Да би се правилно разумјела природа садашње кризе, морамо спровести кратку анализу ситуације. Предлажем три нивоа анализе:

  • Идеолошки
  • Економски
  • Геополитички


Либерална идеологија је извор проблема

Идеолошки посматрано, проблем је либерализам, који представља идеологију наметнуту Европи и остатку човечанства од стране англосаксонског света. Либерализам само потврђује индивидуални идентитет супростављајући се било каквој врсти  колективног или органског идентитета. Тако либерализам, корак по корак, искључује религију, нацију и родни идентитет у циљу успостављања појединца негативно ослобођеног од било каквог органског јединства. Родни идентитет представља основни политички проблем, јер либерали инсистирају на изборној природи рода. Они фанатично промовишу став да је род појединчев избор. (Прије тога, они су подржавали концепт религије и националности као питања индивидуалног избора.) Друга пресудна тачка је имиграција. Либерализам одбија да призна вјерске или културне идентитете, као и родни идентитет. Имигранти се не сматрају носиоцима различитих идентитета, али само као атомизирани појединци као и сви остали који насељавају либерална друштва Запада. Дакле, либерализам уништава све облике колективног идентитета. Поред тога либерализам уништава европски идентитет (помоћу тзв "теорије толеранције" и "теорије људских права"). Заједно са планским уништавањем сексуалног идентитета, либерализам убрзава и крај органског друштва. Крај Европе је осигуран самом чињеницом да је Европа прихватила либерализам као своју сопствену мејнстрим идеологију. Последњи корак у развоју либерализма биће негација нашег колективног људског идентитета. Дакле, добродошли у транс-хуманизам! То је либерална агенда за сутра. Либерализам је идеологија нихилиста. Она инсистира на негативној слободи од било које врсте колективног идентитета, али никада не сугерише нешто позитивно. У прошлости, док се такмичио са тоталитарним идеологијама - то јест, са комунизмом и фашизмом - либерализам је био конкретна и атрактивна филозофија управо зато што је негирао конкретну природу тоталитаризма. Истовремено, тоталитаризам се промовише као боља алтернатива либерализму. Али када су различити тоталитаризми на крају поражени (политички, војно и идеолошки 1945. и 1991), нихилистичка природа либерализма је изашла на видјело. Отуда либерализам може само да негира, он не може да афирмише било шта. То није идеологија позитивне слободе (односно "слободе за" нешто), то је идеологија негативне слободе (односно "слободе од"). У прошлости, ова природа либерализма била је маскирана (његовим супростављањем комунизму и фашизму). Али данас, након слома ових тоталитарних идеологија, нема сумње да се либерализам самоиспоставља као још једна нова тоталитарна идеологија. На пример, данас нико нема слободу да буде не-либералан. Мора се бити либералан. Заиста, неко може изабрати да буде либерал у лијево, десно или центар; у неким случајевима се чак може бити либерал у далеком лијевом или крајњем десном смислу. Ипак, увијек мора да се буде либерал неке врсте. Ако се процјени да сте нелиберално либерални, ви сте професионално и друштвено поражени – обиљежени као екстремиста, терориста, итд. Либерали могу толерисати, али они само могу да толеришу "толерантне" људе. Ако нисте "толерантни" (у либералном смислу), сами сте неподношљиви. Дакле, како се можемо противити либерализму?

У двадесетом веку постојале су две опције: комунизам (социјализам) и фашизам. Обе алтернативе либерализму су поражене историјски - политички, филозофски, војно, економски. Оне сада постоје као симулакруми. То значи да су алтернативе либерализму или хипер-маргиналне (постојеће али на маргинама друштва) или изманипулисане (интегрисане и укључене) у либерални поредак: отуда је могућ либеро-комунизам (пост-модернистичког типа), који обухвата анархисте и троцкисте. Затим, на другој страни, постоје либеро-фашисти који служе либерале промовишући свој циљ (фашизам) управо онако како се исламски фундаменталисти користе као оружје страха - средство сталног дезинформисања у циљу очувања  хипер-либералних САД. Отуда је моје увјерење да се у супротстављању либерализму не смијемо руководити претходним политичким теоријама - првом, другом и трећом политичком теоријом (либерализмом, марксизмом и фашизмом), већ се морамо окренути Четвртој политичкој теорији у настајању. Ја сам развио ову идеју у мојој књизи Четврта политичка теорија, преведеној на многе језике. Тако сам у више наврата истакао велику потребу за борбом против либерализма кроз одбијање (да му се опонира из позиција прве, друге или треће политичке теорије) и деконструкцију у цјелини. Истовремено, морамо да урадимо то не у име "класе" (као у марксизму), нити у име "нације" или "расе" (као у фашизму), него у име органског јединства Људи, социјалне правде и истинске демократије. Либерали тумаче демократију као поредак у коме мањина  управља колективном вољом већине. Ми, као заговорници Четврте политичке теорије, морамо да вратимо изворно значење термину демократија, а то је  ништа мање него правило органске већине; већине која дијели заједнички идентитет - односно, владавина народа, као јединственог историјског и културног колектива.


