Naftovodi
i gasovodi su ekvivalent geopolitike. Amerika neće dopustiti gradnju naftovoda
i gasovoda po maršrutama koje odgovaraju Srbiji, Rusiji i mnogopolarnom svetu.
Za gasovod se moramo boriti. Južni tok je naše oružje, tvrdi dr Aleksandar
Dugin, ruski geopolitičar i filozof, govoreći za Balkanmagazin o aktuelnoj
situaciji u Srbiji i na Balkanu kroz prizmu nove preraspodele uticaja u svetu.
Politički ideolog Aleksandar Geljevič Dugin (1962) za
sebe kaže da je predstavnik patriotskog dela ruske političke misli i osnivač
savremene ruske geopolitičke škole poznatije kao "neoevroazijantstvo".
Njegovo delovanje dugo je povezivano sa nacionalističkim pokretima u najvećoj
državi na svetu. Među istomišljenike jedno vreme je ubrajao i Eduarda Limonova,
lidera zabranjene Nacional-boljševičke partije Rusije a danas je naklonjen
bivšem premijeru Jevgeniju Primakovu i aktuelnom premijeru Vladimiru Putinu.
U martu Dugin je boravio u Beogradu gde je u okviru
foruma o ulozi Rusije na Balkanu, održanom na Pravnom fakultetu, govorio o
problemima geopolitike u novoj Evropi, mestu balkanskog regiona u toj
geopolitici, interesima pravoslavlja i njegovim vrednosnim sistemima i kako će
se u svemu tome razvijati odnosi između Evrope i Rusije.
Balkanmagazin: Po Vama, realna je pretpostavka da SAD na Balkanu namerno
koriste albanski faktor kako bi u
Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj... izazivale konfliktne situacije, sve da bi
sprečile izgradnju
rusko-evropskih gasovoda i naftovoda, koji mogu umanjili zavisnost evropske
zajednice od SAD?
Aleksandar Dugin: To je sasvim ispravan način razmišljanja. Balkanska
kriza, srpska kriza, čiji je vrhunac priznavanje Kosova od strane Amerike,
predstavlja tempiranu bombu protiv Evrope. Kada Srbi kažu da je sve to upereno
protiv njih to je, naravno, tačno. Ali, treba imati u vidu da su Amerikanci
ravnodušni i hladni ljudi. Oni ne mrze Srbe, oni samo obavljaju svoj posao:
uništavaju evrokontinentalni identitet i na ovim prostorima stvaraju enklavu
kriminalno-ekstremističkih, nacionalističkih, ultraislamističkih snaga oličenih
u velikoj Albaniji. Oni to čine kako bi destabilizovali situaciju u čitavoj
Evropi i sprečili približavanje Evrope Rusiji. Da bi nam to bilo jasno ne
moramo biti ni paranoici niti verovati u civilizacijske zavere. Amerikanci
formiraju model koji će poslužiti njihovoj globalnoj dominaciji po svaku cenu,
u datom slučaju po cenu srpskih ili ruskih interesa.
Kako ocenjujete rusku
politiku na Balkanu pre i posle Putina?
- Što se tiče politike pre Putina, sovjetski period je
bio evroazijski period. Možda je bio loš ali, bio je evroazijski. Period
Jeljcina je bio atlantski period. Tada je Rusija odlučila da preuzme zapadni
politički model i da se odrekne svog identiteta. Posle Jeljcina počinje
prelazak od atlantizma ka evroazijanstvu. To je bio suštinski preokret. Putin
je za 180 stepeni okrenuo Rusiju u odnosu na Jeljcinovo vreme. Iako je na tom
putu Putin učinio mnogo, ipak nije sve. Glavno što on nije učinio je to da datu
situaciju nije doveo do tačke sa koje nema odstupanja. Ruski geopolitički
identitet se promenio, što je, između ostalog, primetno i u odnosu Rusije prema
Srbiji, prema Balkanu.
Identitet koji je bio 100 odsto atlantski sada je 50
odsto atlantski a 50 odsto evroazijski. Ta neodređenost je još prisutna. Možda
će u vreme Medvedeva postati još izrazitija, možda će se nešto promeniti. To
niko ne zna. U svakom slučaju, Putinova Rusija je postala 50 odsto evroazijska,
a to je veoma mnogo, posebno ako se uzme u obzir da je pre toga bila
stopostotno evroatlantska.
