Užasnut nad još jednom provalom mržnje i rekcijama koje ona nije izazvala, nisam razmišljao o samom akteru incidenta, nego više o medijskom okruženju u kome incident nije izuzetak nego pravilo. Pokušao samo da nekako shvatim šta se dogodilo, postavivši tri jednostavna pitanja:
Zašto su agresija i mržnja moguća?
- Zato što su mediji postali sredstvo korupcije savesti.
Zašto su mediji postigli kompromis sa zločinom?
- Zato što su mediji postali ideološka camera obscura , obrnuta projekcija sveta u kome živimo.
Kako izgleda zaumna logika mračne sobe (debatne emisije lokalne televizije na aktuelne teme)?
- Etnocentrizam, mržnja i demagogija su osnovne poluge korumpirane savesti, koju protežiraju TV programi, sa svojom specifičnom antilogikom.
Žrtva je opet kriva za sve
Tridesetih godina prošlog veka, na nemačkom radiju mogla se čuti sledeća vest: Bakalin, jevrejske nacionalnosti, ispred svoje radnje javno je ponizio mladog esesovca . Iako je teško zamisliti sredovečnog dućandžiju kako vređa uniformisanog i naoružanog esesovca, ove kao i druge fašističke propagandne laži ( redovi pred prodavnicama svedoče o povećanoj kupovnoj moći stanovništva ), ispunila je svoju naopaku svrhu. Savest je bila podmićena i kompromis sa vlastitim moralnim glasom mogao je da dozvoli bila šta: Jeste, rasni zakoni su nepravedni i surovi, ali Jevreji su za to sami krivi.
Korupcijom savesti opravdan je prethodni a podstaknut sledeći zločin. Taj svirepi paradoks ima i svoju drugu, još mračniji stranu: čineći ili podstičući zlo ja ispunjavam višu, ali dostižnu pravdu. Zato je u ovom kontekstu pozivanje na pravdu ili jadikovka zbog nepravde samo još jedan Judin zlatnik.
Nažalost, ova priča je povezana sa stanjem u našim medijima. Ne samo da izostaju osude govora mržnje, nego se mržnja vešto podstiče i opravdava. Pre svega sama nespremnost na osudu u najvećoj meri podstiče zlo. Najnoviji slučajevi izazivanja mržnje, po snazi su ravni onima s početka devedesetih, a judini zlatnici odzvanjaju sa lokalnih kanala, a zvecka se i sa nacionalnog servisa: OK, izazivanje nacionalne mržnje je nešto ružno i opasno, ali minstarka Dulić mi je inače nesimpatična (nosi naočare i izgleda pomalo zbunjeno). A zašto bi kao Hrvatica bila potpredsednik srpske vlade i to u tako osetljivom trenutku? Većim delom je sama to i zaslužila... Po bestijalnosti ovi argumenti medijske korupcije savesti mogu se uporediti još samo sa rečenicom koja opravdava silovatelja: Sama je kriva! Zašto se sama šeta noću!
U većina polemičkih emisija gosti i voditelji zagovaraju ovaj ili onaj oblik korupcije savesti. TV programi se pretvaraju u personalne teodicije i veš mašine užasa i zaborava. Po toj jurodovoj logici (svete budale koje po ruskoj tradiciji slave Boga kroz udaljavanje od njega), sejanjem užasa i smrti ispunjavamo nalog vlastite misije i možemo do u beskraj moralisati o vlastitom siromaštvu. Oslobađanje od balasta savesti vodi uništavanju drugog, pa su ubistvo i zločin najbolji mizanscen za TV razvrat obnaženih voditeljki i njihovih gošći. RTS iz svojih najgorih dana, multiplikovala se u mnoštvo lokalnih televizija, koje sve više liče na Raskoljnikova koji se pokajao samo zato da bi još dublje potonuo u nov zločin.
TV studio kao camera obscura (ustaše su krive za sve)
Šta je dovelo do toga da medij postane veš-mašina savesti ili sredstvo korupcije? Generacije rođene sredinom dvadesetog veka još se sećaju nekih otkačenih izraza iz nastave marksizma, koji su ostali široko prihvaćeni u teorijskom diskursu postomoderne, kao što je camera obscura = mračna prostorija. To je naziv za obrnutu projekciju predmeta koju je opisao Leonardo da Vinči. Na zidu postavljenom naspram nekog otvora javlja se slika u pravilnom preslikavanju, ali preokrenuta naglavce. Ovaj naziv Karl Marks upotrebljava u metaforičnom smislu za ideološku svest. Ukoliko bismo smisao ove metafore razvili do kraja, shvatili bismo da je ideologija u vrlo složenom odnosu prema stvarnosti. Ona je prvo lažna svest, a u saznajnom smislu ona počiva na grešci zamene uzroka ili uzimanja neuzroka za uzrok ( non causa pro causa ), time što sistematski istinske uzroke zamenjuje lažnim.
