Sve je prepuno duše sred svetih zidina tvojih, večiti Rime.
            Gete, Rimske elegije


            Kada je Dučić stigao u Italiju, ova zemlja je bila najbolje mapirana među teritorijama koje je do tada pohodila srpska književnost. To je pokazala Olga Stuparević u studiji "Srpski putopis o Italiji" (1976) u kojoj je analizirala sve putopise o ovoj temi napisane u srpskoj književnosti i publicistici od kraja 18. veka do prve polovine 20. veka (1799-1972) i došla do sledećih zaključaka: najpre da je dominantan stav putopisaca o ovoj zemlji divljenje; da je putopis o Italiji pre svega urbani putopis, često jednog jedinog grada; da se ređe posmatraju savremene prilike a mnogo češće istorijski spomenici, pa tako "naš putnik iz Italije donosi najpre putopis o istoriji i putopis o umetnosti"; da su putopisci, pišući o Italiji veoma često tražili pouke i iskustva za svoju zemlju. Razumljivo, uz izuzetak poslednjeg, ovih nekoliko uopštenih stavova u potpunosti su primenjivi i na Dučićevo "Pismo iz Italije", koje pomenuta autorka kratko i precizno karakteriše na sledeći način: "Sve je u ovom rimskom pismu osenčeno prošlošću. Istorijska vizija u ovom gradu toliko je moćna i sugestivna, da privlači sebi sve misli pesnikove... On se više zanima za tvorevine rimskog duha - filozofiju, veru, zakone, nego za život rimske ulice".

            Dučićevo "Pismo iz Italije" je pre svega pismo o samo jednom gradu, o Rimu, a prva verzija iz Politike (1-3. maj 1926) nosila je naslov "Pismo iz Rima". Ako je Pariz glavni grad modernog, moglo bi se reći i savremenog čovečanstva, a Atina istorijskog, onda je za Dučića Rim glavni grad apstraktnog, večnog čovečanstva. Osnovna karakteristika slike Italije je vizija kontinuiteta civilizacije, kao što je to bio slučaj i sa francuskom kulturom i evropskom metropolom Parizom:

            Rimska država nije prestajala u svetu za nepune tri hiljade godina: kada je svršila cezarska država, ona se pretvorila u duhovno carstvo i papsku državu... Od cezara koji je bio vojnik i prvosveštenik, ostao je vladar i prvosveštenik. Ostala je u mnogom pogledu i osnova stare državne organizacije nekadašnjeg carstva: samo mesto konsulâ i prokonsulâ u istim dalekim provincijama, postojali su sada vladike i kardinali. To duhovno carstvo i kada je gubilo svoju snagu nije gubilo svoj kontinuitet.

            Ali, dok je progres civilizacije činio doživljaj Francuske pozitivnim, u doživljaju Rima je značajno večno i nepromenljivo. Kod Francuza je bio visoko vrednovan kontinuitet koji vodi ka nečemu, dok je ovde u pitanju kontinuitet koji se zasniva na ponavljanju i zadržavanju obrazaca: "Rimska država i hrišćanska crkva žive u svim delima ljudskog progresa od vremena kad su postale". Ovako shvaćene, civilizacije nisu smrtne, kako što veruje i Fernan Brodel u knjizi Mediteran, već predstavljaju neprekinuti niz kretanja kroz tragove prethodnika. Poznati istoričar zapravo govori o paradoksalnom kontinuitetu mediteranske civilizacije, u koji je upravo Dučić želeo svojim stvaralaštvom da upiše jedno apstraktno "mi", za koje bi se moglo prilično argumentovano tvrditi da se odnosi na nacionalno "mi":

            Jer su stari rimski ljudi još uz nas i sa nama. Još idemo njinim putevima po svima starim kontinentima; i još prelazimo preko njinih mostova, po našim sopstvenim rekama; i još po našim poljima leži rimski svet u grobljima koja otkopavamo; i još se divimo njihovim akvaducima i pijemo vodu iz njihovih cisterna kao iz njihovog dlana. Zato su nam bliski. I kad nismo mi kod njih u Rimu, oni su kod nas i u našoj kući.
           
