Nas zanima upravo poredak raznih govora u javnom diskursu; kako se govor proizvodi, okupira, usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava, da bi se individue i grupe ljudi nadgledale, kontrolisale i usmeravale. Rad govori o (zlo)upotrebi masovne kulture i umetnosti u ideološke svrhe. Umesto formiranja za autonomiju, za mišljenje i prosuđivanje, ljudi se formiraju za potrošnju i ispovedanje ideologije.


Prostor našeg sveta beskonačno je bogat raznim entitetima (od kojih mi, usled ograničenosti svoje sposobnosti percipiranja, spoznajemo tek smešno mali broj utisaka) koji usled takođe beskonačne vremenske dinamike stalno stupaju u nove odnose, stvaraju nove konstelacije odnosa, razlažu postojeće fenomene, oblikuju nove, grupišu se na različite načine, pri tom ukidajući, zatamnjujući, potiskujući, sklanjajući ili uništavajući već postojeće kvalitete da bi iznedrili neke nove koji mogu biti ili apsolutno novi ili varijacije nekada postojećih, sličnih fenomena u izmenjenim okolnostima. U oba slučaja, ti novi kvaliteti traže da se imenuju, odrede, zahvate, razgraniče od poznatog, sličnog, drugog i da tim specificnim činom imenovanja zadobiju pravo na diskurzivan život, na postojanje u sferi ljudske komunikacije. Vođen ovom logikom, dozvoliću sebi taj luksuz pretencioznosti da pokušam da imenujem i označim jedno specifično područje istraživanja koje bi se bavilo jednim specifičnim područjem fenomena, a koje bismo mogli nazvati područjem pop-politike i pop-ideologije.

Ideja je da se ukaže na ogroman značaj ovog područja u promenjenim socijalno-tehničkim uslovima gde se ceo život, pa tako i gotovo svi klasični teorijski fenomeni posreduju preko masovnih medija popularne kulture. Na primer, sve klasične političke ideologije u eri masovnih medija i popularne kulture dobijaju izmenjeno značenje, koje njihovu imanentnu dijalektiku može odvesti ka krajnje opasnim političkim posledicama nezavisno od proklamovanih normativnih ideala; nekad čak uprkos njima kao sto se dogodilo sa komunizmom i kao sto se danas izgleda događa sa liberalizmom. 

Cela ova ideja pop-politike i pop-ideologije ima svoj izvor u jednoj naročitoj tradiciji koja je prisutna u društvenim naukama. Ova tradicija je za razliku od mainstreama socijalno-političkih disciplina, koji je bio okupiran transparentnim institucionalnim i van-institucionalnim oblicima praktikovanja moći, te društvenom komunikacijom ukoliko je sa time povezana, bila usmerena na sva ona brojna marginalna i neobična (uvrnuta) područja kojima se u glavnom toku političkih istrazivanja odricao značaj. Naime, pojedini autori su bili veoma kritični prema standardnim obrascima i metodama socijalno-političkih istraživanja jer su smatrali da ona ne daju dovoljno jasnu i realnu sliku društvenog života, te su se usmeravali na razna zapostavljena područja svakodnevnog života verujući da će u njima naći važeće, ali prikrivene ideologije u daleko otvorenijem i shvatljivijem obliku. Ideja koja stoji iza tog pristupa je shvatanje da su politika i ideologija prisutne u svim oblastima života, te da se često mnogo bolje mogu analizirati, shvatiti i razotkriti preko takozvanih marginalnih fenomena, odnosno preko kulturnih fenomena u širem smislu, kao što su humor, zabava, seksualnost, dokolica, horoskopi, sport, moda, materijal u oglasima i revijalnoj štampi,1 nego preko institucionalno-političkog ustrojstva i preko deklarativnih normativnih tvrdnji samih političkih aktera.

Ova tendencija izučavanja marginalnih fenomena, u koju ukotvljujemo svoju disciplinu pop-politike i pop-ideologije, istorijski vuče korene od starih Grka. Po prvi put se sreće u raspravi između Sokrata i ostalih sofista, kako nam je Platon to preneo. Dok Sokrat pokušava da »otkrije« normativna, univerzalna i sveobavezujuća moralna pravila društvenog života, sofisti (Protagora, Gorgija...) usmeravaju se na stvarne oblike društvene prakse pokazujući kako proklamovana normativnost zapravo izgleda u realnom životu. Ova realistička ili deskriptivistička tradicija, koja je svoje važne predstavnike imala npr. u Vikou, Herderu i Paskalu, svoje relativno precizne i zaokružene oblike dobila je u devetnaestom veku.

Ako je osamnaesti vek ostavio u nasleđe zaokruženu liberalno-prosvetiteljsku normativnu ideološku paradigmu, devetnaesti vek je obeležen njenim gotovo univerzalnim prihvatanjem u evropskim zemljama, te ustoličavanjem kao vladajuće. Medjutim, sa različitih strana se uviđalo da stvarni društveni život odstupa od proklamovanih normativnih ideala, te da sadržina međuljudskih odnosa pokazuje potpuno drugačije tendencije od onih koje je vladajuća liberalna oligarhija proklamovala. Napadi su dolazili od zainteresovanih strana koje su se usredsređivale na analizu upravo tih stvarnih društvenih odnosa, boreći se na različite načine da u ukupnoj društveno-političkoj stvarnosti ostvare što bolji položaj. Centralna liberalna paradigma napadana je sa različitih strana (npr. od ugroženih manjina kao što su žene ili od nacionalnih manjina koje su tražile pravo na samoopredeljenje), ali najjače sa levih i sa desnih pozicija. Iako su normativne paradigme, koje su sa ove dve ideološke pozicije nuđene, vukle na različite strane, deskriptivni kritički uvidi, minuciozna skeniranja liberalnih društava devetnaestog veka često su bili potpuno identični kod njihovih autora.2 Mislioci iz obe paradigme nastojali su da pokažu liberalizmu njegovu skrivenu istinu, odnosno neistinu, tj. njegovim autoprezentacijama suprotstavljali su deskripciju stvarnih političkih odnosa, sistema vrednosti i ideologija. Među najzanimljivija imena spadaju Demestr, Bonal, Donozo Kortez, Spengler, s jedne strane, i Prudon, Bakunjin i Marks, s druge, te Nice i Frojd. Dvadesti vek je doneo njihove briljantne naslednike kao sto su Karl Smit, Hajdeger, Lukač, te posebno pripadnici Frankfurtske škole (Horkhajmer, Adorno, Nojman, Benjamin), a zatim francuske (post)strukturalističke (Fuko, Delez, Altise, Liotar, Bodrijar, Derida). Međutim, taj vek je doneo i pokušaje da se ustanove nove normativne paradigme društvenog uređenja koje su se pokazale kao daleko gore od devetnaestovekovnog kapitalističkog liberalizma. Sa prljavom vodom izbačeno je i dete i ceo taj proces rezultirao je najgorim terorom koji je čovečanstvo ikada videlo; građani nekih država pretvoreni su u savremene robove, umesto da se postignuti nivo sloboda i prava uvećava on je odbačen zarad vraćanja u varvarstvo, a u nasleđe nam je ostavljeno sećanje na holokaust, koncentracione logore, gulage, kulturnu revoluciju i Crvene Kmere.3 Kraj dvadesetog veka obeležen je masovnim vraćanjem normativne liberalno-demokratske paradigme koja se nakon svega pokazala kao najmanje opasna (bar po odnose unutar jedne zemlje). Međutim, kao i u devetnaestom veku, društvena realnost najčešće umnogome odstupa od proklamovanih ideala, te se tako ceo krug zatvorio. Nakon dramatičnog iskustva dvadesetog veka, ostaje nam zadatak da branimo i dalje razvijamo normativne ideale, ali pre svega da ukazujemo na njihova stalna izigravanja u realnom društvenom životu i da se trudimo da stvarnost zaista bude što bliža proklamovanim normama (npr., da sloboda zaista bude sloboda, a individualnost zaista individualnost a ne njeno potrošačko simuliranje).4 Za to nam je pomenuta deskripcija od presudnog značaja, a radovi pomenutih autora sa svim svojim bogatstvom analiziranih fenomena predstavljaju izvanredno konceptualno, metodološko i teoretsko polazište koje u savremenim radikalno izmenjenim uslovima tehniciziranog sveta može dati veoma zanimljive rezultate.

Analiza fenomena pop-politike i pop-ideologije kao pomenute deskripcije tzv. marginalnih fenomena sprovodi se preko onoga što je Mišel Fuko nazvao poredak govora. Nas zanima upravo poredak raznih govora u javnom diskursu; kako se govor proizvodi, okupira, usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava da bi se individue i grupe ljudi nadgledale, kontrolisale i usmeravale. Ideju poretka govora Fuko je, u svom pristupnom govoru na Kolez d’ Fransu, odredio na sledeći način: »Pretpostavljam da je u svakom društvu proizvodnja govora u isti mah kontrolisana, selekcionisana, organizovana i raspoređena preko izvesnog broja procedura koje treba da od njega otklone moći i opasnosti, da gospodare njegovim aleatornim (selektivnim, kockarskim) ostvarivanjem, da izbegnu njegovu tvrdu, strasnu materijalnost«.5 Presudno je uočiti metode koje Fuko izdvaja kao efikasne za kontrolu i pacifikaciju govora. Nasuprot standardnim teorijama totalitarizma, diktature i autoritarnih režima, prema kojima se kontrola odvija odsecanjem, zatomljivanjem, ukidanjem, represijom i zabranom, Fuko ističe da se kontrola u savremenim društvima daleko efikasnije sprovodi kontrolisanom pseudoafirmacijom, tj. prethodnim organizovanjem, raspoređivanjem i usmeravanjem pomenutog subverzivnog govora. Kratko rečeno, daleko je efikasnija kontrola putem usmeravanja nego preko zabrane, kao sto je »kvalitet« savremenih, modernih oblika vladavine da vladaju dušama ili delovanjem na duše a tek posredno i mnogo manje nego ranije delovanjem na tela.6

Fuko insistira na značenju prinude na govor. Umesto da se, kao što je to u psihoanalizi tvrđeno, stvari (konkretno, seksualnost) stalno potiskuju, prema Fukou se zapravo od struktura moći stalno nameće jedna prinuda na govor, stimuliše se iznošenje, prikazivanje, pokazivanje, jedan diskurzivni egzibicionizam koji je nesumnjivo u interesu vlasti i moći koja teži potpunoj transparentnosti društvenih odnosa kako bi mogli biti izloženi njenom panoptikumu (pan + optikus; smjesi šarolikih predmeta).7 Anders ukazuje na to da su savremena društva voajerska i egzibicionistička i insistira na značaju odsustva zidova u konformističkom društvu i na perpetuiranom ponavljanju savremenih zapadnjaka: »I’ve got nothing to hide!«. Ovi autori su značajni jer su pokazali u kojoj su meri zapadna potrosačka društva zapravo totalitarna te se naše shvatanje totalitarizma i diktature proširilo budući da nije ograničeno na standardne otvoreno represivne sisteme.


