Mada se čini da nijedan objekt nije banalniji i poznatiji pojedinačnom subjektu nego njegovo ili njeno telo, da nijedna realnost nije objektivnija i više transistorijska nego što je to datost anatomije i da nijedan izraz slobode nije samoočigledniji i moderniji nego oslobođenje tela, većina ovih shvatanja su dovedena u pitanje i podvrgnuta radikalnoj kritici tokom poslednjih četrdeset godina, pre svega u Francuskoj. Ovakva preispitivanja i teoretska preokupacija telom privukla su veliku pažnju. U izvesnom smislu ”telo” je zamenilo ”biće”, ”strukturu” i ”znak” kao jedan od najvažnijih kritičkih termina u francuskoj misli nakon 1968. god.

Najodgovorniji za ovu promenu, naročito na engleskom govornom području, bio je Michel Foucault. U njegovom delu o istoriji ludila i disciplinarnim institucijama, telo se pojavljuje kao objekt intenzivne kontrole i simboličkog investiranja. U nezaboravnom uvodu ”Nadziranja i kažnjavanja”, Foucault opisuje mučenje i egzekuciju Damiena (1715-1757), potencijalnog ubice kralja Luja XV. Grozomorne kazne koje se nanose Demienovom telu nisu neopravdani činovi zverstva nego radije sistematsko iskazivanje (display) kraljeve osvete na ovom nesuđenom ubici. U ovom i mnogim drugim slučajevima, telo je savitljiva supstanca, stvoreno za povinovanje specifičnim zadacima. ”Telo je direktno uključeno u političko polje; na njemu se neposredno odražavaju odnosi moći; oni utiču na njega, žigošu ga, dresiraju, muče, primoravaju na rad i ceremonije, zahtevaju od njega izvesne znake”. Foucault otkriva telo u promeni (in flux), telo koje uzima čudne i iznenađujuće forme tokom istorije. Umesto da je inertno, neutralno mesto boravka za dušu, ono se neprestano oblikuje i iskrivljuje mnoštvima diskursa, disciplina, i fizičkih praksi. Mada tortura i druge zloupotrebe tela polako iščezavaju od vremena prosvetitljstva, telo ostaje konačni cilj moći i signifikacije. Zatvori se sve više brinu za rehabilitaciju kriminalca obraćanjem njegovom umu i duši, međutim, kako Foucault tvrdi, ”duša je posledica i instrument političke anatomije; duša je zatvor tela”. Njegova pouka je da na političkom polju, uprkos ideologiji blagosti i humanosti, telo je i dalje ono što najviše znači.

Istorija seksualnosti Foucaulta je bio primordijalni tekst u razvoju studija tela. Prvi tom ovog dela (obj. 1976. god.) opovrgava freudijansku tezu da je seksualnost bila izložena povećanoj represiji počev od mitskih početaka društva, preko Grka pa do viktorijanaca. Foucault nasuprot tvrdi da je seksualnost bila pod pojačanom obavezom da otkrije svoje tajne, počevši od hrišćanske obaveze ispovedanja, protežući se do psihoanalize i drugih lečenja govorom. Jedno od važnih otkrića Istorije seksualnosti bilo je to da pre ”medikalizacije” seksualnosti u XIX veku, koncept ”seksualnosti” kako ga mi razumemo, uopšte nije postojao. Postojao je hrišćanski pojam ”ploti” (”flesh”), koji nije video u posebnim seksualnim činovima nešto što izdaje identitet. Nije postojao heteroseksualni ili homoseksualni identitet, samo niz potajnih činova koji su svi smatranim grešnim, s tom razlikom da su neki bili grešniji nego drugi. Otuda u srednjovekovnim tekstovima sodomija može označavati seks sa muškarcima ili seks sa životinjama (tkd. i seks među različitim polovima, prim. prev.). Foucaultova Istorija je tako preokrenula bukvalno i konvencionalno freudijansko objašnjenje seksualnog tela. Fizička i mentalna iskustva seksualnosti nisu univerzalna i transistorijska. Niti u istorijskim, niti u individualnim okvirima, seksualnost se nije razvila prema neumoljivim evolucionim zakonima.

