Jedna od najzanimljivijih izdavačkih kuća kod nas, “Geopoetika”, objavila je knjigu istoričara Pitera Geja “Vajmarska kultura”, napisanu daleke 1968. Iako po profesiji istoričar, Piter Gej je u ovoj knjizi dao pregled jednog od najzanimljivijih perioda u istoriji ovoga veka, nemačke kulture i umetnosti između dva veoma važna događaja, završetka Prvog svetskog rata 1918. i dolaska Hitlera na vlast 1933. godine. Ceo period nosi naziv  grada Vajmara, gde je 9. novembra 1918. godine, proglašena Vajmarska republika. I danas se mnogi istoričari ne slažu u tumačenju tog čina, da li je to bila revolucija slična onoj sovjetskoj, ili  je to bila samo jedna od etapa u političkom životu Nemačke. U svakom slučaju to i nije toliko bitno, mnogo bitnije su posledice koje su prouzrokovane ovim činom, a kojima se autor ove knjige bavi.
Opšte je poznata činjenica da je ovaj period nazivan “zlatnim dvadesetim”,  i da uopše legenda o Vajmaru počinje ovim periodom. Gej u svom nastojanju da nam što podrobnije približi duh Vajmara na neki način demistifikuje legendu koja je stvorena. Sve ono što je nastalo u ovom periodu sagledava se veoma kritički kako bi se izbegla idealizacija koja je svojstvena ovakvim i sličnim periodima velikog poleta duhovnosti. Sam autor na početku knjige ističe da je svestan da je njegova knjiga samo jedan pokušaj prikazivanja vajmarske kulture, i da ona nije potpuna istorija vajmarske renesanse. On se od samog početka ograničava na nekoliko polja kulturne delatnosti, i prati razvoj likovnih umetnosti, filma i književnosti.
Svestan svih ograničenja na koje se nailazi u pisanju jednog ovako zahtevnog eseja, autor pokušava da nas provede kroz izuzetna dostignuća i ličnosti ovoga perioda, dočaravajući nam kulturnu klimu, i istovremeno pokušavajući da da odgovore na mnogobrojna pitanja o odnosu kulture,  umetnosti i politike. Zato možda ne treba da čudi autorovo insistiranje na mnoštvu istorijskih podataka i činjenica, vezanih za politička zbivanja, koja su direktno uticala na umetnike i njihov rad1. Kao krajnji rezultat većeg upliva politike u sve pore društvenog života, Nemačku će  posle 1933. napustiti veliki broj naučnika i umetnika, koji će širiti po celom svetu duh vajmarske kulture. Ovi izgnanici koje je stvorio Hitlerov režim, svakako su najveći zbir talenata i nauke koji je zapadni svet ikada video; među njima su i takva imena kao Albert Ajnštajn, Tomas Man, Ervin Panofski, Bertold Breht, Herman Hese, Valter Gropijus, Maks Veber, Herbert Markuze, Vilhelm Rajh, Vasilij Kandinski, Maks Bekman, Paul Kle, Alban Berg, Arnold Šenberg, Fric Lang, Marlena Ditrih i mnogi drugi. Autor je izabrao zanimljiv podnaslov knjige koji glasi “Autsajder kao insajder”. Ova dva pojma se u kontekstu knjige odnose  na sve one ljude koji su neprekidno tokom postojanja Republike, nekako iz senke radili, kako na samom njenom stvaranju, tako i kasnije učestvujući i stvarajući tako poznati duh Vajmara. Ipak svi oni su u suštini ostali autsajderi, što dokazuje činjenica da nisu uspeli u  ostvarivanju svojih ideja o stvaranju jednog slobodnog i demokratskog društva. Gej lepo zapaža postojanje dve Nemačke, jedne aristokratsko-militarističke koja je jedva dočekala izbijanje rata 1914. i jedne druge humanističko-lirske Nemačke, Nemačke Getea i Humbolta, okrenute multikulturalizmu i modernizmu. Upravo tog modernizma i novih ideja plašila se Carska Nemačka, zagovarajući totalno zastarele koncepte zasnovane na sentimentalnom divljenju herojske prošlosti i istorijskih epova. Pruski militarizam zajedno sa aristokratskim konzervativizmom osuđivao je svaki iskorak napred, napadajući pisce i sikare zbog dekadencije i subverzivnih ideja koje su iznosili, kritikujući malograđansko društvo uljuljkano lažnim idealom sreće.
