1. Uvod
1.1. Prethodni pojam metafizike
Način filozofske upitanosti naznačen kao
metafizika, koja istovremeno znači i način mišljenja, korpus raznovrsnih
pitanja, i - možda pre svega - jedan privilegovani način življenja, kao bios
theoretikos, uvek je bila u središtu filozofske orijentacije.
Već je postalo opštepoznato u filozofiji da se sa
nazivom "metafizika" najpre susrećemo u 1. veku pre naše ere kod
Nikolaja iz Damaska, i pretpostavljamo da je naziv izmislio njegov savremenik,
Andronik, sistematizator Aristotelove filozofije. Taj termin je nastao veoma
slučajno, i u originalu nije bio filozofski termin.
"Meta ta physika" nije značilo ništa
drugo do jedan zbir Aristotelovih spisa koja je sledila korpus spisa sa
naturfilozofskom tematikom (označenog kao "Physika") u
sistematizaciji.
Naziv "meta ta physika" nas ne upućuje
ni na kakvu tematiku tih očuvanih Aristotelovih spisa, već on samo predstavlja
ostatak rada sistematizatora, i prvobitno je značio da su ove skripte bile
uvršćene "iza" Aristotelove Fizike.
Kasnije izraz "metafizika" dobija jedan
magloviti filozofski smisao. Sama reč upućuje nas na znanje o tome da ima nešto
"iza" prirode, kao i na to šta je ona druga stvarnost "iza"
prirode. Možemo utvrditi da taj termin nije potpuno korektan i tačan, te ga ne
bi uvrstili u rang filozofskog termina. Razlog za to jeste činjenica da u njemu
nije jasno šta se misli pod pojmom prirode. Ako pod metafizikom podrazumevamo
upitanost i učenje o prvim načelima svega što jeste, onda nam nije jasno zašto
su ona načela smeštena "iza" pojma prirode. Nije, dakle jasno šta se
ovde podrazumeva pod pojmom prirode i shodno tome zašto je pored fizike
potrebna i jedna metafizika. Postoji li nekakva "stvarnost" koja ne
bi bila priroda, koja bi se suprostavljala pojmu prirode.
Ili ako pod metafizikom podrazumevamo upitanost o
nečem što prevazilazi svakddnevno iskustvo ili iskustvo uopšte, kao što se i to
nekad dešava u istoriji filozofije, onda ne bi trebalo mešati pojam iskustva sa
pojmom prirode.
Sve u svemu, u prirodi je čovekovog mišljenja da
je ono uvek otvoreno prema nečemu što je "dublje" od aktuelnog
iskustva, prema onome što možda leži "iza" onog već saznatog, nečemu
što je dublje od onog saznatoga, pošto je ono saznato utemeljeno na njemu, ili
pak ono "iza" čini iskon, na čemu se utemeljuje drugi oslonac
metafizike.
Takav način upitanosti je postojao i pre
helenističkog sistematiziranja Aristotelovih spisa, odnosno Andronikove
kovanice termina metafizika.
Uostalom, Aristotelovo označavanje ove
problematike je bilo mnogo jasnije i promišljenije. On je koristio izraz
"próta philosophia", tj. prva filozofija, dakle traganje ka saznanju
o onome što je prvo, odnosno što u svojem principu sve pretiče.
Nije nam ovde cilj da minuciozno (uzimajući u
obzir i najmanju sitnicu) ispitujemo shvatanje stvari metafizike u tokovima
istorije filozofije, ali moramo skrenuti pažnju na razlikovanje metafizičkog
načina mišljenja od ontološke misli, pošto je to relevantno ako hoćemo
situirati metafizičko mišljenje u savremenoj filozofiji. Pored toga i sâm
Jaspers koristi ovo razlikovanje metafizičkog i ontološkog, i to čini možda
mnogo jasnije od njegovih prethodnika.
D. Goklenije (D. Goclenius) je bio prvi ko je
odomaćio reč "ontologija" u filozofiji. Sa tim terminom susrećemo se
u njegovom filozofskom leksikonu iz 17. veka (Lexicon o philosophicum.
Frankfurt, 1613). Njegova kovanica ukazuje na Aristotelov termin "tó on hé
on" (biće kao biće). Ontologija označava učenje (logos) o biću (tó on).
Ali pošto svaki filozof pod pojmom bića podrazuneva nešto drugo, samo za njega
svojstveno, pojam ontologije, kao i njena predmetnost je još neizvesnija od
stvari metafizike.
Inače ontologija i metafizika kao filozofske
discipline nikad nisu bile jednoznačno ograničene međusobno, ali u istoriji
filozofske misli nikada nisu postale ni sinonimi.
Da bismo izbegli istraživanje o tome zašto
određeni filozof koristi jedan izraz umesto drugog i potom šta on pod njim
podrazumeva, prihvatićemo konstatovanja nemačkog filozofa Karl-Hajnca
Volkman-Šluka, koji tvrdi da u filozofskoj tradiciji metafizika i ontologija
imaju različita značenja.
U istorijskom kontekstu filozofija kao metafizika
zapravo je težnja ka prvim počelima i prauzrocima, nauka o biću (Seiende),
razmatranje istine, težnja ka smrću i poistovećivanje sa božanskim. Nasuprot
tome ontologija pita o biću kao biću, pita o onome što jeste, a metafizika o
prvim uzrocima i razlozima sveg bića.
Današnji prizvuk reči "metafizika" je
dobro izražen u članku jedne anglosaksonske filozofske enciklopedije:
"Metafizika je ona oblast filozofije koja nastupa sa najvećim pretenzijama
i pobuđuje najveću sumnju. Dok je njen eksplicitni cilj davanje dubokih znanja
o svemu, ona često dobija optužbu da nudi samo maglovite besmislice, koje nam
ne kažu ništa. U vezi sa metafizikom taj dvoznačni status je najvažnija
stvar."
Imajući u vidu ovo razlikovanje ontologije i
metafizike možemo primetiti da filozofi 20. veka, ako su još uopšte
zainteresovani za izvorna pitanja filozofije, radije koriste izraz
"ontologija". (Ovde pre svega mislimo na E. Huserla, N. Hartmana, M.
Hajdegera, R. Ingardena, H.-G. Gadamera i na druge.)
Razmatrano u ovom kontekstu biće nam jasniji
provokativni karakter samog gesta Karla Jaspersa koji je trećem tomu svog
glavnog dela "Filozofija" dao naziv "Metafizika".
1.2. Nacrt kontekstualnosti
Jaspersove metafizike
Ako preispitujemo filozofiju 20. veka, njene
najvažnije pravce i škole, najvažnije filozofe i njegova dela, preokupacije
filozofske misli uopšte, najbitnija pitanja i odnos filozofiranja prema tim
pitanjima, videćemo da je orijentacija savremene filozofije ponajpre
ne-metafizička. Sasvim je opravdano da veliki broj istraživača savremene
filozofije eksplicitno govori o tzv. postmetafizičkom mišljenju.
Novokantovci se drže kantovskog principa
samokritike uma, čija je osnovna konkluzija saznajnoteorijski agnosticizam
transcendentalističkog stava, što onemogućuje bilo kakvo učenje o
stvarima-po-sebi (Dinge-an-sich), o svetu koji jeste i nezavisno od spozajnog
akta, ili o biću kao biću po sebi. Iz ovog misaonog kruga se ne može
"transcendirati". Svaka ontologija koja hoće da izbegava naivnost,
posle kantijanske kritike samog saznanja ne može imati ambicije da govori o
stvarnosti u smislu kako ona zapravo jeste. Transcendentalne ontologije su
učenje o biću, koje je biće u saznajnim aktima svesti, biće-za-nas, biće onog
Gegenstand-a.
Slično je i osnovno gnoseološko stajalište
fenomenologa, možda najsnažnije filozofske orijentacije savremene kontinentalne
filozofije. Kad je Huserl u svom poznom spisu "Kriza evropskih nauka"
za buduće filozofe zadao zadatak izgrađivanja ontologije životnog sveta
(Lebenswelt), kao carstva anonimnih subjektivnih fenomena, pod rečju
"ontologija" nije mogao da misli na učenje o biću kao biću-po-sebi,
nego na biće koje ne prevazilazi granice subjektiviteta. Beskonačno mnoštvo
fenomena svesti upućuje na njen pra-izvor, tj. na univerzalnu apriornu
korelaciju, što je transcendentalno data baza našeg svekolikog dokučivanja
sveta. Svaki bitak za fenomenologa je, dakle, bitak intencionalne
inegzistencije, odnosno bitak onog svesti o (Bewusstsein-von). Fenomenolozi
nisu imali ambicije za traganje ka onom neuhvatljivom, što se neposredno nikad
ne javlja kao akt svesti. U granicama fenomenologije paralizuje se pitanje o
transcendenciji, koje je osnovna kategorija metafizike.
Ovde valja uputiti na N. Hartmanovu kritiku
fenomenološke zamisli ontologije. Hartman, usamljeni preteča savremene
ontologije je tvrdio da sa metodama transcendentalne fenomenologije ne može
govoriti o bitku onoga što fenomeni prikazuju, znači sa pozicije transcendentalne
fenomenologije ne može govoriti o bitku, o stvarnosti koja je zasebna. Drugim
rečima fenomenologija je "ontološki gotovo bez težine".
Druga čvorišta filozofskog interesovanja ili se
ne zanimaju za metafiziku, ili je pak eksplicitno usporavaju (pozitivizam,
Bečki krug, Poperova teorija nauke, itd.). Pošto celu anglosaksonsku filozofiju
određuje pozitivizam, ona takođe osporava bit metafizike.