Zato možemo reći da postoji izvesna dvosmislenost
Putinove Rusije. Ta je dvosmislenost delimično loša, a delimično dobra. Loša je
utoliko što Putin ne podržava Srbiju u potpunosti, a dobra je što je ipak
podržava. Na primer, da se u Jeljcinovo vreme u OUN glasalo o priznavanju
nezavisnosti Kosova Jeljcin bi nakon izvesnog vremena priznao nezavisnost
Kosova, što je sa Putinom nemoguće.
U Putinovo vreme je, dakle,
došlo do zaokreta ali, ne za 180 nego za 90 stepeni. Ta politika se razlikuje i
od sovjetske, koja je bila dobra ali nekako slaboumna i neefikasna, i od
Jeljcinove politike, koja je bila čisto stoprocentno zlo. Taj period je bio
poput "smutnog vremena", kada su ruski carevi-samozvanci pozivali
Šveđane ili Litvance, nakon čega je uspostavljano dvovlašće. Sada se situacija
suštinski poboljšala ali, to poboljšanje nije prevazišlo kritičan momenat. Zato
Srbi moraju razumeti da je sada naša država na njihovoj strani 50, čak 60
odsto, dok je narod bio i ostao 100 odsto na srpskoj strani. To je veoma važno
jer, kod nas se volja države ne podudara uvek sa voljom naroda. U teškim
vremenima Rusija se odriče sopstvenih interesa zarad tuđih, i to je naš
problem. Sada se situacija normalizuje, Rusija se ponaša mnogo doslednije. Ono
što se sada dešava u rusko-srpskim odnosima daje veliku i osnovanu nadu da će
se Rusija i ubuduće ponašati onako kako treba, i da će na taj način pomoći
Srbiji.
Koliko ekonomska saradnja sa Rusijom u oblasti energetike može Srbiji nadoknaditi manjak investicija i ekonomsku saradnju sa Zapadom?
- Mislim da je današnji privredni i ekonomski potencijal
Rusije više nego dovoljan da bi obnovio srpsku privredu. Srbija je pokazala da
može opstati i u kritičnim uslovima blokade, jer je poljoprivredni sektor veoma
razvijen. Srbija sama sebi može obezbediti minimum, a ruske investicije ovde
mogu stvoriti uslove za procvat u ekonomskom smislu. Dovoljan je samo projekat
"Gasproma" i svi će Srbi biti siti i bogati kao Rusi.
Jedan ste od vodećih
proučavalaca tradicije i religije. Kako
sa tog aspekta tumačite savremene odnose Istoka i Zapada?
- Pojmovi Istok i Zapad mnogo su više civilizacijski nego
geografski. Zapad označava linijsko vreme, istoriju i modernu. Istok označava
tradiciju, ciklično vreme i ličnost. Iz ovih definicija je jasno da je reč o
asimetričnim pojmovima. Današnje vreme je, naravno, vreme pobede Zapada, sa
njegovom paradigmom moderne, sa njegovom paradigmom linijskog vremena koje
dostiže svoj vrhunac, a to je postmoderna.
Sada se između Istoka i Zapada (onog Zapada koji se nekada
sukobljavao sa Istokom) odigrava veoma tanana tranzicija, odnosno prelazak.
Nekada je to bio model: Zapad protiv Istoka, modernizacija tradicionalnog
društva, kolonizacija. U ovom trenutku dešava se nešto veoma interesantno: od
horizontalne opozicije dve civilizacije, Istok-Zapad, prelazimo na vertikalnu
opoziciju Sever-Jug, globalni Sever i globalni Jug. Po
mom mišljenju sada Zapad postaje Sever, to jest on više nije samo suprotnost
Istoku već počinje da dominira u globalnim razmerama.