Финансијски капитализам је катастрофа

Економски посматрано, проблем почива у финансијском капитализму који претендује да превазиђе реални сектор индустрије (и производње) у корист финансијских тржишта, технологије и тзв "услуга" индустријама. Такав капитализам је потпуно монополистички: он фокусира своју пажњу на стварање финансијских мехурића који су предодређени да коче умјесто да развијају солидну економску инфраструктуру. Таква економија се заснива на лажним финансијским спекулацијама (типа Џорџа Сороша) и његује илузију бесконачног раста. Ово је међутим у супротности са стварношћу. Средња класа више не расте. Раст финансијских тржишта не одговара расту реалног економског сектора (производњи, индустрији, итд). Усмјеравање све пажње ка финансијским институцијама и промовисање спољњих инвестиција као покретачке снаге индустрија у земљама Трећег свијета је најсигурнији начин пропасти. Другим ријечима, глобализација неизбјежно води у катастрофу. Иако су већ прошли први таласи кризе, нови таласи ће ускоро наступити. Економски колапс јужних европских земаља - као што су Грчка и, у блиској будућности, Италија и Шпанија -  само је видљиви врх огромне катастрофе која се назире на хоризонту. Европско јединство заснива се на потпуном прихватању финансијске капиталистичке логистике. Само Њемачка се тренутно бори како би одржала своју економију у вези са индустријском реалношћу. На тај начин Њемачка још увијек одбија да се прикључи каравану смрти. Ово неприхватање Њемачке да економски посрне је примарни узрок старе антигерманске хистерије која се тренутно манифестује у Европи и САД. Ипак, њемачка привреда је можда последња права Западна економија; економије осталих западних држава су већ виртуелне економије. Зато морамо да реконструишемо Европу на алтернативним економским основама. Бесконачни раст је само либерална илузија. Пад средње класе је тешка реалност. Једини излаз из кризе представља цјеловита реформа економија заснованих на митовима финансијског капитализма.


Атлантизам није у реду

Геополитички посматрано, Европа данас представља атлантистички ентитет. Геополитичка теорија британског геополитичара Мекиндера полази од постојања двају врста цивилизација - цивилизације мора (Морска моћ) и цивилизације копна (Копнена моћ). Ове цивилизације су изграђене на супротним системима вриједности. Цивилизација мора је чисто меркантилна, модернистичка и материјалистичка цивилизација. Цивилизације копна је традиционална, духовна и херојска цивилизација. Такав дуализам одговара уопредном концепту Вернера Зомбарта - Трговац и Херој.[2] Модерно европско друштво у потпуности је интегрисано у цивилизацију мора која се манифестује у стратешкој хегемонији Америке преко НАТО савеза. Ова ситуација спречава Европу да постане независан геополитички субјект – она изопачује геополитичку природу Европе као континенталног ентитета. Дакле, постоји потреба да се промени status quo и да се обнови органска стратегија копна на основу стварног европског суверенитета. Умјесто атлантизма, Европа мора да постане стратешка континентална сила. Ако сумирамо следеће тачке можемо логично да закључимо гдје смо у Европско-руским односима. Модерна Русија је:

  • релативно непријатељски расположена према либерализму (више традиционалистичка и склона конзервативизму),
  • економски покушава да се ослободи диктатуре Свјетске банке и ММФ-а,
  • геополитички континентална и антиатлантистичка.

Ове тачке наглашавају стварност зашто што је Русија тренутно под нападом - у Украјини, у Москви, свуда. Недавно убиство либералног Бориса Немецова је ноторна провокација која служи само за демонизирање Русије у очима Запада. Либерали, глобални финансијски олигарси и атлантистичари (САД и финансијске елите), стално провоцирају непријатељство између Русије и Европе. Заиста, они непрестано настоје да одрже свој крхки униполарни поредак кроз промовисање етничких конфликата на глобалном нивоу (divide et impera). Рат у Украјини је први корак у низу будућих етничких сукоба на европском тлу. Глобалне либералне елите планирају етничке ратове, не само у Украјини или Русији, већ и у Њемачкој, Француској, Источној Европи и другдје. И тако, либерално царство грчевито покушава да спасе своју крхку хегемонију дјелећи нас. Морамо да се одупремо овој Империји Зла (цивилизацији мора, прим. прев.) у циљу изградње боље Европе, истинске и европске Европе. У таквој ситуацији, Русија је природни геополитички пријатељ Европи а САД су је непријатељ. Због тога морамо радити на развоју руско-европског савеза - не зато што Европљани воле Русе или Руси воле Европљане. Него зато што морамо да дјелујемо саборно како би међусобно сачували једни друге од непосредне опасности која нас све угрожава.


Превод Немања Ђукић




[1] Alexsander Dugin, What is wrong with Europe, Katehon. Geopolitics and Tradition, ISSN 2412-8570, Moscow, Russia, 2015, p.5
[2] Стереотипни контраст између Енглеза и Њемаца из Зобмартове књиге „Патриотске рефлексије“ из 1915. Поред наведених појмова а у функцији изградње њемачког патриотизма, Зомбарт користи и појмове „продавач“ и „ратник“ како би „прецизније“ осликао разлику између британског и њемачког менталитета. Ове дистинкције код Зомбарта су, према Дугину, еквивалентне Мекиндеровој дистинкцији море-копно. Прим. прев.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top