Pored nekih manje važnih pokušaja savremene
metafizičke misli ( G. T. Fehner, H. Loce, kritički realizam Driša, Behera,
itd.), poseban je slučaj Nikolaja Hartmana. On tvrdi da se u savremenoj
filozofiji ignoriše metafizička upitanost, iako sva filozofska pitanja imaju
metafizičku prirodu. Pri tome je stara metafizika bila jedna sadržajno omeđena
disciplina sa određenim korpusom predmeta (problem sveta, duše i apsoluta).
Metafizika nikad nije stajala na sigurnom tlu, njene pretpostavke nije mogla
pokazati, njene konsekvence nije moglo dovesti u sklad sa empirijskim znanjem.
Oblast metafizike je bila puka spekulacija. Hartmanova namera je bila da
zasnuje jednu novu ontologiju, koja istovremeno računa sa kriticističkim obrtom
kantijanizma. On drži da se filozofija ne može baviti sa tzv. metafizičkim
pitanjima, jer ona imaju u sebi momenat iracionalnoga, odnosno nesaznatljivoga.
Ali metafizička pitanja ne leže samo u onostranosti sveta, nego imaju momenat
saznatljivoga, što Hartman naznačuje kao ontološki element. Taj saznatljivi
momenat se nalazi u najneposrednijoj blizini, u pozadini onog najbližeg i
prividno samo razumljivog. Hartman, kad ponovo otvara horizonte upitanosti o
metafizičkom, njihova istraživanja ograničava na skup dalje rešivih tzv.
ontoloških pitanja, iza kojih leži momenat metafizičkog, koji je principijelno
nesaznatljiv.
Jirgen Habermas, duhoviti kritičar savremene
filozofije, u svojoj knjizi "Nachmetaphysisches Denken"
(Postmetafizičko mišljenje), u kojoj pokušava da dubinski prouči razloge
iščezavanja metafizičke upitanosti, često skreće pažnju na činjenicu da bez
metafizike filozofija gubi svoj značaj za ljudski život. Ako ona napušta
traganje za odgovorom na pitanja smisla čovekovog postojanja, onda njenu ulogu
nužno mora preuzimati umetnost i religija Možda zbog toga Habermas daje
provokativni naziv jednoj studiji "Rückkehr zur Metaphysik?"
(Povratak ka metafizici?).
U ovoj studiji Habermas pominje i Karla Jaspersa,
kao jednog od onih filozofa koji su pokušali da očuvaju odnos filozofije prema
totalitetu, ali sa žrtvovanjem ranga i dostojanstva filozofije da bi ona mogla
dati konkurentno saznanje, i sa pokretom prema filozofskoj veri.
U gore skiciranoj atmosferi se javlja Jaspersova
filozofija, kao jedna od "oaza utopije" (Habermas). U daljem tekstu
ćemo razmotriti osnovne principe njegove metafizike, koja predstavlja jedan od
najoriginalnijih puteva savremene filozofske misli. Ona čini jedno učenje o
znanju verovanja da transcendencija jeste, da je ona kao takva za znanje
neuhvatljiva, ali osim toga da je ona i večni cilj saznanja kao procesa
traganja. Metafizika se u svojem ne-naivnom i savremenom obliku kod Jaspersa
javlja kao učenje o metodama tog traganja. Savremeni oblik metafizike za
Jaspersa je metafizička metodologija, koja se oslanja na veru da ona ima svoj
predmet.
2. Jaspersova zamisao metafizike
2.1. Jaspersov odnos prema metafizici
Najranije tragove Jaspersovog interesovanja prema
onom metafizičkom možemo naći na stranicama njegovog prvog glavnog dela
"Opšta psihopatologija". U svojoj stručnoj autobiografiji celi period
bavljenja sa psihologijom i opštom psihopatologijom Jaspers tumači činjenicom
da se on uvek interesovao za mogućnosti i granice čovekove egzistencije. Iz ove
osnovne aspiracije su nastala sva njegova dela, "Opšta
psihopatologija" i "Filozofija". Jedna osnovna konstatacija
njegovog bavljenja sa fenomenima duševne stvarnosti jeste njegovo uverenje da
nas bezgranično širok spektar ispoljavanja duševnog i njegove zagonetke upućuju
na oblast metafizičkog.
Jaspersova metafizička orijentacija ima svoju
genezu u njegovom psihopatološkom periodu. Šesti deo "Opšte psihopatologije"
(1913) bavi sa čovekom kao takvim, sa suštinom čoveka, kao i sa smislom
čovekove egzistencije. U poglavlju "Celina ljudskog bića" Jaspers
tematizira čovekove iskonske veze sa transcendencijom. Naravno, analiza
njegovih osnovnih pojmova ovde nema takvu filozofsku dubinu kao u njegovim
glavnim filozofskim delima. Ali i pored toga mogli bismo reći da je i u ovom
ranom delu sadržan osnovni nacrt na kojem se utemeljuje njegova filozofija.
Pitanje čovekovog suštastva, načelo obuhvatnosti, čovekova nepotpunost,
shvatanje čoveka kao otvorene mogućnosti ili kao bića u borbi sa samim sobom,
dijalektika čovekove konačnosti i beskonačnosti, itd. osnovni su motivi
poslednjih poglavlja "Opšte psihopatologije".
U gore navedenom delu Jaspers piše: "U svom
biću (čovek Š. Z.) ipak ne stvara sebe samog, on je poklonjen sebi samom a da
ni sam ne zna odakle. Njegova najdublja sloboda nije protok njega samog, već o
njoj saznaje upravo preko transcendencije, pomoću koje je slobodan u svetu.
Zbog toga je tip čoveka određen onim što zna i što veruje." Zatim:
"Činjenica da čovek svuda oseća konačnost i da mu nijedna konačnost nije
dovoljna ukazuje na skrivenu mogućnost u njegovom biću. On mora imati i drugi
koren svoga bića osim ovog korena svoje konačnosti. U čoveku ne bi postojala
težnja za traganjem a da ne postoji nekakvo predznanje o nesaznajnom. On traga
za sopstvenim bićem, za beskonačnošću, za nečim drugim. Jedino mu ovo traganje
može pružiti zadovoljenje."
U ovim rečenicama su eksplicitno vidljiva osnovna
načela Jaspersovog mišljenja.
Čovek ne zna za poreklo svoga konačnog bića.
Nasuprot tome čovek hoće da sazna iskon svojeg bića. Čovek jednovremeno zna i
veruje da je njegov iskon u onom što je naznačeno kao transcendencija, a o
kojoj on ne zna ništa osim toga da ona jeste i da je ona izvor njegove slobode.
Iz emanacije ove iskonske slobode čovek se oseća
nezadovoljnim svojim konačnim bićem. Čovek iz njegove vere zna i istovremeno iz
njegovog znanja - tj. "predznanja o nesaznajnom" - veruje da
transcendencija jeste. Čovek dokučava da je konačnost njegovog bića ukorenjena
u nečemu što prevazilazi ovu konačnost i što čini izvor njegove slobode. Osim
znanja toga da transcendencija postoji, čija je bit sloboda, čovek ne zna ništa
o onom što je u temelju njegovog aktuelnog i konačnog bića.
Ali njegovo znanje i vera, iako se ograničavaju
na jedan jedini stav o postojanju tog temelja, ovo znanje ipak ne zatvara.
Naprotiv, čovek ne samo da je otvoren prema onom nesaznajnom o čemu on poseduje
predznanje, nego zbog i radi njegove slobode čovek mora da traga za onim
"nečim drugim".
Čovekovo nezadovoljstvo samim sobom razara
granice svojeg znanja o sopstvenom biću i inicira ga da traži odgovor na svoje
biće. Čovekovo znanje je preokupirano sa konačnim, ali nezadovoljstvo ga
podstiče da pita "iza" ovog konačnog da bi dobio odgovor.
Iz toga se vidi da je nezadovoljstvo onaj momenat
kojim započinje metafizika, kao svojevrsno traganje za onim nečim drugim. Na
staro pitanje početka filozofiranja Jaspers implicitno odgovara sa načelom
nezadovoljstva umesto tradicionalnih principa čuđenja, sumnje, apsolutne
izvesnosti sebe samog, izvesnosti duha, fenomena sveta i prirodno-naivnog
stava, itd. Nezadovoljstvo nužno tera čoveka na filozofiranje.
Rezimirajući Jaspersovo odnošenje prema
metafizici možemo konstatovati sledeće:
Prvo. Za Jaspersa metafizika nije i
ne može da bude pozitivno znanje. Ona ne može da bude argumentativna i ne može
da čini pozitivno izlagani korpus znanja. Filozofija ne zna ništa osim toga da
transcendencija postoji, odnosno jedini momenat izvesnosti u metafizici je
njeno verovanje da transcendencija jeste.
Drugo. Iz toga sledi da je
metafizika proces traganja za bitkom, a nikada staloženo znanje. Filozofija
nije znanost, nije čvorište nekih saznanja ovog ili onog nivoa, nego je ona
nužno filozofiranje, proces, komunikacija, traganje, upitanost. Uostalom
Jaspersovo shvatanje suštine filozofije je srodno sa izvornim značenjem reči
"philosophia", gde "sophia" označava mudrost, a
"phília" - ljubav koja je trud, težnja, traganje. Filozofia nije
"sophia", nije mudrost, nije posedovano znanje, već je ona pre svega
"philia".
Treće. Početak metafizike i
filozofiranja uopšte je nezadovoljstvo, koje čovek stalno oseća pred bezdanom
neizvesnosti svoga bivstva. (Nezadovoljstvo, neizvesnost, bezdan, neznanje,
strah, vrtoglavica, itd. stalni su motivi Jaspersovog mišljenja.) Ovo
nezadovoljstvo tera čoveka prema filozofiranju, što je s one strane
orijentacije u svetu, koja se kreće u oblasti konačnog.
O ovom neizbežnom momentu započinjanja filozofskog
mišljenja svedoče prve rečenice "Filozofije":
"(...) u svesti o svojoj situaciji, koju
niti bez ostatka dokučavam niti joj prozirem poreklo, muči me neodređen strah.
