90-tih godina 19. veka i u prvoj deceniji 20. veka Nemačka je zapala u sta­nje etičke i moralne krize. Tom sve snažnijem osećaju klonulosti i dezorijentisa­nosti na području moralnosti doprineli su mnogi faktori. Tokom 19. veka, inte­lek­tualni život u Nemačkoj (i Evropi) postajao je sve više sekularizovan, čemu je u mnogome doprineo darvinizam. Iako su filozofi iz doba prosvetiteljstva 18. veka, koji su kritikovali sveštenstvo, generalno zadržali ona osnovna načela judeo-hrišćanske etike, mnoge intelektualce 19. veka tradicionalna moralnost više nije zadovoljavala. Ničeovo odbacivanje hrišćanske moralnosti bilo je veoma značajno za mnoge mlade mislioce s početka 20. veka. Uspon istoricizma u 19. veku naveo je mnoge vodeće intelektualce u Evropi da odbace nepromenljivost morala.1 Međutim, iako su mnogi intelektualci insistirali na ozbiljnoj reformi moralnosti, malo njih je želelo da u potpunosti odbaci moralnost. Umesto toga, oni su tražili neku sekularnu zamenu za judeo-hrišćansku etiku. Darvinizam će igrati značajnu ulogu u ovoj potrazi za sekularnom etikom i moralnošću, naročito među naučnom i lekarskom elitom.

      Još jedan faktor koji je doprineo ovom osećaju zbrke i dezorijentisanosti bio je proces urbanizacije, koji je mnoge novopridošle stanovnike gradova naveo da odbace tradicionalnu religiju i etiku. Poznati francuski sociolog Emil Durkhajm (Emile Durkheim) smislio je izraz “anomija” u pokušaju da opiše ovaj sve snažniji osećaj nemira među stanovnicima gradova. Nemački sociolog Ferdinand Toniz (Ferdinand Tönnies) analizirao je isti fenomen, primećujući da umesto tradicionalnih društvenih veza u zajednicama (Gemeinschaft) sada imamo više bezlično urbano društvo (Gesellschaft). Procvat kriminala i prostitucije u gradovima izazvao je zabrinutost zbog sveopšteg kršenja moralnih principa.

      Nemačko društvo za etičku kulturu, osnovano u oktobru 1892, predstav­ljalo je prvi pokušaj organizovanja sekularne etike u Nemačkoj. Podsticaj za osnivanje ovog društva potekao je od Feliksa Adlera, jednog američkog profesora koji je već bio organizovao jedno slično društvo u SAD. Godine 1892, on je posetio Berlin i podstakao svoje kolege u Nemačkoj da osnuju organizaciju koja bi propagirala raskid između etike i religije. Bilo je pravo vreme za takav poduhvat, budući da je 1892. godine Pruska donela novi zakon o školama koji je pokušao da nametne ortodoksnu veru, izazivajući time gnev sekularnih intelektualaca. To novo Društvo je moglo da iskoristi ovo nezadovoljstvo, pridobivši veoma brzo 2.000 članova i osnovavši lokalna društva u mnogim nemačkim gradovima tokom prvih nekoliko meseci svog postojanja.

      To Društvo za etičku kulturu nije bilo otvoreno darvinističko, tako da se nije moglo smatrati organizacijom koja promoviše evolucionu etiku. Njegovi članovi su zaista odbijali da podrže bilo kakav određeni pogled na svet. Očigledno je da su oni koji su zagovarali tradicionalnija verska shvatanja bili nepokolebljivi i glasni protivnici, budući da nisu hteli da razdvajaju etiku od religije. Uprkos tome, kada su upitanju sekularisti, ovo Društvo je pokušavalo da uključi što je moguće više pristalica, odbijajući da se stavi na bilo čiju stranu u raspravama o metafizici. Upravo je taj agnosticizam u slučaju pita­nja vezanih za metafiziku bio to što je otuđilo one koji su smatrali da se etika i moralnost ne mogu razumeti odvojeno od jednog sveobuhvatnijeg pogleda na svet. Hekel je, na primer, prisustvovao otvaranju ovog Društva u Berlinu, ali je odbio da postanje njegov član, zato što je uporno tvrdio da etička rasprava mora biti zasnovana na ispravnom pogledu na svet (njegovoj monističkoj filozofiji).2

      Iako ignorisani i ponižavani od strane Hekela, ostali vodeći darvinistički orijentisani filozofi su sa više optimizma posmatrali mogućnosti Društva za etičku kulturu. Iako darvinizam nije bio glavna tema rasprave u ovom Društvu, mnogi (ali ne svi) intelektualci i društveni reformatori uključeni u rad ovog Društva prihvatili su darvinizam, smatrajći da on vrši veliki uticaj na etiku i moralnost. Veoma značajnu ulogu u osnivanju Društva imao je i Gižicki, moralni filozof koji je bio pod velikim uticajem teorije evolucije (vidi prvo poglavlje). Gižicki se nadao da će Društvo istisnuti religiju i postati “crkva budućnosti”.3 On je, takođe, postao i urednik sedmičnog časopisa ovog Društva, Etiše kultur.

