Уколико биолошки опстанак поставимо као императив, то онда значи да смо спремни на све само да би смо опстали биолошки. Дакле, спремни смо да прихватимо и духовни нестанак само да би обезбједили фактичко физичко присуство. А то значи ни мање ни више него да смо спремни да нестанемо као људи како би смо опстали као не-људи. А мјера човјештва одувјек је био ζον а не βiοs. Захваљујући интенционалној структури свијести модерне епохе која је себе настојала самоеротично опредметити као почетак, појам ζον πολιτικόν је у духу преводиоца (Модерне) а не у духу превођеног (Антике) погрешно разумљен као политичка животиња, одакле се етаблирало и модерно схватање човјека као animal racionale. Напосљетку, мислећи у духу епохе коју настоји превазићи и Агамбен погрешно разумијева опозицију zoē-bios.[1] Наиме према Агамбену, упркос томе што и сам одмах на почетку увиђа значењска неслагања своје са Аристотеловом дистинкцијом појмова ζον и βiοs, јер Аристотел говори о Богу као zoē (Метафизика, 1072б, 28); Агамбен zoē дефинише као једноставни природни живот, једноставну чињеницу природног живота заједничку свим живим бићима (животињама, људима, боговима) која припада сфери приватног живота (οίκος)[2], док βiοs одређује као квалификован живот, политички одређен начин живота својствен појединцима или групи (πόλις).[3] Напосљетку, Агамбен поново увиђа неслагање са Аристотелом: „It is true that in a famous passage of the same work, Aristotle defines man as a politikon zōon (Politics,1253a, 4).“[4] Прво ограничење модернистичког разумијевања Антике произилази из заборава искуства заједнице (πόλις) као саборног јединства прединтенционалне умности.[5] Овај заборав природног стања посљедица је протестантске (и дијелом римокатоличке) редукције искуства да заједница претходи идеји друштва, односно да заједница у својој суштини представља предмодерну а то значи и културну као метаполитичку појаву. Друго ограничење модернистичког разумијевања Антике произилази из римокатоличког и протестантског заборава да услов истине/стварности није методолошки изнуђена истовјетност изражавања (језик), него литургијски условљено заједничко искуство екстазе (заједница).[6] Цјелокупна аналитичка филозофија језика (херменеутичка реконструкција истике из језика) као методика и топика истине Модерне, није ништа друго него секуларизована католично-протестантска (материјалистичка) теорија сазнања која, полазећи од заборава да је ријеч порука а заједница истина, пред-поставља да се истина материјализује у језику, односно да језик није израз истине него да се поистовјећује са онтолошким предусловом истине који претходи истини коју изражава и постаје носилац истине (Пападопулос). Отуда, искуство Модерне јесте нскуство стратешке редукције стварности на језичка правила. Такође отуда, модерно искуство постаје стратешка редукција искуства стварности на искуство успостављено језичким правилима. Због тога, унутар структуре свијести модерне епохе, онтолошко искуствовање Антике постаје могуће само у језику и то као језички опосредовано искуствовање језичког догађања Антике. На тај начин, полазећи од погрешног разумијевања појма πόλις као града државе, разумијевања које је индуковано властитом политичком структуром самобитности која унапријед рачуна са политичком концепцијом друштвености као јединим могућим обликом друштвености; унутар модерне слике свијета етаблирано је погрешно  разумијевање појмова  ζον и βiοs. Да ли је сувисло сумњати да је Аристотел познавао властити језик на коме је писао? Да је приликом одређења мјере човјештва (ζον πολιτικόν) заиста и мислио на животињу, Аристотел би вјероватно и писао βiοs πολιτικόν а не ζον πολιτικόν.[7] Наиме ζον πολιτικόν значи личност, биће заједнице, биће полиса, логосно (λόγος), саборно (λέγειν) или литургијско (божанско) биће. Насупрот, βiοs означава фактично физичко присуство. Отуда је ζον егзистенција  - свијест о претхођењу  другог, свијест о томе да аутогноза одводи етици а ова политици чије истовремено сапостојање јесте биће полиса. Отуда је ζον ан-архија – свијест да је првост другог отуда што он претходи чину самоконституције моје свијести. Такође отуда ζον је суверен а βiοs несуверен јер појам политичког није нешто што је атрибут живог бића већ посебна разлика која одређује род ζον а то је интерсубјективна Ми-свијест утемељена у  литургијском односу гостопримства. Отуда, πόλις није политичка већ метаполитичка (културна) чињеница – то није град-држава већ античка парадигма свијета (екстатични и аутархични логос заједничарења).

У директној вези са погрешним разумијевањем појмова ζον и βiοs налази се и погрешно разумијевање појмова  θνος и Δμος. То је и логично јер заједнички именитељ ових појмова јесте појам заједнице. Етнос означава повијесну (генеричку) суштину заједнице а демос њен политичко-територијални израз. Западна редукција појма нације и отуда појма националне државе произилази из заборава етноса као повијесног субјекта чиме је сама идеја нације редукована на грађанско-територијалну димензију.[8] Отуда, није улазак zoē у сферу πόλις –а конститутиван догађај Модерне са којим почиње политизација голог живота, већ је тај догађај деонтологизација πόλις –а и ζον-а.[9] Деонтологизација πόλις-а настаје таквим социјално-дискурзивним конструисањем у коме се суштина πόλις-а више неће појављивати у изворном културном облику као античка парадигма свијета већ у модерном политичком облику као територијално-грађанска резидуа моћи државе. Деонтологизација ζον-а настаје његовом социјално-дискурзивном редукцијом на βiοs -  на идеју грађанина (правно формализован egо cogitо) коју је дух модерне епохе постулирао као универзалну мјеру човјештва. Оног тренутка када је политика постала осамостаљена у односу на етику и аутогностику у том тренутку је и ζον постао βiοs.








[1] Agamben, G., Homo sacer. Sovereign Power and Bare Life, Stanford University Press Stanford California 1998, p. 9.
[2] Politics, 1252a, 26-35
[3] Овдје је потребно нагласити да Агамбен појам οίκος погрешно разумијева као приватни простор. Заправо појам οίκος треба разумијевати у значењу „свијет живота“ (lebenswelt) из чега је касније и етаблиран појам екологије као животног простора (lebensraum).
[4] Agamben, G., Homo sacer. Sovereign Power and Bare Life, Stanford University Press Stanford California 1998, p. 9.
[5] Копривица, Ч., Поријекло народа и питање суштине заједнице, Зборник радова Саборност и демократија, Удружење Српско-Руски мост, Бања Лука, 2013, стр. 26.
[6] Опширније видјети: Пападопулос, С., Теологија и језик, Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Београд, 1998.
[7] Политика, 1253а, 4.
[8] Видјети: Суботић, М., На други поглед. Прилог студијама национализма, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2007, стр. 65 и даље.
[9] Погледати детаљније: Кривак, М., Биополитика, Антибарбарус, Загреб, 2007, стр. 190.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top