Ekspresionizam koji je obeležio vajmarsku kulturu u njenim prvim godinama, oformljen je u vreme Carstva, i kao da je nagoveštavao nadolazeću promenu. Ekspresionistički pisci i umetnici su stvarali provokativna dela, izdavali avangardne časopise u kojima se pozivalo na pobunu, pobunu duha protiv narastajuće bede, siromaštva i egzistencijalne nesigurnosti. Rat je razorio nemačko društvo, i svi su osećali da je došlo vreme promena. Vojnici, demokrati, socijalisti, obični građani, svi su gledali na revoluciju kao na obećanje nekog novog boljeg života. “Tragedija Vajmarske republike je bila u tome što je trauma njenog rođenja bila toliko žestoka da ona nikada nije mogla osigurati potpunu lojalnost mnogih, ili bar ne svih svojih pripadnika”, konstatuje autor. Celo društvo je bilo opterećeno Versajskim mirovnim ugovorom i njegovim, za Nemce neprihvatljivim i ponižavajućim uslovima, koje je Republika prihvatila, svesna svih njegovih konsekvenci. Političari nisu uspeli da obezbede uslove u kojima bi Republika čvrsto stala na svoje noge, i uhvatila se u koštac sa narastajućim problemima, političkim ubistvima, inflacijom i sveopštim haosom.  Za to vreme vodio se građanski rat, i to u redovima republikanske levice, i zapravo taj sukob je bio jedan od najjačih neprijatelja Republike. Neuspeh demokratizacije nemačkog društva bio je krajnje deprimirajući za sve one koji su se borili za Republiku. Kako to autor kaže, bilo je mnogo ljudi iz svih slojeva društva koji su mrzeli desničare i naciste, ali koji nisu voleli ni Republiku, i nisu bili spremni da založe vrednosti Carstva za sumnjive tekovine novog društva.
Gej posebnu pažnju posvećuje  intelektualcima koji su se  okupljali u školama i institutima i u njima ostvarivali svoje ideje. Takve ustanove su se uglavnom bavile novim naučnim disciplinama, i bile su slabo povezane, ili odvojene sa starim centrima visokog obrazovanja. Osnivaju se Kulturhistorische Bibliothek Warburg u Hamburgu, Psychoanalitische Institut u Berlinu, Deutsche Hochschule fûr Politik takođe u Berlinu i Institut fûr Sozialforschung u Frankfurtu.
Svakako najinteresantniji i najtipičniji izraz vajmarskog duha je Varburgov institut i njegov osnivač, bogati aristokrata Abi Varburg koji je bio opsednut spašavanjem klasičnih starina. Varburg je bio veoma osetljiv, i kako je to Panofski rekao, postojala je “ogromna tenzija između racionalnog i iracionalnog, koja nije probudila romantičarski rascep, već fascinantnu kombinaciju sjajnog duha i tamne melanholije, najoštriju kritiku i izuzetno naglašenu spremnost da pomogne”. Veoma mnogo je putovao, pisao originalne rasprave o odnosu umetnosti i filozofije renesanse i reformacije, podstaknut svojim velikim uzorima Burkhartom i Ničeom. Sakupio je veoma raznovrsnu biblioteku koja je uključivala mnoge oblasti ljudskoga duha: umetnost, astrologiju, religiju, filozofiju, folklor, magiju, književnost i dr. Za razliku od vulgarnog misticizma kvazi intelektualaca, koji su preplavili nemačku kulturu dvadesetih godina, Varburgov stil je bio strogo empiriski i naučnički veoma raznovrstan, i prezentovao je vajmarsku kulturu u najboljem svetlu. Varburgove pouke mnogo su pomogle potonjim istoričarima umetnosti da savladaju i razumeju renesansnu umetnost i filozofiju, koje su bile prepune alhemijskih i astroloških simbola i tumačenja. Nažalost, i pored značajnog uticaja, Varburgov institut je samo u ograničenoj meri uticao na nemačku kulturu; po dolasku nacista na vlast, iako nisu našli nikakav sumnjiv materijal u publikacijama i knjigama, institut je zatvoren.