Mogu je videti samo u kretnji kojom s njom u stalnoj promeni klizim u tamu, u
kojoj nisam bio, u tamu u kojoj neću biti. Staram se za stvari i sumnjam da li
na njima ima nečeg prikladnog. Dopuštam da to kliženje protiče i užasavam se
pomišljajući da nešto zauvek gubim ako ga sada ne dokučim, a ipak, ne znam šta
je to. Tražim bivstvo koje "ne samo isčezava".
Četvrto. Učenje, koje je
metafizika, koje dakle ne može da bude pozitivno izlaganje saznatog, u svojem
je obliku učenje o traganju samom. Za Jaspersa metafizika je moguća samo kao
rasvetljavanje metoda upitanosti bitka. Otuda je njegova metafizika shvaćena
kao metodologija metafizičkog mišljenja.
Treći tom Jaspersovog glavnog filozofskog dela
"Filozofija", koja nosi naslov "Metafizika" ima svoje
težište u opisu metoda, puteva (methodos-gr. put) mišljenja koje pita za ono
metafizičko.
2.2. Jaspersov odnos prema
tradicionalnim sistemima metafizike i ontologije
Sa gore tumačenog stanovišta, koje određuje
Jaspersovo shvatanje metafizike, glasiće nam logično pitanje kakav je bio
njegov odnos prema velikim filozofijama u istoriji filozofskog mišljenja.
Iz povesti filozofije znamo da su skoro svi
veliki filozofi tragali za izgrađivanjem filozofskih sistema koji bi bili
zapravo učenje o bitku uopšte, odnosno osnovna namera tih filozofija je bila
taloženje određenog korpusa znanja u obliku znanosti metafizike ili ontologije.
Prema nekim unutrašnjim nužnostima filozofskog mišljenja metafizički način
upitanosti često se pretvarao u učenje o božanskom, o apsolutu, tj. u
filozofsku teologiju, dok su spekulacije ontologije o biću kao biću često
dobijale svoju završnu formu kao sistemi kategorija.
Jaspersova filozofija ima filozofskoistorijsku
samorefleksiju u tom smislu, da je Jaspers potpuno bio svestan njegovog
specifičnog odnosa prema tradiciji. Specifičan je taj odnos i zbog toga što
nasuprot tome da je njegovo shvatanje stvari filozofije potpuno suprostavljeno
tradicionalnom shvatanju, kao i poziciji Jaspersovih savremenika, njegov odnos
prema velikim filozofijama istorije filozofije zapravo nije akt odbacivanja,
nema karakter opovrgavanja ili negacije. Neke klasične filozofije su bile pak
Jaspersovi autoriteti, kao na primer grčka filozofija, Kant, Plotin, Bruno,
Spinoza, Šeling, Hegel, Kjerkegor, Humbolt, Niče i Maks Veber. Jaspersov odnos
prema filozofskoj tradiciji karakteriše poštovanje, prihvatanje ali i
reinterpretaciju njenog značenja.
Jaspers sâm govori o razlikovanju ontologije od
metafizike, da bi i svojom terminologijom označio drugost njegove ambicije, te
da bi sa njegovog metafizičkog stanovišta protumačio tradicionalne sisteme
ontologije.
Veliki klasični filozofi su tragali za
ontologijom kao učenjem o bitku, koje kao znanje dolazi ka sebi . Kao što smo
rekli nezadovoljstvo kao osnovni princip i "primo motor immobilis"
(nepokretni prvi pokretač) Jaspersove filozofije narušava izvesnost u mogućnost
ontologije: "ontologija kao učenje o bitku uopšte morala bi da donese
duboko zadovoljenje kad bi moj bitak mogao doći k sebi u znanju, koje kao
znanje već pokazuje svoju istinu." Ali za Jaspersa izvesnost doživljavanja
nezadovoljstva razara bilo kakvu izvesnost ontološkog znanja. Ako bi čovekov
bitak došao k sebi u znanju, onda ne bi bilo mesta za doživljavanje
nezadovoljstva, kao straha od neizvesnosti što je određujući doživljaj njegovog
mišljenja. Subjektivno doživljavanje je bitnije za formiranje njegovog
mišljenja nego bilo kakvi razlozi uma ili puko mišljene operacije. Doživljaj
nezadovoljstva nam otvara put prema metafizičkom traženju bitka, u kome su i
bitak kao i samo traženje principielno neuhvatljivi. Nezadovoljstvo tera
mišljenje ka iščezavajućem bitku, koji se kao "deus absconditus"
(skrivajući bog) skriva od nas, ali nas i podstiče ka traženju.
Pošto je metafizika - kao filozofiranje
inspirisana i mobilizirana od strane iskonskog nezadovoljstva koje je otvoreno
prema svakoj drugosti - u svom principu isključuje i mogućnost ontologije, ona
u svojoj otvorenosti i nezavršivosti mora skrenuti pažnju i prema ontologiji i
tražiti momenat metafizičkog u samim ontološkim učenjima. To znači da Jaspers
svojim stanovištem otvara mogućnost reinterpretacije klasičnih učenja
ontologije, odnosno Jaspers u ontološkim sistemima Kanta, Hegela, Plotina i
drugih traži nešto drugo od onog što oni sami po sebi jesu. Taj obrt u
shvatanju značenja ontologije mogli bismo naznačiti kao metafizičko tumačenje
ontologije.
Skoro cela filozofska tradicija počiva na
osnovnoj nameri izgradnje ontologije kao nauke, pošto se ona nalazila pod
vlašću zamisli Aristotelove prima philosophia. Ontologija kao ideal ili kao
svrha filozofske delatnosti ne može da nas napušta, niti će za nas nestati.
Postoji u nama neuništiva sklonost da i ono što je pravo usvojimo znanjem.
Drugim rečima, osnovna namera svekolike filozofije će biti učvršćavanje onog
iščezavajućeg u gotovo znanje.
Ali pored toga, da prava svrha filozofije je bila
uvek ontološko mišljenje, činjenica je da filozofije pojedinih tradicionalnih
filozofa prema svojim namerama i analogno tome prema svojim strukturama bile i
jesu divergentne. Razlog za ovu činjenicu se nalazi u tome da one obuhvataju
sasvim različite horizonte filozofske aspiracije, kao i sasvim različite
rezultate. To znači da nam filozofije u istom mahu daju obavezno znanje, tj.
pozitivnu argumentaciju, zatim momenat transcendiranja, otvorenosti prema
drugošću, tj. mogućnost za prevazilaženje datog saznanja, kao i momenat
apeliranja (apellieren) na slušaoca da ih iz vlastite slobode dokuči ili
odbije. Baš ta divergencija daje mogućnost za reinterpretaciju tih filozofija.
Ontologija kao takva nije moguća, ona se mora
raspasti, jer je ona sa svojim predmetima znanja, sa svojom terminologijom, kao
i sa svojim kategorijalnim sistemom ograničena na orijentaciju u svetu, čiji je
princip "takvo saznanje sveta koje fiksira bitak." Istinsko mišljenje
daje apel za slobodu, a ne posedovanje nekog rezultata. Ono što nedostaje
svakoj ontologiji jeste uvek ono povesno, nikad prosto opštevažeći tubitak
jezika transcendencije.
Ontologija kao znanje i htenje znanja u formi
konstruktivne pojmovnosti znači uništenje baš ovog povesnog traženja bitka.
Ontologija ukida slobodu svekolikog povesnog
tubitka pošto se ona vezuje za bitak, koje je postao objektivan. Ona parališe
komunikaciju putem kojeg bi povesni tubitak sam od sebe mogao doći do smisla
svog bitka i time ga i čini slepim za prâvu sadržajnu mogućnost do koje bi on
došao putem vlastitog dokučavanja jezika transcendencije i dovodi do gubitka
same transcendencije.
Pošto ontologija nije mogući oblik istinskog
mišljenja, treba odbaciti i njenu mogućnost. No to ne znači i nužnost
odbacivanja ontoloških učenja u tradicionalnim filozofijama. Adekvatni odnos
prema klasičnim ontologijama je u suštini ne-ontologijsko pretumačenje tih
ontologija.
Tradicionalne ontologije, zahvaljujući njihovoj
divergentnosti, daju mogućnost za njihovu reinterpretaciju. To znači da pošto
filozofija u svakom čoveku teži ka njenon sopstvenom savršenstvu, ovo
samoposredovanje filozofije se nalazi kod svakog velikog filozofa kao povesnog
čoveka. Tradicionalne filozofije se ne smeju naprosto dokučiti i prihvatiti, ne
smeju se proučavati kao gotovo znanje. Njih kao ontologiju valja ukinuti, da bi
se pojedincu stvorio povrat k' konkretnosti prisutne egzistencije.
Iz vlastite egzistencije povesnog tubitka
tradicionalne filozofije dobijaju drugačiji smisao. One čine podsticaj za
komunikaciju sa filozofima kao povesnim tubitkama. Tek u ovoj komunikaciji
možemo jasno čuti "kako nam progovara stvarnost jednog povesnog samobitka
koja je poznavala svoju transcendenciju." U divergentnosti njihovih
filozofskih sistema treba tražiti baš taj momenat subjektivnoga koji se gubi u
momentu saznanja o bitku.
Ako je ontologija put učvšćivanja pravog bitka u
znanje o bitku, a metafizika je iskušenje bitka u neizvesnosti, onda treba ove
ontologije shvatiti na metafizički način. To je akt započinjanja komunikacije
sa tim filozofijama kao povesno individualnim putevima samosaznanja povesnih
samo bitaka.
Jaspersovo odnošenje prema pretcima se ne oslanja
na kritičko preispitivanje samih učenja, nego na uobličavanje sasvim drugačijeg
odnosa prema njima. Umesto kritičke analize pojedinih stavova, Jaspers se
odnosi prema tradicionalnim filozofijama kao celinama. Umesto filozofske
analize i kritike on podstiče na egzistencijalnu komunikaciju sa celinama
pojedinih filozofija, tj. sa filozofijama u kojima je traženje bitka povesnih
individua došlo do savršenstva.
