Одавно ништа нисмо чули о Србији. Али Србија је наш бол. Одважна непоколебљива православна земља. Зачаран до смрти, огољен мукама и поносу словенски народ који није обарао главу ни пред отоманским господарима, ни пред америчким Новим светским поретком. За нас је пример и у нечему прекор. Срби су једини народ који истински воли Русе. И све памти, и све прашта.
Историја Срба – то је историја величанствености и трагедије. Косово поље је за Србе символ краја Трећег Рима, српског Рима. Јер се у извесном тренутку у XV веку чинило да ће управо српски владари преузети на себе мисију Византијске империје на заласку. Али другачија искушења задесила су велики народ. Срби су столећима били принуђени да се за своју православну самосвојност боре у ропству. И учинили су то – по цену невероватних страдања, читавих океана проливене словенске крви, мучеништвом и одважношћу.
Крајем ХХ века поново се на Србе обрушио нови бич – Запад. Зарад Новог светског поретка Југославија је раскомадана и растргнута. Тако су Вашингтон и Европска унија давали знак шта у случају непокорности чека другу словенску православну Државу – Русију – ако покуша да преузме наследство Трећег Рима. И Срби су примили тај удар на себе. Чекали су помоћ од Москве. Тог пута помоћ није стигла. И платили су – поново, по ко зна који пут у историји! – пуну цену за своју веру, своју постојаност и своју слободу. Југославија се урушила. Српски народ је постао подељени народ. Победници нису просто казнили Србе, они су их понизили. Њихове вође доспеле су иза решетака. Њихови јунаци цинично су ухваћени и осуђени. Њихове земље сурово су отргнуте и бачене под ноге ситним завидљивцима и непријатељима. И све то уз прећутни пристанак Москве, која се од 1990-их година обрела у сличном положају, али – за разлику од Србије – није у потпуности изгубила потенцијал моћи. Испоставило се да је Русија исувише велика за то.
Срби су покушавали да пружају отпор у било којим условима и после бомбардовања Београда од стране авијације НАТО-а. И после отимања Косова. Ишли су до краја. Али, најзад је њихова воља била поткопана. На чело земље дошли су лидери који су клонули, сматрајући да је даљи отпор бесмислен.
Управо зато у последње време и не чујемо ништа из Србије. Јер нас је срамота. Србе – због себе, Русе – због себе. Срби су прекинули отпор. Ми их нисмо подржали. И ако имамо савести, тешко нам је да једни друге погледамо у очи. Обарамо поглед у под. Милошевић је убијен. Шешељ је у затвору. Караџић – исто тамо. А последње политичке странке верне српској идеји, Трећем српском Риму, на последњим изборима нису успеле чак ни да уђу у скупштину. Готово?

Милорад Додик: личност дубинске Србије

Није готово. Они који познају историју великог српског народа схватају да са њим никада неће бити „готово“. Он прима страшне ударце судбине, али сваки пут поново устаје. Срби су и у томе слични нама. Ми стижемо до последње црте, чак залазимо иза ње, али се потом опет враћамо у историјски битак – после пораза, револуција, Смутних времена. Тако дишу словенске груди – удах / издах. На издаху уздрхти свет.
Срби су живи, али тај историјски живот више не тече у самој Србији као Држави, већ у дубинској Србији, у исконској Србији, у „тајној Србији“, у оној „огњеној Србији“, Светој невести, о којој је дирљиво писао српски песник и сликар Милић од Мачве. Истинска Србија сада зри у Косовској Митровици, у Републици Српској. И управо одатле – из дубине светог народа – треба да стигне препород, враћање Срба у историју.
У Републици Српској су 12. октобра избори. Највероватније ће опет победити садашњи председник РС – изузетно популарни Милорад Додик. Додик је опрезан и танан политичар. Али читав његов животни пут био је везан за једно: за борбу за очување јединства српског народа и за одбрану Срба у Републици Српској, која се супротно вољи њеног становништва обрела у саставу Босне и Херцеговине. Упоредо с депортацијом Срба из Српске Крајине, предате Хрватској, с откидањем Косова, то потчињавање огромног српског мноштва њима ненаклоњеним муслиманима-Бошњацима (уз подршку хрватског становништва Босне и Херцеговине) било је један од елемената садистичког кажњавања Срба за њихово слободољубље и непокорност Западу. Притом је Додик у борби за српски народ кренуо својим сопственим путем. Пристао је на неке захтеве Запада, ограничивши српски национализам, али само зато да би усредсредио снагу, изградио „Републику Српску“ и створио делотворну инфраструктуру, неопходну за коначно стицање независности.
Циљ свих Срба је васпостављање јединства. И најозбиљнији покретач тог процеса је управо Бања Лука, престоница Републике Српске. Та политичка творевина је јединствена: успела је да одбрани своју независност од бошњачког национализма Сарајева, подржаног од Запада; да сачува српску социјалну структуру, културу, школство, управу, веру. Притом „Република Српска“ у време Милорада Додика није ишла путем саме Србије која последњих година све више (макар и принудно) игра како Запад свира. Управо је у Републици Српској сачувано критично етносоцијално језгро правих Срба, несломљених, неклонулих, који нису издали своју веру, себе саме. Управо зато управо тамо, као и у Косовској Митровици, Срби и даље ватрено воле Русију, верују у њу и у себе саме (јер је „Срба и Руса двеста милиона“, што зна сваки истински Србин). Те зато, ако ускоро поново чујемо нешто о Србији, биће то управо из Бања Луке, из Републике Српске, од Милорада Додика.
И управо зато избори 12. октобра изазивају такав немир на Западу. Други председнички мандат најјачег српског политичара може да постане прекретница. Његова популарност знатно је порасла, његова снага ојачала. Он чека изборе како би почео да делује. И наравно да Запад на то неће гледати доброћудно. И он се спрема, и све НВО, у првом реду мреже Џорџа Сороша, главног спонзора „обојених атлантистичких револуција“, доведене су у пуну бојеву готовост. Али ни родољубиве снаге не дремају. По једној верзији, у Бања Луци су виђене неке препознатљиве личности из редова кримских „љубазних људи“, представника истих оних „двеста милиона – Срба и Руса“.