Jednostavno, nemoguće je iz optitke obrnute svesti sagledati realan uzrok bilo čega. Zato su opet čuje: ustaše su krive za sve (žrtva uopšte, kao i ideološki neistomišljenik mora postati ustaša, da bi se između njih stavila jednokost). Ispitivanja i procenjivanje političkih poteza naše ministarke kao i moguća kritika postaje sasvim nepotrebna. Ona postaje ustaša bar preko tri različita osnova: nacionalni, ideološkog, opšteg (nije čovek nego ustaša). A fenomenologija ustaštva uošte poprima sve bogatiju i nijansiraniju terminologuju (sada već postoje pored muslimanskih i albanskih ustaša i one crnogorske, makedonske, američke, austrijske, finske, a o srpskim ustašama da i ne govorimo). Ideološko ogledalo TV studija ljudski lik i odnose izmedju ličnosti prikazuje u crno-belom odrazu krivog ogledala. Svest se deli na dve oštro podeljene ravni: naši saborci – neustaše i i oni drugi ustaše (kojima, kao što je to red, možemo vratiti svako milo za drago, a i delovati preventivno)
Etnocentrizam, mržnja i demagogija
Osnovna obležja medijske korupcije savesti, bar kako se to meni čini, jesu etnocentrizam, mržnja i demagogija. Njihova logika je naoko prozirna. U stvari, upravo jednostavnost argumenta ne daje da se vidi njihov error fundamentalis.
Etnocentrizam je zloćudni oblik nacionalizma koji se prepoznaje po projekciji zla u drugost (drugi narod). U logičkom smislu, radi se o grešci petitio principii. Najpre se definišu apsolutne vrednosti na osnovu vlastitih (a to da su naše vrednosti apsolutne nikako nije dokazano) , pa se onda procenjivanje vrši na osnovu tog lažnog apsoluta .
Mržnja je negativni kvalitet mišljenja i delanja, koji vodi povredi ličnosti i destrukciji predmeta. Iako neki teoretičari u mržnji nalaze i stvalački potencijal (nacionalsocijalisti i komunisti), ona u suštini čoveka čini slepim i nesposobnim za racionalno prosuđivanje. Mržnja može biti duboka i ukorenjena, gajena, usmeravana, instrumentalizovana. Mržnja je stanje u kome se roje greške: Mrzim ih sve, to su ustaše! A da li si upoznao bar jednog od njih ? Ne! M ržnja je podloga greške argumentum ad ignorantiam (argument neznanja) čija upotreba, sa svoje strane, samo još više učvršćuje mržnju. Drugim rečima, što manje znam, to više mrzim.
Vladimir Dvorniković (1888-1956) je pregnantno formulisao suštinu demagogije: „ Demagogija je otrovna biljka koja buja na tlu polukulturnih demokratija. ” Demagog laska egoizmu i sujeti, zloupotrebljava i zdrave ideje, čuva se kao žive vatre svake samokritike. Sve druge grupe ona napada besno i sistematski, često brišući svako pravo na razliku (i na egzistenciju). Zašto su demagoški sudovi tako otporni na racionalnu kritiku? Demagog je predstavnik onog najdubljeg, iracionalnog i amoralnog, dakle onog najvitalnijeg u čoveku i zato je njegova snaga izuzetna i argumentima teško osporiva, smatra Dvorniković. Demagoškom zloupotrebom demokratija se preobražava u „karisto-kratiju”, tj. vladavinu najgorih. Zato reč narod u javnom govoru postaje vrlo precizan indikator demagogije. Ko se češće poziva na narod veći je i demagog.
Mediji, pogotovo lokalne televizije koje pratim posredstvom kabla do beskonačnosti potenciraju etnocentrizam, mržnju i demagogiju. Na kraju, neko će reći: pa dobro, zašto su opet mediji krivi za sve . Jasno, mediji, pogotovo on lokalni, koji direktno zavise od svoje publike nisu ni bolji ni gori od nje. Međutim, taj argument je ravan onom da treba prihvatiti i Judino jevanđelje, zato što je ono jednostavno postoji: Ni taj Juda, čim se pokajao, nije tako loš tip, a ni zlatnici nisu za potcenjivanje.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top