U ovoj ravni se javlja i oštar polaritet koji karakteriše sliku Italijana u celokupnim Gradovima i himerama, a to je binarizam stari-moderni. No, čini se da se Dučić i ovde kreće od jednog do drugog člana pre nego što se konačno opredeljuje za bilo koji od njih. Najpre, Italija je utočište netaknuto modernizacijom koja u to vreme osvaja ili je, premda po nekima upravo inicirana u Italiji u 16. veku, već odavno osvojila druge zemlje:
           
Jedina zemlja samoće, to je danas još Italija, sa tolikim praznim obalama, i šumama kuda još ne pište vozovi, sa usamljenim malim gradovima punim crkava, sa selima kojima niko ne zna ime. Koncem XIX veka je Italija još uvek sva srednjovekovna a Rim papski... Samo se tu i sad vidi lepota neoskvrnjena i tišina neobeščašćena. Talijanska umetnost je davala velika dela, jer su postojali umetnici koji su radili u mirnim gradovima daleko od prestonice, ili živeli u prestonici daleko od ljudi.

            "Neoskvrnjena lepota" ? nešto što je u Alpima, na Severu, odbijalo pesnika, ovde, na Jugu, postaje pravi prostor inspiracije, podneblje na kojem je nastala "talijanska umetnost". Tema putovanja u Italiju je i inače u evropskoj književnosti dugo izražavala temeljne oblike umetničkog nadahnuća, a u taj obrazac ulazi i Dučićeva slika ove zemlje. Prema istraživanju Mari-Madlen Martine koja se bavila slikom Italije u evropskim književnostima, jedan od njenih osnovnih elemenata je tema ruševina suprotstavljenih manjkavoj stvarnosti. U tom smislu se klasika proteže na veoma dug vremenski raspon, pa "istorijska" Italija postaje kontrast ili, bolje rečeno, simbol kontrasta savremenoj kulturi i umetnosti. Otuda je uticaj italijanske umetnosti na evropsku u prošlosti bio osnovni faktor koji je povratno delovao na to da se putovanje u ovu zemlju shvata kao povratak korenima, kao u slučaju "velikih pohoda" potrebnih radi upotpunjenja ličnog obrazovanja, a posle Geteovog salto mortale iz Putovanja po Italiji mnogi taj povratak počinju da posmatraju i kao nužan za formiranje vlastite umetničke ličnosti. U stvari, za Dučićevu sliku Italije je presudan agregat koji nazivamo italijanska umetnost, odnosno veliki italijanski muzej: "Svugde se isprečile senke kao neprohodne šume; a kad kroz mrak udare sati s koje crkve niko se ne bi usudio da ih broji". Više od deceniju docnije, Dučić unosi u svoj dnevnik značajne reči za razumevanje njegove slike Rima iz Gradova i himera:

            Moj bol je čisto moralni, intelektualni, estetički. U ovom gradu na svakoj fasadi ima takmičenja, na svakoj fontani ukusa, na svakom spomeniku ideje, na svakom raskršću slave i pobede. Sve opominje, kliče, uzdiže, upoređuje, nadvisuje. Svugde su pokolenja sebe izrazila, ispevala ili isplakala. Vera i pravo, herojstvo i ponos, ljubav za zemlju i slava, sve se to izrazilo po spomenicima ovog najlepšeg grada na zemlji. Svugde po jedna ideja, nasuprot skoro svih ostalih gradova gde ničeg idejnog nije rečeno za gledaoca, za ljudske oči i srce. Ja sam ovde posle dve godine (1913-14) proživeo sad opet nove četiri godine (1933-1937) stalne ekstaze pred tri hiljade godina ovog grada gde su Vera i Pravo (pravo pagansko i vera hrišćanska) podigli svoje tvrđave do neba.