Ove ideje imale su ogroman uticaj na ponovno ispisivanje gej i ženske istorije. Seksualnost nije ”priroda”. Žensko ili homoseksualno telo se više ne smatra kao esencijalno kastrirano ili pervertirano, ili regresivno. Normativno muško telo i njegovi psihološki korelativi su nedavni istorijski konstrukti. U svakom istorijskom periodu ili kulturnom miljeu, seksualno telo je oblikovano iz mnoštva medicinskih, pravnih, religijskih i književnih tekstova i praksi. U ovim različitim iskustvima seksualnog tela opaža se kolebljiva granica između muškosti i ženskosti, i veoma različite deskriptivne sheme za opisivanje telesnih iskustava. Na polju rane moderne anatomije, na primer, prema ”jednopolnom modelu”, ženske genitalije su prosto internalizovana verzija muških organa. Prema ovoj viziji tela i njegovih imaginarnih projekcija, muško i žensko telo su rizično slični. Pod esktremnim uslovima naprezanja, žena može da istera svoje unutrašnje telesne delove i da postane muškarac. Tokom ranog perioda moderne istorije, sledeći istu jednopolnu mentalnost, medicinska teorija je verovala da je ženski orgazam neophodan za uspešnu prokreaciju, jer za ženu je takođe nužna ejakulacija na isti način kao i za muškarca.

Dve najuticajnije ideje koje je Foucault predložio bile su stoga te da telo nije transistorijska datost i da je diskurs o telu, čak i kada je ”oslobodilački” diskurs pojedinaca o njihovim telima, imao dugu preistoriju korišćenja u disciplinarnim institucijama. Foucault je prethodio u postuliranju ideje da telo najviše od svega znači u političkoj istoriji, i da postoje alternativni načini govora o tome, u filozofiji, kod Nietzschea i Merleau-Pontyja.

Ljudsko telo bilo je ključno u Nietzscheovom pokušaju da stvori nove, životno-afirmišuće vrednosti u Zapadnoj filozofiji. Nakon smrti Boga, ne čini se da je ijedan poredak očigledan u univerzumu, i da nikakva nada ili smisao nisu prisutni u individualnim životima.Nietzsche nije verovao da će nauka ispuniti teološki jaz i pružiti koherentno i konačno objašnjenje prirode. Anticipirajući kontinuirano re-teoretizovanje univerzuma u modernoj fizici, Nietzsche je video kosmos kao fundamentalno haotičan, ”Chaos sive natura” (”Haos ili priroda”), ”prelepi haos egzistencije”. Ljudsko biće može načiniti poredak od ovog haosa, ali samo putem rada tela. Kao što Eric Blondel piše u svom važnom radu ”Nietzsche: The Body and Culture”: ”Haos postaje svet samo putem tela. … Pre tela, ne postoji poredak ili odnos ili tekst, i svet je najveće moguće mnoštvo. Tekst postaje samo putem (ili za) nagona, koji redukuju ovo ”apsolutno” mnoštvo. Ali ova redukcija nije, kao ona intelekta, uvođenje jedinstva; ako telo tumači, to čini tako kao osećanje (affect), i ako osećanja tumače, oni instituišu izvesnu jednostavnost samo da bi je pluralizovali”. Svest je samo jedna od mnogih ”inteligencija” u ljudskom telu, i simplifikujuca forma inteligencije kao takve. Složeni život tela je ”čudo nad cudima”. Svest, omogućena jezikom, jeste samo jedno od čuda, ”instrument i ništa više, u istom smislu na koji je stomak instrument istog čuda”.