Teoretska osnova za izucavanje pop-politike i pop-ideologije

Pop-politika i pop-ideologija bi zapravo bile analize politike i ideologije, usmerene na izučavanje ova dva fenomena onako kako oni funkcionišu i kako se rasprostiru u i preko sredstava popularne (masovne) kulture i umetnosti.

Pop je popularna (!) skraćenica od engleske reci popular koja znaci »masovno«, »narodno«, »poznato«, »omiljeno«. Koristi se za označavanje oblasti kulture koje su široko prihvaćene i rasprostranjene među narodom, populusom, pukom, masom. Veoma rasprostranjen je, na primer, termin pop-muzika koji se ustalio za jedan pitkiji oblik savremene zabavne muzike. On je nastao u Engleskoj šezdesetih godina dvadesetog veka kako bi odvojio popularnu, komercijalnu muziku, koja se u to vreme etablirala preko radio-stanica i top-lista, od tzv. klasične, umetničke muzike, s jedne strane, i tradicionalne, narodne, odnosno folk-muzike, s druge strane.

Pop-ideologija bi dakle bila ideologija, kao relativno koherentan skup ili sistem nekih postvarenih8 ideja, značenja, shvatanja i vrednosti, koji se širi, rasprostire, interiorizuje i suptilno i sublimno nameće preko pomenutih pop-fenomena (popularne kulture i umetnosti). Svaka vlast ili politička grupacija po definiciji nastoji da nameće izvesnu ideologiju i da na taj način oblikuje i pacifikuje svoje podanike, da ih usmerava u određenom pravcu, i da im tako iz horizonta isključuje neke druge mogućnosti. Obrt koji nas ovde zanima sastoji se u tezi da se ovaj proces nametanja ideologije sve više i odlučnije odvija preko pop-fenomena, pop-kulture i sredstava masovne komunikacije koji ih promovišu. Dok je ranije proces ideologizacije uglavnom obavljan preko formalnog, školskog obrazovanja, danas se on daleko više, snažnije i značajnije obavlja preko pop-fenomena. U drugom delu navodićemo primere kojima ćemo pokušati da ilustrujemo savremene pop-ideologije koje pre svega deluju u okviru, unutar, državno-kulturne zajednice. 

Pop-politika bi sledila jedno radikalno, šmitovsko shvatanje politike, koje se zasniva na grupisanju prijatelj–neprijatelj i po kojem je osnovni princip područja političkog princip borbe, polemosa, neprestane kompeticije.9 Ovo shvatanje je direktno usmereno protiv prosvetiteljskog viđenja politike kao normativne, izmirujuće, moralne i principijelne delatnosti, i danas se obično klasifikuje kao real-politika. Pop-politika bi dakle bila upotreba ovako definisane pop-ideologije u borbi protiv političkog protivnika. Ona se može voditi i unutar jedne iste države, ako je javno mnenje u njoj radikalno podeljeno oko nekih fundamentalnih pitanja. Tako je Francuska dugo vremena u prošlom veku bila ideološki pa i politički radikalno podeljena zemlja čiji je bazični konsenzus bio opasno ugrožen. Danas je u samim zapadnim zemljama došlo do visokog stepena saglasnosti oko fundamentalnih pitanja tako da je i taj osnovni konsenzus veoma jak. Stoga je pop-politika mnogo zanimljivija za izučavanje u obliku u kojem se ispoljava i ostvaruje u sukobu dveju političkih zajednica, država, političkih poredaka ili čak civilizacija, kada se sprovodi u cilju kulturnog, ne-vojnog ovladavanja duhovnim i idejnim prostorom protivnika, te osvajanjem duha, volje, stavova njegovih građana. Cilj je naravno potčinjavanje i pobeda nad protivnikom, ali za razliku od ranijih oblika rata kada se bitka vodila za uništavanje tela i konvencionalnog naoružanja protivnika, danas se nastoji na njegovom paralisanju, pacifikovanju i nekonvencionalnom, integrativnom potčinjavanju. U drugom delu cemo dati puno primera, pre svega iz kulturalnog hladnog rata vođenog izmedju SAD i SSSR, a pokazaćemo i nekoliko momenata iz današnjih hladnih ratova. 

Pop-politika se, naravno, služi pop-ideologijama kao svojim glavnim oružjem u političkoj borbi. Osnovna teza od koje ovde polazimo je sledeća: masovna, popularna kultura sve više preuzima ulogu vaspitača, koju su nekada, u klasična vremena, imali porodica, škola, crkva, običajnost... Sistemi vrednosti, ponašanja i potreba, kao cela jedna savremena paideia, daleko se više i uspešnije (sublimno i prikriveno) nameću preko pop-kulture nego preko gore pomenutih institucija, a čak i u njima opet se sve to posreduje preko pop-kulture. Taj fenomen možemo veoma dobro uočiti na primeru unutarporodičnih odnosa. Radio i televizija su gotovo sve vreme uključeni, a članovi porodice su im podjednako izloženi i jednako usvajaju uniformne utiske, imperative, stavove i vrednosti. Na taj način oni usvajaju jedan zajednički a priori koji suštinski određuje, ograničava i usmerava njihovu međusobnu komunikaciju.

Ovaj proces pop-ideologizacije jače se primećuje kod odraslih nego kod dece (što samo naizgled zvuči paradoksalno). Deca se kreću u nekoliko razlicitih sfera i dimenzija od kojih svaka veoma cesto nameće razlicite sisteme vrednosti (škola, okruženje, porodica, ulica). Oni se još uvek nalaze u procesu formiranja bazičnih vrednosti, njihov kategorijalni, vrednosni i socijalni a priori još uvek nije zacementiran, imaginacija nije sapeta, a čula su još uvek otvorena za različite percepcije, i posebno za njihovo različito oblikovanje. (Deca su daleko više filozofi i sanjari nego odrasli. To se posebno vidi u igrama rečima dok uče jezike ili kasnije dok se trude da ih oneobičavaju, da ih kombinuju na »nenormalne« načine.) Odrasli su, medjutim, najčešće zatvoreni u jednu ili dve dimenzije, sfere i imaju relativno apsolutno formiran sistem, matricu vrednosti i shvatanja koju najčešće uopšte i ne reflektuju, a jako teško je menjaju jer je shvataju i kao deo svog nepromenljivog identiteta iz čega izvlače i samopoštovanje i samouverenje... Dok se deca obrazuju i formiraju preko mnogo sfera, odrasli se najčešće obrazuju i formiraju (u smislu u kojem taj proces traje celog života) isključivo preko sredstava masovne jednosmerne komunikacije (odnosno »ulivanja« kako to Anders naziva) i preko fenomena pop-kulture.

Pomenuli smo da se porodični prostor posreduje preko televizora. Prema nekim istraživanjima u 9/10 slučajeva, članovi porodice samo bulje u televiziju bez ikakve međusobne komunikacije i komentara, što očito predstavlja simulaciju zajedništva, porodičnog života i kontakata. Autohtoni, privatni porodični prostor je okupiran, osvojen nekim spoljašnjim prostorima koji ulaže u kuću preko televizije. Ovaj fenomen Anders s pravom naziva »shizotopija« – postojanje dva prostora na istom mestu. No, u novije vreme ne samo da se to događa sa porodičnim prostorom već i sa prostorom radnog mesta. Ako su osamdesete bile okupirane severnoameričkim sapunicama poput »Dinastije« i »Dalasa«, druga polovina devedesetih je u Srbiji obelezena latinoameričkim novelama koje su bile glavni izvor preokupacije ljudi. One su uglavnom ispunjavale časove dokolice, tzv. slobodnog vremena, ali su definitivno bile glavna tema i na većini radnih mesta putem naknadnih komentara, prepričavanja onima koji su propustili neku epizodu, proricanja budućeg toka fabule, mogućh zapleta i, naravno, razrešenja. 

Da bismo objasnili iznesenu tezu moramo pokušati da rekonstruišemo istorijski proces koji je doneo pomenuti obrt. U tu svrhu potrebno je vratiti se dva veka unazad i istražiti strukturnu promenu javnog mnenja. Ova promena svoj izvor ima u tehnološkim, ekonomskim, demografskim, socijalnim i političkim promenama koje su obeležile američko i zapadnoevropska društva u devetnaestom veku. Naime, nakon tehničke i industrijske revolucije koja je krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka otvorila dotad neslućene mogućnosti za povećanje proizvodnje, transporta (železnica i parobrod) i trgovine dobrima, desila se neverovatna migracija stanovništva iz sela u gradove kao nosioce nabujalog ekonomskog života. U Engleskoj je krajem tog veka u gradovima već živelo tri četvrtine stanovništva dok je na selu ostala jedna četvrtina. Početkom veka situacija je bila potpuno obrnuta, što govori da je u Engleskoj za nešto više od pola veka polovina stanovništva prešla iz sela u gradove. Posledica toga bila je promena demografske strukture gradova koja je donela i promenu političke strukture, političke organizacije, ali i promenu političke kulture. Neobrazovani i nisko obrazovani radnici postaju učesnici političkog života koji se bore za svoja osnovna prava, ali u skladu sa svojom kulturom i svojim shvatanjem sveta. Kao posledica ovih kretanja, javno mnenje se od obrazovanih staleža (koji su ga uglavnom sačinjavali tokom 18. veka) pomera ka plebsu, neobrazovanom i nisko obrazovanom narodu koji se tek bori za građanska, politička i socijalna prava.
 
Veoma značajan za ovaj proces je fenomen inflacije javnog diskursa. Dok je u ranom periodu uspona građanstva retka nezavisna štampa predstavljala istinski revolucionarno oružje koje je vodilo ka transparentnosti i argumentovanoj kritici u politici (a što je takođe značajno u svakoj klasičnoj represivnoj diktaturi – recimo institucija samizdata u SSSR-u), danas smo suočeni sa jednim totalitarizmom obilja u informisanju. Područje informisanja postalo je jedna od najprofitabilnijih svetskih industrija, a informacija je postala roba kao i svaka druga, koju treba prodati vodeći pre svega računa o reklami, dizajnu i pakovanju. Današnji totalitarizam obilja nas takodje odvraća od pravog informisanja, kao što to čini i represivni totalitarizam. Dok ovaj drugi to čini uskraćivanjem informacije, ovaj prvi to radi bombardovanjem, inflacijom informacija sa svih strana, koja obesmišljava sam proces informisanja. Suočeni smo sa neverovatnim uvećanjem broja reči i informacija koje nam se svakodnevno, sa svih strana plasiraju i sve to vodi tome da pojedina vredna i značajna reč (na koju bismo možda mogli da se usredsredimo i da je promislimo kad bi nam se servirala na miru), argument, informacija nestaje, tone i bledi u moru drugih, sličnih ili beznačajnih utisaka koji nas okupiraju, napadaju, uzjahuju, stiskaju i tako nam otupljuju i blokiraju čula i razum. 