      Osim Gižickog, vodeću ulogu u osnivanju i vođenju Društva za etičku kulturu imao je i Vilhelm Ferster (Wilhelm Foerster), astronom sa Univerziteta u Berlinu. On je predsedavao osnivačkom skupu i u završnom govoru na tom sastanku otkrio je prisutnima kako su principi evolucije uticali na njegovu etičku misao. On je izjavio sledeće:

U najdubljem smislu biološke teorije evolucije, mi smo ubeđeni da je ljudska duša onaj krajnji cilj ove evolucije na zemlji, u onoj meri u kojoj će pročišćenje njenih čula i oplemenjivanje njenog razmišljanja proizvesti osećaj i poznanje obuhvatnijeg prijateljstva između sreće i nesreće, zadovoljstva i bola, i onu ujedinjujuću svest čovečanstva.4

      Ferster je tako, baš kao i Gižicki, ljudsku moralnost smatrao proizvodom evolucionog procesa. Osećanje solidarnosti kod ljudi, koje je smatrao neminovnom osnovom svake moralnosti, nastalo je kao proizvod biološke evolucije. Međutim, nije sasvim jasno koliko se Ferster oslanjao na biološku evoluciju prilikom izvođenja bilo kog od svojih etičkih principa.

      Fersterov stariji sin, Fridrih Vilhelm (Friedrich Wilhelm), čija se disertacija iz 1893. godine bavila istraživanjem kantovske etike, takođe je postao jedan od vodećih članova Društva za etičku kulturu u početku njegovog postojanja, a nekoliko godina tokom 20-tih godina 19. veka bio je i jedan od urednika njegovog časopisa. On je u svojim memoarima objasnio koliko je darvinizam izvršio snažan uticaj na njega i mlade ljude tokom 80-tih i 90-tih godina 19. veka. Odrastao je u potpuno sekularnoj porodici, čiji dom je bio “crkva u kojoj se obožavao prirodno-naučni pogled na svet”. Darvinovo Postanak vrsta, koje je čitao u svojoj 18. godini, izvršilo je ogroman uticaj na njega, ubedivši ga da je čovek “životinja među drugim životinjama”. Nakon toga, on je prosto upijao mnogobrojna dela koja su propagirala “naučni pogled na svet,” uključujući Hekelovu knjigu Prirodna istorija stvaranja i Štrausovu Staru i novu veru, a studirao je čak i biologiju kod profesora Vajsmana na Univerzi­tetu u Frajburgu. Ferster je na kraju odustao od potrage za sekularnom etikom, prešao u katolicizam 1899. godine i potom napustio Društvo za etičku kulturu. Jedan od faktora koji je uticao na Fersterovo udaljavanje od natura­lističkog pogleda na svet bila je njegova sve veća sumnja u sposobnost darvinizma da objasni poreklo ljudske savesti.5

      Prvi sekretar Društva za etičku kulturu, Rudolf Pencih (Rudolph Penzig), koji je često držao predavanja na skupovima ovog Društva širom Nemačke, a kasnije postao i urednik njegovog časopisa, opširnije je govorio o povezanosti darvinizma i etike nego Fersterovi. On je, pre svega, tvrdio da biološka evolucija podriva svaku versku osnovu moralnosti. Moralni principi su, baš naprotiv, autonomni, dobijajući svoje odobrenje od ljudi, bilo individualno ili kolektivno. Dakle, evolucija je podupirala Pencihov zahtev za sekularizacijom etike, kao što je to bio slučaj sa mnogim članovima Društva za etičku kulturu. Međutim, evolucija je, po Pencihovom mišljenju, imala još jednu ulogu u formulisanju etike. Moralnost je uzrok čovekove solidarnosti, koja donosi korist ljudskoj vrsti na taj način što joj omogućava da opstane. Znači, “etika svoje zakone izvodi iz biologije, univerzalne nauke života: očuvanje vrste kroz očuvanje, prilagođavanje i reprodukciju poje­dinca”. Iako je upućivao na poje­dinca, Pencih je smatrao da pojedinci mogu napredovati u biološkom smislu jedino onda kada zajednica ima prvenstvo nad pojedincem. On je izjavio: “Sa sigurnošću i bez ikakvog preterivanja možemo reći da je najvažniji zadatak našeg stoleća postaviti vezu između jedinke i vrste na nove temelje.” On je smatrao da je hrišćanstvo nepravedno uzdiglo vrednost pojedinca, dok je darvinizam ukazao na značaj nacionalne i rasne zajednice.6