Tradicionalni filozofski jezik neprestano zamagljuje i izobličava odnos između svesti i tela, i tela sa haosom. Da bi se ispravila ova idealizirajuća tendencija, Nietzsche neprestano koristi telesne metafore da bi opisao misaoni proces. Mišljenje je uistinu vrsta ”preživanja” (”rumination”); percepcija je vrsta gutanja izraza ”volje da se spoljne stvari učine sličnim nama”. Sav život se temelji na opštem procesu ”ishrane” (”nutrition”), ”što uključuje sve ono što zovemo senzacijom, reprezentacijom i mišlju”. Otuda se Nietzscheu svidalo da objašnjava moralne i intelektualne pozicije na osnovi varenja (digestion): ”Bogata klasa u Engleskoj ima potrebu za svojim hrišćanstvom da bi podnela svoju lošu probavu i glavobolje”. Ove ironične opaske, mada nisu lišene humora, jesu deo Nietzscheove želje da integriše fizički i mentalni život, da uspostavi novi monizam kao odgovor na telo-um dualizam koji je vladao vekovima.

U svom telesnom pristupu ljudskoj misli, Nietzsche zauzima srednji put između idealizma i mehanizma. Ljudska misao nije niti spiritualni niti čisto mehanički proces. Ljudska misao je životna, produkat mnoštva inteligencija koje deluju zajednički u jednom telu. Svaka od ovih inteligencija je vođena nagonom, voljom za moć. Kao što smo videli, Nietzsche koristi metaforu ishrane da bi opisao sve ove asimilirajuće nagone ljudskog tela i uma. U poslednjoj sugestivnoj metafori, Nietzsche poredi asimilišući proces sa tumačenjem: ”To su naše potrebe koje tumače (auslegen) univerzum… Organski proces pretpostavlja neprestanu aktivnost tumačenja”. Upravo je ova naglašena slika tela kao interpretivnog posredništva (agency) ono što povezujeNietzschea sa Freudom i pokazala se krajnje sugestivnom u kulturnim i književnim studijama.

Za Merleau-Pontyja (jednog od Foucaultovih učitelja), svo ljudsko znanje ostaje o-telo-tvoreno (embodied) i subjektivno. Sva istina izvodi se iz percepcije, i ovako smešteno, otelotvoreno izvođenje istine ne može se nikad nadići – niti putem empirijskog, projekta proveravanja grešaka ljudske percepcije i opisavanje objekata u merljivim terminima, niti prema idealističkom pristupu, koji insistira da um samo zahvata ideje, ne i iskrivljene podatke percepcije. Sve percepcije i ideacije dešavaju se telu i za telo. Vidimo objekte smeštene u perspektivnom polju a ne drugačije; bol kojeg osećamo od uboda iglom nije objektivno ”u” igli, nego to pak dokazuje da se sva svest koji imamo o igli izvodi iz tela. Drugi primer ovaploćenja svake ideacije jeste slučaj nekog kojem je amputiran deo tela a koji oseća bol u fantomskom udu koji više nije na njegovom telu. Razlog zašto neko ko je izgubio ud i dalje oseća bol u fantomskom udu jeste da on i dalje deluje u svetu gde su stvari na dohvatu ruke i ovaj fizički, uobičajeni odnos sa svetom nosi sa sobom naviku osećanja osećaja (feeling sensation) u obema rukama. Bol u fantomskom udu je čisto subjektivan; ne postoji prosto neurološko objašnjenje za ovaj fenomen. Mada je uticaj Merleau-Pontyja prekinut njegovom ranom smrću i bacanjem u zasenak fenomenologije s dolaskom strukturalizma u Francuskoj, ponovo se rodilo interesovanje za njegovu radikalnu filozofiju tela, naročito u vizuelnim studijama.