Ovo odnošenje - kao što ćemo to u daljem
izlaganju videti -je jedan način metafizike, tj. metod čitanja šifrovanog pisma
(Chiffreschrift). Šifre su predmeti metafizike. Šifra sâma nije
transcendencija, nego je jezik transcendencije.
U širokoj oblasti šifara filozofska učenja čine
najznačajnije šifre, jer u njima je ispisano najsadržajnije spekulativno
šifrovano pismo.
Taj stav određuje Jaspersovo shvatanje
tradicionalnih filozofija. Umesto toga da potpuno odbacimo filozofsku
tradiciju, ili da reč po reč dogmatski prihvatimo neka učenja, moramo
komunicirati sa tim učenjima iz vlastite egzistencije, U ovoj komunikaciji
moramo odbaciti sâmu argumentaciju i tražiti ono "iza", izvor tih
filozofija, koja treba shvatiti u svojoj povesnosti i individualnosti. Samo u
ovakvom odnosu otkriće nam se pravi smisao tih filozofija, a to znači da ih
možemo dokučiti kao jezik transcendencije. Iza filozofske argumentacije leži
naš posao čitanja tih filozofija kao šifara iz moguće egzistencije.
2.3. Princip transcendencija
Čovek kao konačno biće, ali biće koga ta
konačnost ne zadovoljava, u svom je bivstvovanju upućen na transcendenciju. U
tom smislu ona je iskon čovekovog bitka.
Pravi smisao filozofiranja (Philosophieren) je
traženje transcendencije kao bitka koji uvek iščezava. Traženje bitka iz
čovekovog sopstvenog nezadovoljstva i straha od neizvesnog je put istinske
filozofije kao filozofiranja.
Latinska reč "transcendentia" znači
"činjenica ne-imanentnosti, činjenica ne-sadržanosti." U filozofskom
kontekstu transcendencija obično označava ono što prekorači, prevazilazi,
nadilazi iskustvo.
Transcendencija je tradicionalni pojam
metafizike. Prema našem mišljenju bolje je ako ne govorimo o pojmu
transcendencije, pošto je ona shvaćena kao principijelno pojmovno neuhvatljiva.
Na primer u neotomističkoj filozofiji transcendencija je sinonim za "ono
što prevalilaze sve kategorije." Transcendencija je obično shvaćena kao
transinteligibilno, pošto ona iščezava u pojmovnom mišljenju, ne može se
dokučiti sa kategorijalnim aparatom filozofskog mišljenja. Zbog toga tačnije je
govoriti o transcendenciji kao principu onog prekoračujućeg, nego o njenom
pojmu.
Za pitanje šta je zapravo transcendencija Jaspers
nam nudi negativan odgovor. O transcendenciji se ne može ništa tvrditi pošto je
ona nesaznatljiva. Znanje o transcendenciji nije moguće. Jedino što znamo jeste
filozofsko-verska apsolutna izvesnost njenog postojanja.
Mirko Aćimović u svojoj knjizi
"Metalogike" u kojem minuciozno raspravlja o saznajnoteorijskim
implikacijama Jaspersove filozofije, sa snažnim akcentom na njenom doprinosu
filozofiji mišljenja, lakonski sažima osnovni smisao Jaspersove metafizike kad
piše da je njen temelj vera u ono iz čega i ona sama proizlazi.
Princip transcendencija čini izvor i svrhu Jaspersove
metafizike. Prema našem sudu svaki čovek koji se bar informativno bavio sa
antičkom filozofijom treba ovde da ima aluzije na Aristotelovu metafiziku
nepokretnog pokretača. Transcendencija je nepokretni pokretač Jaspersove
metafizike, izvor i svrha filozofiranja. Sa ovom analogijom smo hteli da
skrenemo pažnju na jedan momenat Jaspersove metafizike, tj. na to da je ona za
razliku od ontologija bića kao bića zapravo i filozofsko učenje o božanstvu u
Aristotelovom smislu "theologiké". (Pravi naziv metafizike kod
Aristotela je bila próta philosophia kao "theologiké".)
Ovde radi upoređivanja valja napomenuti da za N.
Hartmana -filozofa koji je kroz ceo svoj intelektualni život bio preokupiran
sličnom problematikom, - ono nesaznatljivo nema višeg filozofskog ranga, tj.
nije bitnije i relevantnije od saznatljivog.
Za Jaspersa nasuprot, transcendencija ne znači
samo izvor i iskon Čovekovog bitka nego i božanstvo. Taj momenat Jaspersovog
shvatanja transcendencije će biti očevidljiviji u njegovim poznim radovima
"Der philosophische Logik" (Filozofska logika), čiji je samo prvi tom
izašao (pod nazivom "Von der Wahrheit"- O istini), zatim Einführung
in die Philosophie" (Uvod u filozofiju) i "Der philosophische
Glaube" (Filozofska vera).
U navedenim radovima on koristi termine apsolut,
transcendencija, sveobuhvatno i Bog kao sinonime. "Transcendencija je
bitak,"- piše Jaspers u delu "Filozofska vera" - "koja
nikad ne postaje svetom, ali ona govori preko bitka-u-svetu. Transcendencija
jeste samo onda ako svet ne postoji sam od sebe, ako se on ne oslanja na sebe,
nego uputi s onu stranu sebe."
Metafizička predmetnost nastaje u momentu kad
transcendencija govori preko bitka-u-svetu.
Ova predmetnost ima specifični karakter, pošto je
ona "funkcija jednog jezika koji čini razumljivom transcendenciju."
Ali predmetnost kao jezik nije opšti jezik svekolike egzistencije. Taj jezik
nema nadindividualni karakter, on ne služi za posredovanje između ljudi. (U
ovom smislu nije baš neprotivrečno da Jaspers koristi izraz "jezik"
tamo gde komunikacija ne samo da je paralizovana, već i principijelno nemoguća.)
Metafizička predmetnost je uvek povesna i individualna. Jezik kojim
transcendencija govori jednoj povesnoj individui drugima je nedostupan.
Transcendencija kao metafizička predmetnost je,
dakle, neuhvatljiva u svesti uopšte. Ona je uvek vezana u njenom povesnom
ispoljavanju određenoj individui.
Druga znatna karakteristika transcendencije je da
se ona kao predmetnost javlja na granicama empirijske stvarnosti, kao ipak
"najtelesnije, najprisutnije stvarnosti." Transcendencija se javlja u
povesnoj i mogućoj egzistenciji kao apsolutna stvarnost.
Analogno sa kovanicom "apsolutna
svest", koja za Jaspersa znači izvesnost bitka egzistencije ili samosvest
egzistencije, Jaspers za rasvetljavanje drugosti te stvarnosti u kojoj
transcendencija pogađa moguću egzistenciju koristi termin "apsolutna
stvarnost".
Apsolutna stvarnost, koja se javlja na granicama
empirijske stvarnosti, jeste stvarnost bez mogućnosti. Ona je apsolutna pošto
preko nje nema ničega. Empirijsku stvarnost karakteriše modus mogućnosti. Ta
mogućnost ne daje nikakav "predmet kao cilj", niti ikakav "plan
kao put", ali empirijska stvarnost kao oblast mogućnosti čini sadržinski
prostor u kojem ta mogućnost apeluje (appelieren) sa samobitak da je ostvari.
Empirijska stvarnost je nesavršena. Njen nedostatak se nalazi u razdvajanju
mogućnosti i stvarnosti.
Nasuprot empirijskoj stvarnosti apsolutna
stvarnost je nedostupna prevođenju nazad u mogućnost. Tamo gde tubitak nailazi
na stvarnost bez njegovog pretvaranja u mogućnost, on susreće transcendenciju.
Pored toga što se transcendencija kao metafizička
predmetnost javlja samo povesno i individualno i što se ona javlja na granicama
empirijske stvarnosti kao apsolutna stvarnost, suština je transcendencije da
ona iščezava u načinima metafizičke predmetnosti.
Transcendencija iščezava u mišljenju u simbolu
kao povesno konkretnom jeziku kojim egzistencija dobija uvid u dubinu bitka. U
simbolu se artikuliše transcendencija, ali ona nije transcendencija sâma, niti
je jedinstvo samog sebe i obaveznog značenja. U empirijskom postojanju simbola
iščezava bitak.
Transcendencija se takođe gubi u logičkom
mišljenju, jer se pokazuje kao mišljenje u krugu, tautologija i protivrečnost.
Zbog toga je ona neuhvatljiva za diskurzivno mišljenje.
Sâm bitkovni karakter transcendencije je takođe
neuhvatljiv. Ona se pojavljuje na granicama empirijske stvarnosti. Zbog toga se
u empirijskoj stvarnosti ne može govoriti o njenoj stvarnosti, odnosno ona se
javlja u empirijskoj stvarnosti kao nestvarno u smislu empirijski stvarnog. Ali
u njenom ispoljavjanju ona se javlja kao apsolutna stvarnost na granicama
empirijske stvarnosti. Ta konstelacija dovodi do toga da je transcendencija
neuhvatljiva za metafizičko opredmećenje. U metafizičkom mišljenju ona lebdi
između bitka i nebitka.
Iz povesnog i individualnog karaktera metafizičke
predmotnosti sledi njen egzistencijalni smisao. Njen značaj za moguću
egzistenciju je njegovo najbitnije obeležje.
Jaspers tvrdi da se egzistencija može ostvarivati
samo u odnosu na transcendenciju. Smisao čovekovog bitka je u ostvarivanju
samoga sebe kao izvesnosti slobode, kao egzistencije iz pukog tubitka. Zbog
toga je Jaspersova zamisao metafizike praktički čin. Ona služi za individualno
traganje za izvorom, traganje za smislom bitka i ostvarivanja egzistencije.