            Rim je prava postojbina inspiracije, dok "Pariz i London nisu za velike pesnike". U Italiji se poezija i istorija na autentičan način predstavljaju duhu i divna mesta deluju utešno na svakoga kod koga prošlost pobuđuje melanholiju, jer izgleda da Rim konzervira večnu mladost, večnu umetničku inspiraciju: "Dugi i nesravnjivi četvrt sata u večernjem rimskom polju, to je jedan od najvećih događaja ljudskog srca". Rim kondenzuje vreme i daje značaj postojanju: "Nigde istorijska vizija nije ni moćna ni sugestivna koliko u Rimu. Mi se ovde osećamo savremenici svih stvari ovog grada, koje od svog detinjstva svi nosimo u pameti".

            Tema Italije je mesto ukrštaja, prizivanja tekstova, citata. Dučić dolazi u trenutku kada su mreže Italije već istkane, čije tkanje u opštem zaključku studije Putovanje u Italiju u evropskim književnostima pod naslovom "Poetika putovanja u Italiju, ili sećanje na očaranost" razotkriva Meri-Madlen Martine:

            Tema putovanja u Italiju, koje je u veku velikih pohoda bilo sinonim za posetu univerzalne domovine književnosti i umetnosti, predmet putopisa, počela je od epohe romantizma da se pretvara u motiv emocionalnog doživljaja u imaginativnim ili fikcijskim delima, a potom kod modernista postaje, oslanjajući se na estetičke kategorije koje je razvila novija kritika, refleksivna slika umetnosti decentriranosti: ...slika Italije kao simbol nadahnuća, odnosno intimne biografije ili univerzalne istorije sada se podudaraju.

            Dučićeva pozitivna slika Rima i Italije se u političkom smislu zasniva na kosmopolitizmu shvaćenom kao vladavina prava i vere kao sredstava i ciljeva jednakosti, odnosno na shvatanju društva kao zajednice građana jednakih pred zakonom. Rimski stoicizam je ovde shvaćen kao kosmopolitizam, i to u gotovo istovetnom duhu koji je bio vezan za Francuze, "prave" naslednike starih Rimljana: "Rimski moralisti su govorili o čovečanstvu, a rimski zakonodavci su uneli stoicizam u opštu ideju o pravdi, i izgrađivali zakone za svet a ne samo za sebe. To je ono što najviše ushićuje u ideji o Rimu. Ni sami nismo svesni koliko u svakom od nas, u pogledu idejnom i moralnom, ima od rimskog karaktera".

            Nesumnjivo smo svi, kada je reč o osnovnim građanskim pravima, pomalo Rimljani. Za takav stav Dučić osnovu nalazi u rimskom stoicizmu (tzv. poznoj stoi) čiji su predstavnici Lucije Anej Seneka, Epiktet i Marko Aurelije. Pesnikovo tumačenje stoicizma je zapravo uobičajeno i "školsko" (ne shvaćeno pogrdno, već u smislu da je ostalo na nivou opštih zapažanja, bez produbljivanja i problematizovanja): stoicizam je filozofiju, kroz prizmu etike, video kao praktičnu nauku, i u velikoj meri je kao takav pripremio dolazak hrišćanstva, posebno ako se uzme u obzir, primera radi, Senekina Rasprava o gnevu koja mnogim svojim stavovima anticipira pojedina načela hrišćanske vere. Rimsku školu posebno karakteriše ideja suzbijanja afekata, koja je Dučiću stvaraocu bila veoma bliska, prisutna u njegovom shvatanju poezije i tumačenju francuskog parnasa. "Romantizam to je strast, parnasizam to je neosetljivost" - piše on u ogledu "Vladimir Vidrić". U osnovi, deo građanskog prava je postala postavka stoika da su čoveku prirođeni pravičnost, zakon, razum, da su oni prirodni i univerzalni a ne uvedeni u etiku. Priroda je, prema stoicima, u skladu sa razumom. Osnovna Dučićeva teza je da je stoički moral postao deo hrišćanskog, te da se, i u tom smislu, može govoriti o idejnom kontinuitetu: "Stoicizam je ovde stvarno zamenjivao religiju, i filozofi su tako bili uzeli bogovima njihova mesta".