Za Freuda telesna iskustva ranog detinjstva determinisana su u životu odraslog, i telo ostaje najznačajniji znak nesvesnog u mentalnom životu tokom života. Prvi uspesi ”izlečenja govorom” (”talking cure”) uključila su korektno tumačenje histeričnih simptoma činjenjem da oboleli (affected) delovi tela ”stupe u konverzaciju”. Slušanjem pacijentovog govora i njegovih slobodnih asocijacija, Freud je bio u mogućnosti da konstruiše originalne scene, koje su uzrokovale simptome. Slučaj paralize, na primer, bio je povraćaj ruke žene koja je zaspala dok je vodila brigu oko oca u toku njegove poslednje bolesti. Pored tretmana histerije, sve Freudove glavne teorije su zasnovane u istrajnosti i značaju telesnih iskustava. Seksualni identitet je sledio stazu erogenih zona, oralnih, analnih i genitalnih. Sposobnost da se simbolizuje i koristi jezik bila je izvedena iz susreta između detetovog i majčinog tela. Majčino prisustvo i odsustvo izaziva strah i vokalne iskaze u ”fort… da” (”tamo… ovde”) jezičkoj igri. Traumaticko otkriće anatomske razlike vodi označavanju falusa kao simbola svake seksualne razlike i opšteg zakona označitelja. Pod pretnjom kastracije, muško dete odbija neposredne seksualne ciljeve u korist kasnijeg ispunjenja. Direktni konflikt sa edipovskim ocem je izbegnut sticanjem imena oca. Telo je otuda izvorni simbolički repertoar iz kojeg je konstruisan subjekt. Pored toga, mada je medijum psihoanalitičke prakse jezik, ne fizička terapija, reči koje izgovora pacijent često se čitaju kao telesni simptomi. Psihoanaliza je stoga usmerena na označavajuće telo. Njena terapija nije niti racionalna i kognitivna, niti prosto somatska. Poput Nietzschea, Freud je verovao da je najvažniji deo ljudskog života bio izrečen putem tela, i da je ključ za integrisanja sopstva pažljivo slušanje ovog jezika i učenje njegove strane retorike.

Delo najuticajnijih filozofa tela u Francuskoj (Foucault i njegovi prethodnici) koristilo se izvan političke i istorijske arene koja je interesovala Foucaulta. Mnoge korelacije između religioznog, pravnog i medicinskog tretmana tela i fenomena tela u umetnosti i književnosti bili su istraženi. Škola kriticizma poznata kao novi kriticizam fokusirala je pažnju na telo i na njegov promenjiv status od ranog perioda moderne istorije do danas.

Jedan od najinteresantjih argumenta kojeg valja izložiti iz ovakve perspektive jeste ideja da se rođenje romana može pratiti do disciplinarnih praksi i preokupacija telom za vreme prosvetiteljstva. Roman se pojavljuje sredinom XVIII veka, iz kulture koja se pojačano zanima za privatno. Kako telo postaje sve više skriveno od pogleda i odeveno, roman, paradoksalno, pokušava da naruši i razotkrije ovaj novi prostor intimnosti. Odražavajući opsesiju disciplinarnog društva identitetom i kontrolom zasnovanom u telu, zaplet romana često odaje otkrovenjska obeležja upisana na telu. U Čiča Goriju, na primer, Vautrin je izložen kao kriminalac kada mu je skinuta košulja i kada se pokazao žig koji mu udaren u zatvoru. Vautrinove skrovite kriminalne aktivnosti i njegova problematična seksualnost su kontrolisani i neutralizovani jer je režim označio njegovo telo čitljivim znakom kojeg njegovi poslanici mogu da dešifruju u zgodnom momentu. U slučaju Vautrina, ambivalento telo i telo koje pruža otpor, uspešno je markirano od strane disciplinarnih institucija.