Slično Varburgovom institutu, Psihoanalitički institut u Berlinu i svi koji su u njemu radili, bili su potpuni autsajderi. Nepotrebno je trošiti reči na to koliko je i kako psihoanaliza uticala na razvoj moderne umetnosti; međutim na psihoanalizu se u Nemačkoj gledalo sa podozrenjem i velikim sumnjama. Autor ističe krajnje  paradoksalnu situaciju u kojoj su se našli psihoanalitičari krajem, i nekoliko godina posle rata, kada su lekari i društvo tražili od njih da osposobe vojnike koji su doživeli teške šokove i traume na frontovima širom Evrope. Konzervativcima nije odgovaralo Frojdovo totalno zanemarivanje religije i odsustvo svake vrste duhovnosti i misticizma koje su bile toliko karakteristične za Nemce.
Problem koji se javio sa ovim institutima je što oni nisu mogli prevazići čisto intelektualnu raspravu, i što se nisu bavili empirijskim istraživanjima; još jedan problem je bila i slaba međusobna povezanost, jer sociolozi, istoričari, ekonomisti, političari i psiholozi nisu zajedno radili, i nikad nisu postali stvarna i efikasna snaga koja bi se suprotstavila nadolazećem nacizmu. Svi ovi ljudi kako to Gej kaže “predstavljali su srce vajmarskog duha i oni su bili u srcu događaja”. Oni su sretali i uticali na insajdere, ali sami to nikad nisu postali, niti im je to bio cilj.
U poglavlju koje nosi naziv “Tajna Nemačka”, autor daje prikaz literarne scene Republike. “Tajna Nemačka” je bilo elitno udruženje sa pažljivo biranim članovima, okupljenim oko legendarnog pesnika Stefana Georga, koji  je uzore našao u nemačkim autsajderima, Helderinu, Klajstu,  Bihneru i Ničeu. Krug mladih intelektualaca okupljenih oko Georga posvetio je mnogo vremena tumačenju Getea, Šekspira i Dantea, objavljivajući razne ezoterične priče, nudeći publici istorijsku beletristiku prepunu raznih mitova i legendi. Svesno ili nesvesno svi oni su bili grobari Republike, iako su otvoreno istupali protiv rata, a mnogi od njih su završili svoje živote negde u izbeglištvu ili u nacističkim logorima. Rajner Marija Rilke imao je daleko širu podršku i sigurno veći uticaj na omladinske pokrete, koji su odigrali veoma važnu ulogu u nemačkom društvenom i političkom životu. On je još za života postao lirski fenomen, koji je podario nove forme nemačkom jeziku svojom neverovatnom maštovitošću. Iako  precizan i disciplinovan, veoma često je pogrešno tumačenje njegovih stihova bila idealna podloga za razna pseudo-religijska osećanja i misticizam. Kao i većina književnika koja je prihvatila modernizam, i Rilke je bio duboko opterećen nemačkom prošlošću, koja je za sobom povlačila obožavanje klasika Geteovog razdoblja.
Velika većina Nemaca kao da se poistovetila sa svojim omiljenim književnicima u obožavanju slavnih imena iz prošlosti. Jedan od razloga je bio njihov veliki autoritet, koga Nemci nikada nisu uspeli da se oslobode, ali i nestabilna politička situacija, prepuna stalnih promena nesposobnih vlada i oštrih sukoba političkih stranaka. Kada je donet demokratski Vajmarski ustav, on je otvorio vrata politici, ali je isto tako mnoge ostavio  ispred njih, ostavljajući ih nespremne i nesposobne da zakorače u pravu parlamentarnu demokratiju, tako da uopšte ne treba da čudi brz i relativno lak uspon nacista. Nezainteresovanost i odbojnost prema političkim dešavanjima bila je realna s obzirom na komične situacije i aktere, koje su možda najbolje predstavili Georg Gros i Oto Diks svojim karikaturama.
Mnogi su tragali za smislenim životom u besmislu Republike, a Gej posebno ističe “žudnju za celovitošću” koja se  javila  kao posledica nespremnosti nemačkog društva da uspešno asimilira i prebrodi strah od modernizma. A strah će biti jedan od ključnih faktora u nazadovanju, potkrepljen potrebom pronalaženja izgubljenih korena i predavanja harizmatičnim vođama.