Наша противофанзива на Балкану

Шта можемо да очекујемо од Милорада Додика? Много тога. Тешко је веродостојно рећи да ли су те теме разматране на његовом недавном састанку са Председником Владимиром Путином или не. У целини пак геополитика ионако указује на план деловања. У садашњој заоштреној фази сучељавања руско-православног пола са Западом, и поготово у светлу украјинске драме и очајничке битке за Новорусију, било би логично извести узвратни удар на Балкану. Република Српска зазима средишње место у стратешкој архитектури Балкана. Ако почне тамо, покренуће се сви процеси у региону.
Прво што се може очекивати: одржавање референдума о независности Републике Српске и њеном изласку из састава Босне и Херцеговине. То јест, Кримски сценарио. Етнички и културно та територија је чисто српска и православна; границе општина чврсто су успостављене још у време ратних дејстава током 1990-их. Ничија права неће страдати. А ако Срби не желе да се потчине босанском национализму, који у последње време јако подсећа на кијевско неонацистичко расположење, онда имају пуно право на то. Јасно је да Запад за све има двојна мерила: ако су нацисти прозападни, онда су то „добри момци“, а ако су родољуби за Православље и / или за Русију, онда се приказују као „екстремисти“, „радикални елементи“ итд. То смо видели и у исламском свету, и у бившој Украјини, и то је, авај, постало опште место неоколонијализма Запада. Дакле, референдум.
Друго: почетак процеса поновног уједињења са Србијом. То може радикално да промени читаву политику у самој Србији. Видевши такав одлучан корак у родољубивом смеру, грађани Србије ће се осоколити. После толиких пораза, драма, губитака и штета, то ће постати предзнак нове зоре. Срби сасвим могу да се поново осоколе, а то ће имати за последицу наглу промену читаве српске политике. Родољубиво антизападно крило српског друштва нагло ће ојачати.
У таквим приликама другачије ће се развијати односи и са Русијом. Москва је после Крима изгубила последње илузије у погледу Запада, и њена одлучност да гради своју сопствену политику вишеструко је порасла. Стога ће зближавање са Србијом која улази у нови круг своје историје овог пута бити јединствена шанса за Русију да ојача свој положај у Европи. Сасвим закономерно може се појавити питање размештања руских војних база на територији Србије и / или Републике Српске. Американци су успоставили непосредну контролу над преосталим територијама бивше Украјине, те Русији не преостаје ништа друго до да изведе Балкански продор. То су не једном предлагали родољубиви владари Србије, али тада управо Москва није желела заоштравање односа са Западом. Сада се све променило. Али садашњи Београд је, са своје стране, исувише увучен у Европску унију. За синхронизовање ставова Москве / Београда потребан је додатни чинилац. Тај чинилац је Милорад Додик.
А ако се и то оствари, покренуће се читава Источна Европа, где живи много православних народа. Добро се учврстивши на Балкану, Русија ће заједно са Србима моћи да створи пол православних земаља Европе, коме се у одређеним околностима могу придружити и Румуни, и Бугари, и Македонци, и Грци. То би могао да буде асиметричан одговор на сложене прилике у Новорусији. И логичан развој линије назначене (премда потом унеколико успорене) у Руском пролећу.
Ко зна, можда „љубазни људи“ у Бања Луци имају управо такву мисију? И можда је Милорад Додик данас главна фигура у противофанзиви словенског православног света?
Срби су велик, срчан и несаломљив народ. Од њих се може свашта очекивати. То је аксиом. Они су наши најпоузданији пријатељи на Балкану. Тако да ћемо највероватније ускоро поново чути нешто ново из Србије. Дај Боже да Милорад Додик победи. Ако га је уистину судбина обележила, сви ћемо то убрзо сазнати. И можда ће Руси и Срби престати да обарају поглед при сусрету и у истом пориву се вратити у нашу заједничку историју као пријатељи, као саборци, као браћа по крви, као јединствени православни словенски народ.
Превела Сава Росић
Извор:
 http://evrazia.org/article/2583


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top