      Jodl, vodeći etički filozof u Nemačkoj koji je bio pod uticajem darvinizma, s oduševljenjem se priključio Društvu za etičku kulturu, u nadi da će mu ono obezbediti program za njegovu moralnu filozofiju (vidi prvo poglavlje). On je čak i pre osnivanja ovog društva bio prijatelj Gižickog, a bio je, osim toga, u kontaktu sa društvima za etičku kulturu u SAD i Britaniji. Kada su Gižicki i Ferster osmislili program Društva, Jodl ih je ubedio da izmene prvobitnu ver­ziju dokumenta, pošto je zvučao kao da rado prima osobe različitih verskih ubeđenja. Jodl je želeo da pripadnike različitih verskih zajednica drži podalje od Društva, kako bi ova organizacija bila strogo sekularna u svom pristupu.7 Jodl se 1893. godine pridružio predvodničkom timu ove mlade organizacije, da bi naredne godine postao jedan od osnivača Austrijskog etičkog društva.8 Jodl je kasnije istupio iz Nemačkog društva za etičku kulturu zato što se protivio sve većem uticaju socijalističkih ideja u njegovim redovima, naročito pod uticajem Gižickog i njegove žene, Lili (poznatije po njenom kasnijem imenu Lili Braun (Lily Braun)). Nakon smrti svog muža 1895. godine, Lili Braun se povukla sa vodećeg položaja u Društvu i potpuno posvetila promovisanju socijaldemokratije, ali Jodl ni tada nije hteo ponovo da se pridruži Društvu za etičku kulturu, iako je i dalje podržavao njegove ciljeve.9

      Još jedna važna figura u ranom periodu Društva za etičku kulturu bio je i Moric fon Egidi (Moritz von Egidy), harizmatični i revnosni moralni reformator koji je stekao priličan broj pristalica u Berlinu 90-tih godina 19. veka. Ovaj penzionisani konjički oficir promovisao je sveobuhvatne socijalne reforme apelujući na verska osećanja. Međutim, iako je propagirao “ujedinjenje svih hrišćana” i koristio tu i tamo hrišćansku terminologiju, njegova shvatanja su bila daleko od ortodoksnih hrišćanskih stavova. Njegovi verski stavovi više podsećaju na Hekelov monizam ili panteizam. On objašnjava:

Sadašnje shvatanje Boga kao ličnog Boga, Boga kao Duha, Boga kao Bića, Trojedinog, ili čak jedinstvenog Boga, zameniće koncept “svetog zakona evolucije”... Ideja o čistom materijalizmu ne može da nas zadovolji; potrebno nam je nešto što će zadovoljiti našu želju za imaginacijom, a nije u suprotnosti sa ozbiljnom i iskrenom mišlju. Sve to imamo u konceptu “svetog zakona evolucije”, konceptu koji smo ranije zvali “Proviđenje”.10

      Egidi je smatrao da religija može da ostane u skladu sa naukom jedino zamenjivanjem Boga “svetim zakonom evolucije” i mislio je, baš kao i veliki broj njegovih savremenika, da je suprotstavljanje bilo čemu što nosi naziv nauka ravno intelektualnom samoubistvu. Egidi je bio prilično uticajan među nemačkim društvenim reformatorima, ali se sa njegovom smrću 1898. godine, i razlazom njegovog kružoka, taj uticaj na kraju potpuno ugasio.

      U radu Društva za etičku kulturu učestvovale su i mnoge druge vodeće ličnosti koje su propagirale darvinistički pogled na svet. Karneri, vodeći pisac o evolucionoj etici, bio je jedan od osnivača Nemačkog društva i učestvovao je i u bečkom ogranku, ali zbog godina i bolesti nikada nije bio naročito aktivan u radu Društva. Međutim, on je dao predlog da se glavni apostrof stavi na moralno poučavanje u školama, a savetovao je i bečki ogranak da ide Jodlovim stopama (a ne socijalističkim stremljenjima Berlinskog društva).11

          U prvoj deceniji 20. veka, uticaj Društva za etičku kulturu već je počeo da slabi, i ono očigledno nije uspelo da stvori “crkvu budućnosti”, čemu se Gižicki nadao. U prvih desetak godina 20. veka bilo je još mnogo pokušaja da se utvrdi i institucionalizuje nereligiozna etika. Mnoge od tih organizacija otvorenije su propagirale darvinističke ideje od Društva za etičku kulturu, a budući da su im se članstvo i ciljevi u velikoj meri poklapali, stalno su se takmičile među sobom za vreme i finansijska sredstva svojih članova.

      Jedan od ambicioznijih pokušaja organizovanja evolucione etike predvodio je i finansirao Albert Samson, jedan berlinski bankar koji se, stekavši veliko bogatstvo, povukao u Brisel početkom 90-tih godina 19. veka. Budući živo zainteresovan za nauku, studirao je medicinu na Univerzitetu u Berlinu, iako nikada posle toga nije radio kao lekar. Na fakultetu se prosto oduševio darvinizmom, podržavajući u velikoj meri hekelovu monističku filozofiju. Želeo je da upotrebi svoje bogatstvo za promovisanje naučnih istraživanja – naročito u oblasti prirodnih nauka – vezanih za evolucionu etiku. Hteo je da finansira osnivanje jedne institucije koja bi se bavila istraživanjem evolucione etike i taj svoj predlog saopštio je Hekelu. Hekel je bio oduševljen ovom moguć­nošću i počeo je da razgovara sa Samsonom o osnivanju Akademije za psihološku moralnost, koja bi se bavila istraživanjem biološke osnove etike i moralnosti.12 I dok se Hekel nadao da će se ta akademija nalaziti u sklopu univerziteta u Jeni, Samson je predložio da to bude Brisel, pošto je želeo akade­miju internacionalnih okvira.