Sve ovo vodi ka neprestanom jačanju propagande u sferama koje se još uvek eufemistički (uljepšano; ublažiti istinu) nazivaju informisanje. Propaganda (uključujući i reklamu u svim oblicima) danas spada među najjače industrije, među najprofitabilnije privredne grane. Zaključujemo da je politički diskurs iz sfere argumentacije u poslednjih dvesta godina, a naročito tokom druge polovine dvadesetog veka, prešao skoro potpuno u sferu propagande. Dokaz tome je da političari sve više liče na pop-zvezde, a tako se i ponasaju jer publika to traži od njih. Vec je Ajzenhauer
10 bio prvi predsednik koji je unajmio PR-agenciju u svojoj predizbornoj kampanji i od tada je predsednik roba koju treba prodati biračima. Kenedi i Nikson su pristali da ih našminkaju pred čuveni televizijski obračun. Boris Jeljcin je uprkos svom nagriženom zdravlju tokom kampanje 1996. godine morao da skače uz rokenrol. Ovu tendenciju, čini se, najdalje je sledio Bil Klinton sa sviranjem saksofona i širenjem predstave o sebi kao plejboju, »savremenom« čoveku koji je pušio marihuanu, »ali nije uvlačio«, čiji su zivot i ljubavne avanture godinama punile časopise žute štampe itd.11

Ovako veliki značaj propagande i reklame povezan je sa fenomenom potpuno okupirane privatnosti.
12 Umesto istinske privatnosti, slobode i autonomije, u savremenim društvima dominiraju pseudoprivatnost, pseudosubjektivnost i pseudoautonomija, tako da su i ta društva pseudoliberalna. Ne samo javnost već i privatnost, koja je veliki ideal zapadnog liberalizma, potpuno su okupirane od strane svemoćnog tržišta. Postoje dva moguća viđenja, dve koncepcije individualne slobode; jedno je sloboda kao dozvola (licence), a drugo je sloboda kao autonomija ili nezavisnost (independence). Prva koncepcija je klasičnija, prosvetiteljska i polazi od verovanja da se ljudi rađaju kao osobe, koje tokom svog života nužno postaju autonomne, samosvesne i zrele osobe i koje same uvek najbolje znaju šta je za njih dobro. Prema ovoj koncepciji zadatak države je samo da se ne meša u delovanje individue, te da je sprečava da povredi druge, odnosno da poštuje individualnu slobodu sve dotle dok ona ne ugrožava plauzibilne (prihvatljive, usvojive) tuđe slobode (što je varijanta Milovog harm principle). Ova koncepcija je usmerena samo na formalne oblike slobode i stoga je bila podložna veoma snažnim kritikama tokom 19. veka zato što je propuštala da uvidi koji su sadržinski oblici te slobode. Kritikovana je koncepcija subjekta kao apsolutne, nedodirljive, samosvesne lajbnicovske monade i ukazivano je koliko su ljudi podložni raznim uticajima, odnosno šta sve utiče na profil, oblikovanje i sadržinu »subjekta«.13 Druga koncepcija slobode upravo polazi od rezultata pomenute kritike i integriše značaj teme obrazovanja subjekta. Prema njoj, sloboda je autonomija, ali subjekat se mora obučiti, pripremiti i naučiti da se ponaša kao autonomna i svesna osoba, kao autohtoni politički subjekat. Zadatak društva i države jeste upravo da ga preko školskog i drugih vrsta obrazovanja pripreme za ulogu autonomnog subjekta i svesnog građanina (naravno, koliko je to moguće).

Ako sagledamo funkcionisanje savremenog zapadnog sveta uvidećemo da prva koncepcija izrazito dominira upravo zbog već iznete teze da popularna kultura sve više vrši funkciju obrazovanja i vaspitavanja. Zahvaljujuci ovom procesu dobili smo prelaz »od publike koja rezonuje o kulturi ka publici kao potrošaču kulturnih dobara«.14 Gotovo sva kultura se spušta na nivo masovne kulture da bi bila prijemčivija što većem broju potrošača. Usmerava se na najniže strasti i povlađuje najnižim potrebama tržišta. Umesto formiranja za autonomiju, za misljenje i prosudjivanje, ljudi se formiraju za potrošnju i ispovedanje ideologije.

Uvidjamo da proces formiranja ljudi, koji se vrsi preko sredstava masovne komunikacije i popularne kulture, omogućava izvanredno kontrolisanje i upotrebu podanika jer se istovremeno formiraju i pacifikovani, ideološki usmereni podanici i zahvalni potrošači: formiranje političkih stavova odvija se paralelno i istovremeno sa formiranjem (pseudo)potreba. Presudna je, naravno, uloga masovnih, popularnih (pre svega elektronskih) medija, preko kojih se:

1) plasira aktuelna informacija biraču i to u obliku lepo i atraktivno upakovane propagande tako da i informativni programi poput CNN-a sve više liče na TV-sapunice, video-igrice ili naučno-fantastične serijale, što će reći da se gubi razlika između informativnog programa i klasične pop-kulture, i

2) individua se unapred formira sa takvim sistemom vrednosti i takvom percepcijom koji joj omogućavaju da bude prijemčiva za ideologije u okviru kojih onako plasirana informacija dobija pun značaj.

Danas se često susrećemo sa fenomenom »kraja svih ideologija« i sa navodnom depolitizacijom i neutralizacijom unutar opšteg konsenzusa. Međutim, radi se zapravo o izrazito političkom konceptu navodne depolitizacije i navodne deideologizacije gde se u stvari nameće samo jedna ideologija, ideologija hedonističke, konformističke potrošačke kulture. Građanin, čovek, sveden je samo na dimenziju potrošača, a javnost je populus, masa čija je refleksivna distanca abolirana (poništena; obustavljena), a privatnost okupirana. Reklama i popularna kultura nas ne ostavljaju same nigde, ni na jednom mestu: npr., ceo gradski prostor je prekriven, okupiran bilbordima, napisima, slikama, panoima i drugim propagandnim materijalom kojim se izvesna roba neprestano izlaže, nameće, vuče nas, nabacuje se. Nije slučajno što ove metafore liče na ponasanje prostitutki. Mi zapravo živimo u gradovima u kojima se roba neprestano prostituiše, na svakom koraku i na svakom mestu pokušava da nas zavede i da nas ubedi da su njene usluge nužne i najkvalitetnije i da je svakako moramo upotrebiti, uz izvesnu nadoknadu.

Kulminacija ovih tendencija je prisustvo radija i televizije ne samo u kuhinji (svaka američka domaćica radi poslove gledajući televiziju) već i u kupatilu i toaletu (ko ne mašta o tome da se kao Al Paćino u filmu »Skarfeis« zavali u džakuziju pred kojim se nalazi nekoliko televizijskih ekrana – zašto bi se tokom kupanja lišavali svoje najomiljenije zabave?)

Dejvid Risman je u svom delu Usamljena gomila ukazao na to da masovna sredstva zabave od malena vaspitavaju decu da budu potrošači (veštačko stvaranje potreba je osnova savremene kapitalističke ekonomije; proizvodnja i potrošnja, uništavanje proizvoda kako bi se stvarala potreba za novim koji će opet biti uništeni, moraju se obavljati kao na traci iz Caplinovih »Modernih vremena« i to što je moguće brže. Od te brzine zavisi produktivnost, zavise plate, standard, koji omogućuje da se što više toga kupi i potroši itd.15). Ovo manipulisanje decom je takođe nemoralno i nepravedno, ali nikome ne pada na pamet da digne glas protiv toga. Sve se to, kao i u slučaju odraslih, podvodi pod zabavu koja se, je l’, deci mora pružiti. Tržište neprestano stvara nove dečje junake koji pokreću čitavu industriju podržavanu od medija stvaranom histerijom. Pomenimo ET-a, Nindza kornjače, Hi-mena, Barbiku... Trenutno je u Srbiji prava pomama za malim Hugom, jednozubim crtanim junakom prvog interaktivnog kviza koji se svakog radnog dana odvija na BK televiziji. Deca najpre troše veoma skupe impulse mobilnih telefona dok pokušavaju da pomognu Hugu da oslobodi svoju Hugolinu i decu od zlih uzurpatora; zatim sledi kupovina Hugombona (Hugo-bombona), Hugolade (Hugo čokolade) i Hugo-sladoleda, sve to podržano agresivno reklamiranom nagradnom igrom, a tu spada i mnoštvo drugih proizvoda i džidža-midža koje nose neodoljivi Hugov lik (kape, šolje, majice, čarape, olovke, značke, igračkice, kantice za pesak, lopte, gaćice, kupaće gaćice, sveske, bojice, fascikle, blokovi za crtanje, bojanke, trenerke itd. Ako se nešto od ovoga još nije pojavilo u prodaji, ne brinite, brzo će; samo ako Hugo i dalje bude atraktivan. Ovim se prosto ponavlja obrazac koji na zapadu savršeno funkcioniše i uz male varijacije obnavlja se sa svakim novim dečjim junakom). Nakon Huga doći ce faza opčinjenosti igricama, najk-patikama, farmerkama, cd-ovima i logično, kad se odraste, skupim automobilima, odelima itd., kada umesto Huga idoli budu Tom Kruz, Bil Klinton, Dženifer Lopez. Svejedno: on/ona je već savršeno formiran potrošač, isto kao što je i savršeno istesan propagator interiorizovanih političkih ideologija.


Analiza primene ideologije

U ovom delu bavićemo se analizom primera koji bi trebalo konkretno da ilustruju šta su zapravo pop-politika i pop-ideologija i kako one deluju.

Ako se prisetimo marksizma, koji je na ovim prostorima dugo vremena bio oficijelna ideologija, setićemo se da je iz celokupnog Marksovog dela (i iz konteksta diskusija i polemika koje je on vodio sa promoterima drugih ideologija i pogleda na svet) bilo izvučeno nekoliko krilatica, fraza (poput klasne borbe, diktature proletarijata, odumiranja države, odnosa baze i nadgradnje, odnosa proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa...) koje su tako postvarene, fetišizirane i učinjene ideološkim mantrama koje su se nemilice hipnotički ponavljale bez ikakvog razumevanja njihovog konkretnog značenja. Nažalost, potpuno isti proces susrećemo danas u vezi sa navodno neoliberalnom ideologijom. Iz bogatog nasleđa liberalne političke misli izvučeno je nekoliko mantri koje se univerzalno ponavljaju u dnevno-političkom, žurnalističkom, ideološkom diskursu, a što je najgore taj plitki, redukcionistički, restriktivni i stoga po duhu direktno antiliberalni diskurs počinje da ovladava i akademskim prostorom. Najčešće pominjane mantre su sledeće:

• ljudska prava

• multikulturalizam

• tzv. civilno društvo (što je kod nas dominantan ali pogresan prevod engl. civil society, odnosno lat. societas civilis – ne radi se o društvu civila jer to ništa ne znači već o društvu građana, o građanskom društvu. Hobsov De cive znači O gradjaninu /citizen/ a ne O civilu)

