Модернизам означава “осавремењивање”. Модернизам као стална (перманентна) ревизија духовних вредности се по нашем мишљењу базира на лажним психолошким и еклесиолошким[1] постулатима. Сама реч модерн већ подразумева одређену концепцију, управо да је Црква организам који еволуира и развија се, у којем треба да одумире све старо и преживело, и да на смену њему долази ново и способно за живот. Ова теорија Цркве која еволуиора доводи до нарушавања самог појма Цркве као пуноће Откровења, и која је иста у сва историјска времена. Теорија еволуције изврће православну антропологију; она представља човека као биће које се историјски развија, које прераста претходне, у прошлости дате, религиозне чињенице и представе и којој су потребни нови дубљи појмови који одговарају његовом времену. Овде пак треба да еволуира само Откровење и будућност изгледа као могућност нових религиозних открића. Религија добија чудну сличност и аналогију са научним хипотезима које се у сразмери са скупљањем знања усавршавају и мењају, односно истина за модернисте постаје релативан, релативистички појам. Тада постаје нејасно: у какву Цркву ми верујемо – у Цркву садашњости или Цркву будућности? И шта представљају догме – свест Цркве или етапу у развоју људске мисли?

Нама изгледа да је модернизам последица бркања два аспекта, две сфере људске спознаје: духовне и душевне. Питања која се тичу живота и знања духа решавају се на нивоу душе; Откровење се доживљава кроз призму душевних представа; духовно изгледа оно што није надсветски прекрасно, већ земаљски лепо, не узвишено, већ оно што је у стању да изазива одушевљеност, не дубоко, већ сликовито. Очишћење душе не изгледа као победа ума и воље над страстима, већ као катарза драме, односно дубока и контрастна осећања. За то је потребан ефекат који за собом не повлачи спокој и мир душе, већ психичку узбуђеност и афективност.

Истински духовни живот је дубок, али једноставан. Модернизам је туђ овој простоти (иако и тамо може да постоји вештачка упрошћеност као један од стилова). Духовни живот није сложен и сликовит мозаик осећања, то нису таласи емоција, иако у неким случајевима, нарочито у преломним периодима човековог живота покајање може да има и емоционални карактер; духовни живот је по својој суштини тих и јасан, и ову тишину модернисти доживљавају као нешто беживотно. Међу њима је распрострањен израз “уснули Исток”: за њих је живот духа спољашња динамика, због тога модерниста на монаштво обично гледа као на духовни егоцентризам. Модернисти се позивају на речи Светог Писма: ево све ново творим (Откр. 21, 5) да би оправдали своју тежњу да Цркву претворе у полигон за испитивање нових усавршавања, открића и стваралачких идеја, које верујућем човеку изгледају или као дрскост незналица или као дечји несташлук. Све ново није у овом свету, већ у Духу Светом, у доживљавању благодати од стране људске душе. Овде, на земљи је све старо: стара истина и старе заблуде.

Модернизму је туђа идеја саборности. Црквени символи обједињују хришћане у једном духовном знању, у једном језику Цркве. Модернисти замењују знаковни систем, односно у језик Цркве покушавају да уведу своје личне жаргоне. У овом смислу модернизам представља поделу и центрипеталну појаву. Модернисти не знају или не схватају да се символи за разлику од других средстава људског изражајног језика не сачињавају већ постоје као датост у човековом мишљењу – микрокосмоса у макрокосмосу. Символ је сведочанство да је видљиви свет у односу на невидљиви неко обличје, као творевина јединственог начела. Модернисти замењују символе метафорама, амблемима, поетским алегоријама и тако даље, које су сами сачинили или преузели из душевне области – књижевности, уметности, философије, науке. Они говоре да је древни језик савременицима неразумљив и да треба наћи друга, доступнија средства изражавања. Овде постоји профанација: тајна ће увек остати несхватљива, ма каквим вербалним интерпретацијама да се подвргава. Тајна се не открива на нивоу речничке семантике, она се открива у сразмери са духовном припремљеношћу човека. Форма је везана за садржај; само Откровење рађа форму; са променом форме мења се и садржај. Рационализам у религији је жеља да се уништи феномен вере као унутрашњих духовних могућности, да се ум (нус) замени разумом (рацио) који жели да узурпира место духа; ограничено жели да одреди безгранично. Овде обично долази до замене религије као тајанственог општења духа са Божанством философијом и грубом морализацијом. Обред и ритуал Цркве су засићени символичким и духовним садржајем; у њих треба да се укључи душа, тада она добија мистичку информацију: не рационална знања, већ очишћење и духовну снагу. Обред и ритуал због своје дубине не могу бити схваћени и исцрпљени кроз речи. Кад би обред чак и могао бити расклопљен и описан са историјске, лингвистичке и психолошлке стране свеједно би његова суштина голом разуму остала несхватљива. Обред се може упоредити са речним коритом, а благодат, која се сједињује са душом човека и чини је новом тварју – са њеним током.

Овде постоји још један облик модернизма – то је лажни мистицизам. Човек осећа да је медијум непознатих сила које он доживљава као појаву анђела или “изливање” Духа Светог. Овакав модернизам не поприма форме театралности, која трага за ефектима и грубог рационализма, који жели да стави Божанствене истине испод људског разума, већ окултизма. Ови модернисти желе да “продубе” мистику Цркве, а уствари потурају уместо ње демонизам. Као илустрација овога могу да послуже “иконе” које су насликали Врубељ и Дали, из којих је души верујућег човека очигледно да цури метафизичка тама. Модернисти говоре да треба ићи за временом како би то људима било схватљиво. Али ми знамо куда иде човечнство и куда иде време. Црква мора да сачува своје вечне вредности од ентропије времена, односно да се уздигне изнад њега. Наивно је мислити да ћемо ако се тајна претвори у аксиому, а мистика у философију моћи да начинимо религиозним макар једног човека. Хришћанству душу привлачи благодат Божија и душа осећа хришћанство не као кодекс понашања или збир рационализиране теологије која жели да докаже да је постојање Бога очигледно као што је два пута два четири, већ као тајну, коју треба тражити, бранити и чувати.

