. Vidimo da je tu pošiljalac stavljen u položaj autoriteta u širem smislu reči (uključujući autoritet jednog grešnika nad bogom koji se predstavlja milostivim) to jest, on od primaoca očekuje izvršenje akcije o kojoj je reč. Ta dva poslednja položaja takođe podležu, u preskriptivnoj pragmatici, istovremenim, uzajamnim dejstvima. (fusnota: Jednu noviju analizu tih kategorija izvršio je Habermas u "Unbereitende Bemerkungen...", a prodiskutovao ih je J. Poulain, neved. članak.)

Drukčija su još dejstva pitanja, obećanja, literarnog opisa, naracije itd. Da ne dužimo. Kada Vitgenštajn (Wittgenstein) započevši proučavanje jezika od nule, usredsređuje pažnju na efekte diskursa, on razume vrste iskaza koje na taj način pronalazi, i od kojih smo neke upravo nabrojali, naziva jezičkim igrama. (fusnota: Investigations philosophiques, loc. cit., 32.) On tim terminom označava da svaku od tih raznik kategorija iskaza određuju odredljiva pravila koja specifikuju njihova svojstva i njihovu moguću upotrebu, upravo kao što se igra šaha definiše grupom pravila koja određuju svojstva figura, odnosno primeren način njihovog pomeranja.

Vredelo bi napomenuti tri stvari u vezi s jezičkim igrama. Prva je da njihova pravila ne poseduju sama u sebi svoju legitimaciju, nego da su ona predmet eksplicitnog ili neeksplicitnog ugovora između igrača (što međutim ne znači da ih oni izmišljaju). Druga je, da bez pravila nema ni igre, (fusnota: J. von Neumann i O. Morgenstern, Theory of Games and Economic Behavior, Princeton U. P., 1944, III izd., 1954; str. 49: "Igra se sastoji u pravilima koja je opisuju". Ta je formula strana Wittgensteinovom duhu jer se po njemu koncept igre ne može savladati jednom definicijom, budući da je i ona već jedna jezička igra.) da čak i najmanja izmena jednog pravila menja prirodu igre, i da jedan "potez" ili (str. 21) iskaz koji ne odgovara pravilima ne pripada igri koja je njima definisana. Treća napomena je upravo nagoveštena: svaki iskaz treba posmatrati kao "potez" u nekoj igri.

Ova nas poslednja napomena navodi da se složimo s prvim principom na kome je zasnovan ceo naš metod - a to je da govoriti znači boriti se, u smislu igrati, i da jezički postupci (fusnota: Termin potiče od J. H. Searlea: "Jezički činovi su minimalne osnovne jedinice lingvističke komunikacije". Mi ga stavljamo više pod okrilje agona - takmičenja, borbe - nego komunikacije.) pripadaju opštoj agonistici. (fusnota: Agonistika pripada u principu ontologiji Heraklita i dijalektici sofista, da i ne govorimo o prvim tragičarima. Aristotel joj posvećuje dobar deo svog razmišljanja o dijalektici u Topikama i Sofističkim osporavanjima...) To ne mora da znači da se igra radi pobede. Potez se može izvesti radi zadovoljstva u njegovom izmišljanju: šta se drugo krije u radu na uznemiravanju jezika koje čine žargoni i literatura? Stalno izmišljanje novih obrta, reči i smisla, na nivou govora, u stvari doprinosi da jezik evoluiše, i omogućuje velika zadovoljstva. Ali ni to zadovoljstvo svakako nije nezavisno od osećanja uspeha, otetog bar od protivnika, ali dostojnog, - od ustanovljenog jezika konotacije.

Ta ideja o jezičkoj agonistici ne treba da prikrije drugi princip, koji je njena dopuna i usmerava našu analizu: da se društvena veza koja se može posmatrati sastoji od jezičkih "poteza". Obrazlažući tu propoziciju ulazimo u suštinu našeg predmeta.


Žan-Fransoa Liotar, Postmoderno stanje,
Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1988, str. 18-21.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top