Pojavljuje se, dakle, neki globalni Zapad, koji se danas
više ne naziva Zapad nego Sever. Smatram da je taj momenat prelaska od moderne
na postmodernu, od civilizacije koja se bori sa ostacima tradicionalnog
društva, to jest od Istoka na civilizaciju koja je već odnela pobedu i
učvrstila svoju monopolarnu hegemoniju, u isto vreme prelazak od modela
"Istok-Zapad" na model "Sever-Jug", i od modela moderne na
model postmoderne, koji možemo nazvati Sever, i koji u planetarnim razmerama
obuhvata, ustvari, sve ono što još nije postalo postmoderna, to jest sve ono
što je u tom pogledu zaostalo. Tako nastaje veoma složena struktura: umesto
horizontalne strukture Istok-Zapad dobijamo vertikalnu Sever-Jug. Dakle, Sever
je ustvari Zapad ali u jednom razvijenijem stadijumu, to je nova paradigma. Po mom mišljenju upravo to predstavlja suštinu savremene
geopolitičke, a istovremeno i filozofske problematike, budući da mnoge stvari
koje se događaju u preseku ovih dveju paradigmi u potpunosti menjaju sve:
menjaju strukturu politike, menjaju strukturu mišljenja, menjaju strukturu
kulture. Reč je o promeni paradigmi koje određuju čovekovo bitisanje u sistemu
međunarodnih odnosa. U drugoj polovini 20. veka između Istoka i Zapada postojao
je balans. Nakon Drugog svetskog rata bio je Istok i Zapad i svi ostali -
nesvrstani. Sada se na naše oči ruši struktura OUN, Istok i Zapad više nemaju
onaj značaj koji su imali u drugoj polovini 20. veka, nastaje monopolarni,
takozvani bogati Sever, gde Sjedinjene Američke Države i evroatlantske snage
postaju jedini subjekt svetske politike. Svima ostalima dodeljena je uloga
objekta: Istoku u celini, i Rusiji, i Srbiji, i svim drugim zemljama. Eto, tako
po mom mišljenju danas izgleda naša međunarodna situacija.
Gde se nalazi Rusija u
odnosu na SAD i Evropu?
- To je krupno i složeno pitanje. Rusija nije formirala
svoj geopolitički identitet. Ja sam pobornik evroazijanstva, to jest pobornik
ponovnog uspostavljanja izbalansiranog geopolitičkog modela u svetu u kome bi
Rusija imala ulogu siromašnog Severa. To znači da bi Rusija bila avangarda svih
onih naroda koji se ne slažu sa dominacijom SAD. Ovakav evroazijski model naš
narod u potpunosti podržava, jer on logički proističe iz ruske istorije. U
vreme komunizma i Sovjetskog Saveza u Rusiji je čak i modernizacija praćena
antizapadnim parolama. Zato smatram da Rusija mora stati na čelo krstaškog
pohoda siromašnog Juga protiv bogatog Severa. O tome je svojevremeno govorio
Trubecki u članku "Evroazijanstvo", u knjizi "Evropa i
čovečanstvo". Trubecki je postavio opoziciju Evropa-čovečanstvo, jer je
tada Evropa bila bogati Sever, a svo ostalo čovečanstvo siromašni Jug. Današnja
situacija je drugačija ali, ideja evroazijanstva i dalje je aktuelna. Rusi i
danas moraju stati na čelo otpora globalnog Juga.
Iako više nismo tako siromašni, svesni smo da se ne
možemo ubrojati u tu "zlatnu milijardu", u taj bogati Sever, koji će
eksploatisati celu planetu. Moje mišljenje deli većina ruskog naroda i samo
manjina ruske elite, jer ruska politička elita teži da postane deo bogatog
Severa. U tome je protivrečnost savremene ruske politike.
Većina ruskog naroda, ipak, traži svoj sopstveni
evroazijski put. Na pitanje "Da li je Rusija deo zapadne civilizacije ili
je posebna evroazijska civilizacija?" tokom poslednjih 10 godina 71 do 73
odsto stanovništva stalno odgovara da Rusija predstavlja samostalnu
civilizaciju, a to znači da je naše mesto u evroazijskom projektu. Međutim,
ukoliko isto pitanje postavimo eliti mislim da će više od 75 odsto njih
odgovoriti da je naše mesto zajedno sa Zapadom.
To je protivrečnost ruske politike, i tu dilemu zapažamo
i u Putinovom ponašanju. Sam Putin smatra da je Rusija evropska zemlja, dok
ruski narod smatra da je Rusija samostalna civilizacija.
Govoreći o Evropi, Vi koristite termine
"atlantska", "kontinentalna", "stara" Evropa. Šta
pod tim podrazumevate?