U tome je etički doprinos Jaspersove metafizike.
Ona nije nešto zasebno, nego je apel za čoveka da on ostvaruje sebe kao
egzistenciju u odnosu na njegovu transcendenciju. Traganje za transcendencijom
za Jaspersa ima etički smisao, ono je etički imperativ.
Metafizika kao učenje, kao posredovanje znanja
među individuama je nemoguća, jer ona ne poseduje horizont nadindividualnosti.
Ona ne može da poseduje znanje koje za svakoga obavezno i ne bi bilo strogo
povesno. Metafizika je za Jaspersa izolovani put pojedinca, znanje metafizike
je nesposobno za opredmećenje. Ono što možemo proučavati kao metafiziku jeste
učenje o metodama metafizičkog traženja transcendencije. Ona kao učenje o
metodama čini putokaz za uvek povesno filozofiranje. Otuda je forma metafizike
kao učenja opis metoda metafizike sâme.
3. Metodologija filozofiranja
3.1. Metafizika je jedino moguća kao učenje
o metodama
Pošto je u prirodi transcendencije da je ona
transinteligibilna premda ne i transobjektivna, odnosno ona je nedokučiva
diskurzivnom mišljenju, ali nastupa za moguću egzistenciju, metafizika se kao
izvesnost znanja postojanja transcendencije nalazi u specifičnoj situaciji.
Ona ne može da bude pozitivna znanost. Čak i njen
jedini pozitivni stav o postojanju transcendencije kao pozitivna tvrdnja je
sporan, pošto je transcendencija s one strane pojma bitka orijentacije u svetu.
Metafizika nema ni svoj predmet, jer ono o čemu
bi ona morala da svedoči nužno iščezava u bilo kakvom pokušaju opredmećivanja.
Transcendencija je pravi "deus absconditus" (skrivajući bog)
Jaspersove filozofije. Ona nikad ne postaje objektom saznanja. U svojem strogo
povesnom nastupanju za individualni tubitak ona uvek i iščezava.
Velika je dilema filozofije kako može ona
ostvarivati sebe kao "próta philosophia" ako je ona bez predmeta i
čak i bez mogućnosti argumentacije. Ta situacija u kojoj se filozofska
metafizika nalazi je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane ona je neizbežna
delatnost egzistencije, a sa druge strane velika je opasnost da će se ona
zadržati na nivou puke mistike, odnosno na nivou neartikulisanog govora kojeg
niko ne može da razume sem onoga koji ga izgovara.
Jaspersovo razrešenje ove dileme je prema našem
sudu sasvim adekvatno. On ne izbegava zasnivanje metafizike, ali odriče
argumentiranje o transcendenciji. Metafizika je kao filozofiranje za Jaspersa
misaona pustulovina traganja za sopstvenim predmetom. Ona je egzistencijalno
traganje za transcendencijom kao smislom sâme egzistencije.
Jedino što je uhvatljivo u metafizici to je ovo
nužno traganje. Zbog toga jedina mogućnost filozofskog zasnivanja metafizike je
filozofsko učenje o ovom traganju za transcendencijom. Metafizika je moguća
samo kao učenje o putevima, tj. o metodama traganja za bitkom. Dakle, sama
metafizika se može zasnivati kao metodologija filozofiranja.
Ovde se mora skrenuti pažnja na činjenicu da se u
strogom smislu ne može govoriti o metodologiji filozofije u Jaspersa. Opis
načina filozofiranja i metodologija filozofije nisu isti. U razlici sa
metodolozima savremene filozofije (V. Diltaj, E. Huserl, K. Levi-Stros i drugi)
sa svojeg stanovišta Jaspers nema i ne može ni da ima nameru za izgradnju nekog
korpusa znanja. Jaspers nigde ne govori o tome da bi njegova metodologija mogla
da služi kao podloga pomoću koje bi neki drugi mislioci izgradili povezan
sistem znanja. S tom namerom su Diltaj, Huserl, Levi Stros i drugi izgradili
svoje učenje o metodama filozofije. Nasuprot tome Jaspersova metodologija ide
do granice mogućnosti argumentisanja. Iza nje ne može da postoji nikakva
argumentacija. Ono čemu metodologija vodi je već individualno traganje, a ne
objektivno znanje. Jaspersove metode su kao putokazi za povesno i uvek
individualno traganje. One nisu metode filozofije, nego su putokazi
filozofiranja. One istovremeno sačinjavaju i apel za pojedinca da traži izvor
svojega bitka.
Govoreći o metodama Jaspers odbacuje neke stare
metode metafizike. Proročka metafizika nije moguća, pošto je saznanje u oblasti
metafizike strogo povesno. Iako u predmetnom jeziku pojedinac može povesno
iskusiti apsolutnu izvesnost transcendencije, taj jezik ipak ne može da dospeva
do opštevažeće istine. Istraživačko ispitivanje transcendencije je takođe
odbačeno zbog nemogućnosti važećeg znanja o transcendenciji.
Jaspersovo učenje o metodama se usmerava na opis
tri načina transcendiranja koji su od različite važnosti.
Ove metode su sledeće:
1. metoda formalnog transcendiranja,
2. metoda tematiziranja egzistencijalnih veza sa
transcendencijom, i
3. metoda čitanja šifrovanog pisma.
Dok je formalno transcendiranje jalova, ali u
metafizičkom mišljenju ipak prisutna metoda, a tematiziranje egzistencijalnih
veza sa transcendencijom rasvetljava nastupanje transcendencije za tubitak,
najvažnija metoda je čitanje svekolikog bitka kao šifrovanog pisma
transcendencije. Ovaj zadnji metod je najplodniji, jer se usmerava na
transcendenciju samu. U šifrovanom pismu ona postaje prisutna.
3.2. Metoda negativne metafizike
Formalno transcendiranje Jaspers označava kao
metodu koja je jalova u približavanju transcendencije, ali je ipak nužna pošto
ona kao sredstvo za prevazilaženje granica ontološkog mišljenja otvara put ka
transcendenciji. Ona je čisto misaoni (logički) postupak negacije svekolike
kategorijalne određenosti bitka, tj. svakog ontološkog iskaza.
Kategorijalni sistemi raznih filozofija dele
bivstvujuće po načinima bitka. Shodno tome iskaz da nešto bivstvuje nema svuda
identično značenje. Krajnji rezultat mišljenja u kategorijama (ontologijski
pokušaj dokučivanja bitka) je rascepkanost bitka.
Bitak ne stoji ni u jednoj kategoriji. Iz rascepkanosti
bitka u kategorijalnom mišljenju "vodi put neuspeha u mišljenju do
transcendencije kao tog jednog bitka." Jaspers transcendenciju naziva i
nadbivstvujućom i nebivstvujućom. Ona je nadbivstvnjuća jer njoj je adekvatna
svaka kategorija bitka, ali i nebivstvujuća, pošto ona nije izražena ni u
jednoj kategoriji.
Formalno transcendiranje kao pokušaj dokučivanja
bitka na način negativne argumentacije, tj. logičkim operacijama putem kojih se
ne tvdi šta transcendencija jeste, nego nasuprot tome šta ona nije, uostalom ne
sačinjava novum Jaspersove filozofije. Ono čini osnovu tzv. negativne
teologije, čiji su najznačajniji predstanvici pozno-srednjovekovni
filozofi-mističari Majster Ekart (Meister Eckhart, 1260-1327/1328 god.) i
Nikola Kuzanski (Nicolaus Cusanus, 1401-1464).
Srodnost Ekartovog i Jaspersovog mišljenja je
veoma izražena. Za Ekarta transcendencija je kao bezlična božanstvenost
pojmovno isto tako neuhvatljiva kao i za Jaspersa. Majster Ekart
transcendenciju približava akcentovano negativno - kao nepoznati apsolut,
Ništa, praosnovu, bezdan. Za nju "ne postoje vlastita imena, pozitivna
određenja, iako su o tome bile napisane debele knjige." On kao i Jaspers
poriče da bi transcendencija bila bitak bivstvujućega. Zbog toga on govori o transcendenciji
kao nadbivstvujućim: "Ako sam rekao da Bog nije bitak, nego je
nadbivstvujuće, nisam poricao njegov bitak, nego sam bitak podigao do njega.
Ako uzimam bakar u zlato, onda je bakar tu, ali na viši način nego u
sebi." (Quasi stella matutina)
U filozofiji Nikole Kuzanskog isto tako susrećemo
momenat negativne teologije, u principu "znanstvenog neznanja" (učeno
neznanje - "docta ignorantia"). O transcendenciji ne samo da ne znamo
ništa, nego je ne možemo ni saznati, piše Kuzanski. Suština je transcendencije
da je ona neuhvatljiva (inattingibilis). Saznanje je beskonačni put koji vodi
preko samo delimično adekvatnih pojmova. Mi uvek pokušavamo da bitak saznajemo
sa sve novijih strana. Saznanje je u biti pokušaj saznanja samog.
Jaspers u zamisli formalnog transcendiranja
ponovo tematizuje osnovno stanovište negativne teologije. U razlici od Majstera
Ekarta i Nikole Kuzanskog, kao i od drugih predstavnika negativne teologije, za
Jaspersa negativno argumentisanje ne iscrpljuje mogućnost traženja
transcendencije. Ono kao "negativna metafizika" čini svojevrsnu
propedeutiku mišljenja o transcendenciji. Ono vodi u neosporivi neuspeh čistog
diskurzivnog mišljenja u traganju ka transcendenciji i otvara put ka drugim
horizontima metafizičkog mišljenja.
Put formalnog transcendiranja vodi od zamislivoga
ka nezamislivome. Mišljenje formalnog transcendiranja ukida to što je
promišljeno i dovršava u onom ne-moći-misliti. To ne sme da vodi do pukog
besmisaonog osećanja, niti do napuštanja mišljenja samog.