• globalizacija

• slobodno tržište

• nenasilno rešavanje konflikata

• afirmacija navodne drugosti, manjinskih grupa... i sl.
16

Svi ovi pojmovi veoma su bogati različitim značenjima i u različitim kontekstima mogu imati potpuno različite konotacije. Njihovo konkretno značenje moguće je odrediti samo u kontekstu. Ako pogledamo šta se pod svakim od njih podrazumeva u svakodnevnom žurnalističkom diskursu videćemo da im se pridaju apstraktna ideološka značenja, najčešće potpuno različita od onih koje imaju u ozbiljnom istraživačkom diskursu. Analizirajmo ove disparatnosti kod nekih od ovih pojmova. Npr., pojam multikulturalnosti ili multikulturalizma. Kod najznačajnijeg teoretičara ovog pojma, Kanađanina Vila Kimlike, multikulturalizam znači institucionalno odvajanje kulturnih zajednica unutar jedne političke zajednice, radi očuvanja i zaštite njihovog posebnog identiteta.17 U ovom ustaljenom ideološkom diskursu multikulturalizam, međutim, znači upravo obrnuto: opšte kretanje i mešanje kultura, melting pot, u kojem u procesu globalizacije razlike nestaju u jednoj utopijskoj proliferaciji (1. nicanje, klijanje, umnožavanje; 2. u novinarskom jeziku: širenje nuklearnog oružja na zemlje koje ga nemaju) kultura (a što zapravo vodi uništavanju svih kultura sem globalne potrošačke). Ono što se naziva multikulturalizmom je zapravo interkulturalizam. Apstraktno rečeno, te dve stvari se razlikuju kao Evropska unija od SAD-a, odnosno metaforično rečeno kao princip mešane salate (gde razlike ostaju, gde se upravo afirmisu radi boljeg ukusa) od principa melting pota (gde se razlike planski tope). Drugi primer je primer ljudskih prava. Kod ozbiljnih teoretičara, kao sto je Ronald Dvorkin, ljudska prava su shvaćena kao moralni (u smislu u kojem je pravo uvek usmereno na svoj moralni izvor) sudovi koji se donose unutar određene političke, kulturne i pravne zajednice u kojoj pojedinci imaju bar formalno jednak položaj i u kojoj negativna prava idu zajedno sa pozitivnim pravima, tj. pravima na participaciju u odlučivanju o političkim i pravnim ustanovama.18 S druge strane stoji žurnalistički diskurs o pravima kao ontološkim sablastima koja navodno važe univerzalno, nezavisno od granica i političkih uređenja, a time se zapravo o njima ništa ne kaže. Šta »ljudska prava« mogu značiti za ljude koji žive u marginalizovanim, eksploatisanim i od multinacionalnih kompanija sistematski uništavanim zemljama Afrike u kojoj je ogroman broj stanovništva gladan i ostavljen bez elementarnih sredstava za život? Kome se oni mogu obratiti za zaštitu svojih ljudskih prava? Ovo je dokaz da iza apstraktnog univerzalističkog diskursa o ljudskim pravima ne stoji nikakva smislenost baš zato što ne postoji nikakva obaveznost. Pomenimo ovde još primer globalizacije. U akademskom diskursu ustalila se definicija globalizacije koju je ponudio Entoni Gidens i koja kaže da je globalizacija »intenzifikacija društvenih odnosa širom sveta, koja povezuje udaljene lokalitete na takav način da se lokalna dešavanja oblikuju događajima koji se odvijaju mnogo milja daleko i vice versa (obrnuto, protivno)«.19 Među fenomene koji karakterišu ovako određenu globalizaciju Dejvid Held je ubrojao mnoge odnose kreirane globalizacijom ekonomije: ekspanziju transnacionalnih veza koje stvaraju nove forme kolektivnog odlučivanja, razvoj međuvladinih i kvazisupranacionalnih institucija, intenzifikaciju transnacionalnih komunikacionih sistema i razvoj novih regionalnih i globalnih poredaka.20 Umesto toga, dnevno-politički pojam globalizacije pretvara se u shvatanje po kojem se zapravo vrši unifikacija svetskih pravnih odnosa pod diktatom SAD (preko kvaziglobalnih institucija kao što je Svetska trgovinska organizacija), u onoj meri u kojoj je to potrebno nesmetanom prodoru zapadnog kapitala, dok se s druge strane širi neravnopravan tretman različitih nacija i zemalja tako što se ovi propisi tumače potpuno kazuistički, neuniverzalno i selektivno. Npr., zapadne zemlje forsiraju osnivanje ad hoc tribunala na kojima se prema ad hoc propisima raspravlja o grehovima samo pojedinih regiona, a istovremeno iste te zemlje »dosledno« odbijaju da ratifikuju pre tri godine donetu odluku o osnivanju stalnog, univerzalnog međunarodnog suda za ratne zločine (International Criminal Court) koji bi zaista bio supranacionalni i koji bi vodio istinskoj unifikaciji pravde na globalnom nivou. Ovi dvostruki standardi nam se, prema pomenutom žurnalističkom diskursu, nameću kao sasvim normalni, te se globalizacija zapravo posmatra kao »ono što kažu i preporuče zapadne zemlje (tj. SAD)«. 

Kao što smo to pokazali, umesto da se pomenuti fenomeni ozbiljno, na istinski univerzalan i razložan način tumače, studiraju i primenjuju, njihova apstraktna, fetišizirana forma, ogoljena u besmislenu mantru, kvazireligiozno i ideološki se nameće najširoj populaciji. Zbog čega se ovo dešava? Tajna se nalazi u mitološkom karakteru koji je politika zadobila tokom poslednjih sto pedeset godina. Karl Smit je analizirajući ove procese mitologizacije politike u devetnaestom veku došao do uvida da pojednostavljenje vodi pojačavanju intenziteta, odnosno snage neke teorije ili ideologije kao mobilizatorskog i homogenizirajućeg sredstva političkog delovanja. Ako je, kao što smo to gore primetili, promena strukture javnog mnenja vodila ulasku mase na pozornicu, to znači da je argumentovana diskusija i studiozna razložna dijaloška razrada pojmova i argumenata morala da napusti pozornicu, a da su je zamenile redukovane, kratke, efektne i zapaljive političke krilatice koje se lako formulišu i još lakše šire u masi. Cilj svakog političara postala je što lakša prihvatljivost parola i simplificiranih ideologija koje zastupa.

Liberalni ideali se fetišizuju, odvajaju od svoje prave sadržine i pretvaraju u mantre koje samo navodno afirmišu liberalne principe a zapravo funkcionišu kao pojednostavljena i utoliko intenzivnija mito-politička i ideološka oruđa. O dilemama povezanim sa ovim procesom na zanimljiv način pisao je Ivan Čolović u eseju »Retorika mira?«.
21 Ovaj autor najpre citira hrvatskog autora Ivu Zanića koji opisuje recepte iz »političke kuharice«: »Jedan od njih upućuje kako obavezno valja potisnuti jasno značenje riječi i iskaz preudesiti u sugestivan ritam i čist zvuk, jer to je ono što u masovnom slušateljstvu budi snažne osjećaje i potiče maštu, a rečenica dobiva liturgijsko-obredno značenje i pamti se isključivo kao efektna forma. Budući da je njome stvarnost korjenito pojednostavljena, učinak neće izostati, jer jednostavnost je najopojnija«. Prema Zanićevom shvatanju, formula ili–ili je neprimerena političaru u jednom tolerantnom demokratskom društvu. Međutim, Čolovic zabrinuto ukazuje na neefikasnost antiratnih slogana na ovim područjima, i tu se približava zabrinutosti nekih francuskih autora za neefikasnost racionalne borbe i rasprave sa rasistima u zapadnim zemljama. Zanimljivo je da kao lek neefikasnosti takvog govora pisci koje Čolovic navodi (Pjer-Andre Tagijef, Olivije Rebul i Lionel Belanze) »nastoje da opravdaju sa etičkog i političkog stanovišta, upotrebu nekih sredstava za postizanje tog uticaja, nekih sredstava retoričkog ubeđivanja, koja se inače smatraju neodvojivo vezana za tip komunikacije svojstven antidemokratskom i autoritarnom društvu«. Belanze se zalaže za »zdravo ubeđivanje«, a Rebul afirmiše tezu da se slogani i propaganda mržnje mogu pobediti i suzbiti samo opozitnim sloganima i kontrapropagandom. I sam Čolovic prihvata da se ovakvi slogani ne smeju otpisati, te da se kultura sugestivnog govora u propagiranju tzv. jezika mira mora ozbiljno shvatiti.
Kao oruđe pop-politike, za nametanje pop-ideologije, koriste se svi vodeći mediji i oblici masovne kulture i umetnosti: televizija (posebno serije, sapunice, tele-novele, kvizovi), radio, popularna muzika, umetnička muzika, rok-muzika, umetnički i populistički filmovi, stripovi, pozorišna umetnost...

Politički i ideološki potencijal masovne kulture i umetnosti poznat je od davnina. Zanimljivo je da je muzika uvek bila veoma bitna za organizovanje političkog i društvenog života. Još kod starih Grka muzika je bila legitimni i fundamentalni deo paideie: koristila se za smirenje strasti i oblikovanje duše, odnosno kao protivteza grubosti i fizičkoj čvrstini, koje su nastajale usled fizičkih vežbi. I Pitagora i Platon22 posebnu pažnju su posvetili ovoj društvenoj funkciji muzike. Ovaj drugi bio je u tolikoj meri opsednut ideološkim smislom umetnosti (muzike, tragedije, slikarstva) da je ostao u istoriji poznat kao prvi koji je zahtevao cenzuru određenih vidova muzičkog stvaralaštva, tj. eliminisanje i zabranu onih muzičkih lestvica koje preterano uzbuđuju dušu i pokreću strasti.