- Evropa ima dva identiteta. Prvi evropski identit je
evroatlantski, i to je Evropa koja svoje vrednosti formira prema SAD i posmatra
ih kao glavnog geopolitičkog sponzora, kao glavnu najmoćniju silu u vojnostrategijskom,
u ekonomskom i u finansijskom smislu. To je, dakle, evroatlantska Evropa, koja
se temelji na sličnosti evropskih i američkih vrednosti.
Postoji i evrokontinentalni identitet Evrope. Ta Evropa,
u celini uzevši, takođe, prihvata američke vrednosti, ali shvata da su njeni
sopstveni interesi drugačiji, i ekonomski, i politički pa čak i geopolitički
interesi. Za tu kontinentalnu Evropu bilo bi veoma primamljivo da ima
neposredan pristup energetskim resursima na Bliskom Istoku i u evroaziji.
Americi to, međuti, nikako ne odgovara. Amerika teži da
kontroliše eksploataciju nafte i puteve njene dostave u Evropu sa Bliskog
Istoka. Zato stvara "naftni kordon" u proamerički orijentisanim
bivšim socijalističkim državama Istočne Evrope. Njihov zadatak je da blokiraju
direktan pristup Evrope tim energetskim resursima. Evrokontinentalizam koji
predstavlja drugi identitet Evrope ispoljavao se jedno vreme u poziciji Nemačke
i Francuske odnosno Širaka i Šredera. Bila je jasno istaknuta ideja egalizma,
ideja Evrope slobodne od američke kontrole.
Ta tendencija i dalje
dominira u javnom mnjenju Francuske i Nemačke. Drugo je što su njihovi današnji
politički lideri evroatlantisti koji svoju, apsolutno proameričku, politiku
uvijaju u evropsku retoriku. Ove dve Evrope protivreče jedna drugoj. Atlantska
Evropa akcenat stavlja na podudarnosti svojih interesa sa američkim, a
kontinentalna Evropa ističe različitost interesa. Smatram da je to veoma važna
formula. Radi se o tome da Evropa i savremena Rusija imaju različite sisteme
vrednosti ali zajedničke interese, i obrnuto - Evropa i Amerika imaju jednake
sisteme vrednosti ali različite interese. Upravo se na toj relaciji vodi borba
za evropski identitet. Evroatlantisti naglašavaju sličnost vrednosti, a
evrokontinentalisti razlike u interesima. Ukoliko je naglašenija razlika u
interesima Amerike i Evrope kao samostalnog geopolitičkog subjekta, utoliko je
Evropa bliža Rusiji, pri čemu nam mora biti jasno da je reč o dvema Evropama, o
dva različita sistema vrednosti.
Kako komentarišete globalizaciju i geostrateški položaj Evrope?
- Šta je globalizacija? Ona predstavlja globalno širenje
američkog modela, američkih interesa. Globalizacija je dakle monopolarna. Nema
usaglašavanja mogućnosti i strateških interesa različitih subjekata.
Globalizacija predstavlja imperijalističko ili neokolonijalno nametanje jednog
modela.
Evropljani, na primer, kažu: "Ne razgovaramo sa
onima koji ne prihvataju liberalnu demokratiju." Eto, to je smisao
globalizacije. A šta ako nekoliko milijardi ljudi ne priznaje liberalnu
demokratiju? Globalizacija je donekle fleksibilna. Od Rusa se uzima balalajka,
od Afrikanaca ples, od Francuza racionalnost ili elegancija, od Srba se može
uzeti, recimo, rakija... ali, u suštini, u procesu globalizacije potpuno su
nevažni interesi Francuza, Afrikanaca, Srba ili Rusa.
Moramo biti svesni da smo, dokle god postoji monopolarna
globalizacija, suočeni sa jednim oblikom imperijalizma i novog kolonijalizma,
skrivenog pod plaštom dijaloga i demokratije. U to smo se mnogo puta mogli
uveriti i tokom balkanske krize, i u Iraku, i u odnosu prema Srbiji i statusu
Kosova. Amerikanci govore o globalizaciji, a u stvari zavode svoju globalnu
diktaturu, u svetskim razmerama. Zato je veoma važno razumeti da su oni koji su
za globalizaciju u stvari protiv istinske demokratije, protiv prava naroda,
protiv prava čoveka, protiv izbalansiranog i pravednog sveta.