            Na osnovu ovakvog slavljenja Rima otvara se pitanje Dučićevog "latinstva", čarobne reči pomoću koje su pojedini kritičari pokušali pesnika da smeste u, kako su smatrali, otporan induktivni okvir. Pored Matoša, najistaknutiji pobornik ovakvog stanovišta bio je Milan Kašanin, koji u knjizi Sudbine i ljudi u ogledu "Usamljenik", pišući na tragu dva stara evropska rascepa Rim-Vizantija iz 5. i katoličanstvo-pravoslavlje iz 11. stoleća, zamera Dučiću ne samo to što su "svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi od reda katolički", nego i činjenicu da sve što zna o hrišćanskoj veri "zna od Latina", i negativno ocenjuje alterirani pogled na pravoslavlje kroz "ono što su u njemu videli Latini". Ne bi bilo od velike koristi objašnjavati kako odnos između latinske i vizantijske kulture može biti tumačen i kao odnos kontinuiteta, niti kritikovati Kašaninove apriorne konstrukcije u koje je pisac trebalo da bude smešten bez ostatka. Valjalo bi tek podsetiti na pregled kritičkih natpisa o Gradovima i himerama među kojima je moguće pronaći potpuno različite poglede i na delo i na autorovu ideologiju, iz čega se lako uočava o koliko nestabilnim postavkama je reč.

            Ovde je, međutim, interes da se "latinstvo" osmotri diferencijalno ili relaciono kako bi se videlo da stvari nisu tako isključivo jednostavne, odnosno da ih nije plodno posmatrati toliko jednostrano i jednosmerno. Najpre, romantizam o kojem govori Kašanin teško bi se mogao smatrati samoniklim i geografski vezanim isključivo za pomenute prostore, kao što baš i ruski realizam nije nezavisan od "latinskih" kultura i književnih tradicija Francuske, Italije ili Španije. Takođe, nije bez značaja sagledati sa čime pesnik uparuje italijanski katolicizam. Tu se opažaju dva "neprijatelja": švajcarski kalvinizam, i protestantizam uopšte, kao i španski verski misticizam, o kojem Dučić govori u "Pismu iz Italije", ali koje je glavni predmet "Pisma iz Španije". Uz to, vredi istaći da je Dučićevo "latinstvo" uvek praćeno jednim istinskim prosvetiteljskim zamahom. On, naime, italijansko katoličanstvo posmatra kao poslednji ostatak paganske ljudske religije, a kalvinizam čita u jednom ključu prosvetiteljske dijalektike gde napredak proždire samog sebe: "kalvinizam je konačno ubio paganizam koji je bio deo katoličkog nauka" - pišu Adorno i Horkhajmer u Dijalektici prosvetiteljstva.

            Otuda se Dučićeva ljubav za italijanski katolicizam mora posmatrati u ključu inspiracije, neodvojive od njegove slike Italije, kao i preovlađujućeg doživljaja italijanske umetnosti kao temeljne za formiranje moderne ideje umetnosti uopšte.1 Možda zvuči paradoksalno, ali inspiracija i ovoga puta počiva u intertekstualnosti i tragovi slike Rima slivaju se kod Dučića iz raznolikih izvora: od Montenja koji je na rimsko nasleđe upućivao kao na zajedničku referencu evropskog nasleđa (upravo je za Montenja Rim "jedini zajednički i univerzalni grad"; "velikih pohoda" od 16. do 19. veka obaveznih za kultivisane ljude, mlade plemiće i umetnike; teme privlačnosti Juga karakteristične za niz pisaca i slikara 17, 18. i 19. veka koji su dolazili iz pravca Severa; preko Geteovog salto mortale iz Putovanja po Italiji; sve do Šatobrijanovog doživljaja Italije kao poprišta lične ljubavne patnje u Putovanju u Italiju (1827), te Stendalove Istorije slikarstva u Italiji (1817) ili Šetnji po Rimu (1829), neguje se na različite načine slika Rima kao središnjeg mesta evropske kulture, kao grada koji je zračio kulturne tekovine u ostale delove Evrope i unosio lični preokret u stvaraočevom viđenju vlastitog umetničkog delovanja.

