Ontološki dokaz za postojanje (Dasein) apsoluta, tj. apsolutno-nužno-bivstvujućeg bića (Wesen) jeste čisto spekulativan, apriorni dokaz putem čistog mišljenja, putem čistih pojmova bez ikakvog odnosa prema iskustvenosti. Ontološki dokaz treba da nam pokaže misaonu nužnost apsolutnog bića, čisto a priori, dakle, da zaključi o egzistenciji apsoluta.

Je li sad jedan takav dokaz moguć? Dve su pretpostavke te koje uslovljavaju njegovo realno značenje i mogućnost: prvo, da naše misli nisu čisto subjektivne, prazne i beznačajne igre pojmova, nego da se njima priznaje neki realni odnos prema bivstvujućem (Seiende) i drugo, da se među mislima stvarno nahodi jedna takva misaono nužna formula. Tek ako budu ispunjena ova dva uslova, može se najozbiljnije govoriti o realnom značenju ontološkog dokaza.

Ako bi doduše prvi uslov bio ostvaren, a drugi ne, onda mi, u stvari, ne bismo mogli da govorimo o poimanju stvarnosti posredstvom mišljenja.  Jer u tom slučaju naše mišljenje ne bi bilo kadro da nam položi račun o najvažnijem problemu. Misao koja nas, međutim, u najvećoj meri uznemirava jeste ta da naše mišljenje nije sposobno za to da nam jemči nužnost Bića, i da ne može da nas pouči zašto upravo postoji Biće (Sein), egzistencija, stvarnost, svet (koji nam je iskustveno dat), a ne pre nikakav svet, ne radije apsolutno Ništa? Šta da naše mišljenje nije kadro da reši najdublji i najznačajniji problem, upravo onu tačku na kojoj bi se tek sasvim mogla da potvrdi njegova svemoć: mi bismo bespomoćno stajali pred ovim praproblemom i svaki pokušaj da rešimo ovaj problem jasno kao dan bi nam predočavao potpunu nesposobnost našeg uma da side u najdublje dubine stvarnosti! Da smo mi uistinu slepi i da naš vid doseže samo površinu Bića, da njegova unutrašnjost ostaje, međutim, nama zauvek skrivena! Kako nas uznemirava ova misao, ova misao o bezvrednosti naših misli!  “Biće ipak mora da bude pojmljivo”, samo nam ova misao ponovo daje potpuni duševni mir. De pokušajmo jedared, možda nam ovaj duševni mir pokazuje pravi put!

Kad nijedno takvo prodiranje u najdublju suštinu Bića pomoću mišljenja ne bi bilo moguće, onda prvi uslov štaviše u najvažnijoj tački ne bi bio ispunjen, dakle i ovaj uslov, u stvari, ne bi egzistirao. Sa čisto logičkog stanovišta, prema tome, drugi uslov je važniji nego prvi, ovaj poslednji je čak potpuno zavisan od prvog. Dakle, u ontološkom dokazu a priori leži osnovni problem ne samo dijalektike nego i teorija saznanja.  Jer ne egzistira li jedan takav dokaz onda svaki egzistencijalni stav uopšte, svaki iskaz o činjeničkoj egzistenciji nekog predmeta mora nužno sintetički, tj. iskustveno, ne analitički, čisto logički da sledi.  Mišljenje tada naravno mora da bude samo formula reda predmeta iskustva, ono Da i Šta ovih predmeta, međutim, za mišljenje mora nužno da ostane nedokučivo. Onda je štaviše svejedno to da li će se ove forme misli uzeti kao čisti rezultati iskustvenih indukcija, kao što to čini kritički empirizam, ili da li će se one uzeti za, iz čistog iskustva neizvodljive, subjektu prvobitno pripadajuće forme shvatanja datih predmeta iskustva, kao što to čini kritički racionalizam.

Čitava teorija saznanja, dakle, vrti se u stvari oko pitanja da li uopšte postoje analitički egzistencijalni stavovi?
Ako se na ovo pitanje odgovori odrično, onda je sudbina realističkog ili transcendentalnog racionalizma zapečaćena: on onda kao saznajnoteorijski princip nema više nikakvo značenje. Tada samo ostaje izbor između Hjumovog čistog empirizma i Kantovog kritičkog racionalizma (od kojih, uzgred rečeno, ipak ovaj poslednji može da zahteva prvenstvo).  Ako postoje, međutim takvi analitički egzistencijalni stavovi, onda je bez sumnje potpuno osporen čist empirizam, koji osporava logičku nužnost uopšte, i onda ostaje samo još izbor između kritičkog, transcendentalno-idealističkog, i čistog, transcendentalno-realističkog racionalizma.

Neće biti teško da se načini izbor između ova dva racionalizma. Prigovor koji se uvek ponavlja protiv racionaliziranja jeste taj da su misli samo subjektivne tvorevine naše svesti i da njima, prema tome, ne može da pripada nikakvo objektivno značenje. Nije, međutim, teško da se ovaj prigovor odbaci kao bezrazložan: jer u svakom slučaju misli moraju štaviše da budu misli neke subjektivne svesti. Ovo subjektivno Biće misli, prema tome, ne može da čini prigovor protiv racionalizma. Pitanje o opravdanosti čistog racionalizma ne može se, dakle, nikako rešiti sa ovog psihološkog stanovišta: kritički racionalizam kaže da je prazno tvrđenje čistog racionalizma to da naše misli imaju objektivno važenje; čisti racionalizam ovom, međutim, odgovara da je prazno tvrđenje kritičkog racionalizma to da misli ne bi imale objektivno značenje.

Pitanje se ne može, shodno tome, vrteti oko psihološke prirode misli: jer nikada se ne može osporiti da misli nužno moraju da egzistiraju u nekom psihičkom subjektu, u subjektu koji saznaje. Na ovo pitanje se može, dakle, odgovoriti samo sa čisto logičkog stanovišta, jer samo u logičkom pogledu može se mislima priznavati ili osporavati njihovo objektivno važenje.

U prirodi misli leži sad to, kao što nas to poučava naše neposredno iskustvo, da se nužno odnosi na nešto objektivno-bivstvujuće, na nešto što leži izvan misli. Samo iz ovog svog odnosa prema Biću mišljenje ima svoj prvobitni misaoni sadržaj; i tek ako misao poseduje ovaj svoj prvobitni sadržaj koji se odnosi na ono ne-misaono-bivstvujuće, može da misli o ovom svom odnosu prema Biću i onda o svojoj vlastitoj čisto formalnoj prirodi.[1] Prema tome, suština mišljenja leži u njegovom nužnom samo-odnošenju (Sich-Beziehen) prema Biću: mišljenje važi samo za Biće: u njemu kao psihičkoj funkciji otelovljuje se logička Ideja, koja kao čisto važenje sasvim određuje, za pojmovno, za svesno saznanje suštinu Bića. U misli leži jedna unutrašnja prinuda, koja nju označava kao predstavnika logičke Ideje, kao čistog principa koji sasvim određuje bivstvujuće, koja nju neposredno otkriva našoj svesti kao ovog predstavnika. Dakle, u misli kao psihičkoj funkciji nalazi se logička prinuda, koja ustanovljuje misao kao neposrednog predstavnika Bića. Nikad se ne može poreći ova psihička činjenica logičke prinude u misli, samo je pitanje da li se mi nužno moramo pokoriti ovoj prisili, da li misao u samoj sebi nosi jemstvo ove svoje unutrašnje izvesnosti u sebe, ili ova čitava prinuda, ova logička nužnost možda počiva samo na navikom ustanovljenoj obmani, možda misao ipak ne pokazuje, ako se ona bliže analizira, takvu logičku prinudu?

Ova logička prinuda, ova logička nužnost samo je onda izvesna, ako njoj imanentne forme same sebe nose, same sebe utemeljuju, ili, logički rečeno, u sebi nemaju ništa protivrečno (pošto je stav protivrečnosti kao osnovni zakon mišljenja jedini probni kamen logičke nužnosti).

Obično se kaže da bismo bespomoćno stajali pred apsolutnim skepticizmom, i to je najbolji dokaz da ona tako mnogo slavljena logička nužnost nikako ne postoji, da je samo jedna psihološka varka!
Skepticizam se upravlja protiv čisto formalne strane mišljenja, i da bismo mogli da ispitamo njegovu opravdanost moramo da dospemo u unutrašnji, čisto formalni splet misli.

Mi ovde, dakle, sasvim apstrahujemo od nekakvog objektivnog važenja misli, ispitujemo samo njeno unutrašnje samozasnivanje. Na ovom mestu moramo uzeti u obzir osnovne forme misli i to prakategorije, koje se nahode u svakoj misli kao neophodni elementi, onda zakone i vrste povezanosti ovih elemenata. Ti osnovni pojmovi, prapojmovi, prakategorije, elementi mišljenja jesu pozicija i negacija. Mišljenje se odnosi ne samo na bivstvujuće, pozitivno, nego i na nebivstvujuće, negativno Biće. U ova dva prapojma iscrpljen je čitav sadržaj misli. Načini povezivanja ovih dveju pramisli su modalne kategorije mišljenja i njih ima tri: nužnost, nemogućnost i mogućnost, ili pozitivno nužno mišljenja (tj. nužno Bića, tj. u stvarnosti nužno bivstvujuće), negativno nužno mišljenja (tj. nužno nebića, tj. što u stvarnosti nužno treba zamišljati kao ne-bivstvujuće) i moguće mišljenja (tj. Biće i ne-biće, Biće koje može da bude stvarno i nestvarno). Ono je nužno za mišljenje čija pozicija potpuno isključuje svoju negaciju, čija je negacija, dakle, nemoguća; nemoguće za mišljenje jeste ono čija negacija potpuno isključuje njegovu poziciju, čija je pozicija, dakle, nemoguća; moguće za mišljenje jeste ono čija pozicija ne isključuje negaciju, čija je negacija, dakle, moguća.[2] Iz toga se vidi da je, u stvari, jedino misaona nemogućnost to što zasniva nužnu egzistenciju pozicije resp. negacije, o čemu valja da se docnije promisli.  Osnovni zakoni, po kojima se zbivaju ove veze, veze u postavljanjima odnosa, jesu zakon identiteta i zakon protivrečnosti, od kojih zakon identiteta tvrdi identitet svakog od odnosnih članova sa samim sobom, zakon protivrečnosti tvrdi, međutim, njihovu apsolutnu različitost. Samo na osnovu ova dva zakona ona dva prapojma mogu da se upuste u veze modalnih kategorija. Ova dva osnovna zakona, međutim, ekspliciraju samo odnose onih prapojmova, dakle njihovo logičko važenje i stoga i važenje modalnih kategorija koje je od njih zavisno, putem njih i sa njima dato.  Ta dva osnovna zakona čine središnju kariku između prapojmova i njihovih načina povezivanja, time što ovi pretpostavljaju one i ovima služe kao pretpostavka (uslov).