Francuski mislilac Žak Atali, koji se posebno bavio ovim političkim aspektom muzike, upozorava nas da je Karlo Veliki svoje carstvo uobličio uvodeći svuda gregorijansko pevanje, čak i uz pretnju oružanom silom. Muzika je na taj način vršila ideološko fundiranje carstva i bar delimičnu unifikaciju raznorodnih podanika. Ideja harmonije nužna je svakoj vlasti zato što uobličuje neartikulisanu disperzivnu buku i na taj način nameće podanicima ideju poretka.23 Od 14. do 16. veka muzičari su živeli na dvorovima i zvali su ih menestrelima, od ministerialis – činovnik. Dajući jedan istorijski pregled političkog tretmana muzike Atali kaže: »Kao prevashodna aktivnost masa, muzika je kao i gomila, u isti mah i preteča i neophodna kao potvrda legitimnosti, rizik koji svaka vlast mora podneti ako pokuša da je usmerava«. Buka nužno postoji u svakom društvu baš kao i politički potencijal naroda. Represivna vlast će jednako tretirati oba fenomena, potiskivaće ih i gušiti. A pametnija vlast će priznati njihovo nužno postojanje i težiće da ih kontroliše oblikujući ih, dajući im prihvatljivu formu i čak pokušavajući da na taj način jedan potencijalno subverzivan potencijal i energiju okrene u svoju korist. Masovni politički potencijal pametna vlast kanališe na neki način koji joj omogućava i čak pojačava legitimitet, a buku oblikuje u prihvatljive forme muzičkog izražavanja. Kod oba fenomena prisutna je dijalektika rizika. Obe stvari imaju energetski potencijal koji se lako može razliti u pravcima nepoželjnim i opasnim za vlast. Stoga se neprestano moraju nadgledati i kanalisati. Muzika je masovna, nosi poruku, kanališe želje, vrši funkciju rituala, mobiliše, unificira, usmerava, podstiče, stoga svaka vlast želi da je nadgleda, usmerava i koristi. Svaka umetnost, kao i svaka muzika, nosi u sebi dijalektiku deskripcije, promovisanja određenog političkog i društvenog poretka, ali i potencijala kritike, osporavanja, subverzivnosti (deskripcija, pobuna, protest, proroštvo, najava, izdanak, samo su neki od odnosa u kojima umetnost i kultura mogu stajati prema političkom sistemu). Pametna i obazriva vlast svesna je te dijalektike i stoga teži ne samo da afirmiše oblike muzičkog i umetničkog govora koje je ona proizvela, već i da subverzivne govore kontroliše integrišući ih u društveni monolog višeg tipa. Najveći problem za savremenu vlast, u vreme kada se zbog izuzetne dinamičnosti protoka informacija stvari mogu veoma brzo razvijati, jesu marginalni govori, koji vrlo lako i brzo mogu dospeti u centar i napraviti problem. Stoga je veliki zadatak ne ostaviti ništa na margini, prepoznati ga još u povoju i uključiti u Sistem kako bi se pacifikovala njegova subverzivna energija. Upravo zato je kapitalistička vlast skoro savršena jer svaki diskurs, pa i subverzivni, može bez problema da integriše i da čak na njemu napravi profit, a od glavnih aktera stvara pop-zvezde koje korumpira, profaniše i tako dezavuiše i pacifikuje.

 Kapitalizam je, kao i nacionalizam, sistemska ideologija, ideologija dubljeg i fundamentalnijeg tipa nego što su to klasične političke ideologije poput liberalizma, socijalizma, konzervativizma i sl. Njega ne zanima sama poruka koliko nužna integracija te poruke u sistem, jer ako poruka, ma kakva ona bila, želi do nekog da dođe ona pretenduje na što veću masu, a onda su joj potrebna sredstva masovne komunikacije, nove tehnologije i sve ostalo što čini bit savremenog kapitalizma, tako da se na kraju bilo kakva (meta)naracija ili ideologija svede na novac i prodaju »lepo upakovane poruke«. 

Izvanredan primer klasične pop-politike je primer hladnog rata vođenog između SAD i SSSR-a. Britanska istoričarka Frensis Saunders uradila je briljantnu studiju o brojnim aspektima ovog fenomena i objavila je 1999. godine pod nazivom Ko je platio lulasa? – CIA i kulturalni hladni rat.
24 Sledeci deo naše priče biće inspirisan njenom knjigom. Navešćemo brojne primere koje je Saundersova analizirala kako bismo ilustrovali tezu da svi oblici popularne kulture i umetnosti mogu biti (zlo)upotrebljavani u političko-ideološke svrhe.

Knjiga je pre svega okrenuta aktivnostima čuvenog Kongresa za kulturnu slobodu, koji je bio sastavljen od mnoštva najviđenijih evropskih intelektualaca koji su se zalagali i borili za slobodu kulturnog izražavanja. Organizacija je nominalno bila nezavisna i borila se za kulturne slobode u celom svetu, a zapravo je sve vreme iza njenog rada stajala američka Centralna obavestajna agencija koja ju je koristila kao oružje u propagandnom ratu protiv sovjetske imperije. Kongres je bio finansiran preko mnoštva filantropskih fondacija (kao što je bila Ferfild fondacija), a koje su novac dobijale direktno od Agencije. Zanimljivo je da je mreža propagandnih radio-stanica Radio slobodna Evropa formirana pod okriljem Kongresa 1950. i da je veoma brzo emitovala program na 26 jezika. 

Kulturkampf koji je CIA vodila preko Kongresa i srodnih organizacija bio je usmeren na pridobijanje evropske, posle Drugog svetskog rata uglavnom marksistički orijentisane inteligencije (i u zapadnoj i u istočnoj Evropi), i na pobijanje u Evropi veoma rasprostranjenog mišljenja da su Amerikanci primitivni kulturni varvari, rasisti, kapitalistički fanatici i sl. (Ovakva slika o Amerikancima u zapadnoj Evropi rezultat je, opet s druge strane brižljivo i snažno vođene sovjetske propagande tokom tridesetih godina koja se odvijala preko sindikata, feminističkih organizacija, radničkih udruženja, omladinskih organizacija, mnoštva časopisa.) Strategija je bila da se najpre pridobiju NCL (non-communist left, nekomunistička levica) strukture, dakle razočarani komunisti i »revizionisti«, zatim da se preko njih deluje na elitu, pre svega evropskih zemalja, koja bi zatim ostvarivala uticaj na mase. U ovom periodu koji Saundersova obrađuje Agencija je faktički vršila funkciju ministarstva kulture i kulturnog atašea SAD. Sredstva preko kojih je ova akcija sprovođena su mnogobrojna: knjige, filmovi, teatar, apstraktna likovna umetnost, seminari, konferencije, festivali, nagrade...

Umesto propagirane kulturne slobode svih oblika stvaralaštva, vršena je brižljiva selekcija američkih i drugih umetničkih proizvoda pri čemu su određeni autori potiskivani i uklanjani iz biblioteka, knjižara i američkih kulturnih centara dok su drugi favorizovani i nametani, izdavaštvo njihovih knjiga je podržavano i dela su im propagirana. Pravljene su liste knjiga koje se propagiraju u Evropi (tu spadaju, npr., Pasternakov Doktor Živago i knjiga Milovana Đilasa Nova klasa) i liste autora i knjiga koje su ocenjene kao dekadentne i kao proizvodi koji šire ružnu sliku o Americi. Među potiskivane, odnosno autore knjiga čiji je izvoz za Evropu zabranjivan, spadaju i takva imena kao što su Stajnbek, Fokner i Sinkler-Luis.

Takođe je zanimljivo i stalno nametanje teze da istinska umetnost može cvetati samo u slobodnim demokratijama. Ova teza je izrečena od strane američkog predsednika Ajzenhauera i zatim nemilice propagirana od strane PSB-a te kao takva prihvaćena od mnoštva »liberalnih« intelektualaca širom sveta. Teza je, nažalost, veoma sumnjiva i povodom svoje empirijske relevantnosti i povodom teoretskog opravdanja. Što se tiče empirijske nerelevantnosti pomenute teze, valja ukazati na to da je tek mali broj zajednica u relativno kratkom vremenskom periodu imao prilike da živi u demokratskom uređenju, a da je prava i bogata umetnost stvarana u svim mogućim društveno-političkim sistemima. Nikolaj Berdjajev je takođe dobro uvideo da najzanimljivija moderna umetnost nije stvarana u demokratskoj Engleskoj devetnaestog veka već u nestabilnim italijanskim renesansnim tiranijama. Što se tiče teorijskog opravdanja, teza je u najmanju ruku sumnjiva ili jednostrana. Ona pretpostavlja da je umetnost prost, nesputan izražaj ljudske kreativnosti koja opisuje harmoniju i sređene odnose oko sebe. Međutim, nama se čini da je makar podjednako relevantno shvatanje koje vidi umetnost kao pobunu protiv okova koji vežu čoveka, te i kao potrebu za uspostavljanjem sopstvenih poredaka nasuprot haosa koji umetnika okružuje. Ako se pođe od takvih uvida onda ispada da su diktature, tiranije, revolucije i drugi nestabilni dinamični poreci u kojima se otvaraju nove mogućnosti, nove perspektive i brzo iz korena preokreću stvari, daleko zanimljiviji za umetnika nego stabilne, dosadne mediokritetske liberalne demokratije koje karakteriše visoki stepen konsenzusa ali i visoki uniformizam. Ako se prisetimo grcke mitologije setićemo se da se svaki kosmos/poredak/red rađa iz haosa.

Posebno poglavlje knjige Saundersova je posvetila radu Agencije u Holivudu. Filmska industrija je zbog masovnosti svojih potrošača, ogromne popularnosti glumaca koji služe kao identifikacioni modeli, i stoga velikih mogućnosti ideologizacije i manipulacije, bila od izuzetne važnosti za hladni rat. Među najvažnije ljude povezane sa Agencijom Saundersova ubraja Džona Vejna, Džona Forda i Sesila de Mila. Godine 1955. sprovedena je tajna operacija koja je imala za cilj da se određene teme (sloboda i sl.) što više afirmišu u holivudskim filmovima. Vitni Trast je radio kao Agencijin specijalni koordinator, politički savetnik mnogih reditelja.

Jedan od najzanimljivijih pop-ideoloških fenomena kojeg se i Saundersova dotiče je fenomen prekrajanja određenog pripovedačkog umetničkog dela prilikom njegove ekranizacije. Ovo nasilništvo nad originalnom pričom obično se pravda »umetničkim slobodama filmskih autora« i govori se o »drugačijem, savremenijem čitanju« razmatranog dela. Saundersova nam daje dva primera u kojima je ova sloboda stvaralaštva bila eufemizam za nasilno prepravljanje dela protiv izričite naredbe originalnog autora. Radi se o ekranizaciji dela Džordza Orvela. Zgađen kretanjem svetskih poslova, Orvel je tokom 40-ih napisao dva, sada već klasična dela – Životinjsku farmu i 1984. – u kojima je želeo da upozori na totalitarne tendencije koje se jednako uviđaju svuda po svetu bez obzira na normativnu prirodu političkih sistema i koje su direktno usmerene na suzbijanje i ono malo slobode što je ljudima ostalo. U ovom drugom delu, naročitu pažnju usmerio je na sve veći manipulativni potencijal masovnih medija.

Godine 1951. započet je rad na snimanju crtanog filma po motivima Životinjske farme. Snimanje crtaća finansirala je CIA, a pomenuti PSB je radio na pisanju scenarija tako da je kraj namenski i protiv zamisli samog autora promenjen. Orvel je u delu jednim hiperrealističkim i haotičnim završetkom hteo da upozori na opšte ludilo koje sve zahvata i u kojem se više ne pravi razlika između »kapitalističkih« ljudi i »komunističkih« svinja koje jednako eksploatišu svoje niže životinje, odnosno niže klase. Gospodin Pilkington, kao predstavnik kapitalista, čestita svinjama (komunistima) »na oskudnim obrocima, dugom radnom danu i nemilosrdnosti koju je primijetio na Životinjskoj farmi«.
25 Šest svinja i šest ljudi sedi za stolom u potpunom razumevanju. Problem nastaje kada prilikom kartanja vođa svinja i vođa ljudi istovremeno odigraju pikovog asa, što je briljantna metafora za shvatanje poslovanja u oba tabora. Orvel završava knjigu čuvenim pasusom: »Dvanaest glasova bijesno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno šta se promijenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čovjeka; ali već je bilo nemoguće raspoznati tko je svinja, a tko čovjek«. Ovo izjednacavanje kapitalističke dekadencije i kapitalističke eksploatacije sa komunističkom korupcijom, koje čini poentu Orvelove priče i opisuje univerzalnu prirodu moći, u filmu je potpuno izbačeno. Ljudi se u filmu gotovo i ne sreću, pa je cela priča fokusirana samo na komunističke oblike totalitarizma, a kraj je izmenjen tako da se druge, potčinjene životinje organizuju i izvedu uspešnu kontrarevoluciju, što je bila jasna poruka koja se slala preko Zavese.