Постоји још једна врста модерниста, о којима чак не бих желео ни да говорим; то су модернисти-прагматичари; њих занима број верника који долазе у храм – аритметички број ради којег су они спремни да претворе Цркву у концертну дворану, политичку трибину или спиритистички кружок, односно да раде по свим укусима само да брод буде пун путника, а свеједно им је куда тај брод плови.

Христос је рекао: И сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн. 18, 37). У Цркву људе доводи овај глас истине који они чују у свом срцу. Модернизам се обично наоружава појмовима и представама светске културе и цивилизације, односно уподобљава Цркву свету, који по речима Светог Писма у злу лежи (1 Јн. 5, 19).

У последње време је као раскошно “цвеће зла” процветала још једна грана модернизма – религиозна еклектика[2].

Модернисти овог правца не говоре директно да су учитељи Цркве; напротив они сматрају да су само ученици, али не ученици Православља, већ свих религија и философских система.
Они сматрају да се може и да треба узимати најбоље из других религија и да тиме треба обогаћивати Цркву. Ови људи, који су боравили у инославним и иноверним заједницама горе од жеље да убаце у Православље оно што импонује њиховим осећањима и запањује њихову машту. Они тврде да се у овим обредима и ритуалима такође искристалисало духовно искуство столећа и да се и у њима садржи дубоки смисао. Они Православну Цркву не доживљавају као жив организам где насилно убачено инородно тело изазива рану које ће затим живо тело или одбацити или ће оно остати у њему угњетавајући га и заражавајући га. Ми се слажемо да је у ритуалима и обредима ових заједница уграђен огроман број информација и одсликано њихово духовно искуство. Али каква је природа овог искуства? Пророци су открили да су “богови пагана – демони”, Апостоли заповедили: да се не пије из демонске чаше. Православна Црква се управо због тога и назива православном што је у њој сачувана чистота догматских информација и благодатног духовног искуства.

Ови модернисти обично протествују ако се пореде са теозофима; они говоре да верују у јединствену Цркву као пуноћу истине, али признавајући делимичност истине код других религија они сматрају да је могуће да се њихова достигнућа позајме макар што се тиче форме. Њима се свиђа екстатика код педесетиника, муслимански намаз, позоришне представе хиндуиста, које подсећају на мистерије, окултна символика розенкројцера, улични маршеви “Армије спаса” и тако даље. Они сматрају да је неразумно занемаривати тако богат арсенал средстава утицаја; међутим, овакве позајмице нису безопасна козметика, оне крију опасност: стварање канала кроз које ће духовна лаж продирати, као да цури у Цркву.

У Библији је описан случај из живота пророка Јелисеја. Град Самарија је био окружен сиријском војском, у њему је почела глад, становници су почели да скупљају траву како би од ње спремили себи храну. Један човек је поред градских зидина видео непознату егзотичну биљку, налик на бршљен, свидело му се како она изгледа, те је ишчупа и заједно са другим травама баци у котао. Када су се траве скувале они осетише бол: храна се претворила у отров. “Човјече Божји, смрт је у котлу,” викали су они пророку преклињући га за помоћ. Једна непозната биљка је отровала сву храну (4 Царств. 4, 40).

Неки сматрају да су догме вечне, а да се обреди могу мењати; међутим, Библија нам говори нешто друго. Мојсије на Синају није добио само Откровење у облику закона и догматске веронауке – њему је било откривено обличје скиније – старозаветне Цркве, дат му је план скиније и чак су наведени материјали за њу и сви предмети који се тичу богослужења. Као што је Стари Завет био откривен у Новом Завету тако су символи старозаветног храма у свом пророчанском значењу мистички откривени и добили су виши садржај у новозаветној Цркви.

На извору православног богослужења такође стоји Откровење. По предању чин Литургије је Сам Христос дао апостолу Јакову, првом епископу Јерусалимском, а даљи облици Литургије су представљали скраћивање овог чина, такође по откровењу Божијем. Човеково стваралаштво се базира на његовом емотивном доживљају или снази разумских моделирања, а религиозне реалије припадају другом – духовном свету.

Завршавамо оним од чега смо почели: модернисти на основу душевних осећања, понекад поетских и ватрених, али не очишћених од страстности и афективности желе да оцене свет духовних појава. Ово је исто као кад би човек посредством пипања покушавао да ухвати људску мисао. Уместо духовног света они стварају свој сопствени фантастичан свет, свет илузија, а то значи лажи. Са духовним светом се може доћи у додир само путем покајања и борбе са страстима, путем православне мистике. И онај ко угледа макар нејасне обрисе овог света стаје у запањености пред његовом лепотом.






[1] еклесиологија грч. – проучавање повијести и организације цркве;
[2] еклектицизам грч. (eklégo – бирам, вадим) 1. непостојање јединства, цјеловитости и досљедности у теоријама; беспринципијелно спајање различитих неспојивих назора (нпр. материјализма с идеализмом); 2. у обичном говору – површност и несамосталност;

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top