Ko, dakle, osporava logičku nužnost, taj mora nužno da osporava važenje ona dva osnovna zakona mišljenja. Samo što se oni na žalost ne mogu lako osporiti: jer se svako osporavanje, kao svako tvrđenje zasniva na važenju onih osnovnih zakona. To važi kako za apsolutni skepticizam, koji naprosto osporava važenje onih osnovnih zakona, I tako i za relativni skepticizam, koji dopušta neodlučnu disjunkciju između da i ne.[3] Apsolutni skepticizam jeste jedna contradictio in adiecto: jer time što poriče logičku nužnost zakona mišljenja (dakle i svih formi mišljenja uopšte), on mora da pretpostavi, da bi dokazao svoju tezu ili da bi je samo postavio, njihovo realno, logičko značenje, pošto se prosto naprosto ništa ne može da zamisli, niti da tvrdi, niti da poriče, a da se ne pretpostavi logičko važenje onih osnovnih formi misli. Isto važi sad, međutim, i za relativan skepticizam, iako to na prvi pogled izgleda da se ne dešava: relativni skepticizam naravno takođe tvrdi, a to tvrđenje, sasvim ne uzimajući u obzir sadržaj koji je u njemu iskazan, samo onda ima objektivno značenje (dakle i ono što izražava), ako se utvrdi objektivno važenje tvrđenja, što nužno pretpostavlja objektivno važenje svih formi mišljenja. Nipošto nije istinito, prema tome, da je skepticizam neopovrgljiv, jer u sasvim strogom smislu te reči, tj. u logičkom značenju reči “pobijanje”, skepticizam je šta više već pobijen svojim izgovorom: skepticizam se vrti u jednom krugu, u jednom circulus vitiosus. Ako svoje tvrđenje želi da dokaže, onda u ovom dokazivanju mora nužno samog sebe ukinuti, samog sebe uništiti, on mora, dakle, da napusti svoj circulus, samo što će ga utvrditi, dakle u njega ponovo upada i tako u beskonačnost. Alogičko protivreči samom sebi time što se mora neprestano uzdizati do Logičkog (Logische), usled čega se po sebi i za sebe pokazuje samo kao prazna beznačajna želja. Mi vidimo, dakle, da mišljenje stvarno poseduje u samom sebi jemstvo za samo sebe, da njegova nužnost ima u sebi samoj temelj i to potpuni temelj svoga važenja, i da sve suprotne pretpostavke, ako neće da ostanu prazne naprosto beznačajne želje, nužno pretpostavljaju ovu nužnost i time moraju same sebe ukinuti, te na ovaj način, međutim, dokazuju apsolutnu logičnost i unutrašnju nužnost Logičkog. Ovim smo se potpuno otarasili onog prvog dvoumljenja, koje se na ovaj način usmerava protiv mišljenja, a time i čistog empirizma, koji logičku nužnost proglašava za psihološku iluziju.  Ostaje nam još samo ona druga nedoumica, koja se primenjuje protiv objektivnog važenja Logičkog za bivstvujuće. Kritički racionalizam priznaje doduše onu unutrašnju logičku nužnost misli, ali joj poriče svako objektivno, za Biće zakonodavno i oblikujuće značenje i logičke forme proglašava za čisto subjektivne načine poimanja materijala iskustva datog putem opažaja, ali koji se ne može dedukovati pomoću misli.  Mi ćemo sada ispitivati osnovanost ovog drugog dvoumljenja protiv misli.  Sa ovim dvoumljenjem ne stoji bolje nego sa onim, koje se primenjivalo protiv unutrašnjeg logičkog značenja Logičkog. Jer ko poriče objektivno važenje Logičkog, taj mora da pretpostavi razliku između objektivnog Bića i subjektivnog mišljenja: na taj način je on, međutim, priznao objektivno važenje pojma negacije, pošto on doduše ne može da ospori da mišljenje mora da bude ipak nešto (mi smo već pokazali da se mišljenje ne temelji na nekoj psihološkoj iluziji). Sa graničnim pojmovima i sličnim izgovorima se tu ama baš ništa ne može da učini, jer ako će se takvom jednom graničnom pojmu pripisati nekakvo značenje, onda taj pojam mora da znači nešto razumno za mišljenje. Može se doduše tvrditi da se mišljenjem ne može izraziti pozitivan sadržaj ovog graničnog pojma, međutim, upravo ovim tvrđenjima bi se osnovnim formama mišljenja moralo pridati značenje koje prevazilazi mišljenje i Biće, označiti ih, dakle, kao metalogičke, što ipak ništa više nije nego jedan kukavan izgovor, pošto onda samo mišljenje gubi svaki sadržaj, jer je ovaj sadržaj upravo bio prenet u metalogičku sferu.[4]

Iz ovog opšteg razloga potpuno strada kritički racionalizam, na isti način kao i njegov brat, skepticizam (k bi se po svoj prilici mogao da označi kao kritički subjektivni racionalizam).

Biće u ovom svom odnosu prema mišljenju može sada da bude dvojakog svojstva. Ili je Biće potpuno besformno, dakle nešto pozitivno što mišljenje nikako može da pojmi, ili se Biće kreće u formama koje su pi puno heterogene od mišljenja. Ispitivaćemo najpre o drugu pretpostavku, koja bolje korespondira sa pretpostavkama kritičkog racionalizma, kao što ga je Kant izgradio. Jedno takvo subjektivnim formama poimanja potpuno protivrečno Biće nigda ne bi moglo dospi unutar subjekta. Jer, ako negde ima svoje značenje onaj stari, tako mnogo prezirani stav: “A kad oko ne bilo sunčano, kako bi ono moglo da gleda Sunce”[5] onda je to ovde. Jedno takvo Biće bi moralo štaviše i napusti celokupnu svoju osobenost da bi moglo dospeti u subjekat, pošto subjekat naravno može da primi san ono što upravo može da primi prema svojoj subjektivnoj prirodi. Prema tome, barem sve što se u subjektu nalazi (a čitav materijal iskustva se nahodi samo u subjektu koji saznaje) mora na nužan način da primi subjektivne forme, shodno tome samo njegova apsolutno besformna materija može da bude spolja data subjektu (u stvari u subjektu proizvedena).

Prema tome, konsekventni kritički racionalizam mora da tvrdi apsolutnu izvodljivost sveg subjektivnog materijala iskustva (dakle i čulnih kvaliteta) pomoću subjektivnih formi mišljenja. Shodno tome ono heterogeno Biće može da bude samo izvan subjekta; da ono, međutim, poseduje heterogene forme - jeste jedna sasvim protivrečna pretpostavka, pošto bi se onda nužno morala tvrditi raznolikost ovih formi (jer inače nijedne druge forme nisu zamislive), što bi, međutim, smesta prevelo Logos u objektivno Biće.

Samo prva pretpostavka ostaje, dakle, dostojna jedne ozbiljne pažnje.  Prema ovoj pretpostavci sve forme mišljenja pripadaju samo subjektu, objektivno Biće, koje je van subjekta, jeste sasvim besformno. Za ovu pretpostavku ostaje pak potpuno nepojmljivo kako je moguća nekakva veza između ove objektivne stvari po sebi i subjektivnog sveta pojava: ako se prihvati jedna takva veza, onda se ta veza može da zamisli samo kao kauzalni odnos; onda je, međutim, priznata objektivna važnost ovih kategorija, usled čega je onda razorena naša “kritička” pretpostavka.  Inače ostaje, međutim, apsolutno nepojmljivo kako onda sam subjekat može jednom da postoji, pošto je za njega objektivno Biće sasvim beznačajno.  Ali ako se uzme da je ovo besformno objektivno Biće u vezi sa subjektom, onda je time priznato da su subjekat i same njegove forme mišljenja neka forma objektivnog Bića, a onda i forme mišljenja dobijaju objektivno značenje.[6] Vidi se, dakle, da kritički racionalizam, I treba li da zasluži jednu ozbiljnu pažnju, nužno - mora da ukine sebe samog. Na taj način mi vidimo da sa ovim “kritičkim” racionalizmom stoji isto tako kao sa njegovim bratom, skepticizmom, oba ostaju beznačajne, prazne želje (sa svakojakim “graničnim pojmovima”), koji tobože prekoračuju mišljenje, čim se, međutim, žele održati naspram mišljenja, ponovo nemoćno padaju u njegove ruke - jedan dokaz kako je nemoguće i besmisleno njihovo nastojanje.