Prilikom prve ekranizacije 1984. kraj je promenjen uprkos direktnoj i izričitoj Orvelovoj zabrani. U svom delu Orvel kritikuje sva masovna propagandna društva i ne ostavlja prostora za nadu i veru da se nešto može promeniti nabolje. Logika sve masovnijeg sistema je neumoljiva bez obzira na ideološke oblande: nemoguće je odbraniti se od Velikog brata, jezika i logike masovne kulture i masovnih medija. Umesto toga, na filmu je insistirano da se radi samo o komunističkim, totalitarnim društvima i menja se kraj u smislu da Vinston Smit može sačuvati svoju ljudskost i da biva ubijen tek nakon što poviče »Dole veliki Brat!«. Kao i prilikom silovanja Farme i ovde je direktno promenjen smisao i poruka autora kako bi se jedno snažno, umetničko delo sa obeshrabrujućim i depresivnim krajem, koji je imao nameru da upozori na sve univerzalne podsistemske manipulacije ljudima, pretvorilo u patetičnu ideološko-političku priču koja nasuprot originalnoj ideji deli svet na »Njih neslobodne« i »Nas slobodne« i poziva njih neslobodne da postanu slobodni kao što smo mi.

Briljantan primer konzervativne deskripcije vladajuće ideologije je Madonin spot za prvi singl sa istoimenog albuma »Mjuzik«. U njemu se u kondenzovanom obliku, kod jednog istinskog savremenog umetnika, može naći kompletna deskripcija 90-ih, odnosno ideala koji su tokom te decenije iskonstruisani i nametani; iza svega stoji potpun hedonizam i konformizam koji oličava vreme navodnog izmirenja unutar zapadnih zemalja u kojima su unutrašnji konflikti daleko manji nego prethodnih decenija upravo zbog pomenute depolitizacije ovih društava. Pokušajmo da taksativno nabrojimo ono što vidimo u Madoninom spotu iz kojeg nam se poručuje da navodno »muzika čini da buržoazija postane buntovnička«:

• Najpre susrećemo afirmaciju tehnokulture kao izraza i proizvoda tog hedonizma i konformizma 90-ih, a u obliku reciklaže sljastećeg disko fazona 70-ih (reciklaža je inače još jedno od opštih mesta 90-ih; ona govori o nedostatku novih ideja, ali i o smrti svih drugih ideologija osim potrošačke koja sa refleksijom i distancom reciklira stare ideologije pri čemu upravo tom distancom svesnog, kontrolisanog ponavljanja oduzima nekada ozbiljno shvatanim ideologijama i pokretima živost, snagu, izvornost pa i bazični smisao, pacifikujući ih i na kraju praveći profit od njih. Faktički se svi pređašnji pokreti, kao i svaka političnost ismejavaju i prikazuju kao potpuno »Off, passe ili demode«);

• Mešavina raznih medija i izražajnih umetničkih formi koje donose izuzetnu dinamiku jednom proizvodu: igrani film, animirani film, specijalni digitalni, vizuelni efekti, kompjuterska animacija;

• Afirmacija žene kao superheroja. Madona je predstavljena kao super-woman u crtanom filmu, koja očas pretuče momke koji prave probleme, zatim išutira muškog di-džeja i simbolički preuzme njegovu ulogu na kultnom žanrovskom mestu 90-ih – di-džej pultu; u spotu je prisutna potpuna dominacija amazonskog ženskog pisma – žene su na svim bitnim mestima: i striptizete u klubu, i korisnice njihovih usluga, i di-džejevi i superheroji, i bogate vlasnice luksuznih automobila dok su muškarci redukovani na posao izbacivača, vozača i zabavljača;

• Naravno, na kraju se sve završava velikom, hedonističkom lezbijskom orgijom u luksuznom autu dok se hipnotički ritam pesme »Mjuzik« frapantno ubrzava (po modelu Ravelovog »Bolera«), a što je adekvatno odslikavanje ludačkog ritma ubrzanja i dinamizacije na svim nivoima i u svim oblastima, u kojem se pre svega SAD nalaze.
26 Madona sve vreme na glavi nosi čuveni »stetson« šešir.

Usled ove dinamizacije raste potreba za nasiljem: ljudi teže sve jačim utiscima. Otud sve manji značaj knjiga pa i novina – štampane reči generalno. Ljudi traže samo sliku i hipersnažne multimedijalne doživljaje koji ih udaraju direktno u stomak. Novinar Nik Dejvis je istražujući širenje pornografije 1994. godine došao do užasavajućih rezultata. Od odgovarajućih službi Skotland jarda dobio je podatke da oko 70% preko pošte naručivane pornografije obuhvata najekstremnije programe: silovanja, mučenja, konzumiranje izmeta, mokrenje. Takođe su otkriveni kanali za uvoz još tvrđih materijala kao što su brutalna silovanja, seks koji uključuje decu i životinje i konačno najekstremniji slucajevi gde mučene žrtve na kraju bivaju i ubijane.27

Kako smo to ranije rekli o muzici, svaka forma pop-kulture može biti iskorišćena za ulivanje vladajućih mantri, navikavanje na nepravični status quo, pacifikaciju i aboliciju stvaralačkih energija, ali može biti i poprište subverzije, pobune, kritike i borbe za afirmaciju istinski kreativnih snaga. Jedan od najjačih primera takvog delovanja u devedesetim jeste stvaralaštvo danskog autora Larsa fon Trira. Ovaj briljantni autor, jedan od nosilaca projekta tzv. Dogme 95, zaslužuje daleko više mesta no što mu se ovde može dati, te ćemo se zasad ograničiti samo na nekoliko motiva iz njegovog dela, koji mogu ilustrovati i ovaj pobunjenički i kritički potencijal pohranjen u pop-kulturi. Fon Trir je nastavljač Bergmanove ontološke filmske poetike, ali prožete daleko jačim socijalnim nabojem. Svojim filmovima pokušava da unese snažan element pobune protiv savremene potrošačke ideologije i redukcije ljudske slobode na slobodu izbora u supermarketu. Ovaj autor pokušava da afirmiše neke vrednosti, ideje i pojmove koji su potpuno prokazani u vladajućem tržišnom diskursu, kao što su: žrtva, žrtvovanje, solidarnost, smislena patnja, autentičnost, snaga vere, ljubavi, sopstvenog preispitivanja i nadilaženja sopstvenih mogućnosti kao Ličnog a ne potrošačkog čina... Njegovo delo je, osim što je snažna kritika Vladajuće ideologije i sistema vrednosti, takođe i pokušaj da se ovim pojmovima, koji nam se danas predstavljaju isključivo kao potrošeni, isluženi i sa refleksivnom, ironičnom distancom, vrati, udahne život na jedan hajdegerijanski način: vraćanjem »izvornim«, smislenim značenjima tih pojmova u savremenim okolnostima.28 Posebno treba izdvojiti njegova dva poslednja filma, »Kroz talase« i »Ples u tami«. U filmu »Kroz talase« (»Breaking the Waves«) fon Trir razvija fascinantnu ideju žrtvovanja žene kroz predavanje manijacima i sadistima motivisano verom da svaka takva žrtva doprinosi ozdravljenju voljenog čoveka. Iza svega stoji jaka potka vere i specifičnog shvatanja religije, koji glavna junakinja Bes razvija, no film je pre svega krcat ogromnom snagom ljubavi koja izbija iz svakog njenog postupka i koja joj pomaže da potpuno ignoriše i pritisak svoje autoritarne seoske zajednice i opšte prezrenje ljudi koje sreće i kojima se podaje i konačno i strah od smrti kada skoro ritualno odlazi na brod dvojici sadista ispunjena verom da će tako pomoći Janu da se vrati u život. 

Slična radikalna kritika potrošačke ideologije data je u filmu još jednog Evropljanina Sema Mendeza »Američka lepota« (»American Beauty«). Ovaj film predstavlja minuciozno seciranje anatomije jedne radikalizovane slike američkog socijalnog mehanizma, jednog zahuktalog sistema, zasnovanog na hipokriziji (pretvaranju, licemerstvu), koji nezaustavljivo melje sve one koji mu pripadaju i, kao u »Matrici« (»Matrix«) braće Vacovski, napaja se njihovom energijom. Autor briljantno slika jedan do paroksizma naduvan svet potpune hipokrizije, bez ikakvog smisla, u kojem potraga za smislom i nije dozvoljena. Glavni junak (u tumačenju Kevina Spejsija) će već prvom svojom rečenicom opisati položaj čoveka u tom mehanizmu: »Ovo sam ja ujutru dok onanišem tokom tuširanja. To je vrhunac (highlight) moga dana. Posle će sve krenuti nizbrdo...« U jednom trenutku junak napravi refleksiju o svom besmislu i zapita se može li to da bude drugačije. Od tog trenutka, raskida sa svim konvencijama i počinje da živi smisleno, sa punim plućima predajući se pravim, malim zadovoljstvima. Kazna stiže veoma brzo i on završava sa metkom u glavi i potokom krvi koja curi iz rupe. Poruka je veoma jasna: iz matrice nije moguće izaći i svako ko se usudi da počini takav hibris (svako ko se tome usprotivi) biva kažnjen i eliminisan. Ovaj uvid o nemogućnosti izlaženja iz sistema je nešto što Marks i drugi prosvetitelji 19. veka nisu mogli da uvide; radi se o ključnom uvidu da je kapitalizam takav, ne samo ekonomski nego i društveni i politički, sistem (prvi u istoriji) koji može sve da integriše, pa tako i svaki subverzivni diskurs, pokret, ideju, da ih pacifikuje, obesmisli i konačno od svega toga napravi samo tržišnu novotariju koja donosi profit. Ovu tezu su briljantno razvili Delez i Gatari (danas je puno upotrebljava i obrazlaže Slavoj Žižek) koji kažu da je u okviru samog kapitalizma sve potpuno racionalno, ali je problem što je sistem globalno iracionalan.29 »Američka lepota« je i sama dobar primer za to: dobila je 4 Oskara i potpuno je uključena u svet profita protiv kojeg je direktno usmerena. Sličan je tretman i crtanog filma »Simpsonovi«.