      U martu 1900. godine, Hekel je poslao svog asistenta, zologa Hajnriha Ernesta Ciglera, u Brisel da pregovara sa Samsonom o ovom predlogu. Zbog Samsonovog straha od mogućeg neuspeha, na kraju su se dogovorili da ulože 5.000 maraka u osnivanje nešto skromnije međunarodne organizacije učenih ljudi koji će se posvetiti proučavanju evolucione etike.13 Hekel je brzo angažovao tri istaknuta naučnika koji su trebali da pomognu u vođenju ove mlade organizacije: Vilhelma Valdajera (Wilhelm Waldayer), anatoma i fizič­kog antropologa na Univerzitetu u Berlinu (koji je lično poznavao Samsona, pošto je ovaj pohađao njegova predavanja), Hermana Munka (Hermann Munk), neuroanatoma na istom univerzitetu i Pola Fleksiha (Paul Flechsig), neuropsihologa na Univerzitetu u Lajpcigu. Godine 1901, Hekel je poslao pisma istaknutim naučnicima zainteresovanim za etičke i društvene implikacije darvinizma u kojima ih je pozvao da se pridruže Društvu etofizis (Ethophy­sis Society). Prema statutu ovog društva, njegov cilj je bio “formiranje prirodno-naučnog pogleda na svet i na njemu zasnovane etike”, naročito putem istraživanja anatomije i fiziologije mozga, fiziološke psihologije i etičkih implikacija drugih naučnih otkrića.14 Društvo etofizis je, očigledno, bilo mrtvoro­đenče, pošto je iščezlo ne ostavivši iza sebe nikakav trag.

      Samson je nakon toga tražio druge načine finansiranja istraživanja na pod­ru­čju evolucione etike. Negde pre 1904. godine, on je osnovao fondaciju za is­tra­živanja zajedno sa Bavarskom akademijom nauka, pristavši da joj zavešta 500.000 maraka nakon svoje smrti. Svrha ove fondacije bila je: “Naučno is­tra­živanje i objašnjenje moralnosti pojedinca i društvene moralnosti u svetlu rezultata naučnih i istorijskih istraživanja, naročito empirijske i eksperimentalne psiho­logije; osim toga, otkrivanje uticaja rezultata ovog istraživanja na život pojedinca i društva.”15 On je očigledno smatrao da će finansiranje različitih društava uro­di­ti plodom, jer je pre početka 1904. godine pregovarao i sa Valdajerom o osniva­nju slične fondacije sa Pruskom akademijom nauka namenjene istraživanju “pri­rodnih, bioloških temelja moralnosti”.16 Kada je Samson umro 1908. godine, Ba­va­r­­ska akademija nauka je dobila svojih 500.000 maraka, dok je Pruska aka­de­mija dobila skoro milion maraka.17 I Valdajer i Munk, vođe “preminulog” Društva eto­fi­zis, imenovani su za članove odbora Samson fondacije. I pored ogromnih fondo­va, Samsonove nade ostale su neispunjene, jer se veći deo novca iz pruske fondacije upotrebio za finansiranje projekata koji nisu imali mnogo veze sa eti­kom. Najznačajniji projekat finansiran iz pruske Samson fondacije bio je posmatračka stanica za čovekolike majmune na ostrvu Tenerife. Najveći deo naučnog projekta na Tenerifeu – kao što je čuveni rad Volfganga Kelera (Wolfgang Koehler) o geštalt psihologiji – bio je usredsređen na spoznaju, a ne na etiku.18

          Nije u potpunosti jasno šta je Samson želeo da postigne svojom fondacijom. On je očigledno bio privržen ideji da nauka ne samo što može da pruži uvid u poreklo i prirodu moralnosti, već i da praktično da usmerenje pri formulisanju moralnosti. Mi ne znamo mnogo o njegovom ličnom shvatanju etike, ali znamo da je Bibliju smatrao najvišim izrazom moralne pouke i da je izuzetno cenio Isusovo učenje o moralnosti. Valdajer je Samsonu odgovorio da Biblija zaista sadrži srž moralne istine, ali je tvrdio da “mi ne možemo postavljati moralne zakone koji će važiti za sva vremena”, budući da moralnost evoluira, baš kao i sve ostalo u svemiru. Valdajer je takođe upozorio da se Isusovo učenje ne sme shvatiti bukvalno, a posebno je kritikovao Isusa zbog nedovoljnog naglašavanja “zdravog egoizma” u svom učenju o moralu.19 Iako Valdajer u ovom pismu nije otvoreno spomenuo darvinizam kao opravdanje za svoja shvatanja etike, ovaj razgovor se vodio u kontekstu evolucione etike, pri čemu je Valdajerov stav svakako bio u potpunom skladu sa Hekelo­vim shvatanjima etike.