Svrha formalnog transcendiranja nije u
artikulisanju negativnih stavova o bitku, niti je korpus negativnog znanja.
Svaka kategorija se pokazuje kao neadekvatna, kao ništavna u odnosu na sami
bitak. Transcendencija se ne može odrediti predikatom. U transcendiranju u
kategorijama ona se pokazuje da nije ni kvantitet ni kvalitet, nije odnos ni
osnova, nije Jedno, nije mnogo, nije bitak, nije ništa, itd.
Prava svrha takvog transcendiranja je sam proces
transcendiranja kao dijalektika mišljenja. Transcendiranje ne sme da prestane.
Preokretanje mišljenja u ne-moći-misliti stalno treba ponavljati. Taj proces
stalnog upinjanja i neuspeha mišljenja je neophodna za rasvetljavanje
filozofske svesti o bitku.
Neprestano dijalektičko kretanje formalnog
transcendiranja se ukazuje u različitim momentima dijalektike mišljenja.
Sa jedne strane svaka kategorija koja se
primenjuje u promišljanju transcendencije nužno postaje neprimenljivom i
nezamislivom. Sa druge strane misao o transcendenciji se pokazuje ili kao
protivrečnost (na primer klasični stav Majstera Ekarta: "Ništa je
bitak."), ili kao tautologija ("istinito je istinito").
Kategorije gube svoje značenje, a preostaje identičnost bitka sa sobom. S tim
da kategorije postaju neprimenljive, nezamislive i u tvrdnjama se formiraju
protivrečnosti i tautologije i one same postaju besmislene. Ali baš te
besmislene kategorije su neophodne za transcendiranje, za traganje za bitkom.
Suština formalnog transcendiranja je neuspeh
mišljenja u nezamislivome, koja ipak nije krah filozofiranja, pošto se i pored
gubljenja u transcendiranju onog "šta" transcendencije, u mišljenju
postaje prisutno ono "da" transcendencije. U neprestanom uništavanju
relevantnosti, zamislivosti i smislenosti kategorijâ transcendencija
"uopšte ostaje skriveno." Ali u ovoj metodi metafizike u stalnom
neuspehu mišljenja u dokučavanju transcendencije jednovremeno se učvršćuje
izvesnost da ona jeste. Neuspeh mišljenja dovodi do znanja verovanja postojanja
transcendencije.
3.3. Metoda tematiziranja
egzistencijalnih veza sa transcendencijom
Formalnim transcendiranjem možemo doći do
izvesnosti nepojmljivosti onog "šta" transcendencije. Ono
"da" transcendencije ostaje prisutno tokom pokušaja i padova formalno
transcendirajućeg mišljenja, ali ono "da" kao filozofska vera je već
bilo dato u filozofskoj veri čime se metafizičko filozofiranje započelo. U ovom
smislu formalno transcendiranje je suvišan postupak metafizike. Ono naglašava
neuspeh pojmovnog mišljenja o onom transcendentnom.
Negativna metafizika nije jedini način pokušaja
rasvetljavanja transcendencije u Jaspersa. Negativna metafizika je način
transcendiranja pomoću kojeg se sve kategorije pokazuju ništavnim u određenju
transcendencije. Ali u formalnom transcendiranju još nema reči o preispitivanju
same svesti o transcendenciji. Činjenica da je transcendencija nedokučiva za
mišljenje ne znači da bi samo mišljenje o transcendenciji bilo neshvatljivo i
neopisivo.
Metoda tematiziranja egzistencijalnih veza sa
transcendencijom se usmerava na deskripciju svesti o transcendenciji. U ovom
tematiziranju se "ne promišlja sama transcendencija nego kako ona nastupa
za moguću egzistenciju u njenom samobitku." Naravno, Jaspers ovde ne misli
na neposredno nastupanje transcendencije za tubitak, nego na njeno nastupanje
posredstvom dihotomija osnovnih principa čovekove egzistencije. Refleksija
tubitka na izvor svoje egzistencije kao mišljenje same transcendencije u
formalnom transcendiranju se pokazalo nemogućnim i dovelo je do neuspeha
neposredne refleksije. Ali refleksija tubitka na njegovo egzistencijalno
odnošenje prema transcendenciji je mnogo plodnija. Tematiziranje i opredmećenje
transcendencije je, kao što smo videli, nemoguće, ali tematiziranjem odnošenja
moguće egzistencije prema transcendenciji i njenoj vlastitoj svesti o bitku se
otvaraju široki horizonti filozofiranju.
U opredmećenju egzistencijalnog odnošenja prema
bitku transcendencija se dalje pokazuje neopredmećivom zbog antitetičke prirode
tih odnošenja.
Čovekova egzistencijalna stvarnost nastaje u
odnosu sa transcendencijom, tj. u alternativama tog odnosa. Čovek je stvarnost
svog odnosa prema njegovoj transcendenciji. Njegova istorija je niz pojava tog
odnosa i napuštanje tog odnosa. Refleksija na čovekovu egzistencijalnu
stvarnost otkriva egzistenciju antinomičnom, višeznačnom, što onemogućuje
uobličavanje jedinstvene slike o transcendenciji.
Tematiziranje egzistencijalnih veza sa
transcendencijom je u Jaspersa svojevrsna fenomenološka deskripcija antitetike
čovekovog bića u kojemu celina onog ljudskog ostaje nedostupna i fragmentarno
osvetljavajuća. Bit Čovekovog bića je neprestana napetost antagonističkih
principa. Osamostaljenje jedne strane bilo kojih antinomija bi dovelo do
gubljenja suštine ljudskog života.
U deskripciji izvorne strukture antitetike
ljudske egzistencije Jaspers se očevidno oslanja na tradiciju, ponajpre na
Kjerkegorovu filozofiju. Kjerkegor je najpoznatiji mislilac od onih koji su
rasvetljavali osnovne fenomene odnosa čoveka prema sopstvenom biću. Antinomije
o kojima Jaspers govori se javljaju i kod Kjerkegora. Tako je na primer
dijalektika prkosa i odanosti osnovni motiv Kjerkegorovog spisa "Bolest na
smrt" kao očajanje čoveka zbog toga što on hoće da postaje sobom (tzv.
očajanje muškosti) ili antitetika zakona dana i strasti prema noći nesporno je
analogna sa Kjerkegorovom zamisli antagonizma estetskog i etičkog u čoveku o
kojem nas obaveštava u njegovom prvom glavnom delu "Ili-ili", itd.
Teološki nadzvuk tih antinomija je veoma izražen kod Kjerkegora kao i kod
Jaspersa.
Suština tematiziranja antitetičkih principa čovekove
egzistencije, naravno, nije samo po sebi cilj, nego je jedan način
rasvetljavanja stvari metafizike. Putem ovog tematiziranja se promišlja
iskonska napetost egzistencije što sačinjava put transcendirajućeg
rasvetljavanja egzistencije kao metafizike.
Ovaj put metafizike, baš kao i formalno
transcendiranje vodi do neuspeha saznanja transcendencije same, pošto ona
iščezava u suprotnim principima egzistencije, ali spekulacija o
egzistencijalnim vezama ostavlja mogućnost promišljavanju kako se transcendencija
pojavljuje za egzistenciju.
3.4. Metoda čitanja šifrovanog pisma
Dok se u metodi formalnog transcendiranja
transcendiranjem prevladavaju misaone kategorije kao pokušaji misaonog
određenja bitka, zatim u tematiziranju egzistencijalnih veza sa transcendencijom
se transcendira samosvest egzistencije, tj. prevladava se samoshvatanje
tubitka, dok se u trećoj, možda najznačajnijoj metodi metafizičkog traganja,
otvara horizont transcendiranja celokupne stvarnosti koja je empirijski
shvaćena u orijentaciji u svetu (Weltorientierung). Transcendiranje svekolike
stvarnosti ima najširu oblast i obećava najveće rezultate, ali je ono i najteže
uhvatljivo zbog najvišeg nivoa individualnosti i nesaopštivosti. Zakonitost
formalnog transcendiranja ukazala nam se kao nešto opšte i nužno;
egzistencijalne veze sa transcendencijom su za svakog čoveka iste. Ali ni jedna
od te dve metode nam ne obećava približavanje transcendenciji. U ovom smislu
metoda čitanja šifrovanog pisma (Chiffreschrift) se bitno razlikuje od gore
navedenih metoda. U strogom smislu ona se javlja kao jedina metoda metafizičkog
filozofiranja, jer je samo kroz njega moguće transcendenciju zahvatiti kao
imanentno mišljenje. Sa druge strane ona predstavlja pravi krah metafizike, jer
mada je moguće bilo koju stvarnost pretvoriti u metafizičku predmetnost, u ovom
aktu nema ničega zakonitog i opšteg, nema ničega što bi se moglo saopštavati
ili komunicirati. Pretvaranje transcendencije u imanenciju putem
transcendiranja bilo kakve predmetnosti u šifru je strogo ograničeno za
individualno filozofiranje. Dakle, paralizovanjem komunikacije se razara i
mogućnost metafizike kao nadindividualnog znanja.
Filozofska spekulacija za Jaspersa je
promišljanje transcendencije u šiframa. Šifra kao predmetnost metafizike nije
transcendencija sama, nego jezik transcendencije, način na koji se taj jezik
obraća postojećem za moguću egzistenciju. Šifra je bitak koji dovodi do
prisutnosti transcendencije, a da pri tom transcendencija ne postaje objekt.
Transcendencija za svest postaje objekt samo kao šifra.
Šifra je u biti simbol kojega dokučavamo putem
intuicije. Nije svaki simbol istovremeno i šifra. U šifri simbol je isto što i
ono što se simbolizuje. Ono što u šifri simbol simbolizuje je strogo
individualno i povesno, značenje simbola je sa one strane opštosti i
komunikativnosti. Šifra je simbol koja ima značenje samo za individuu.