Književnost ovog perioda takođe sadrži slucajeve kad telo izbegava pokušaje društva da ga markira i kontroliše. U svojim Ispovestima Jean-Jacques Rousseaua prepričava iskustvo koje je bilo temeljno za njegov seksualni život i sav njegov karakter. Kada mu je bilo jedanaest godina, gospođica Lambercier ga je istukla, njegova tridesetogodišnja dadilja. Umesto da je izazvala bol i stid, ovo kažnjavanje je izazvalo erotski doživljaj, erekciju. Mladi Rousseau više nikad nije bio disciplinovan na taj način i od tada se sa njim postupalo kao prema mladiću. Za razliku od scene hapšenja kod Balzaca (v. gore Čiča Gorio), Rousseauovo telo pruža otpor i ponovno ispisuje pokušaj njegovog kontrolisanja i simbolizacije putem kažnjavanja. Telo mladog Rousseau bukvalno menja smisao batinjanja prevođenjem bolnog kažnjavanja u iskustvo zadovoljstva. Autor Ispovesti je sam zbunjen neželjenom akcijom svog tela. Njegova viša svest, koja vodi njegovo pisanje Ispovesti, beleži događaj kao slučajnost koja je definisala njegove erotske ukuse do kraja života. Vaspitači i psihijatri mogu porazmisliti o ovom događaju i podesiti svoje disciplinarne prakse kako bi izbegli ovakve ishode u budućnosti. U tom smislu, fizičko kažnjavanje je primitivni pokušaj da se kontroliše telo i vraća na scenu torture i egzekucije opisane kod Foucaulta. U vekovima nakon Rousseaua, odgajanje dece i pedagogija su prihvatili iste humane i suptilne tretmane tela koji su posledovali okrutnom postupanju ancien régime-a.

Ispovesti i drugi slični tekstovi označavaju oblast veštine za doktore, učitelje i psihijatre. U Rousseauu se može videti primerni moderni subjekt koji sam čini suptilno delo discipline, beleženjem njegovih najintimnijih iskustava i stvaranjem misteriozno podeljenog sopstva koje ne razume čudno ponašanje svog tela. Zbir ovih čudnih ponašanja je, međutim, jezgro Rousseauovljeve personalnosti i ključ za njegovu egzistenciju kao pisca i čitaoca. On piše i čita da bi zadovoljio svoje naklonosti ka mazohističkim scenarijima. Kao suprotnostexposé-u grešnog tela u Avgustinovim Ispovestima, Rousseauovi tekstovi izlažu misteriozno i problematično telo. Roman stoga reflektuje istorijski pokušaj razumevanja i kontrolisanja tela, ali je takođe mesto gde telo pruža otpor, izbegava i govori sopstveni jezik.

Tokom poslednjih sto pedeset godina, telo je bilo objekat značajnih napora da se razume i kontroliše od strane medicine, humanističkih nauka i narastajućeg stroja terapeuta, savetnika i eksperata. Telo je promovisano kao ljudski kapital kojeg treba eksploatisati, najdragoceniji izvor slobode i zadovoljstva pojedinca. Ali ako moderno telo nije više predmet grubih oblika kažnjavanja i represije karakteristične za ancien régime (krajnje je neizvesno da li je savremeno postupanje prema telu uistinu umanjilo fizičku patnju tela u fabrikama, vojskama i zatvorima trećeg sveta), postalo je jasno, sledeći rad Foucaulta i drugih, da je telo predmet rafinisanijih tehnika ispitivanja i kontrole. U odgovoru na ovo, mikro-politika borbe za kontrolu tela i prava da se živi nesankcionisano, razvilo je ”abnormalne” životne stilove. Bitka se nastavlja, kako tržišne sile i društvene institucije brzo prihvataju da istraže i iskoriste nove forme telesnog izraza.

Ekstremna forma otpora modernoj politici tela je možda predstavljena narastajućim interesom za sajber-tela (cyber-bodies). U sajber prostoru, izvan eksploativnog domena ”mesnatog prostora” (”meatspace”), ljudski duh može da sanja o izbegavanju nadziranja i kontrole. Nestalna sajber-tela mogu biti stvorena i naseljena tako da ih je teže pratiti i kontrolisati od strane disciplinarnih činilaca. Ovo možda izgleda kao ekstremni i paranoidni odgovor na dilemu tela, proračunato odbacivanje utopije fizičkog tela kojeg su promovisala savremena liberalna društva. To je ipak razumljiv pokušaj da se izbegne normalizujuća agenda koja ide ruku pod ruku sa prihvatanjem i eksploatacijom nečijeg fizičkog tela.

Encyclopedia of Modern French Thought, ur. Ch. J. Murray, New YorkLondon, 2004.



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top