      Uprkos ogromnim fondovima, Samsonovi projekti uglavnom nisu bili mno­go uspešni u promovisanju evolucione etike, ali su zato neki drugi pokušaji počet­kom 20. veka dali bolje rezultate. Pre svega, u isto vreme kada je pregovarao sa Samsonom, Cigler je pomagao u organizovanju Takmičenja za nagradu Krup pod Hekelovim pokroviteljstvom. Pošto je nagradno pitanje bilo vezano za političku primenu darvinizma, učesnici su uglavnom morali da go­vore i o etičkim implikacijama darvinizma. U svom opširnom objašnjenju nagradnog pitanja, Cigler je bez okolišanja uključio i etičku dimenziju ovog problema. Svim učesnicima je savetovao da obrate pažnju na dve glavne stvari u svojim radovima: nasleđe i prilagođavanje. Cigler je ovde naglašavao Hekelov stav da su nasleđe i prilagođavanje dva ključna elementa evolucije – pri čemu ovaj drugi dovodi do bio­loških promena, a prvi do stabilizacije vrste. Govoreći o nasleđu, Cigler je spo­menuo i nasleđivanje karakternih osobina, uključujući “egoistične instinkte, poro­dične instinkte, društvene instinkte itd”. To znači da se neke moralne osobine nasleđuju biološki. Međutim, ti instinkti nisu nepromenljivi, jer je Cigler konstatovao da prilagođavanje dovodi do postepenih promena zakona i morala.20

          Posmatrajući Ciglerove smernice, ne treba da nas iznenađuje to što su se Šalmajer i ostali takmičari mučili sa etičkim implikacijama darvinizma u svojim radovima. Šalmajer je svoje eugeničke predloge smatrao direktnom etičkom primenom darvinizma na društvo. Međutim, nisu svi nagrađeni autori delili Šalmajerovo mišljenje da etika može biti zasnovana na nauci. Artur Rupin (Arthur Ruppin) i Albert Hese (Albert Hesse), dvojica od trojice drugoplasiranih takmičara, smatrali su da darvinizam nije u stanju da pruži etičke smernice. Razlika između Šalmajerovih ideja i Rupinovih i Heseovih stavova možda odražava i razliku u njihovom obrazovanju, budući da je Šalmajer bio lekar, dok su Rupin i Hese proučavali društvene nauke, naročito ekonomiju. Međutim, čak su i Rupin i Hese tvrdili da su moralne osobine nasledne, a obojica su podržavali eugeničke ideje. Hese je čak tvrdio da će, ukoliko se moralnost jednog društva suprotstavlja zakonima evolucije ometanjem prirodne selekcije, takvo društvo postati plen društava čija moralnost nije u suprotnosti sa zakonima prirode. Moralni zakoni društava mogu se prirodno selektovati, baš kao i biološke osobine pojedinca.21 Objavivši deset među najboljim prijavama za takmičenje za Krup nagradu, Cigler je u ogromnoj meri doprineo napretku svega onoga što se propagiralo u okviru darvinizma i eugenike.

      Uspon socijaldarvinizma i eugenike u Nemačkoj početkom 20. veka iznedrio je nekoliko organizacija koje su pokušavale da primene darvinizam na etiku i društvo. Prvo takvo društvo bila je Liga monista, osnovana 1906. godine na Hekelov zahtev. Hekel je neko vreme želeo da svojoj monističkoj filozofiji da organizacionu formu. Glavni cilj Lige monista bio je zamena religioznog i dua­lističkog pogleda na svet – na meti su bili prvenstveno hrišćan­stvo i kantova filozofija – monističkim shvatanjem sveta. Značajno mesto u monističkom shvata­nju sveta zauzimala je naturalistička etika utemeljena na evoluciji. Jedna od Hekelovih teza koja je trebalo da posluži kao deo temelja Lige monista zahtevala je monističku etiku zasnovanu na teoriji evolucije, u kojoj bi nesebičnost bila dovedena u ravnotežu sa egoizmom.22 Glavni članak u prvom izda­nju časopisa Lige monista takođe je naglašavao da je jedan od najvažnijih razloga za postojanje Lige promovisanje sekularnih moralnih pouka za omladinu.23