U orijentaciji u svetu svako biće je identično sa
sobom, i ne upućuje ni na kakvu stvarnost preko sebe. Ovakvo odnošenje prema
stvarima sveta je puko razumsko. U filozofskoj spekulaciji svaki objekt
stvarnosti (priroda, povest, svest uopšte, čovek, umetnost, itd.) dobija
drugačije značenje. Oni postaju mediji za govor transcendencije. U njima
transcendencija postaje imanentna. U tom smislu šifra posreduje između svesti
tubitka i transcendencije.
Filozofska spekulacija je "kontemplativno
uranjanje zarad dodira s transcendencijom, u samodokučenom, mudrovanjem
dokučenom, uobličenom šifrovanom pismu." Spekulativno mišljenje
posredstvom shvatanja objekta stvarnosti kao šifre pokušava da bude kod
transcendencije. Ono se bitno razlikuje od svakog drugog mišljenja, jer ono
prepušta u kretanju vlastitog mišljenja koje ne zadržava nijedan predmet kao
čvrst. Osobenost predmetnosti spekulativnog mišljenja je efemernost. Iako je
transcendencija imanentna u njega, ona odmah i iščezava.
Ako je prvi neuspeh spekulacije u šiframa
nesaopštivost, a drugi je efemernost njenog predmeta, onda kao treći glavni
problem metafizike šifara možemo označiti činjenicu da je ona i fragmentarna.
Nijedna šifra ne pogađa bitak stvarno i celovito. U šifri se transcendencija da
pročitati samo delimično. Pošto se spekulativno čitanje stvarnosti kao šifre
transcendencije uvek usmerava prema jednoj šifri, za spekulaciju nijedan lik
bitka kao takav ne može postati transcendencija.
Filozofija kao akt čitanja šifara ima
paradoksalni karakter. Ono što je pročitano u šiframa ima važenje samo za onoga
ko transcendira, tj. za pojedinu egzistenciju. Ono pročitano se ne može
komunicirati. Filozofski jezik, metafizički sistem ili spekulativni govor se
ostvaruje kao misleće poimanje pročitanoga. Sličan je slučaj sa umetnošću i
poezijom. Metafizička učenja kao i umetnička dela koja nastaju iz dokučivanja
šifrovanog pisma su zbog svoje zatvorenosti u granicama individualnog uverenja
i sama pristupačna za druge samo kao šifre. Filozofije velikih filozofa nisu
samo sobom identične, nego su mogućnosti da budu pročitane, da budu usvojene.
Čitanjem šifrovanog pisma filozofski sistemi prestaju da budu korpusi saznanja
i oni sami nastaju šifrom. Filozofija nema neki opšti organ mišljenja, nego je
filozofija kao spekulacija pomoću šifara strogo vezana za individuu. U ovom
aspektu filozofija kao nadindividualno znanje ne postoji. Svako saznanje, svaki
pristup, svaki trud se zatvara u individualnost. Komuniciranje nekog
filozofskog saznanja je nemoguće u smislu jednoznačne artikulacije ili
zajedničkog jezika. Komunikacija je moguća samo kao dešifrovanje šifrom
shvaćenog govora drugog čoveka o nekom saznanju bitka.
Za Jaspersa metafizika je individualni čin. Svaki
čovek nužno traga za smislom svoga bića, a na ovom putu je principijelno
usamljen. Svoja saznanja on ne može da saopštava. Ono najviše što se može
nuditi u oblasti metafizike jeste deskripcija puteva, metoda traganja za transcendencijom
i otvaranje novih horizonta traženja u obliku učenja o metodama. Jaspersova
metafizika nije samo nedovršena nego je i nezapočeta. Ona je apel za
započinjanje individualnog filozofiranja metafizike.
4. Princip neuspeh
4.1. Osobenost neuspeha
Ako Jaspersovu filozofiju naznačimo kao
metafiziku neuspeha, onda taj naziv ima višestruko značenje.
Najočevidnije značenje pojma "metafizika
neuspeha" je jedna "neuspešna metafizika", metafizika koja vodi
samo u neuspeh svojeg traganja, jedna metafizika koja vodi do paralizovanja
filozofije kao zajedničkog ljudskog znanja. Pošto Jaspersova metafizika prema
svojim namerama nema svoj predmet, jer ono čime se traga principijelno je
neopredmećivo, a ne može ni da bude nikakvo pozitivno znanje, njena opravdanost
leži u činjenici da je ona nužna, jer je njen izvor iskonsko čovekovo
nezadovoljstvo neizvesnošću njegovog bitka. Metafizika je nužna i nemoguća
jednovremeno. Iz napetosti ovog paradoksa se rađa metafizika kao kvazi-etički
imperativ za neprestano traganje ka onom metafizičkom, tj. ka osnovama ljudske
egzistencije. Taj put se pokazao isključivo individualnim, uprkos tome što je
za traganje neophodna egzistencijalna komunikacija sa drugim egzistencijama. U
ovoj individualnosti konačno ne uspeva metafizika kao nadindividualna znanost.
Dakle za Jaspersa ostaje metafizika kao
individualno traženje izvora. U ovom smislu on objavljuje njegovu
"Metafiziku", u obliku apeliranja na pojedinca, kao opis mogućih
puteva filozofiranja. Ali metafizika kao individualni čin takođe trpi krah, jer
zbog stalnog iščezavanja metafizičkog sadržaja ovo traganje nužno vodi do
neuspeha transcendirajućeg mišljenja i shodno tome do nemogućnosti ostvarenja
egzistencije.
Ono do čega ovo traganje nanovo vodi jeste
iskustvo neuspeha egzistencije. U ovom momentu Jaspersova metafizika kao
"neuspešna metafizika" se pretvara u "metafiziku neuspeha".
Neuspeh u sferi metafizike nije puko faktički, nego je kao istinski neuspeh
otkrivanje izvora bitka. U ovom dubljem smislu pojma neuspeha, gde on nestaje
da bi bio puka konstatacija i ukazuje se kao izvorno iskustvo čovekovog bića,
više je nemoguće govoriti o "neuspešnoj metafizici", već naprotiv o
istinskoj "metafizici neuspeha", u kojoj se fenomen neuspeha javlja
kao nešto metafizičko. U temelju Jaspersove metafizike pored izvesnosti
postojanja transcendencije se nalazi i vera u neuspeh kao najvišu mogućnost
čovekove egzistencije.
Sâm princip neuspeha ima protivrečni karakter. On
kao faktički neuspeh jeste samo konstatovanje činjenice da se ništa ne
ostvaruje niti ne ostaje. Tubitak, saznanje i delanje su osuđeni na neuspeh u
smislu faktičkog neuspeha. Ali neuspeh u svojoj istini je nešto drugo. U
metafizičkom smislu on je nešto iskonsko. Pretrpljena propast nije istinski
neuspeh. Iskusiti istinski neuspeh znači uočiti faktičkim neuspeh, preuzimati
na sebe ono što se događa u neuspehu. U ovom aktu se ovekovečava ono što se
izgubilo. "U vidovitom trpljenju iskusim da nije izgubljeno ono što je
bilo trenutak kao ispunjena prisutnost." Istina pravog neuspeha je da on
sadrži u sebi momenat ovekovečenja. Faktički neuspeh postaje istinit ne htenjem
neuspeha, nego otvorenošću prema njemu. Puko stoičko iščekivanje neuspeha nikad
ne iskušava istinu neuspeha.
Istinski neuspeh je za Jaspersa najbitnija šifra
transcendencije. "Neuspeh je obuhvatna osnova svekolikog šifrovanog bitka.
Viđenje šifre kao stvarnosti bitka nastaje tek u iskustvu neuspeha." Bitak
se može iskusiti samo u suočavanju sa neplaniranim i neiščekivanim neuspehom.
Neuspeh je u biti čovekove egzistencije, jer je čovekova volja usmerena ka
celovitom i apsolutnom, a u svojim ostvarivanjima volje čovek nužno gubi tu
celovitost, jer je njegovo biće fragmentarno i nedovršivo, u svojim izborima on
mora odricati ono bezuslovno, on može da ostvaruje samo neku slučajnost.
Jaspersova metafizika se pokazuje kao putokaz
filozofiranja što počinje sa nezadovoljstvom i ostvaruje se ponajpre u iskustvu
istinskog neuspeha. U smislu ovog paradoksalnog pojma neuspeha nije moguće
govoriti o neuspešnoj metafizici nego se metafizika baš ostvaruje u istinskom
neuspehu. U izvornom iskustvu suočavanja neuspeha se ostvaruje metafizika kao
izvesnost znanja stvarnosti transcendencije.
4.2. Osvrt na Jaspersovu metafiziku
Na prvi pogled je nerazumljiva činjenica da
Jaspers, koga smatramo jednim od najznačajnijih i najoriginalnijih filozofa 20.
veka ne samo da nema svoje pristalice među savremenim filozofima, nego ga i
retko pominju u stručnim radovima i raspravama. Ali ako shvatimo osnovne
principe njegove filozofije i ponajpre njegove metafizike situacija će biti
malo jasnija. On ne pristaje da nam nudi jednu filozofiju, nego on često govori
o filozofiranju, što je sopstvena stvar svakog pojedinca. U tom smislu on nije
ni tragao za zasnivanjem jedne filozofije, on neće ni da filozofski
argumentiše. Prema svojoj nameri njegovo "učenje" je svojevrsni apel
za čitaoca da se bavi sa filozofskim pitanjima. Ono što ispunjava velike obime
njegovih dela su zapravo njegova individualna i subjektivna iskustva, što bi
bilo teško analizirati ili shvatiti kao filozofske teze. Pošto Jaspers nema
nameru da nudi saznanje teško je kritički se odnositi spram njega ili baš
nastaviti njegov misaoni put.