            U Dučićevom italijanskom putopisu se u mnogo većoj meri, kako je istakao Slobodan Vitanović u knjizi Jovan Dučić u znaku Atene, oseća prisustvo Cicerona, Vergilija, Tibula, Cezara, Avgusta, Marka Aurelija, dok vidovi savremenog rimskog života izazivaju u njemu osećanje razočaranja i prezira. Nekoliko je osnovnih elemenata na kojima počiva negativna slika savremene Italije, kao što je, primera radi, osuda savremenog kapitalizma koji "bankarski Rim" suprotstavlja "večnom Rimu".2 No, osnovna oštrica kritike savremenosti uopšte, dakle, mnogo više nego italijanske savremenosti, ovde se oslanja na jednu od konstanti njegove stvaralačke ideologije, a to je svojevrsna ideja elitizma. Iako je na početku pisma pesnik pohvalno ocenio Italiju kao zemlju neoskvrnjene lepote, kasnije se javlja problem sa modernizujućim masama, koje su - protivrečno visokom vrednovanju egalitarizma kao francuskog dostignuća - sada nešto sasvim suprotno stoičkoj rimskoj ideji samokontrole: "Mržnja ne klija nego po putevima hučnih gomila i u huci jezika".

            Putopisac je ovakav negativan stav prema masama možda mogao da preuzme i od filozofa Spinoze, koga je u "Pismu iz Francuske" okarakterisao pozitivno kao "panteistu, asketu i stoika", a koji je ovaj problem dijagnostikovao vrlo rano, gotovo na pragu modernog doba.3 No, sasvim je izvesno da je na njega presudno uticala tada veoma popularna knjiga francuskog socijalnog psihologa Gistava Le Bona ,,Psihologija gomile“, koja je objavljena 1895. a na srpski prevedena 1910. godine. Francuski autor usredsredio se na psihologiju masa ispoljenu u ponašanju gomile, što je bio fenomen od sve veće važnosti u uslovima ubrzane industrijalizacije i demokratizacije. Kod njega je gomila označavala grupu ljudi u kojoj je individualnost utopljena u masu, a pojedinac gubi kontrolu nad svojim emocijama, tako da, kako na navedenom mestu piše Dučić, mržnja klija po putevima "hučnih gomila". Ovako shvaćena gomila kao nosilac iracionalnog ne ostavlja prostora pojedincu za lično racionalno odlučivanje. To nas vraća Dučićevom odnosu prema stoicizmu kao vidu individualne samokontrole, koja kao takva isključivo u kretanju od pojedinačnog ka opštem može da nosi dobrobit i širem kolektivu. I u kasnijem eseju "O mirnoći" (1934) pesnik se držao lebonovskog uvida iz Gradova i himera: "Naročito su u stanju ludila velike gomile. Zbog ovoga je lakše zavesti i prevariti ceo jedan narod, nego prevariti jednog mudrog čoveka. U zadnje vreme je izbačena reč psihoza, kojom se objašnjavaju sve obesti mase". Filozofsku osnovu za ovakav prezir prema masama on je upravo nalazio u tradiciji Rima, u stoicizmu, a pomenuti esej je u znatnoj meri okrenut upravo ovoj doktrini i pokušaju da se evropska umetnička tradicija pročita iz ugla ideologije "mirnoće" i odsustva strasti, u duhu Senekinih reči iz Rasprave o gnevu: "Sve su ove strasti svejedno dokle su otišle i koliko su se raširile skučene, bedne, i niske; samo je vrlina uzvišena i najsavršenija i ničega nema velikog ako to nije u isto vreme i mirno", koje Dučić u ogledu "O mirnoći" parafrazira na sledeći način: "Sve se veliko začelo u spokojstvu i tišini".