      Sudeći po ogromnom broju članaka i govora, etičke implikacije monističke filozofije, a naročito teorije evolucije, postale su jedna od omiljenih tema Lige monista u prvoj deceniji njenog postojanja. Jedan od značajnijih članova Lige monista koji je propagirao evolucionu etiku bio je Johanes Unold (Johannes Unold), minhenski lekar koji je bio potpredsednik Lige, a nekoliko meseci u periodu 1910-1911. godine i njen predsednik. Napisao je mnogo knjiga i članaka u kojima je propagirao monističku etiku utemeljenu na nauci, naročito na darvinovoj teoriji. Unold je oštro kritikovao svaku etiku zasnovanu na ljudskoj sreći, poput utilitarizma, budući da nauka pokazuje da je “prvi zakon i najuniverzalnija svrha celokupnog organskog sveta očuvanje vrste kroz očuvanje, prilagođavanje i razmnožavanje pojedinca”. Po Unoldovom mišljenju, etika mora da odražava ovaj naučni stav time što će očuvanje vrste staviti iznad sreće ili bilo koje druge vrednosti: “Na pitanje: ‘Šta ja treba da radim? Kako mi organizujemo naš život?’ naučna etika treba da pre svega da sledeći odgovor: ‘Radi sve što doprinosi tvom sopstvenom opstanku, očuvanju tvog naroda i tvoje vrste!’24 Unold je kritikovao hrišćansko saosećanje zato što evolucija viših oblika života zavisi od “potiskivanja i uništavanja nižih” oblika.25 Unoldove ideje, koje su delimično preuzete od Racenhofera, doprinele su još većoj popularnosti socijaldarvinizma početkom 20. veka i promovisale su evolucionu etiku među članovima Lige monista.

      Nakon što se oporavio od razočarenja u Društvo za etičku kulturu, Jodl se nadao da će Liga monista oberučke prihvatiti njegove etičke i socijalne teorije, iako se njegova utilitarna etička filozofija prilično razlikovala od Unoldove. Na Prvom međunarodnom kongresu monista u Hamburgu 1911. godine, Jodl se okupljenima obratio sa temom “Monizam i kulturološki problemi današ­njice”. Jodl je izjavio da je “savremeni monizam pre svega dete prirodnjačke nauke, dete teorije evolucije”, i da on pokušava da primeni teoriju evolucije na sve obasti. Mnogi zbog toga misle da se monizam odriče etike i moralnosti u korist borbe za opstanak i opstanka najsposobnijih. Jodl je tvrdio da je u pitanju nesporazum i da, naprotiv, biološka evolucija stvara sve više i više forme moralnosti, pošto se ljudska bića, kao društvene životinje, udružuju i stvaraju ljudsku kulturu. Ljudski moral, međutim, nije nepromenljiv, kaže Jodl, već nastavlja da se razvija, prilagođavajući se uslovima koji se konstantno menjaju.26

          Jodlov govor dotakao je pravu žicu kod njegovih slušalaca, među kojima je bilo predstavnika Društva za etičku kulturu i drugih organizacija orijentisanih ka društvenoj reformi. Etička pitanja koja je on tada pokrenuo bila su glavna tema rasprave tokom naredna dva godišnja sastanka Lige monista, koja je od tada počela mnogo aktivnije da insistira na društvenoj reformi.27 Čuvši Jodlov govor, predsednik Lige monista, Vilhelm Ostvald (Wilhelm Ostwald), zamolio je Jodla da napiše udžbenik o moralnom poučavanju sa monističkog stanovišta koji bi se mogao koristiti u školama. Jodl je odbio Ostvaldov predlog, ali nam sve to pokazuje koliko je pitanje moralnosti bilo značajno za Ligu monista.28 Još jedan monista koji je bio podstaknut Jodlovim govorom (koji je pročitao kasnije) bio je Cigler, koji je smatrao da Liga monista neopravdano zanemaruje propagiranje pozitivnog etičkog programa. Pozdravio je Jodlov poziv upućen kolegama monistima da počnu da stvaraju jedan pozitivan pristup moralnoj i društvenoj reformi.29 Jodl je umro nepune tri godine nakon tog govora i u međuvremenu nije bio naročito aktivan u Ligi monista, ali je njegov uticaj bio trajan. Ostvald je kasnije govorio da je Jodlov govor dao Ligi monista jedno novo usmerenje i odredio ton njenih budućih aktivnosti.30 Od svih tih organizacija koje su insistirale na sekularizaciji etike u vilhelmajnskoj Nemačkoj, Liga monista je verovatno imala najveći uticaj, budući da je 1914. godine imala 6.000 članova.31

          Jedan istaknuti član Lige monista, svetski poznati psihijatar August Forel, nije bio potpuno zadovoljan shvatanjem etike u ovoj organizaciji. Forel se sa posebnom revnošću zalagao za moralnu reformu, pa se 1898. godine, u 50-toj godini života, povukao iz psihijatrije da bi se potpuno posvetio borbi za moralnu i socijalnu reformu. Godine 1908, dve godine nakon što je odbio Hekelovu ponudu da postane predsednik Lige monista, Forel je osnovao Međunarodni red za etiku i kulturu. Iako je on tvrdio da će ovaj red dopunja­vati, a ne “minirati” rad Lige monista, ove dve organizacije su se u velikoj meri preklapale i u pogledu delovanja i u pogledu članstva. Forel je smatrao da Liga monista i druge slobodoumne organizacije na kraju neće uspeti da pridobiju veliki broj pristalica u mnogim društvenim krugovima zato što se njihovi stavovi obraćaju isključivo razumu, zaobilazeći u potpunosti čovekova osećanja. On je želeo da izgradi zajednicu etičkih monista formulišući neke aspekte svog Reda po uzoru na hrišćanske crkve, čiji su se obredi obraćali čovekovim emocijama. Na primer, lokalne grupe unutar njegovog Reda trebalo je da održavaju sedmične sastanke u cilju moralnog poučavanja i usavršavanja kao i da obavljaju venčanja i sahrane za svoje članove. Forel se nadao da će moći da izgradi “dobro organizovanu i strogo disciplinovanu vojsku” koja će zameniti hrišćanske crkve, ali se ta njegova nada očigledno nije ispunila, budući da njegova organizacija nikada nije nadmašila Ligu monista ni po broju članova ni po uticaju.32