Iz ovog prethodnog se vidi da mišljenje ima značenje samo onda ako su njegove forme istovremeno forme objektivnog Bića, ako su u mišljenju izraženi odnosi adekvatni izrazi objektivnih odnosa Bića, ako, jednom rečju, “nužno za mišljenje (Denknotwendige) jeste nužno za Biće (Seinsnotwendige)”[7]. Ovo načelo saznanja znači: sve što mi (moramo) da mislimo, mora da se odnosi na bivstvujuće, sve naše forme mišljenja (zakoni i kategorije) istovremeno jesu forme Bića (zakoni Bića i kategorije Bića), zato što naše forme mišljenja neposredno u sebi ogledaju forme Bića. Jer kako subjektivno mišljenje i tako i objektivno Biće imaju jednu zajedničku tačku odnosa, naime otelovljenja su jednog te istog izvora - objektivne (logičke) Ideje, koju sačinjavaju sistem večnih istina, što večno važe -Biće jeste objektivno a mišljenje subjektivno ostvarenje ove logičke Ideje. Ova Ideja nije, međutim, transcendentna već imanentna, to će reći ona jeste sa svojim i u svojim formama stvarnosti.  Prema svemu što je rečeno samo sobom sledi da mišljenje nužno mora da poseduje sposobnost da jemči nužnost egzistencije bivstvujućeg, pošto bi inače ona unutrašnja logička samoizvesnost bila sasvim nepojmljiva i, shodno tome, apsolutno ne bi bilo moguće i podudaranje mišljenja sa Bićem.  Kada Logičko ne bi moglo da jemči egzistenciju bivstvujućeg, onda bi bivstvujuće nužno moralo da bude nešto što je u osnovi različito od Logičkog, bivstvujuće i Logičko bi tada bili ne jednog te istog porekla već ili dva potpuno različita elementa stvarnosti, koji se na tajanstven i nepojmljiv način negde, makar samo na labav način, međusobno povezuju; ili bi mišljenje samo u jednoj određenoj tački bilo identično sa Bićem, ako bi bilo načelo Bića, načelo koje određuje formu. Biće bi, međutim, sadržavalo nešto što je iznad i van mišljenja, nešto što uslovljava svako mišljenje, svaku uobličavajuću funkciju, pri čemu onda, svakako, ponovo ostaje potpuno nepojmljivo kako mogu da se povežu ova dva načela stvarnosti (alogičko i Logičko, sadržaj i forma). Vidi se da je svet pojmljiv samo onda, ako forma i sadržaj, fundamentum relationis i relacija čine nerazdvojive strane jednog te istog načela - sveobuhvatne i sveodređujuće logičke Ideje.

Iz ovoga vidimo da naša tema - ontološki dokaz za postojanje apsoluta - mora da bude od fundamentalnog značaja za teoriju saznanja: jer samo ako možemo da dokažemo logičku nužnost egzistencije (datoga) Bića potpuno je osiguran realistički racionalizam.

Da bismo ovaj zadatak mogli da rešimo moramo ispitati odnose onih triju modalnih kategorija mišljenja: jer će nam samo time biti dato sredstvo i da dokažemo misaonu nužnost apsolutnog bića. Mi moramo, dakle, najpre da istražujemo uslove pod kojima se jedino može ustanoviti misaona nužnost egzistencije jednog bića.

Pozitivno nužno mišljenja (Positiv-denknotwendige) kazuje nam da pozitivno jeste nužno; negativno nužno mišljenja (Negativ-denknotwendige) govori nam da negativno jeste nužno, dok moguće mišljenja (Denkmcglich) tvrdi kao moguće kako pozitivno tako i negativno. Pošto u stvarnosti može da bude dato ili pozitivno ili negativno, a tertium non datur, zato što su pozicija i negacija negativno kontradiktorni pojmovi, tj. pojmovi koji se potpuno isključuju, to nužnost pozitivnog može da se zaključi samo iz nemogućnosti njegove suprotnosti i obrnuto, dok su pojam pozitivnog po sebi, isto tako pojam negativnog besprotivrečni, dakle oni su samo mogući pojmovi. To znači da pojam pozitivnog po sebi, isto tako pojam negativnog, ne sadrži ništa što bi moglo da jemči egzistenciju tako označenog bivstvujućeg.
Jer kategorija mogućnosti ne kaže ništa više negoli da su pojmovi pozicije i negacije po sebi i za sebe besprotivrečni, pojmovi identični sa samima sobom, i dok se samo zbiva ovaj njihov čisto formalni odnos, pojmovi pozicije i negacije u sebi ne sadrže ništa nužno. Prema tome, misaona nužnost jednog od njih može da proizađe samo onda ako se oba prema svojim realnim sadržajima dovedu u odnos jedan prema drugome:[8] samo dakle ako pozitivno potpuno isključuje negativno i obrnuto - data je nužnost egzistencije sadržaja Bića koji je izražen u pojmovima pozitivnog i negativnog. Samo je, dakle, onda nužna pozicija ili negacija bivstvujućeg, ako nije moguća njegova suprotnost, tj. protivrečna je sama sebi.  Poslednji temelj misaone nužnosti jeste, prema tome, misaona nemogućnost, koja pokazuje unutrašnju protivrečnost u tvrdnji o egzistenciji pozicije resp. negacije. Ova kategorija se, međutim, temelji na stavu protivrečnosti, u kojem, kao što je već gore rečeno, jeste izrečena apsolutna razlika između pozicije i negacije, iz čega sleduje da egzistencija mora da bude ili pozitivna ili negativna - stav koji se označava kao treći zakon mišljenja i naziva se zakon isključenja trećeg.  Da bi se moglo, međutim, doći do jednog čisto logičkog rešenja ove alternative, mora da se pretpostavi da je jedan od ova dva elementa tako zavisan od drugog da on, za sebe uzet, gubi svaki logički značaj; ne može se, prema tome, zamisliti kao za sebe egzistirajući jer unutrašnja protivrečnost nastaje samo time što se tvrdi za jedan isti (tj. za jedan elemenat) egzistencija a taj elemenat upravo ne može da ima samostalnu egzistenciju.

Mogućnost logičke misaone nužnosti zasniva se dakle, najposle, na pretpostavci nesamostalnosti jednog od ona dva prapojma naspram drugog.  Jer kad bi oba bili potpuno jedan od drugoga nezavisni, kad bi oba bili potpuno koordinirani i nezavisni jedan od drugoga, onda se uopšte ne bi mogla dokazati misaona nužnost, pošto bi tada samo mogla da važi kategorija mogućnosti. Misaona nužnost ne bi proistekla ni u tom slučaju ako bi ona dva prapojma stajali međusobno u uzajamnoj uslovljenosti, ako bi oba prapojma bili koordinirani i zavisni jedan od drugoga, jer bi u tom slučaju oba bili misaono nužni i oba misaono nemogući, što je protivrečno.  Na taj način nas, dakle, naše istraživanje uslova pod kojima je uopšte moguća misaona nužnost - nužno vodi pravoj stvari, uverenju da misaona nužnost egzistira samo onda ako je jedan od ona dva praelementa našeg mišljenja potpuno zavisan od drugog, te, što je posledica toga, da misaona nužnost može da ima važenje samo u odnosu prema jednom od ova dva elementa. Mi moramo, dakle, da bismo mogli valjano iskoristiti ovaj rezultat, da istražimo u kojem odnosu i jedan prema drugom stoje ona dva prapojma mišljenja.

Da bismo to mogli uvideti, mi moramo stoga da nađemo osnovnu skelu, osnovnu shemu, temeljnu formu mišljenja. Ta temeljna forma se nalazi u stavu: svako mišljenje sastoji se u odnosu odnošenoga (Bezogenen). Naše mišljenje baš ništa ne može da misli a da ne misli u nekakvim odnosima: temeljna suština mišljenja sastoji se u odnosu, relacija gradi osnovnu formu njegove suštine. Ta relacija, međutim, nipošto ne može da postoji bez fundamentum relationis, bez tačke odnosa, naime mišljenje uvek u sebi mora da ima nešto što treba u odnose postaviti, što nikako, međutim, ne znači da ovo odnošeno jeste nešto što postoji izvan mišljenja (na primer, što je dato iskustvom, opažajem), i da mišljenje samo primenjuje odnose, koji su u njemu, na ovaj fundamentum relationis, već mišljenje i jedno i drugo obuhvata kao dva nerazdvojna elementa njegove funkcije, time što fundamentum relationis kao takav shvata kao čisto bezodnosno, kao Ništa koje za sebe jeste (fьrsich Nichts-seiendes), i na isti način odnos kao takav shvata kao nešto čisto besadržajno, kao nešto sasvim nesamostalno, kao Ništa koje za sebe jeste, a tek njihovu vezu kao potpuno, celovito jedinstvo, te na taj način shvaćeno jedinstvo shvata kao nešto što se odnosi na bivstvujuće, kao nešto što u sebi potpuno adekvatno izražava bivstvujuće. U ovom jedinstvu mišljenje objašnjava ono što implicite (i explicite) leži u Biću, i to ovaj njegov odnos prema Biću nije nešto izveštačeno, već nešto što je utemeljeno u samom mišljenju kao jednoj psihičkoj funkciji čisto odnosne prirode.
Prvobitno se odnos uvek odnosi na dve tačke odnosa; jer odnos ne može da se zamisli bez dve stvari koje su u odnosu (zwei Bezogene ), pošto bi u tom slučaju odnosa prema bivstvujućem odnos ostao nešto što je samo spolja primenjeno na bivstvujuće, nešto što u samom bivstvujućem nije zasnovano.  Relacija se dakle ne može da zamisli bez dva fundamenta relationis. Isto tako, međutim, fundamenta relationis ne mogu da se zamisle bez relacije i izvan relacije: jer čim svaki fundamentum treba da bude nešto pozitivno, nešto određeno, to fundamenta - pošto svaka odredba jeste ograničavanje, svako ograničavanje međutim mora da ima nešto izvan sebe, usled čega se ograničava, - ovu svoju odredbu, prema tome, mogu da dobiju samo iz relacije prema nekoj drugoj odredbi. Iz toga takođe, međutim, proizlazi da prvobitan odnos nužno mora da bude negacija, jer fundamenta relationis bivaju pozitivno određena samo svojim stupanjem u odnos, svaka pozitivna odredba, nasuprot tome, mora da bude negacija neke druge pozitivne odredbe, onda naravno negacija mora da čini jedinstvenu vezu odnosa između fundamenta relationis. Na taj način je, dakle, prvobitna relacija nužno negacija a prvobitni fundamenta relationis nužno jesu pozicije. Ovim smo našli odnos ova dva prapojma: negacija jeste relacija i ništa drugo, pozicija jeste fundamenta relationis i ništa drugo. Negacija jeste jedinstvena veza odnosa između dve pozitivno određene pozicije: i samo u ovom odnosu prapojmovi postoje jedan s drugim, tako da oni, zamišljeni izvan ove veze zavisnosti jedan prema drugom, gube svako logičko značenje.  Prapojmovi stoje, prema tome, u jednom nepromenljivom odnosu zavisnosti, u jednom uzajamnom odnosu. Ovu uzajamnu uslovljenost izražava četvrti temeljni zakon našeg mišljenja - stav razloga. [9]