Specifičan je slučaj filma Ridlija Skota »Gladijator«. U njemu takođe nalazimo afirmaciju ovih netržišnih i danas potisnutih vrednosti kao što su vernost, čast, poštenje, patriotizam, zavet, ljubav, ali je prilično zanimljivo da je sve to uklopljeno u prilično jasnu podelu na unutrašnje i spoljno. Naime, očigledna je namera da se napravi paralela između SAD i antičke rimske imperije. Rim (SAD) nam je u filmu predstavljen kao civilizacija potpuno odvojena od ostatka sveta koji nastanjuju varvari, te je stoga i sistem vrednosti koji se nameće žiteljima imperije drugačiji od sistema vrednosti koji treba da važi za ostale i od odnosa prema tim ostalima. Dakle, ideologija koju gledamo u »Gladijatoru« važi za Rimljane, ali ne važi za varvare kojima se može uvaliti neka druga priča. Quod licet Iovi, non licet bovi. (Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu.) (Ovaj princip važi još od starih Grka.) Tako se američka samoglorifikacija i školska mitologizacija sopstvenih istorijskih ličnosti (Vašington, Džeferson) naziva patriotizmom, a kad to rade drugi onda se ceo proces naziva nacionalizmom i mitomanijom, te ocenjuje kao retrogradan, regresivan, infantilan i opasan. Ove dvostruke standarde moguće je »opravdati« jedino standardnim, nama iz skorašnjih vremena tako poznatim motivom izabranog, pozvanog ili kod nas »nebeskog« naroda. 

U okviru transformacije pop-ideologije, zanimljivo je uočiti smrt rokenrola kao globalnog fenomena tokom devedesetih. Rok je nekada na Zapadu bio izraz pobune i protesta mladih ljudi protiv raznih klišea i užasa neretko katastrofalne i besmislene svakodnevice (iako je tržište često obesmišljavalo i njegove heroje). Setimo se 60-ih koje su bile vreme Vijetnamskog rata i obeležene su talasima snažnih antiratnih protesta gde se posebno isticala Zapadna obala sa svojim talasom bendova poput »Džeferson eirplein« i »Grejtful ded«, zatim eksplozija garažnih bendova poput »Studžis« u Detroitu i drugim klaustrofobicnim industrijskim gradovima, pa pojava panka u Engleskoj u 70-im, zatim veza rudarskih štrajkova i mase alternativnih bendova sredinom 80-ih (»Smits« su bili samo jedan od indi-bendova koji su javno podržavali štrajkove i svirali u korist rudara), onda cela alternativna scena u SAD 80-ih (bendovi poput »Hisker di«)... Tokom 90-ih rok koji je u najmanju ruku bio ambivalentan kulturno-socijalni fenomen, zamenjen je potpuno pacifikujućom, konformističkom i pseudohedonističkom plesnom ili tehnokulturom koja je izraz novog informatičkog doba koje uvećava tehničke mogućnosti izražavanja, ali i gura ljude u nove vrste atomizacije i društvene izolacije. Na tehno zabavama vi ste u ogromnoj masi potpuno sami, a kao prateča sredstva služe vam sintetičke droge koje vas opet zatvaraju u svet sopstvenih tripova, uništavajući bilo kakvu potrebu za nekim drugim. Glavni promoter tehnokulture na nasim prostorima Dušan Kaličanin je u intervjuu datom 10. 01. 2001. Trećem kanalu istakao da je upravo to kvalitet tehnokulture: ranije je, kaže Kaličanin, sve kao bila neka pobuna sa raznim ideologijama; sada više nema potrebe za time, niko vas ne tera da se bunite i angažujete samo dolazite da se zabavljate i uživate.30

Hladni rat je okončan devedesete godine pobedom SAD. Negde u to vreme objavljen je najpre članak, a zatim i knjiga službenika Stejt departmenta Frensisa Fukujame u kojoj je promovisana jedna kič-ideologija o kraju istorije koja je najavila navodno rasprostiranje kseroksirane (umnožene, umnožavane) liberalne demokratije američkog tipa na sve zemlje sveta. Međutim, i zato što su neke zemlje i kulture odlučne u zaštiti svog višemilenijumskog identiteta i zato što su neke strukture u SAD shvatile da je najpre Ja uvek u opasnosti da se raspline ako nema granicu prema kojoj se odredjuje (Fihte) i da, zatim, sukob predstavlja ipak najveći izvor profita i opravdanje za ogromna sredstva koja se izdvajaju za vojno-industrijski kompleks, dobili smo nagoveštaj novih hladnih ratova.
Ovoga puta protivnici su Kina i islamska civilizacija. I ovoga puta dominira pop-politika kao korišćenje svih onih sredstava pop-kulture koja bi trebalo da doprinesu nametanju sopstvenih kulturnih i ideoloških vrednosti preko proboja potrošačke kulture i tako integrisanju odmetnutih i američkom viđenju globalizacije suprotstavljenih kultura. Mnoge od već viđenih stvari su ponovo u igri. Pre par godina Nobelova nagrada za književnost dodeljena je nepoznatom kineskom disidentu, a čini se da su posebno filmski festivali pogodni za razne strategije uvlačenja ovih kultura u globalnu kapitalističku i kulturnu mrežu. Početkom devedesetih kineski filmovi su doživeli neverovatnu ekspanziju i promociju na prestižnim zapadnim festivalima, a druga polovina devedesetih je obeležena promocijom iranskih filmova.

Ovu strategiju je izvanredno opisao Žan Bodrijar u clanku »Rat u Zalivu se nije dogodio«.
31  Zapadni ljubitelji globalne demokratije sanjaju o jednoj islamskoj perestrojci o uspostavljanju zapadne demokratije u zemljama poput Irana jer »Narodi ne mogu a da ne žele da se oslobode«. Radi se o mekom konsenzualnom integrizmu (onom prosvetiteljstva, ljudskih prava, levice na vlasti, sentimentalnog humanizma) koji je po Bodrijaru podjednako okrutan kao i bilo koja plemenska religija ili prvobitno društvo, s tim što ovaj fundamentalizam prosvetiteljstva zadržava sva sredstva da razori druge fundamentalizme i ne lišava ih se već obično razara druge. Ceo posao je u privođenju konsenzusu, »na šta su se dali Amerikanci, misionarski narod, nosilac elektrošoka koji će sve privesti demokratiji«. Ključni ulog jeste svođenje islama na svetski poredak, njegovo pripitomljavanje, jer sve ono što je jedinstveno i nesvodivo treba biti redukovano i srezano.

Ovi pokušaji integrisanja vrše se preko potrošačke kulture i uklapanja tih autohtonih vrednosti u njene obrasce. Afirmacija iranskog filma nije slučajna. Najgore je što se ne afirmisu najzanimljiviji već najpodobniji radovi. Abas Kijarostami je pre dve godine dobio Zlatnu palmu za dozlaboga dosadan film »Ukus trešanja«, a na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu Džafar Panahi je osvojio Zlatnog lava za jeftin, siromašan i loše režiran politički pamflet (pisano djelo /članak, brošura, letak i sl./ s aktuelnom temom koje u oštroj, optužujućoj formi ismejava neku osobu ili pojedinu pojavu u društvenom i političkom životu) pod nazivom »Krug« koji se bavi potlačenim položajem žena u Iranu. Međutim, film je krajnje »politički korektan« te je neprimereno upozoriti da je to ipak loš film, te da je svetogrđe pretvarati umetnička dela u puke pamflete, posebno kad im je to jedini »kvalitet«.

Na kraju recimo nekoliko reči o tome kako ova ideja funkcioniše u našim uslovima. Nažalost, iako je naše područje u poslednjih pola veka bilo izuzetno zanimljivo za istraživanja ove vrste, nije mnogo toga učinjeno. Izdvojio bih radove Ivana Čolovića (pre svih Divlju književnost), zatim rad Ljubodraga Dimića Agitprop kultura i na kraju veoma zanimljiv rad Predraga J. Markovića Beograd između istoka i zapada 1948–1965, koji obrađuje period transformacije i pomeranja jugoslovenskog društva iz sovjetskog kulturno-političkog prostora ka zapadnoevropskom kulturnom području i sistemu vrednosti. Naročito je zanimljiv deo koji se bavi masovnom kulturom i njenom ulogom u preoblikovanju shvatanja jugoslovenskih građana.
32

Posebnu paznju valja usmeriti na krajnje protivrečan i dinamičan period Miloševićeve vladavine. Za razumevanje perioda Miloševićevog uspona na talasu populizma zanimljiva je analiza Mirka Đorđevića izložena u eseju »Književnost populističkog talasa«.33 Đorđević se bavi procesom »nacionalnog buđenja« u Srbiji, tokom druge polovine osamdesetih u kojem je jedna struja u savremenoj srpskoj književnosti odigrala veliku ulogu. Izvestan kompleks ideja, shvatanja i prevrednovanja do tada važećih tumačenja istorije i ideologije jugoslovenstva, svoj prvobitni i emotivno izuzetno jak oblik imao je u populističkom talasu srpske književnosti. Đorđević je izdvojio specifican položaj tada veoma popularnog, uticajnog i politički značajnog dela Danka Popovića Knjigu o Milutinu. U Popovićevom junaku Milutinu autor prepoznaje nacionalni program i jedan pokušaj da se književnost pretvori u popularnu, subjektivnu istoriografiju i ideologiju, po cenu odumiranja estetsko-umetničkih momenata. Zanimljivo je da autor prepoznaje slične ideje i upotrebu književnosti već jednom realizovane u populističkom i nacional-romantičarskom periodu srpske književnosti druge polovine 19. veka, a svog prethodnika vidi u Lazi Kostiću koji je analizirao prevlast ideoloških elemenata i motiva u delima Jovana Jovanovića Zmaja (Knjiga o Zmaju). Tome se može dodati i kritička analiza književnosti »Omladine srpske« koju je Jovan Skerlić izneo u delu Omladina i njena književnost.

Za razumevanje perioda Miloševićeve vladavine, i ideoloških tehnika koje je koristio, uputio bih na svoj rad »Nadziranje i podvođenje«, objavljen u Republici br. 226, u kojem sam pokušao da analiziram neke od načina na koji se upražnjavala slobistička pop-ideologija, odnosno kako se manipulisalo humorom, seksualnošću, kvizovima, popularnom muzikom i sl. Ovaj članak naročito se bavio promenom opšteg sistema vrednosti, koja se dogodila tokom 90-ih godina u Srbiji i koja se pre svega odigrala u sferi masovnih medija i masovne kulture. Ovaj proces je usled radikalizovanih okolnosti nakon bombardovanja 1999. doveden do krajnjih konsekvenci, do potpunog ogoljavanja jednog mutantnog proizvoda pri čemu se pokazalo da su sve moralne, društvene i ostale norme uništene i iščezle u jednom opštem haosu u kojem se više ne pravi razlika između porodičnog doma i striptiz-bara, i pri čemu se cela zemlja gubi u zaboravu jedne mega-orgije. Simulacija seksualnih sloboda nametana je kao supstitucija za elementarne ljudske slobode i prava. Kulminaciju ovih procesa analizirao sam na slučaju kviza »Porodične zavrzlame«, koji se prikazivao na najjačem pop-ideološkom oružju prethodne vlasti, TV Pinku. Napravio sam poređenje između heroja nekadašnjih kvizova, koji su se isticali po naročitom znanju iz nekih oblasti i na taj način favorizovali opstu kulturu i obrazovanje, i sa druge strane ovog Pink-kviza koji nameće za heroje polupismene, prosečne ljude od kojih se ništa ne zahteva sem prosečnosti. Takođe, bilo je zanimljivo uočiti kako se izvorni, »ujedljivi«, oštri, subverzivni narodni humor prekriva preko državnih medija jednim simulakrumom humora koji beskonačno zatupljuje i koji kao obrazac nameće neinventivnost i benevolentnu tupost usiljenosti. Na kraju sam ukazao na ideal-tipski obrazac devojke i mladića koji se razvio u slobizmu i na način na koji se paradigma muškarca promenila sa prestankom ratova.