            Ako je u pogledu na Rim Dučićeva ideologija jasna, kada je reč o Italijanu i Italijanima javlja se problem njegovog "rđavog istoricizma", prisutan i drugde u Gradovima i himerama. Iako veruje u istorijsku viziju, za Dučića postoji jedna prilično rastegljiva i apstraktna "klasična Italija", odnosno klasični Rim koji je okarakterisan izrazito pozitivno, a čije su zasluge pre svega u univerzalizmu prava i širenju umetnosti, kao i prenošenju grčkog nasleđa u evropske kulture. Ovome se još može dodati i visoko vrednovanje Rima i Italije za širenje urbaniteta u Evropi. Za celokupne Gradove i himere su presudna dva elementa: ideja grada i proces romanizacije Evrope, čija je glavna zaostavština bio urbani život kao društvo prava. Međutim, kada je reč o konkretnim stanovnicima Italije, Dučić njihove proizvode u "Pismu s Jonskog mora" pogrdno naziva "talijanština": "Krf ima još ostataka od talijanštine; ako se to ne vidi po rđavoj muzici, vidi se po ovako zanatskom prosjačenju". Status Italijana u putopisu kreće se od pozitivnog do negativnog i to u zavisnosti od toga sa kojom se etničkom grupom uparuju. Kada je reč o poređenju Italijana i Francuza, pitanje ko prolazi bolje je izlišno postavljati; u stvari, može se konstatovati da Dučić legitimitet Francuza kao vodeće evropske nacije upravo pokušava da utemelji tako što će ih predstaviti kao znatno uspešnije od Italijana i prikazati ih kao prave naslednike Rima. Najpre Francuz biva okarakterisan, u tradiciji Revolucije, kao jedini slobodan čovek, a Italijan kao "jedini narod koji stvarno nikada neće biti slobodan" kako bi samo rečenicu kasnije paradoksalno bilo istaknuto sledeće: "Duh gospodarenja je u Francuza silniji i izraženiji nego u ovih neposrednih potomaka rimskih gospodara sveta, u Talijana. Još dugo, i možda do kraja, samo će Francuska predstavljati vojnički genije latinske rase. Poslednji pravi tip rimskog osvajača, bio je Napoleon".

            Genije je, bio on vojnički (Napoleon) ili umetnički (francuski slikarski neoklasicizam Napoleonovog umetničkog zastupnika Žak-Luja Davida) prenosiv, pa je za sada u vlasništvu francuske civilizacije, što još jednom dovodi do sukoba dve tekovine koje je, kao paralelne, uspostavila Francuska revolucija: konzervativizma i liberalizma. Međutim, o Italijanu ne govori pisac, već apstraktni Francuz, kako bi se ovo uparivanje etnija predstavilo kao uobičajeno, praktično i živo. Kada se Italija vrednuje pozitivno, mimo tradicije večnog Rima, onda se to događa samo u poređenju religija, kao u slučaju švajcarskog klalvinizma i španskog katoličanstva, gde se italijanska blaga klima postavlja kao izvor "vedrog katoličanstva" (što je kod Dučića sinonimno sa renesansnom verskom umetnošću), pa će se tako u "Pismu iz Španije" o Italiji progovoriti rečnikom turističkih vodiča kao o "radosnoj zemlji sunca, slatkih vina i lepih žena".