Mišljenje prvobitno dovodi u odnos jedan prema drugom samo pozitivno određene pozicije. Ali potom mišljenje takođe može da reflektira o ovoj svojoj funkciji koja dovodi u odnos i da odnose njenih sastavnih delova postavi u odnos jedan prema drugom. Na taj način mišljenje otkriva zakone i forme svoga vlastitoga bića. Mišljenje, međutim, može da izvede i takve odnose odnošenog koji su potpuno pozitivni, ali koji su, u stvari, samo negacije prvobitne negacije odnosa, tako da negacija svagda ostaje prava odnosna funkcija mišljenja. I tako svaka bilo koja misao može da postane fundamenta relationis, dok relacija nužno predstavlja uvek jednu prostu ili složenu negaciju.

Ovim se rešava ono staro s pravom tako mnogo pretresano pitanje - da li prioritet pripada negaciji ili poziciji; kada je reč o relaciji - prvenstvo pripada negaciji, s obzirom na fundamenta relationis - preimućstvo pripada poziciji, a u temeljnoj formi mišljenja obe su potpuno koordinirane (time što relacija pretpostavlja fundamenta relationis, a fundamenta relationis pretpostavljaju relaciju).

U osnovnoj formi mišljenja, tj. u jedinstvenom odnosu dve stvari u odnosu (A nije B), pozicija i negacija jesu potpuno ravnopravni elementi.  Posmatrajmo nešto malo podrobnije osnovni odnos ovih elemenata: negacija - označavajući poziciju A kao negaciju pozicije B, a istovremeno poziciju B kao negaciju pozicije A - sa tim kazuje da B znači ukidanje onog A (i obrnuto), ali ukidanje koje je ispunjeno jednim novim postavljanjem, i samo time što je ovo ukidanje ispunjeno jednim novim postavljanjem, A i B jesu i ostaju koordinirani članovi. Ne ispuni li se, međutim, ukidanje novim postavljanjem, negacija se vraća svom ishodištu - pošto kao odnos nužno mora da ima dve stvari u odnosu, ishodište i dolaznu tačku - i u tom slučaju negacija znači potpuno, apsolutno ukidanje onoga A. Ta apsolutna negacija pozicije jeste, prema tome, besadržinsko ukidanje pozicije, i u pojmovnom odnosu ona, za razliku od relativne negacije, nije dvostrano jedinstven odnos dve stvari u odnosu, već jednostrano reflektirajuća negacija egzistencije same pozicije. Relativna negacija negira esenciju (Šta), apsolutna negacija negira egzistenciju (Da). Ova reflektivna, ova apsolutna negacija u pogledu pozicije jeste nužno nešto čisto sekundarno, pošto je nešto što već pretpostavlja egzistenciju pozicije: ova apsolutna negacija nije nešto koordinirano poziciji, već nešto čisto subordinirano, nešto što nužno mora da pretpostavlja egzistenciju pozicije. Svaka negacija, kako relativna tako i apsolutna negacija, jeste nužno negacija pozicije, jeste jedan čist odnos i ništa drugo: dok u prvom slučaju, međutim, sama pozicija pretpostavlja negaciju, u drugom slučaju ona mora da prethodi apsolutnoj negaciji upravo zato što ova apsolutna negacija nije odnos dve stvari u odnosu, u kojem ove stvari tek postaju pozicije, već se usmerava samo na jednu stvar u odnosu, i koja dakle tek nužno mora da egzistira, da bi se mogla primeniti negacija. Apsolutna negacija, prema tome, nipošto ne može da se zamisli bez apsolutne pozicije, i u ovom rezultatu našeg logičkog istraživanja jeste čvor našeg problema. Ovim rezultatom mi ćemo mu sada pristupiti.

Ranije smo videli da misaona nužnost jednog pojma nigda ne može da sledi jedino iz njega, već samo iz misaone nemogućnosti njegove suprotnosti, samo dakle ako njegova suprotnost u sebi sadrži unutrašnju protivrečnost.  A onda smo videli da je to moguće samo onda ako je njegova suprotnost od njega tako zavisna da se ta suprotnost nikako ne može zamisliti samostalnom. Hoćemo li, prema tome, dokazati misaonu nužnost egzistencije apsolutne pozicije, onda moramo da dokažemo apsolutnu zavisnost apsolutne negacije od apsolutne pozicije. To smo u prethodnom i učinili.  Temeljni problem dijalektike sastoji se u pitanju zašto postoji pozicija, Biće, Realno u stvarnosti, a ne postoji nebivstvujuće, irealno, negacija?  Pošto se bivstvujuće, koje možemo da zamislimo samo kao povezanu celinu, naziva “apsolut” (jer je sveobuhvatno), to je pitanje da li je egzistencija apsoluta misaono nužna, da li se umom može da utemelji egzistencija jednog apsolutno nužnog, tj. jednog večno neprolaznog bića (Bića)?

Pojam apsolutne pozicije izražava bivstvujuće, pojam apsolutne negacije izražava nebivstvujuće: apsolutna pozicija znači poziciju apsoluta, apsolutna negacija - njegovu negaciju, prvo znači apsolutno Nešto, drugo - apsolutno Ništa. Onaj metafizički aksiom - ex nihilo nihil fit - temelji se na apsolutnoj različitosti oba pojma: pošto njihov odnos jeste negativno kontradiktoran, onda je apsolutno isključen prelaz jednog člana u drugi, zato što tada ne bi više između njih postojala nikakva razlika.  Na tome se zasniva zaključak - da, ako nešto postoji, to Nešto nužno mora da večno postoji, pošto Nešto potpuno isključuje apsolutnu negaciju, prema tome, nikada ne može da postane negativno, nigda ne može da postane ništa.  Ako hoćemo, dakle, da dokažemo nužnost večne egzistencije apsoluta, onda moramo da dokažemo nužnost njegove egzistencije uopšte, jer utvrdi li se jedared njegova egzistencija, onda ona postoji jednom za svagda. Ovaj dokaz je već implicitno sadržan u prethodnome, treba ga dakle samo jasno izvesti iz datih premisa.

Mi znamo da će egzistencija apsolutnog bića biti nužna za mišljenje ako njena suprotnost u sebi sadrži unutrašnju protivrečnost vaistinu je to tako. Apsolutna negacija jeste samo apsolutna negacija apsolutne pozicije, čitav logički sadržaj ovog pojma sastoji se u čistoj negaciji, a negacija se nipošto ne može da zamisli bez egzistencije pozicije, čija je ona negacija.

Apsolutno Ništa može da se zamisli samo kao ukidanje, kao apsolutna negacija apsolutne pozicije, odnos ova dva pojma nije pozitivno kontradiktoran, tj. takav u kojem jedan pojam jeste negacija drugog pojma i obrnuto, već negativno kontradiktoran, tj. takav u kojem je samo jedan pojam negacija drugog, tako da se njegov čitav logički sadržaj sastoji samo u negaciji, samo u čistoj besadržinskoj negaciji drugog pozitivnog pojma, dakle čisto sekundaran i potpuno zavisan od drugog pozitivnog pojma i bez pretpostavke ovog pojma gubi svako logičko značenje, stoga jeste jedan čisti pojam odnosa, koji ne može da postoji bez fundamentum relationis, a ovaj je bez njega sasma lepo zamisliv. Ako sada, prema tome, apsolutna pozicija nigda nije postojala, onda se nipošto ne može govoriti ni o egzistenciji apsolutnog Ništa, zato što apsolutno Ništa može da se zamisli samo kao negacija apsolutnog Nečega, samo kao ukidanje ove apsolutne pozicije, dakle nužno pretpostavlja - po svojoj besadržajnoj prirodi - egzistenciju apsolutnog Nečega. Pošto sada u stvarnosti samo egzistira ili nešto ili ništa (jer tertium non datur, budući da prema stavu isključenja trećeg - između negativno kontradiktornih pojmova nema sredine), apsolutno Ništa, međutim, da bi moglo da egzistira, već pretpostavlja egzistenciju apsolutnog Nečega, onda iz toga, pre svega, sledi da prvobitno u stvarnosti može da egzistira samo nešto, a ne ništa, da mora da egzistira apsolutno pozitivno Nešto, a ne apsolutno negativno Ništa. Pošto sada, međutim, kao što je rečeno, apsolutno Nešto nikada ne može da pređe u apsolutno Ništa, jer se oni upravo kao negativno kontradiktorni pojmovi potpuno, tj. zanavek, isključuju, onda iz toga proizlazi da apsolutno Nešto, da apsolut večno nužno mora da egzistira, to će reći da apsolutno biće nužno mora da egzistira kao neukidljiva pozicija. Ovim smo rešili temeljni problem dijalektike.  Iz celog ovog dokazivanja vidi se kako je, u stvari, jednostavna ova misao, a ipak koliko je ona u osnovi pogrešno shvaćena i nepriznata. Zašto se dosada nisu uvidele ove tako jednostavne misli?