      Još jedna značajna figura u kampanji za novu, sekularizovanu etiku, Helen Štoker (Helene Stöcker), pomogla je u osnivanju Lige za zaštitu majki 1905. godine i bila urednik zvaničnog časopisa te organizacije. Bila je povezana i sa Ligom monista, držeći predavanja na njenim godišnjim sastancima i pišući članke za njen časopis. Ona je uporno pozivala na stvaranje “nove etike”, govoreći o Ničeovom odbacivanju konvencionalne moralnosti, dok je u isto vreme propagirala eugenički program nadahnut darvinizmom. Njena sinteza Ničea i Darvina nije bila toliko osobena kao što se na prvi pogled može činiti, jer su i neki drugi njeni savremenici – uključujući i njenog nekadašnjeg ljubavnika, Tilea – proglasili Ničea proeugenistom, kao što smo već imali prilike da vidimo (vidi drugo poglavlje). Kao što se jasno vidi u mnogim radovima Helen Štoker, praktična aktivnost ove Lige u korist samohranih majki predstavljala je deo njenog šireg programa etičke i moralne reforme. Kada je 1908. godine, na sastanku vodećih članova ove Lige, Verner Zombart (Werner Sombart) predložio da se njen program ograniči na praktične aktivnosti i da se iz njega izbace teoretska pitanja vezana za reformu etike, Štokerova i neki drugi vodeći članovi Lige odgovorili su da se praktična aktivnost Lige ne može odvojiti od njene teoretske osnove. Tako je Liga za zaštitu majki igrala značaj­nu ulogu u pokretu za sekularizaciju etike u vilhelmajnskoj Nemačkoj.33

          U periodu oko 1900. godine, formirane su i mnoge druge sekularne organizacije koje su propagirale različite zdravstvene ili socijalne reforme. Neke su imale za cilj da savladaju primetno biološko opadanje u nemačkom društvu. Neke su, opet, svoje napore usmerile ka sprečavanju moralnog propadanja. Sa usponom biološkog determinizma krajem 19. veka, mnogi su smatrali da su biološko i moralno opadanje nerazdvojno povezani, te da se oba problema moraju rešavati u isto vreme. Tako su mnoge organizacije, poput Plocovog Društva za rasnu higijenu, propagirale biološku obnovu kao način za moralno podmlađivanje. Plocova organizacija je bila neverovatno uticajna među lekarima, ali se nikada nije obraćala širokim masama, budući da je davao prednost elitističkom pristupu u organizovanju eugeničkog pokreta. Osim Plocove organizacije, i mnoge druge organizacije koje su propagirale društvenu reformu naginjale su eugenici, a nekima je eugenika bila glavni princip.34 Pokret za borbu protiv alkohola u Nemačkoj je, na primer, bio podstaknut eugeničkim idejama, pošto su mnogi fiziolozi strahovali da alkohol dovodi do biološke degeneracije polnih ćelija, izazivajući tako različite vrste naslednih bolesti, naročito mentalna oboljenja. Osim toga, i mnogi nemački psihijatri – možda čak i većina njih – smatrali su da je alkohol glavni uzročnik mentalnih bolesti, ne samo kod direktnog konzumenta, već i kod njegovog potomstva (vidi drugo poglavlje).35

          Nemačka zajednica obnove, koju je osnovao Teodor Frič, istaknuti antisemita i publicista, bila je potpuno drugačiji tip organizacije, čiji je cilj bio obnova morala i poboljšanje zdravlja i vitalnosti nemačkog naroda. Frič je želeo da propagira moralnu obnovu osnivanjem baštenskih zajednica, odnosno utopij­skih naselja u prirodi koja bi sprovodila eugeničke ideje i zdravstvenu reformu. U periodu 1908-1909. godine on je zapravo i kupio jedno imanje i pokušao da započne svoj eksperiment u zajednici tipa komune.36 Celokupan Fričov pogled na svet, a naročito njegov naglasak na zdravstvenoj i moralnoj reformi, bio je usredsređen na njegovo shvatanje darvinizma i njegov uticaj na etiku. Ovo oslanjanje na evolucionu etiku i eugeniku može se videti u njegovom tekstu koji nosi naslov “Fundamentalni principi [nemačke] Zajednice za obnovu”:

Očuvanje zdravlja naše generacije spada u naše najuzvišenije zapovesti... Mi ne odobravamo lažnu humanost. Svako ko pokušava da očuva u životu degenerisane i nesposobne jedinke, ograničava prostor za one zdrave i snažne, ometa život cele zajednice, uvećava žalosti i terete postojanja, i lišava život sreće i svetlosti.37

      Fričovo odbacivanje humanitarne etike u korist etike zasnovane na zdravlju i biološkoj vitalnosti pokazuje kako su razmišljali i mnogi drugi misli­oci koji su primenjivali darvinizam na etiku. Uprkos tome, njegova organizacija nije imala mnogo sledbenika.