            Dučićeva slika Italije je, dakle, prvo i pre svega slika Rima koji se drugostepeno predstavlja kao idealni prostor inspiracije. Predeli i spomenici bivaju sagledani kao neistorijski oblici, u njihovoj nadistorijskoj egzistencijalnoj pojavi, kako bi u poređenju sa takvim merilom istorijsko bilo na gubitku. Savremena Italija i ovde je predstavljala smetnju, kao i Geteu koji, boraveći u Rimu, 29. decembra 1786. godine zapisuje: "Ja želim da vidim onaj Rim koji traje, ne onaj koji prolazi sa svakom decenijom". Tako i Pariz i Rim mogu postojati kao glavni gradovi Evrope: Pariz istorijske, moderne (prihvatajući prenosive vrednosti civilizacije), a Rim nekakve večne, a zapravo ne-istorijske utopijske Evrope umetničke i intelektualne inspiracije. Postoji težnja da se gleda sa stvarima, da se govori o Rimu koji nije podložan relativizaciji, čak i po cenu da on bude pesnikova lična himera, utopija koja se odražava u variranju rečenica:


                        "Rim nije samo večit, nego i večno drugačiji".
                        "Rim je večan, a smrt je ipak na svakom koraku".
                        "Rim je večan ali kao tamna palata smrti".


            Kraj petog, središnjeg pisma Gradova i himera vraća nas, kroz krajolik ruševina "puta Apije", pitanju granica i mogućnosti diskursa. Čini se ovde da je, kao i u doživljaju Alpa iz pisama iz Švajcarske, smrt granica diskursa. Ali na poprištu kulture smrt nije gola kao u prirodi: "Jer umreti, to nije ništa; ali biti zaboravljen, to je najsvirepija odmazda smrti nad životom. Niko ne zna koliko je jeziv strah od zaborava". Rim je kod Dučića paradigma urbaniteta kao grad u kojem se sukobljavaju život i smrt, osenčeni idejom zapisa, traga, arhive, pisanog dokumenta. Ostaje, dakle, samo umetnost kao simbol trajanja, shvaćena kao nešto apstraktno i neistorijsko, sa gradom čija je funkcija, kako iznosi u svojoj klasičnoj studiji Grad u istoriji Luis Mamford, "pretvaranje snage u formu, energije u kulturu, mrtve materije u žive forme umetnosti". Smrt ovladava krajolikom ispunjenim grobovima i ruševinama kao jamstvom kontinuiteta, i zato Rim u poslednjoj rečenici najkraćeg, ali i najuzvišenijeg pisma Gradova i himera postaje paradoksalno "grad slave i tuge". A pisanje kao upisivanje svedoči da jedino ostaje tekstualni trag - pretvaranje i posredovanje, čuđenje zbog protivrečnosti civilizacije kao proizvoda istovremenog rasta i propadanja.


Beleške:

1 Upravo je katolicizam tokom 16. i početkom 17. veka pospešivao sliku Rima ne samo kao verskog već i kao kulturnog središta. Prema podacima koje iznosi Žan Delimo, u razdoblju renesanse Rim je bio impresivan grad, prosto predodređen da postane vodeći grad u Evropi i svetska prestonica umetnosti. To je slika koju su o gradu želeli i uspeli da rašire pape od sredine 16. veka, pa je tako došlo do preporoda katolicizma i do obnavljanja hodočašća u "večni grad" (1575. bilo je najmanje 400 000 hodočasnika, 1600. bilo ih je 550 000).
                2 "Novi bankarski Rim hoće sve da zatre: da svoje dućane metne u stare palate, a svoje banke da metne u stare crkve". Za ukidanje opisa savremenog Rima zalagao se u svom italijanskom putopisu Hajne: "Nema ništa dosadnije na ovome svijetu od čitanja nekog italijanskog putopisa - izuzev možda samo njegovo pisanje - i pisac ga može učiniti podnošljivim samo tako, da u njemu o samoj Italiji govori što je moguće manje". 
                        3 Spinoza u Etici piše: "Masa je strahovita kada se ne boji" (Spinoza 1959, 212).





Vladimir Gvozden, RIM I PROTIVREČNOST CIVILIZACIJE;
Zlatna greda 17; Novi Sad, 2003; g. III; str. 45-47. 
(online    - http://www.dkv.org.yu/zgr/017/vgvozden.html)



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top