I razlog za to jeste sasvim jednostavan: jer se pod apsolutnim Ništa razume ukidanje, potpuno negiranje apsolutnog Bića, a ova misao kao takva, kao pojam odnosa, u kojem je izražen odnos prema pozitivnom, nema u sebi baš ništa protivrečno, to se na prvi pogled smatra da nipošto ne nastaje protivrečnost, ako se svekolika stvarnost zamisli kao ukinuta, misao koja nas prenosi u najdublje te najbezdanije čuđenje - čuđenje čija se dubina nipošto ne može da opiše. Ovo čuđenje nas, međutim, zavodi da ne možemo otkriti njegov izvor i njegovu veličanstvenu iluzornu osnovu. Nikakva protivrečnost nesumnjivo ne nastaje ako se stvarnost, koja je pretpostavljena kao egzistirajuća, zamisli kao ukinuta (ova stvarnost je najpre mišljenju data preko iskustva, i njegov zadatak je u tome da pojmi ne samo njenu esenciju, već i njenu egzistenciju), jer ovim mislima mi, štaviše, baš ništa drugo nismo izrazili do da apsolutno Ništa znači ukidanje, negaciju stvarnosti; mi smo, prema tome, u ovoj misli u stvari samo izveli onaj po sebi besprotivrečan pojam odnosa apsolutne negacije apsolutne pozicije.

Ali naša greška u ovom misaonom postupku sastojala se upravo u tome što smo već pretpostavili egzistenciju apsolutnog Nečega. Onda je svakako lasno i ne sadrži čak ništa protivrečno to ako ovu stvarnost zamišljamo kao ukinutu. Mi, međutim, da bismo mogli da uvidimo nužnost egzistencije ove stvarnosti, ne moramo da po stupamo tako površno, već da pokušamo da zamislimo bez pretpostavke egzistencije ovog bića njegovo ukidanje. Onda odmah uviđamo da je ono naše tobože besprotivrečno ukidanje apsolutnog Nečega bilo samo opsenarstvo i ništa više, time što smo već pretpostavili egzistenciju toga što smo uobrazili da zamišljamo kao ono što nigda nije bilo [10]. Mi istovremeno uviđamo da nije moguće to da se nešto zamišlja kao večno ukinuto, što nikada nije postojalo (čovek mora samo da se dobro udubi u ovu misao da bi mogao da uvidi njen dubok značaj), tj. pojam apsolutnog Ništa, apsolutne negacije apsolutne pozicije jeste jedna realiter uzevši nezamisliva misao, jeste contradictio in adiecto, jer tako šta kao što je tu apsolutno Ništa, zato što je čista besadržajna negacija, uopšte ne može da egzistira u stvarnosti, pošto ono upravo ništa više nije negoli negacija apsolutnog Nečega, i ako ovo Nešto nigda nije egzistiralo, takođe nipošto ne može da bude reči o onom Ništa, pošto ono što ni u koje vreme nije postojalo, takođe ne bi moglo da se ukine[11]. Ali pošto, sem toga, apsolutno Nešto ako egzistira uopšte ne može da se ukine, to je pojam apsolutnog Nečega jedan čisto formalan imaginaran pojam odnosa, pojam kojem u realnosti baš ništa ne pripada, koji samo u mišljenju ima svoje mesto, ali svakako nije imaginaran u tom smislu što mu uopšte ne pripada nikakvo logičko realno značenje (kao što su to neki takozvani granični pojmovi[12]), već samo u tom smislu što njegov logički sadržaj kao takav nužno nigda ne može da ima realitet, ovaj njegov logički sadržaj, međutim, realiter tek čini nužnom egzistenciju njegove suprotnosti - apsolutnog bića.

Prema tome, može da se kaže: pojmu apsolutnog Ništa direktno ne pripada nikakvo realno značenje, ali mu jedno takvo svakako pripada indirektno.  Pojam relativne negacije, nasuprot tome, ima jedno direktno realno značenje, time što se realno Biće može da zamisli samo kao mnogoodnosno Biće, a svaki odnos u osnovi jeste negacija. Mi ćemo na ovom mestu, radi potpunosti, kada je reč o izloženim temeljnim mislima da uzmemo u obzir nekoliko formalnih svojstava realnog Bića bez obzira na njihovo realno svojstvo. Mi smo videli da Biće može da se zamisli samo kao prisutno Biće (Besitzungssein), i da prvobitni odnos kao negacija jeste odnos dve stvari u odnosu - ovim odnosom pozitivno određene - koje se odnose jedna prema drugoj, jedna od druge su zavisne i potpuno različite. Sada sem toga dodajemo da odnos kao jedinstvena veza između odnošenog nužno pretpostavlja realno jedinstvo, realnu vezu ovog odnošenog, jer bi inače odnos potpuno lebdeo u vazduhu i ne bi imao nikakve mogućnosti da se dokopa odnošenoga. Na taj način Biće mora da se zamisli kao jedinstveno mnoštvo, kao mnogojedinstveno (Vieleiniges), u kojem jedinstvo tako reći gradi mogućnost egzistencije, mnoštvo (dvojstvo) - mogućnost esencije odnosa; prema tome, Biće može da se zamisli kao supstancija sa dva atributa [13]. Supstancija subzistira kao jedinstvena realna veza u atributima, atributi inheriraju kao formalne odredbe supstancije. Formalno supstancije sastoji se u njenim atributima, Realno atributa sastoji se u njihovoj supstanciji: supstancija bez atributa nije ništa, atributi bez supstancije nisu ništa. Supstancija jeste sasvim i nepodeljeno i u svakom atributu, ona sutstvuje (subzistira) u atributima. Apsolutno biće jeste, prema tome, jedinstveno mnoštvo, nešto mnogojedinstveno. Apsolutna negacija, apsolutno Ništa znači negaciju ovog apsolutnog bića, koje samo, doduše, u sebi ima negacije relativne prirode, ali time je upravo samo sasvim pozitivno određeno te usled toga gradi fundamentum relationis apsolutne negacije. Shodno tome, apsolutna negacija ne usmerava se protiv nečega apsolutno pozitivnog u smislu da ono isključuje svaku negaciju, već takvo pozitivno jeste nešto sasvim bezodredbeno i samo besadržajno, dakle ono što se baš ni u čemu ne razlikuje od apsolutnog Ništa, te stoga nipošto ne može da čini fundamentum relationis. Ovaj pojam apsolutno pozitivnog Bića, koje je bez negacija i odnosa, nije ništa drugo do negacija mnogoodnosnog Bića, koje neopravdano (jer se površno posmatra) važi za nešto negativno, dakle na skriven način ništa drugo ne znači negoli samo apsolutno Ništa, kao apsolutna negacija mnogoodnosnog realnog Bića. Prema tome, onaj glasoviti pojam - pojam apsolutno prostog bezodnosnog Bića - elejaca temelji se na logičkom nesporazumu, na potpuno pogrešnom razumevanju razlike između relativne i apsolutne negacije.

Ipak ovom pojmu čistog Bića ne može da se porekne logičko značenje uopšte: taj pojam treba upravo da znači čistu besformnu i bezodnosnu supstanciju pozitivno određenih atributa. On, međutim, nipošto ne shvata da ova apsolutna supstancija upravo može da egzistira samo kao subzistencija atributa, kao najprvi fundamentum relationis, da apsolutna supstancija ni u kom slučaju ne bi mogla da egzistira van atributa - koji su određeni relativno negativnom relacijom - to će reći nezavisno od njih i bila bi čisto bezodnosno Ništa, jer bi tada supstancija bila sasvim po sebi i za sebe bezodređena (u širem smislu te reči): odnos čini, dakle, suštinu bivstvujućeg, ono što bivstvujuće potpuno razlikuje od nebivstvujućeg, kao ono što nema baš nikakve unutrašnje odnose, dakle ni nikakav supstancijalan sadržaj (pošto su i jedno i drugo nerazdvojivi), i onda predstavlja potpunu negaciju apsolutnog bića. Samo zato što se zaboraviše ova temeljna načela bivstvujućeg moglo se doći do tako pustolovnih metafizičkih sistema[14]. Jedno šire i temeljnije istraživanje ovih zamršenih unutrašnjih odnosa u bivstvujućem - ne spada amo.  Mi smo u prethodnom dokazali nužnost egzistencije bivstvujućeg, dakle pružili smo aprioran ontološki dokaz. Je li nam sada ovaj dokaz siguran, onda u njemu imamo jedan i to jedino mogući analitički egzistencijalni stav a priori. Imamo li, međutim, analitički egzistencijalne stavove a priori, onda je kraj poslednjem dvoumljenju protiv pretpostavke apsolutnog podudaranja između mišljenja i Bića te je time potpuno utemeljen apsolutni racionalizam. Samo na njegovom temelju apriorni ontološki dokaz ima realno značenje, na isti način kao i obrnuto - apsolutni racionalizam potpuno je zasnovan samo onda ako je ovaj dokaz siguran. Ovo, međutim, nije nikakav circulus vitiosus, jer apsolutni racionalizam može da se dokaže i nezavisno od ovog dokaza, a ovaj dokaz jeste samo posledica koja potvrđuje i time utvrđuje svoj temelj. Pošto je, međutim, ova posledica fundamentalna, to sa njom stoji i pada i njen temelj, a upravo u tom jeste fundamentalni značaj ontološkog dokaza za čist racionalizam.


Napomene

1 Prvobitni sadržaj mišljenja, ukoliko se odnosi na opšta načela realnosti, mogao bi se nazvati metafizika. sadržaj mišljenja koji za predmet ima odnose mišljenja prema Biću - teorija saznanja, i najposle, sadržaj mišljenja koji se odnosi na čisto formalnu stranu mišljenja - logika. Mi bismo tada pred sobom imali prirodan odnos ove tri temeljne nauke.