Otuda sledi jedan najviši problem njegove
filozofije, tj. problem terminologije. Tamo gde hoće da rasvetli baš sferu
nesvakodnevnog, tj. sferu egzistencije Jaspers koristi svakodnevne,
nedefinirane i zbog toga višeznačne reči. Možda je razlog za njegov hendikep
prema njegovom intelektualnom drugu Martinu Hajdegeru bio baš njegov relativno
nedisciplovani i pripovedački stil izlaganja. Filozofske termine on koristi kao
da su reči iz svakodnevnog, običnog govora (što je Hajdeger nazvao brbljanjem
/Gerede/, jer ono pokriva pravi smisao fenomena, o čemu je reči, pošto popusti
odnošenje prema osnovama govornog predmeta). Samo jedan primer: raspravljajući
o šifrovanom pismu u jednom pasusu bez traga minuciozne analize pojmova, on
nagomilava takve nejednoznačne termine teorije saznanja kao što su "čulno
opažanje", "doživljaj", "saznanje",
"mišljenje", "uživljavanje", "metafizičko
iskustvo" kao da bi ovi bili sasvim samorazumljivi i demarkirani pojmovi.
Za jednog akademskog filozofa sâma analiza tih pojmova ili fenomena bi bila
dugotrajni posao (to na primer i nalazimo kod novokantovca Ernsta Kasirera ).
Njegova namera da samo apeluje na čitaoca a ne i da argumentiše nije dovoljan
razlog za nekritičko nagomilavanje problematičnih filozofskih pojmova.
Jaspers je u istoj meri nekritičan i prema sâmom
nazivu trećeg dela njegove "Filozofije", tj. prema nazivu
"Metafizike". Bilo bi cepidlačenje uzimati mu za greh to što nas
naslov upućuje na učenje o nečemu što stoji izvan pojma prirode, a pri tom
pojam prirode nije ni shvaćen, jer Jaspers sasvim razumljivo nastavlja
dvehiljade-godišnju filozofsku tradiciju. Ali je sasvim neopravdano govoriti o
metafizici tamo gde je i mogućnost metafizike paralizovana. Čitajući Jaspersovo
delo naziv "Metafizika" kao da dobija pežorativni naglasak. Ovo delo
je zapravo pokušaj rasvetljavanja puteva traganja ka nekakvoj metafizičkoj
predmetnosti, a nije metafizika u smislu učenja o nadnaravnom.
Pri izradi opisa metoda traganja ka onom
metafizičkom Jaspers poseduje nekakvo predznanje o svojem neopredmećivom
predmetu. Metafizička predmetnost se kod njega javlja kao "deus
absconditus". Baš ovo predznanje osuđuje na neuspeh bilo kakvu
metodologiju metafizike. Ono čega se drži njegova metafizička metodologija je
jedna apologija ćutanja. Takav stav prema filozofiji onemogućuje da neki
filozof nastavlja Jaspersov put. Njegova metodologija ne može da nudi osnovu na
kojoj bi s generacije na generaciju filozofa izgradili filozofsko znanje, kao
što je to bila na primer Huserlova osnovna namera, o čemu je saopštio u
njegovom programatskom spisu "Filozofija kao stroga nauka". Sasvim
obrnuto, Jaspersova metodologija je apel na jedan zanemeo "bios
theoreticos". U svojoj metafizici Jaspers se usmerava ponajpre prema
čovekovom životu i prema ostvarivanju čovekove egzistencije.
U ovom etičkom momentu možemo zapaziti srodnost
Jaspersovog mišljenja sa Kantovom filozofijom. Za oba metafizičara nedostaju
teorijski stubovi, a Jaspers kao i Kant nalazi metafiziku u oblasti etike. Kako
Kant osnovne stavove metafizike izvodi iz samog trebanja (Sollen), tako Jaspers
zasniva egzistencijalnu nužnost metafizičkog filozofiranja na filozofskoj veri.
(U poznijim spisima osnovu filozofije Jaspers sažima u pet stavova filozofska
vere, od koji je jedan kategorički imperativ.)
Svrha metafizičkog traganja nije saznanje po sebi
nego je ostvarivanje egzistencije. Naglašeno odnošenje na egzistenciju kao
samoostvarivanje čoveka, čega obično nema eksplicitno kod drugih metafizičara,
jeste svojstvo Jaspersovog mišljenja. Kod njega je transcendencija često
određena kao osnov čovekovog bitka, a egzistencija kao čovekovo odnošenje prema
njegovoj transcendenciji.
Jedan važan momenat Jaspersove metafizike je
njena sklonost prema misticizmu. Misticizam se obično određuje kao vera u
nadnaravno, u ono što prevazilazi iskustvo ili kao vera u mogućnosti da čovek
može neposredno saznati ono nadnaravno. Vera u transcendenciju i iskustvo kao
izvor saznanja i uveravanja u transcendenciju osnovni su principi Jaspersove
filozofije. Pored toga u prirodi saznanja transcendencije je neproverljivost,
nedostupnost drugima. "Metafizičko iskustvo ne podleže nikakvoj
proverljivosti koja bi ga mogla učiniti važećom za svakog."
Ali Jaspersovo mišljenje nije samo puki
misticizam. Hans Georg Gadamer obraća pažnju na to, da je kod Jaspersa um
neodvoljiv od egzistencije. Iracionalna saznanja ne dovode neposredno do
etičkih odluka pojedinca. Svaku odluku treba podvrgnuti racionalnom
rasvetljavanju.
Uprkos tome da u Jaspersovom mišljenju
racionalnost i iracionalnost dopunjuju jedna drugu u sferi egzistencijalnog
odlučivanja, proces saznanja je sasvim podređen iracionalizmu.
Jaspersova metafizika kao apel za traganje i
putokaz tog traganja ima svoje korene u izvornom iskustvu nezadovoljstva. Sâma
Jaspersova filozofija pokazuje da se na iskustvu nezadovoljstva ne može
utemeljiti filozofija, već samo neko traganje bez orijentacije. Prema našem
suđenju najvrednija mesta u Jaspersa su dubinske analize nekih egzistencijalnih
iskustava, viđenje suštine nekih korena čovekovog života (u tom smislu
najbitnija je rasprava o egzistencijalnoj komunikaciji u drugom delu
"Filozofije"), na čime je on naišao u njegovom traganju. Ali u svojim
putokazima Jaspers ostavlja njegovog čitaoca samog, ne daje mu jednoznačan
orijentir.
Jedna beleška L. Vitgenštajna će nas podseti na
Jaspersovu filozofiju: "Tako se osećam kao da sam zalutao i zapitao nekog
za put koji vodi kući. On kaže da će me odvesti, i krene sa mnom na jednom
lepom, ravnom putu. Odjednom se put prekine. Tada mi drug kaže: - Sad ne moraš
da činiš ništa drugo sem da nalaziš put prema kući.".
Literatura
1.
Mirko Aćimović: Metalogike. Novi Sad, 1997. Filozofski Fakultet Novi Sad
2.
Filozófiai kisenciklopédia (Filozofska enciklopedija). Budapest, 1993. Kossuth
(Prevod dela: "The Concise Encyclopedia of Western Philosophy and
philosophers. London-New York, 1991.Routledge)
3.
Hans-Georg Gadamer: Igazság és módszer (Istina i metoda). Budapest, 1984.
Gondolat
4.
Jürgen Habermas: Válogatott tanulmányok (Izabrane studije). Budapest, 1994.
Atlantisz
5.
Nicolai Hartmann: Prilog zasnivanju ontologije. Zagreb, 1976. Izvori i tokovi
6.
Martin Heidegger: Lét és idő (Bitak i vreme). Budapest, 1989. Gondolat
7.
A. A. Huseinov - G. Irliá: Istorija etike. Novi Sad, 1992. Književna zajednica
Novog Sada
8.
Edmund Husserl: A filozófia mint szigorú tudomány (Filozofija kao stroga
nauka). Budapest, 1993. Kossuth
9.
Edmund Husserl: Az európai tudományok válsága (Kriza evropskih nauka) I-II.
Budapest, 1998. Atlantisz
10.
Karl Jaspers: Bevezetés a filozófiába (Uvod u filozofiju). Budapest, 1989.
Európa
11.
Karl Jaspers: Filozófiai önéletrajz (Filozofska autobiografija). Budapest,
1998. Osiris
12.
Karl Jaspers: Filozofija. Sremski Karlovci, 1989. Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića
13.
Karl Jaspers: Opšta psihopatologija. Beograd, 1978. Prosveta-Savremena
administracija
14.
Karl Jaspers: Svetska istorija filozofije. Novi Sad, 1992. Književna Zajednica
Novog Sada
15.
Ernst Kasirer: Filozofija simboličkih oblika I-III. Novi Sad, 1985. Dnevnik
16.
Soren Kierkegard: A halálos betegség (Bolest na smrt). Budapest, 1993. Göncöl
17.
Soren Kierkegaard: Vagy-vagy (Ili-ili). Budapest, 1994. Usiris
18.
Köpeczi Béla: Az egzisztencializmus (Egzistencijalizam). Budapest, 1972.
Gondolat
19.
Nyíri Tamás: A filozófiai gondolkodás fejlődése (Razvoj filozofske misli).
Budapest, 1991. Szent István társulat
20.
Sir David Ross: Arisztotelész (Aristotel). Budapest, 1996. Osirts
21.
Turay Alfréd - Nyíri Tamás - Bolberitz Pál: A filozófia (Filozofija). Budapest,
1992. Szent Istvan társulat
22.
Weissmahr Béla: Ontológia (Ontologija). Wien-Budapest-München, 1995.
Mérleg-Távlatok
23.
Ludwig Wittgenstein: Eszrevételek (Primedbe). Budapest, 1995. Osiris (Prevod
dela: L. W.: Vermischte Bemerkungen. Basil Blackwell, Oxford)
Постави коментар