Ovo područje tek treba ozbiljno i detaljno istražiti, a kao posebno zahvalan zadatak nameće se i praćenje transformacije medija, vladajuće ideologije i sredstava popularne kulture posle 5. oktobra: smušena, anahrona, protivtržišna (ne)politika RTS-a, fascinantna koprodukcija i okazionalna (namjenska, prigodna) (?) fuzija Nenada Čanka i Željka Mitrovića, političko-ideološka transformacija Pinka i BK televizije kao i mnogih drugih igrača, neslućeno bujanje mita o Ceci kao globalnoj balkanskoj heroini...


Napomene

1 Ovo izucavanje marginalnih fenomena posebno je razvijeno u francuskom strukturalizmu i poststrukturalizmu, odnosno u semiologiji kao posebnoj disciplini. Najznacajnije ime je svakako Rolan Bart. Kod nas se time najvise i sa najzanimljivijim rezultatima bavio Ivan Colovic. Za upoznavanje sa Bartom pogledati Knjizevnost, mitologija, semiologija, »Nolit«, Beograd 1979, te njegov clanak »Sistem mode« u Marksizam – strukturalizam, »Delo«, »Nolit«, Beograd 1974. Od Colovicevih dela najzanimljivija je Divlja knjizevnost, »Nolit«, Beograd 1985, valja pogledati i Ivan Colovic, Politika simbola, Radio B-92, Beograd 1997.

2 O ovoj bliskosti marksista i konzervativaca, pa i fasista, puno je receno. Pomenimo samo neke slucajeve. Na primer, delo jednog anarho-sindikaliste Zorza Sorela lako je inkorporirano u teoriju i praksu italijanskog fasizma; cuvena je bliskost Martina Hajdegera i Hane Arent, te Herberta Markuzea, koji su oboje bili njegovi studenti; medju Smitove studente spadaju Leo Straus, Franc Nojman, Oto Kirhajmer...

3 Ovde, naravno, pominjem samo zlocine koji su cinjeni prema stanovnistvu sopstvene drzave od strane relativno legalnih, pa dakle i »odgovornih« vlada, kako bih ilustrovao navedenu tezu. Medjutim, ne sme se zaboraviti monstruozno uvecanje tehnickih mogucnosti (i atomskih i konvencionalnih) koje stoji drzavama na raspolaganju za vodjenje ratova protiv drugih drzava, dakle za klasican oblik rata. Pomenimo samo Hirosimu, Nagasaki i Vijetnam.

4 Ovo iskustvo najbolje se uocava kod razocaranih radikalnih levicara. Horkhajmer i Adorno su u predgovoru za drugo izdanje Dijalektike prosvetiteljstva istakli da »Kriticko misljenje koje ne sustaje pred napretkom zahtijeva danas zauzimanje za preostatke slobode i tendencije spram realne humanosti, cak i ako su nemocne naocigled velikog historijskog pravca«, te »... da je danas znacajnije sacuvati, siriti i razvijati slobodu nego, ma koliko posredno, ubrzavati put u upravljano drustvo...« Pogledati u Horkheimer/Adorno, Dijalektika Prosvjetiteljstva, »Veselin Maslesa«, »Svjetlost«, Sarajevo 1989, 2. izdanje, str. 5, 6.

5 Misel Fuko, »Poredak govora«, u casopisu Pregled, Sarajevo, oktobar 1971, str. 378.

6 Ovo je Fuko izvanredno razvio u nekim drugim svojim delima. Za tezu o preusmeravanju moci i vlasti sa tela na dusu pogledati Nadzirati i kaznjavati, »Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica«, Sremski Karlovci – Novi Sad 1997. Za tezu o kontrolisanju putem prinude na govor i usmeravanja govora pogledati u Istorija seksualnosti, I deo, »Prosveta«, Beograd 1982. U slicnom pravcu idu i izuzetno provokativna i zanimljiva istrazivanja Gintera Andersa radjena 50-ih, 60-ih i 70-ih godina proslog veka. Pogledati Ginter Anders, Zastarelost coveka, »Nolit«, Beograd 1985.


7 Ovo stimulisanje drustvene transparentnosti obicno je proporcionalno skrivanju sopstvene delatnosti, odnosno teznji da se sadrzinski bitne sopstvene aktivnosti sto manje iznose u javnosti.

8 Valja posebno naglasiti ovaj znacaj postvarenja/fetisizacije tih vrednosti i ideja jer se tako izvlace iz konteksta i pretvaraju u kvazireligiozne nereflektovane mantre. O tome vise u drugom delu.

9 Pogledati u Karl Smit, »Pojam politickog«, III program Radio Beograda, br. 102. O ovom shvatanju politike pisao sam u knjizi Poredak, moral i ljudska prava koja bi uskoro trebala da se pojavi u izdanju Instituta za evropske studije.

10 F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London 1999, str. 147.

11 Vise o ovom fenomenu pop-politicara ili top-politicara, kako ih Virilio naziva koristeci aluziju na modne top-modele, videti u Pol Virilio, Informaticka bomba, »Svetovi«, Novi Sad 2000, str. 74.

12 Ginter Anders to naziva »zastareloscu privatnosti« i »zastareloscu individualnosti«. Videti u Ginter Anders, navedeno delo.

13 Krajnja konsekvenca ove kritike je prica o kraju ili smrti subjekta koja je od sezdesetih vodjena u Francuskoj.

14 Habermas, Javno mnenje, »Kultura«, Beograd, str. 202.

15 O tome vise u Ginter Anders, Zastarelost coveka, »Nolit«, Beograd 1985.

16 Uz sve ovo ide i proliferacija jezivog idioma Politicka korektnost koji je direktno uperen protiv slobode stvaralastva, misljenja i izrazavanja i koji predstavlja eufemizam za novi totalitarizam. Ovaj idiom nadopunjuje sa na internetu sve ucestalijom orvelijanskom skracenicom TINA, sto znaci There Is No Alternative, koja treba da nas ubedi da je dato jedino moguce i da je pogresno i traziti drugacija resenja, prilaziti fenomenima sa razlicitih strana, razvijati imaginaciju u svim pravcima osim u zadatom okviru. Propisuje se okvir »politicki korektnih mogucnosti«.

17 Pogledati Will Kymlicka, Multicultural Citizenship, Oxford University Press, 1995.

18 Pogledati u Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously, Harvard University Press, 1977.

19 A. Giddens, The consequences of Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990, str. 64.

20 David Held (ed.), Political Theory Today, Stanford University Press, 1991, str. 9.

21 Pogledati u njegovoj navodjenoj knjizi Politika simbola, str. 275.

22 Platon, Drzava, 424, BIGZ, Beograd 1983, str. 108.

23 Zak Atali, Buka, »Kultura«, Beograd 1983, str. 91.

24 F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London, 1999.

25 Dzordz Orvel, Zivotinjska farma, BIGZ, Beograd 1987, str. 98.

26 Prisetimo se da Zan Bodrijar vidi Ameriku kao hiper-Evropu, kao hipermodernisticku zemlju koja je na putu da usled tolikog ubrzanja potpuno izleti iz svih koordinata. O ovome vise u njegovim delima Amerika, Baddy-Books, »Kontekst«, 1993. i Prozirnost zla, »Svetovi«, Novi Sad 1994. Pogledati i moj clanak »Nadziranje i podvodjenje«, Republika br. 226.

27 Navedeno prema knjizi Dejvida Mek Kvina, Televizija, »Clio«, Beograd 2000, str. 193.

28 Umberto Eko je jednom prilikom dobro opisao odnos prema pojmovima u »postmoderno« (u to vreme ova rec je jos uvek imala nekog smisla) doba. On je rekao da je razlika izmedju klasicnog i novog tretmana pojmova sledeca: u 17. veku mladic bi devojci rekao direktno: »Volim te«, dok danasnji mladic kaze devojci: »Znas, kao sto bi to pesnik XY rekao u 17. veku ‘Volim te’«. Upravo ovo stavljanje svega pod navodnike karakterise nase doba. Svega sem potrosacke ideologije.


29 Genijalna ilustracija ove teze je izjava predsednika SAD Busa mladjeg koja se odnosi na americki tretman Protokola iz Kjotoa izrecena krajem marta 2001. Naime, 1997. godine odrzana je u Kjotou velika svetska konferencija o problemu globalnog zagrevanja. Na njoj su se svi prisutni svetski lideri slozili o merama koje treba preduzeti da bi se globalno zagrevanje i zagadjenje smanjili i zaustavili. Razlog je veoma prost: prema nekim proracunima, ako se ovaj trend zagrevanja nastavi, ukupna svetska temperatura ce se u sledecih 100 godina povecati za 6 stepeni. Od ovoga ocigledno nema vece opasnosti po ukupno covecanstvo. Stoga su svi prihvatili da stimulisu smanjenje upotrebe fosilnih goriva. Cetiri godine nakon Kjotoa retko koja zemlja je ratifikovala Protokol, a u pomenutoj izjavi Bus mladji je naglasio da je ta ideja katastrofalna po americku privredu koja je ionako na granici ulaska u recesiju, te da Amerika u potpunosti odustaje od obaveza preuzetih iz Protokola. Sve ovo je razumljivije kad se zna da su njegovu predizbornu kampanju velikim delom finansirale naftne kompanije iz Teksasa. No, zakljucak je evidentan: zbog kratkorocnog ekonomskog interesa i nezajazljive pohlepe za profitom nastavice se unistavanje ljudskog prirodnog stanista. Ovo dokazuje definitivnu iracionalnu osnovu same logike savremenog kapitalizma: vodjeni pohlepom ljudi ce onemoguciti svojim naslednicima da uopste imaju gde da zive.

30 Druga strana ove price je proboj World music, a narocito jedne tople, zive, koloritne latino muzike i latino kulture uopste sa svojim izlomljenim, neparnim, eksperimentalnim, nekonvencionalnim i za improvizaciju zahvalnim ritmovima, koja se afirmisala kao protivteza hladnoj tehnokulturi.

31 Zan Bodrijar, »Rat u Zalivu se nije dogodio«, Obrad Savic (ed.), Evropski diskurs rata, Beogradski krug, 1995.


32 Predrag J. Markovic, Beograd izmedju istoka i zapada 1948–1965, Sluzbeni list SRJ, Beograd 1996, str. 437 i dalje.

33 Pogledati u Nebojsa Popov (ur.), Srpska strana rata, Beograd 1996.



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top