2 Ja ne mogu propustiti a da se ovde ne osvrnem na Kantove modalne kategorije. Prvo, pojmovi postojanje, nebiće (pozicija, negacija) ne spadaju pod modalne kategorije, posto se modalne kategorije, kao i sve kategorije uopšte, tek odnose na njih, upravo izražavaju poseban način njihovog odnosa jednog prema drugom (posebno u realnom značenju ovih pojmova). Ta tri prapojma moraju se, dakle, izdvojiti iz ovih modalnih kategorija. A potom, i kategorija slučajnosti mora da se na isti način isključi, zato što slučajnost ne znači ništa drugo negoli mogućnost koja je u trenutku postavljena u odnos, jer u svojoj egzistenciji (resp.  neegzistenciji) slučajno je ono čiji trenutak stupanja u postojanje nije određen, što dakle može kako da nastupi tako i da ne nastupi, i može da egzistira i da ne egzistira, na taj način u pogledu egzistencije predstavlja puku mogućnost (u čemu se upravo sastoji značenje kategorije mogućnosti). Sem toga, nužnost i slučajnost nisu suprotnosti već - nužnost i nemogućnost. Razume li se, međutim, nemogućnost kao negativna nužnost, onda nužnost u tom širem smislu reči svakako stoji nasuprot mogućnosti (slučajnost - dakle, ipak ima smisla u onoj Kantovoj misli). 

3 Apsolutni skepticizam nije, u stvari, nikakav skepticizam, pošto u nešto može da se sumnja samo relativno, apsolutna sumnja prelazi u negaciju.  Prema tome, samo relativan skepticizam jeste vredan pažnje. 

4 Prvi koji je pretpostavio osim Logičkog nešto alogičko bio je sam osnivač idealizma - Platon. Njegova osnovna zabluda sastojala se, međutim, u tome što je prihvatio Ideju, što je samu Ideju proglasio za načelo realnosti, što je potpuno neprihvatljivo zato što Ideja čisto važenje, i samo kao čisto važenje može sasvim da određuje na čisto imanentan način bivstvujuće. Ideja ne znači ništa drugo do način kako je bivstvujuće određeno u svojoj egzistenciji i esenciji. Bivstvujuće je idealno samo u tom smislu što se njego unutarnja struktura odvija prema sasma određenim formama, formama koje možemo da ponovo proizvedemo u našem subjekti nom mišljenju kao čisto receptivnoj, odnosnoj funkciji, i na taj način potpuno saznamo unutarnju prirodu bivstvujućeg.

5 Geteov izraz za Empedoklovo “Isto se samo Istim može saznati”. 

6 Isto važi i za onaj kritički racionalizam koji uopšte osporava stvar po sebi, i, sasvim konsekventno (kao što je gore napomenuto) - funkcijama mišljenja (koje su delatnosti koje se odnose) svaku formu subjektivnog iskustva i uzima kao dato samo čisto besformni sadržaj (fundamentum relationis), naše iskustvo dakle - kao mišljenjem preoblikovanu materiju.  Ovaj kriticizam tvrdi da je fundamentum relationis, preko iskustva - na nepojmljiv način - dat mislećoj funkciji, dakle čini nešto što se ne može pojmiti i dedukovati putem mišljenja. Ovaj racionalizam koji je tako vičan da u subjektivnu sferu uvuče objektivne nerazdvojive članove ovog fundamentum relationis, i relacije (sadržaja i forme) - taj racionalizam, za koji je čisto besformni sadržaj graničan pojam, upućujemo na ono što je gore rečeno o tim graničnim pojmovima. To je nasilno razdvajanje jedno od drugoga relacije i fundamentum relationis, koji su čisto logički, kao što ćemo videti, sasma nerazdvojivi na dva sastavna dela iskustva - razdvajanje koje je sasvim neopravdano, ali koje se događa samo iz straha pred apsolutnim racionalizmom. Da se ovom pretpostavkom, međutim, upada u svakojake sasvim nerazmrsive protivrečnosti (jer ovo mišljenje konsekventno mora da vodi solipsizmu), trebalo bi ipak jedared pomoći da se uvidi bezrazložnost takvih pretpostavki koje su u vezi sa svakojakim graničnim pojmovima. Međutim, ovo saznajnoteorijsko, subjektivno idealističko, kritičko konsekventno, racionalističko empiričko stanovište - kada se bolje posmatra - stoji u protivrečnosti sa fundamentalnim činjenicama neposrednog psihičkog iskustva. Ako će se sve razlike i podudaranja našeg sadržaja svesti proglasiti za tvorevine čisto odnosnih intelektualnih funkcija, onda ono sto je prvobitno dato u svesti - na šta se ove funkcije odnose i u čemu nalaze svoju primenu - mora da se proglasi za čisto besformno, ni heterogeno, ni homogeno, niti jedno niti mnogo - čime je rečeno - za sasvim bezodnosno bivstvujuće, koje je sam subjekat prvobitno u sebi samom proizveo, ili što je sa čistim subjektom nerazdvojivo dato.  To bi jedino bili, međutim - što bi moglo da proizađe iz ovog besformnog Nešto blagodareći uticaju intelektualnih funkcija - čisto kvalitativni oseti, pošto samo oni po sebi imaju predstavni karakter. Može li se, međutim, osećanje u svojim dvema formama - u osećanju zadovoljstva i osećanju bola - proglasiti za nešto što nastaje intelektualnom funkcijom?  A potom, gde ostaje oset otpora, onaj čudesni psihički elemenat, koji se u takvim potpuno izostavlja, ili se sasvim neopravdano proglašava za “kvalitativan” oset, iako nam najprostije iskustvo pokazuje da se u ovom “osetu” ne može da nade baš ništa kvalitativno, da je on čisto intenzivan oset? Prema tome, već iz čisto psiholoških razloga mora da se odbaci ona “kritička” teorija o iskustvu, pošto iz intelektualne neizvodljivosti ovih poslednjih elemenata sleduje da oni svoje razlike ne duguju intelektualnoj funkciji, dakle naše iskustvo ne može da bude tvorevina intelektualnih funkcija. (Barem ne potpuno, samo bi u tom slučaju, međutim, ona teorija iskustva imala neki smisao.)

7 U izvorniku stoji “seinsnotwendige”, a trebalo bi da stoji “Seinsnotwendige”, kao što i prevedoh. - Prim. prev.

8 Neka na ovom mestu bude dopušteno da razjasnimo što smo dosada morali praviti razliku između nemogućeg za mišljenje i negativno nužnog za mišljenje. Jer negativno nužno za mišljenje dotad u istraživanju mora da se razlikuje od nemogućeg za mišljenje, dok ona dva pojma - prema njihovim realnim sadržajima - nismo doveli u odnos, a onda smo negativno nužno za mišljenje dokazali kao nemoguće za mišljenje. Dotle između njih postoji razlika u tom smislu što je negativno nužno za mišljenje, analogno pozitivno nužnom za mišljenje, zamišljeno kao ono čija suprotnost jeste nemoguća za mišljenje, tj. protivrečna (u čemu se sastoji razlika nemogućeg za mišljenje od negativno nužnog za mišljenje), nemoguće za mišljenje - kao ono što kao moguće za mišljenje, koje je iznad jednostranih misaonih nužnosti, odlučuje o njihovoj važnosti. 

9 Kritički racionalizam, ako hoće da bude sasvim konsekventan, kada dakle definiše mišljenje kao čisto odnosnu delatnost, koja ni u kom slučaju ne može da postoji bez opažajnog korelata, nužno mora da ograniči ovu odnosnu delatnost na čistu negaciju, a poziciju da stavi kao nešto što je dato iskustvom. Ovim je međutim ukinuta logička nužnost, zbog koje kritički racionalizam ustaje protiv čistog empirizma; jer svaka logička nužnost, kao i sve kategorije uopšte, jesu direktne ili indirektne strane odnosa pozicije prema negaciji - kao dva neophodna i nerazdvojiva osnovna pojma razuma. Time je, međutim, kritički racionalizam teorijski doveden ad absurdum, jer smo dokazali da je logička nužnost neopovrgljiva. Uzme li se, sem toga, solipsizam kao njegov praktični reductio ad absurdum, onda svakako ovo saznajnoteorijsko stanovište više ne može da se smatra za važeće. Kritički racionalizam je proistekao iz težnje da se uspostavi mir između čistog empirizma i čistog racionalizma, samo se zaboravilo, međutim, da dve suprotnosti, od kojih jedna jeste sasvim lažna, ne mogu da se izmire. Kritički racionalizam presubjektivira te, kao što je rečeno, razdvaja sastavne delove - neposredno povezane u logičkoj Ideji - pozicije i negacije na dva sastavna dela svesti, proglašavajući poziciju za nešto što je dato opažajem, negaciju - za nešto čisto misaono, i misli pripisuje tvoračku moć oblikovanja forme čistog besformnog iskustva, što ništa više nije negoli jedno čisto pogrešno presubjektiviranje objektivnih sastojaka i odredbenih elemenata (bivstvujućeg) u logičkoj Ideji. Kritički racionalizam (misli se na konsekventni) zaboravlja da čista negacija kao pojam odnosa ni u kom slučaju ne može da postoji bez pojma pozicije, a ovaj pojam, doduše, rasvetljava opažaj, ali se ne može njime zameniti.  Ovde mi se može, međutim, prebaciti da sam kritičkom racionalizmu pripisao nešto što on nigda ne tvrdi. Može se reći, naime, da kritički racionalizam pod odnosnom delatnošću mišljenja razume oba sastavna dela i samo ono što tek sačinjava sadržaj ove odnosne delatnosti uzima kao dato iskustvom. Ja se s tim potpuno slažem. Govorio sam, međutim, o jednom konsekventnom kritičkom racionalizmu, koji doduše nije izgrađen, ali koji jeste jedno moguće stanovište. Ja ga nazivam konsekventnim samo zato što on samo u negaciji vidi odnosnu delatnost, što je sasvim tačno. Ovde sada moram da se upustim i u nekonsekventan kritički racionalizam: mi ćemo docnije videti kako odnos, da bi bio odnos dve stvari u odnosu, zahteva povezanost ove dve stvari u odnosu. Ovu vezu označićemo kao fundamenta relationis egzistencije odnosa. Taj kritički nekonsekventni racionalizam, koji predstavlja jedno izgrađeno stanovište, pod datim u iskustvu zamišlja ovaj najprvi fundamentum, bez kojeg odnosna delatnost sasvim ostaje prazna. Ali pri svemu tome ovaj kritički racionalizam zaboravio je (i u tome se sastoji njegova nekonsekventnost) da pozitivno određene pozicije tek mogu da proisteknu iz primene negacije na ovo besformno pozitivno, da na taj način, u stvari, za njega samo pojam negacije može da bude čist i jedini pojam razuma. Ovim, međutim, nekonsekventan kritički racionalizam mora da prede u konsekventan kritički racionalizam, a ovaj uopšte čini bespredmetnim kritički racionalizam.