Pobornici globalizacije, među kojima su i neki filozofi,
smatraju da je globalizacija moralna ali da je direktno suprotna socijalnoj
pravdi. Ustvari, ona predstavlja antidemokratsku pojavu globalnih razmera.
Mislim da je borba protiv globalizacije zadatak svakog pristojnog čoveka,
svakog naroda koji drži do sebe. Treba joj se suprotstaviti u svim aspektima,
dokle god ona predstavlja to što predstavlja danas. U teoriji možda postoji
neka druga alterglobalizacija ali, ono sa čime se mi danas suočavamo je formiranje
jedne globalne imperije, to je amerikanizacija, to je kolonijalizacija, to je
imperijalizam.
Da li će treći svetski rat izbiti zbog nafte?
- Ne, treći svetski rat neće izbiti zbog nafte i, uopšte,
ratovi ne izbijaju zbog nafte, već zato što se geopolitičke protivrečnosti do
te mere zaoštravaju da se ne mogu rešiti drugačije osim ratom. Nafta ili gas su
samo jedan od faktora, to nikada nije glavni uzrok. Mislim da sazrevaju uslovi
za treći svetski rat i da on zaista može izbiti jer smo videli da je pred Drugi
svetski rat Liga naroda izgubila funkciju, kao što je to sada slučaj sa OUN.
Sudbina Organizacije ujedinjenih nacija ista je kao sudbina Lige naroda. OUN
nema nikakav odgovor na kosovsku krizu jer Amerikanci ovu instituciju postepeno
razgrađuju. Zaoštravaju se protivrečnosti između monopolarnog i potencijalno
multipolarnog sveta. Monopolarni svet je ono što danas postoji, što je
aktuelno. Multipolarni je ono čega danas nema ali, što bi moglo postojati. Da
li će svet biti monopolaran ili multipolaran neće odlučiti reči, pozivi i
obraćanja javnosti, koje ustvari i nema, to neće rešiti ni međunarodno pravo,
koje uopšte ne funkcioniše. Sudbinu sveta rešiće treći svetski rat.
Koja je alternativa trećem svetskom ratu?
- Alternativa je početak "hladnog rata". I to
što pre. Više se ne može postaviti pitanje: "Rat ili mir". Pitanje je
samo: "hladni ili vreli rat". Ukoliko Rusija i njeni partneri budu
imali dovoljno snage i mogućnosti da se sada snažno suprotstave Amerikancima
mislim da "vrelog rata" neće biti, jer se niko neće sukobiti sa
Rusijom koja poseduje nuklearno oružje. Biće uspostavljen bar privremeni
paritet. Međutim, ako Rusija i druge zemlje multipolarnog kluba sada popuste
Amerikancima i učine im ustupke, Amerikanci će započeti "vreli rat",
jer se već spremaju za to, treniraju u Iraku, u Avganistanu, u Srbiji.
Sve te represivne, imperijalističke, agresivne sile poput
KFOR-a mogu se zaustaviti samo silom. Zato mislim da bi Srbi nakon izbora
trebali da zatraže formiranje ruskih vojnih baza. Treba od Rusije da zatraži
"S300" i "S400" i da otpočne ponovno osvajanje svojih
teritorija.
To bi, naravno, izazvalo konflikt i probleme ali, u
suprotnom, problemi će biti još teži. Zamislimo da dva čoveka počinju da se
tuku. Jedan bije a drugi još ne shvata da ga biju. Šta je u datom slučaju put
do mira? Da li kada napadač prebije žrtvu do smrti ili kada se žrtva probudi i
počne uzvraćati udarce?
Mislim da je upravo uzvraćanje udaraca šansa da se tuča
prekine. Naravno, nije u pravoslavnom duhu tući drugog čoveka ali, tako je u
životu: treba uzvratiti udarac. Dok Rusija ne stupi u snažan konflikt sa
Sjedinjenim Državama - što je Vladimir Putin započeo svojim govorom u Minhenu -
treba ići dalje, treba prosto izazivati Ameriku. Što se pre Rusija umeša, manja
je šansa da dođe do trećeg svetskog rata. Ne treba smetnuti s uma da je epoha
"hladnog rata" epoha najdugotrajnijeg mira u Evropi. Dakle, treba što
pre stupiti u "hladni rat" i pokvariti odnose sa Zapadom.
Постави коментар