      Iako je malo ovih organizacija opstalo duže od par decenija, samo osniva­nje toliko velikog broja organizacija posvećenih evolucionoj etici i eugenici u periodu oko 1900. godine pokazuje koliko su socijalne i etičke teorije inspirisane darvinizmom bile popularne u to vreme. Među članovima ovih organizacija nalazili su se mnogi istaknuti profesori, lekari i pisci, koji su revnosno širili svoje ideje po čitavoj Nemačkoj. Međutim, te iste organizacije su propale jednim delom zbog toga što nisu mogle da se slože oko etičkih implikacija darvinizma. Evoluciona etika nije bila jedna koherentna filozofija, već je pokušaj formulisanja etike na temeljima teorije evolucije, naprotiv, doveo do nesklada različitih glasova koji su propagirali kontradiktorne ideje o društvenoj i moralnoj reformi. Svako je, međutim, pokušavao da baš svom programu obezbedi pravo na štampanje kao naučnog materijala, tvrdeći da je on u skladu sa zakonima evolucije. Osim neslaganja oko etičkih pitanja, postojala su i razmimoilaženja po pitanju oblika organizacije koji bi bio najuspešniji u pridobijanju novih članova. Brojnost ovih organizacija umanjila je njihovu efikasnost, budući da su se sve one borile za članove, ulažući dvostruko veće napore u tom smeru.

      Uprkos ovim slabostima vezanim za funkcionisanje institucije, i Liga monista i Liga za zaštitu majki opstale su sve do dolaska nacista na vlast. Uticaj Lige monista je, ipak, u velikoj meri oslabio nakon Prvog svetskog rata, najvećim delom zbog Ostvaldovog povlačenja sa mesta predsednika 1915. godine i Hekelove smrti 1919. Iako su podržavale eugeniku, obe ove organizacije su se protivile mnogim drugim aspektima nacizma, kao što je ukidanje lične slobode. Obe su, kada je reč o politici, naginjale levici, podržavajući miroljubivost i ostale političke tekovine dijametralno suprotne od nacizma. Publikacije Lige monista otvoreno su kritikovale naciste pre njihovog dolaska na vlast, a 1932. godine ova Liga se pridružila ostalim slobodoumnim organizacijama u potpisivanju izjave u kojoj se suprotstavljaju usponu nacizma.38 Zbog svog nepopustljivog protivljenja nacistima, nijedna od ovih organizacija nije uspela da preživi nacističku “koordinaciju” (lepši termin za nacifikaciju) institucija. Međutim, Društvo za rasnu higijenu ne samo što je opstalo, već je i cvetalo pod vladavinom nacista. Ploc je bio protiv nacizma pre Hitlerovog dolaska na vlast, ali je postao pristalica nacističkog režima posredstvom njihovog eugeničkog programa.39


          Zabrana delovanja Lige monista za vreme nacističke vladavine nije bila rezultat neke fundamentalne promene u orijentaciji ove organizacije tokom vajmarskog perioda, kao što je tvrdio Gasman, već je pre odražavala postojanje značajnih razlika između Hekela i Hitlera. Hekel i Liga monista propagirali su mnoge društvene reforme koje su Hitleru bile odvratne, kao što su prava homoseksualaca, feminizam i pacifizam.40 Gasmanova teza o odnosu između Hitlera i Hekela na kraju je pala u vodu, delimično zato što je on potpuno zanemario mnogobrojna područja na kojima su postojale oštre suprotnosti između ove dvojice. Međutim, dok s jedne strane prepoznajemo ta mnogobrojna razmimoilaženja, ne treba da zanemarimo ni mnoga obeležja monističke ideologije koja su zauzimala značajno mesto u Hitlerovom pogledu na svet, kao što su eugenika, eutanazija i socijaldarvinistički rasizam. Hekel i Liga monista prilično su se isticali u propagiranju ovih ideja, koje ćemo detaljnije ispitati u narednim poglavljima. Uprkos mnogim neslaganjima među darvi­nistički orijentisanim misliocima na području etike, društvene reforme i politike, darvinizam je zasigurno uticao na promenu stava mnogih ljudi o vrednosti ljudskog života.


OD DARVINA DO HITLERA
 (Evoluciona etika, eugenika i rasizam u Nemačkoj


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top