10 Ova opsena, koja je sadržana u anti-ontološkom dokazu, vrlo je slična onoj opseni, koju je Kant - u svojoj Kritici čistog uma otkrio u starom ontološkom dokazu. Ja ovde, međutim, izričito moram da napomenem da ova nevešta opsena starog ontološkog dokaza nipošto ne odgovara našem dokazu.  Kant ima potpuno pravo - da iz pojma jednog bića nikako ne može da se zaključi o njegovoj egzistenciji; iz toga, međutim, sleduje samo to da nije moguć ontološki dokaz te vrste, ali da jedan takav dokaz uopšte nije moguć Kant izvodi zaključak iz toga što “ja sebi ni najmanje ne mogu da načinim pojam o nekoj stvari koja bi, kada bi se uništila sa svim svojim predikatima, ostavila sa sobom neku protivrečnost, a bez protivrečnosti ja nemam na osnovu samih čistih pojmova a priori nikakvo obeležje nemogućnosti” (str. 419 [ Petronijevićev kurziv. - Prim. prev.]). Ako bi se, dakle, mogao naći ipak jedan takav pojam, onda bi Kant morao da prizna njegovu nužnost. Mi se nadamo da smo sada pružili jedan takav pojam, koji po Kantu “a priori ima jednu oznaku nemogućnosti”, i taj pojam jeste jedino moguć ontološki dokaz za postojanje apsoluta. 

11 Moglo bi mi se prigovoriti: ono što ni u koje vreme nije postojalo, bilo je upravo večno ukinuto. Ovaj prigovor bi, međutim, samo dokazivao da se nije razumelo moje misli. Mora se vazda sebi predočavati da Ništa jeste samo negacija, samo ukidanje Nečeg, da kao ukidanje može da dođe samo posle ovog Nešto, i nigda mu ne može da prethodi. Samo Biće može da se ukine, ukinuto nebiće jeste contradictio in adiecto, pošto nebiće zamišljeno za sebe uopšte nije ništa.

12 Granični pojam treba da bude pojam nekog predmeta, koji po sebi jeste nešto potpuno neuhvatljivo putem mišljenja, neki predmet bez pojma. Ja sada tvrdim da naše mišljenje ne može da načini jedan takav pojam. Jer svako logičko obrazovanje pojma mora da se odvija po logičkim zakonima: osnovni logički zakon, međutim, zahteva da samo ono može da se postavi u odnos što nije apsolutno heterogeno i apsolutno odvojeno, što dakle ima nekakvu jedinstvenu vezu. Jedna takva veza, pak, naprosto ne može da postoji između Logičkog i alogičkog, budući da bi njihov odnos onda bio shodno logičkim normama, dakle više ne bi bio nešto metalogičko. Prema tome, mišljenje ni u kom slučaju ne može da sačini granični pojam, koji treba da predstavlja apsolutnu negaciju njega samoga, jedan takav pojam za mišljenje jeste contradictio in adiecto. Mišljenje doduše može samo sebe da negira, ali ovom negacijom ne može da ukine sebe samo, već samo da utvrdi usled čega upravo uvida da ono ne može da izade van sebe samog, te je upravo zato u sebi samom potpuno utemeljeno, dakle nipošto nema potrebe da izade izvan sebe. U jednom sasvim određenom smislu postoje doduše granični pojmovi iskustva, ali ni u kom slučaju ne mogu da postoje granični pojmovi mišljenja, zato što samo mišljenje neograničeno ograničava sve drugo, dakle u sebi obuhvata, dok iskustvo, doduše, u sebi obuhvata i mnogo, ali samo jeste sasvim ograničeno, pošto iskustvo vazda mora da pripada nekom ograničenom subjektu. U pogledu iskustva svako naučno saznanje jeste transcendentno, te ko odbacuje metafiziku konsekventno mora da odbaci sve nauke i - da utekne u solipsizam.

13 To je jedna zasluga koja ne može sasvim dovoljno da se proceni, istorijska zasluga Eduarda Hartmana što je sa posebnim naglaskom istakao ovo jedino tačno mišljenje o bivstvujućem. Prema svemu što je rečeno, lako može da se dokuči u čemu ja - u realnoj odredbi ovih atributa - moram da
odstupam od Hartmana. Njegova greška sastoji se u tome što on, zaveden od Hegela, uzima Ideju za realni princip, što mi svakako sasvim odlučno moramo da odbacimo, pošto je tada po svoj prilici svršeno sa apodiktičkim racionalizmom, kao i sa logičkom nužnošću, kao što sam to izveo. Da Ideja mora da bude realni princip, da bi saznanje bilo moguće, jeste prazabluda filozofije. To je prazabluda koja je u teoriji saznanja dovela do gotovo opšte prihvaćenog mišljenja da je naše iskustvo proizvod (bilo svesnih ili nesvesnih) intelektualnih funkcija, što je jedna pretpostavka koju, iz svih navedenih razloga, valja odbaciti. Odredbu bivstvujućeg Eduard Hartman je izložio prema shemi: Logičko, alogičko, metalogičko. Da pod takvim okolnostima ne može da bude reči o jednoj apodiktičkoj metafizici, dopušta sasvim konsekventno sam Hartman. Jedno samo verovatno saznanje, međutim, koje nigda ne može da postane apodiktičko, jeste sasvim bezvredno.

14 Iz sistema koji uzimaju u obzir ova temeljna načela ovde pominjem glasovit početak Hegelove Logike, koja iz apsolutne besadržajnosti čistog Bića i čistog Ništa zaključuje o njihovom identitetu i istovremeno (shodno Hegelovoj protivrečnoj dijalektici) o njihovoj razlici u čistom bivanju. U ovom stavu je skrivena jedna od najdubljih istina. Nije teško uvideti da se iz apsolutne besadržajnosti oba pojma ne može da zaključi o njihovom identitetu, zato što je ova apsolutna besadržajnost zamišljena samo u jednom određenom odnosu; oba pojma su, međutim, potpuno različita u jednom drugom odnosu. Idealno uzev, čista pozicija i čista negacija jesu identične u tome što svaka od njih za sebe i odvojena od druge jeste potpuno besadržajna, tj. ne može da postoji u vezi jedna s drugom, ali razlikuju se u tome što negacija jeste čist odnos, pozicija - njegov fundamentum, i što njihovim povezivanjem proističe različitost i dualitet oba atributa supstancije, koje u stvari treba označiti kao bivstvujuće.  Čista pozicija bi se mogla da označi kao ono što daje sadržaj, čista negacija - kao ono što daje formu, jer čista pozicija stvara supstanciju, čista negacija - atribute. One su, međutim, dva neposredno povezana elementa, dve nerazdvojive strane bivstvujućeg. E. Hartman je mnogo bliže istini negoli Hegel. Njegova greška se sastoji samo u tome što one dve neposredno povezane strane bivstvujućeg čini atributima jedne supstancije, usled čega ukida njihovu nerazdvojivost, njihovu neposrednu vezu. Ti atributi nisu representi ova dva načela, nego su supstancija i atributi, time što se u ovim dvema stranama bivstvujućeg, koje su međusobno neposredno povezane, potpuno ispoljavaju dve specifične idealne energije, pošto je čista pozicija povezujuće, čista (svakako relativna) negacija - razdvajajuće načelo. Iz toga se vidi kako je teško čovekovom razumu (za to nije kriva njegova logička, već jedino njegova psihička priroda) da na adekvatan način primeni na stvarnost logičko nužne odnose pojma koje on u njemu samom otkriva.



Milorad Lj. Milenković

Nekoja reč o Petronijevićevom ontološkom dokazu

Započinjemo ovu reč sledećim pitanjima: može li Biće imati i obličje apsolutno nužnog bivstvujućeg bića, dakle oblik apsoluta, i imadne li Biće takav vid, formu, izgled (είδoς). onda je li um kadar takvo obličje Bića poimati? Da nužnost takvog bića, apsoluta, jeste nesumnjiva i da um o tome sebi može da položi račun (λόγον διδόναι) to pokazati jeste svrha Petronijevićevog spisa Ontološki dokaz za postojanje apsoluta.[1] Prema Petronijeviću ontološki dokaz jeste osnovni problem dijalektike, to će reći metafizike[2], a onda tek i teorije saznanja. Na ovom mestu mi se nećemo baviti saznajnoteorijskom stranom ontološkog dokaza, jer ovo što sledi jeste samo “nekoja reč”, dakle nije celovit uvid o ovom problemu.

Kao temeljni problem metafizike, ontološki dokaz u sebi obuhvata odgovor na pitanje: zašto upravo postoji Biće, a ne pre apsolutno Ništa? Da je ovaj praproblem nerešiv, ta pomisao je morala uznemiravati našeg filosofa koji je verovao u svemoć uma da siđe u poslednje dubine samoga Bića. Stoga on krenu onim putem koji dušu hrabri i raduje. Naime, rešavanju najdubljeg problema dijalektike Brana pristupa sa uverenjem: “Biće ipak mora da bude pojmljivo”. Um je moć mišljenja, a mišljenje nije puka igra smrtnika, već nešto u čemu se otkriva samo Biće. Mišljenje je vazda upućeno na nešto što je izvan njega, tj. na Biće i zato ono važi samo za Biće. Ovo stanje stvari upućuje na zaključak da postoji zajednički izvor iz kojeg proističu Biće i mišljenje, prvo kao objektivno ispoljavanje tog izvora, drugo kao subjektivno. Taj izvor jeste objektivna (logička) Ideja. Ova Ideja, pak, nije van svojih obličja, već je uvek sa njima i u njima. Otuda je moguće podudaranje Bića i mišljenja, a onda i to da mišljenje garantuje egzistenciju bivstvujućeg u celini. Prema tome, apsolutni racionalizam - forme mišljenja jesu forme Bića predstavlja jednu stranu ontološkog dokaza.

Druga strana ontološkog dokaza sastoji se u utvrđivanju da apsolutno biće ili Biće nužno mora da postoji kao neukidljiva pozicija, kao ono što nigda ne može da ne bude. Naime, rečju “pozicija” Petronijević označava Realno u stvarnosti, samo Biće, Nešto. Nasuprot tome, rečju “negacija” označava nebivstvujuće, Ništa. Apsolutna pozicija jeste pozicija apsoluta, apsolutna negacija - negacija apsoluta.

Naše pitanje sada možemo formulisati ovako: zašto uopšte postoji Nešto, Biće, apsolut, a ne Ništa, apsolutna negacija? Da li ima vremena ili dela večnosti u kome postoji samo Ništa? Ako ovo postoji, kako da se zamisli, kakav oblik da mu se prida kada ono nikada ne jesta? Kako uopšte postoji Ništa?

Naš metafizičar smatra da je apsolutno nezamislivo večno nebiće Nečega.  Mi, naime, Ništa možemo da mislimo samo kao suprotnost Nečega, dakle nigda kao nešto samostalno i za se, već svagda kao Ništa koje pretpostavlja stvarnost Nečega. Apsolutno Ništa, dakle, da bi uopšte moglo da postoji, pretpostavlja egzistenciju apsolutnog Nečega, te prvobitno, to će reći πρότερον τη φύδει mora da postoji apsolutno Nešto, a ne apsolutno Ništa.  Isto tako, zanavek je isključen prelazak jednog u drugo - Nešto nikada ne prelazi u Ništa i obrnuto - jer onda više među njima ne bi postojala nikakva razlika. Ako dakle nešto postoji, to Nešto večno mora da postoji i za veke vekova ne može postati ništa. Prema tome, apsolutno biće nužno mora da egzistira kao neukidljiva pozicija.
Može se, doduše, apsolutno Ništa zamišljati kao ukidanje svekolike stvarnosti, ali time nimalo nije ugrožena prvobitnost apsolutnog Nečega.  Naime ukidanje, pa bilo ono i apsolutno, pretpostavlja ukidanje nečega.  Jer šta ukinuti ako ničega nema? Apsolutno Ništa vazda ostaje samo negacija, samo ukidanje Ničega i kao takvo ni u kom slučaju ne može da mu prethodi.

Stoje li pretpostavke Petronijevićevog ontološkog dokaza - da su Biće i Logos jedno (ili apsolutni racionalizam) i da je Biće, apsolut, neukidljiva pozicija - to mi pred sobom doista imamo dokaz. Ovaj dokaz, međutim, nije pisan radi vernika[3] ili nevernika, već je proistekao iz potrebe da se pruži zadovoljenje umu i samo radi njegovog udovoljenja, te se ima tako razumeti.[4]

Milorad Lj. Milenković,
Beograd


Napomene

1 Marljivi istoričari filosofije zabeležiše da Nikolaj iz Kuze beše prvi koji je upotrebio reč “apsolut” (lat. absolutus). Kuzanski u svome delu Docta ignorantia (Učeno neznanje) II 9 ovom rečju označava Boga kao ono Bezuslovno naspram onom uslovljenom. Otada izraz “apsolut” jeste reč mudroljubivih muževa za ono što je u filosofiji najviše.  2 Docnije će Petronijević ova razmatranja označiti kao hipermetafiziku (u svom delu Principien der Metaphysik, zweite Abtheilung, Heidelberg 1912, S. 499) koja, za razliku od metafizike, svoje dedukcije izvodi bez pretpostavki.
3 Prvi prevod Petronijevićevog spisa Ontološki dokaz za postojanje apsoluta načinio je bogoslov Dr. Radmilo Vučić. Taj prevod je štampan u časopisu “Bogoslovlje”, Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, godina XIX, 1975, sveska 1. i 2. U svojoj propratnoj reči uz prevod, teolog Vučić zamera Petronijeviću sto, kao filosof, pitanju ontološkog dokaza pristupa samo kao problemu uma.
4 U svojim Principien der Metaphysik, zweite Abtheilung, Heidelberg 1912, S. 499., Petronijević veli: “In meiner Schrift Der ontologische Beweis fur das Dasein des Absoluten, 1897, habe ich den ontologische Beweis fiir das Dasein der Wirklichkeit in obiger Form formuliert”. (Reč je o hipermetafizičkoj dedukciji bivstvujućeg.) Isto tako, u Petronijevićevom Résumé des travaux philosophiques et scientifiques de Branislav Petronievics, Belgrad 1937, nalazimo sledeće tvrđenje: “Dans le premier de ces travaux (No2) l’auteur, avant de formuler sa nouvelle preuve ontologique de la nécessité de l’existence du Reel, discute brievement...” (p. 17). Prema tome, jezikom metafizike izlaže se stvar uma.
Branislav Petronijević
(7. III 1875. - selo Sovljak kod Uba, 4. III 1954. - Beograd), naš rođeni metafizičar, koji pred zagonetkom postojanja Bića sleđaše logos svoje duše, i u ispunjavanju svoje filosofske misije taj logos je očitovao svojim filosofskim sistemom i mnogobrojnim delima i raspravama. Neka ovde budu spomenuta samo neka: Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten (1897), Der Satz vom Grunde (1898, doktorska disertacija), Principien der Erkenntnislehre (1900, delo je napisano kao prolegomena za apsolutnu metafiziku), Die typischen Geometrien und das Unendliche (1907), Principien der Metaphysik (I deo) (1904), Principien der Metaphysik (II deo) (1912), Istorija novije filozofije (I deo, 1903), L’Evolution universelle (1921) itd.
U svojoj 19. godini života odlazi u Beč na studij medicine, ne toliko zbog tog studija koliko zbog mogućnosti da se posveti studijama filosofije.  Međutim, došavši do dokaza o nužnosti početka svetskih promena u večnosti, odluči da se definitivno okrene filosofiji. Odlazi u Lajpcig, gde čitav jedan semestar živi samo od pozajmica i ušteđevine. Zahvaljujući svom prvom spisu i posredovanju vladike N. Ružičića, kome je Petronijević davao časove nemačkog, naš filosof dobi stipendiju od Ministarstva tadašnje kraljevine Srbije, tako da je mogao nesmetano da radi na svojoj doktorskoj disertaciji. Doktorski rad uspešno je odbranio 1898. godine. Iste godine postavljen je za učitelja jezika u III beogradskoj gimnaziji, gde istovremeno predaje i filosofsku propedevtiku. Krajem te godine postavljen je za docenta Velike škole, a već naredne, 1899. godine, postaje vanredni profesor. Godine 1903. postavljen je za redovnog profesora Velike škole, a kada je ova prerasla u Univerzitet opet postaje vanredni profesor, da bi 1919. godine bio izabran za redovnog profesora. Godine 1921. Petronijević postaje redovan član Srpske kraljevske akademije. Proglašavajući našeg metafizičara za svog redovnog člana, ova Akademija odade - ne znajući za to - priznanje samoj metafizici. U to vreme, naime, u Srpskoj kraljevskoj akademiji većina duhova beše u mutnim vodama pozitivizma. Sam Petronijević beše nameran, pre nego što pročita svoju pristupnu besedu, da o tome - da je on metafizičar - prozbori koju reč članovima Akademije, ali to ne učini. Na inicijativu Branislava Petronijevića 1938. godine formirano je Srpsko filosofsko društvo.
Što se u poznim godinama svoga života naš filosof ogledao u pesništvu i prevođenju, u tome ne vidim razlog da se govori o njegovoj duhovnoj slabosti. On samo sleđaše logos svoje duše.

Ti, dušo, večno putuješ,
Kroz večnost večno putuješ,
I nikad nigde ne staješ.

(Prva i poslednja strofa Petronijevićeve pesme “Večiti putnik”)




(Pokušaj jednog novog utemeljenja sa posebnim osvrtom na osnovni saznajnoteorijski problem)
Preveo Milorad Lj. Milenković
Nikšić, 1987.
Naslov originala - Branislav Petronievics:
“Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten: Versuch einer Neubegründung mit besonderer  Rücksicht auf das erkenntnistheoretische Grundproblem”, Hermann Haacke, Leipzig 1897.

Preštampano iz časopisa Luča 11/1-2 (1985) 6-22.
Branislav Petronijević: Ontološki dokaz za postojanje apsoluta
Milorad Lj. Milenković: Nekoja reč o Petronijevićevom ontološkom dokazu
Branislav Petronijević - biografija
Branislav Petronijević



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top