Uprkos složenosti prilika koje su vladale u Republici, bilo je i onih koji su svoju žudnju za celovitošću uspeli da pretvore u kreativnost, snagom svoga talenta, razumom, ne odbacujući tekovine modernizma. Jedan od takvih je bio Erih Mendelson, tvorac nekih od najznačajnijih građevina  ovog razdoblja. On je u svojim građevinama ujedinio racionalno i iracionalno, tj. analizu i dinamiku. Smatrao je da se ovi dualizmi mogu uspešno pomiriti, a da se pri tom ne izgube ni funkcionalnost ni lepota; izbegavajući  prave linije i ravne površine, stvarao  je karakteristične organske forme snažnih krivina i zaobljenih površina.
Ipak najznačajnija ličnost nemačke arhitekture je bio Valter Gropijus. On je već bio veoma poznat, kada je 1919. godine otvorio “Bauhaus” u Vajmaru. Bauhaus je pre svega bila škola namenjena proučavanju arhitekture i dizajna, čiji se program zasnivao  na psihološkim istraživanjima Geštalt škole2, koja su se uspešno primenjivala u nastavi; objedinjujući vajarstvo, slikarstvo i arhitekturu studenti su iznad svega bili  podsticani da eksperimentišu i istražuju. Neka od najslavnijih i najznačajnijih imena moderne umetnosti predavala su u Bauhausu. Pored Gropijusa tu su bili Kandinski, Kle, Fajninger, Šlemer, Moholji–Nađ, Marks i mnogi drugi. U Desau Gropijus je sagradio možda najčuveniju i najviše fotografisanu građevinu vajmarskog razdoblja, zgradu čija je arhitektura spojila funkcionalne, ekonomske i estetske potrebe, i kako je sam Gropijus rekao, uspeo je da stvori “totalnu arhitekturu”. Piter Gej dočaravajući delatnost Bauhausa i klimu koja je vladala u samoj školi i oko nje, pokreće nekoliko pitanja od suštinskog značaja koja se tiču odnosa politike i umetnosti. I sam pišući ovu knjigu burne ‘68. svakako je bio svestan  isprepletanosti savremenih društvenih dešavanja,  politike i umetnost. Čini se da autor neke uzroke propadanja nalazi i u stavu umetnika, koji se svojim distanciranjem i izolovanošću nisu nimalo odupreli nadolazećem varvarizmu.
Pored likovnih umetnosti jedna od najslavnijih tvorevina Vajmarske republike je, po Piteru Geju, svakako bio i film, posebno “Kabinet doktora Kaligarija” iz 1920. godine. Ovo je bio jedan od prvih eksperimenata na polju filmske umetnosti koji će pokrenuti mnoštvo drugih. Svojim neverovatnim sadržajem, iznenadnim preokretima, ekspresionističkim scenama i mračnom atmosferom, ovaj film zauzima važno mesto u istoriji filma. Novine koje su primenjene u Kaligariju još dugo vremena će se primenjivati kao svojevrsni postulati u filmskoj industriji. Film je režirao Robert Vine, stvorivši jedan konformistički film napravljen po ukusu publike, bez ikakvih aluzija uperenih protiv militarizma, odbacujući pacifističku poruku mladih autora.3
Autor lepo primećuje da je ovaj film, i sve što se dešavalo oko njega, možda najtipičniji primer onoga što su grupe ekspresionističkih umetnika doživljavali, i zbrku koja je vladala među njima. Nekoliko godina kasnije Fric Lang je snimio “Doktora Mabuzea kockara”, sa pričom veoma sličnoj Kaligariju, i ekspresionističkom dekoracijom, krivim zidovima i čudnim uglovima snimanja. Godine 1927. isti autor pravi jedno od remek dela filmske umetnosti “Metropolis”, dosta komplikovanu i prilično nemaštovitu viziju budućnosti, koja kao primarni siže posmatra borbu suprotstavljenih društvenih klasa.
Ono što je bila karakteristika cele epohe a i samih ekspresionista je da nisu bili jedinstveni, već slabo povezani pojedinci, buntovnici sa razlogom ali bez konkretnih ciljeva. Gej konstatuje  da su slikari  možda od svih umetnika ostali najdosledniji izvornim principima ekspresionizma i eksperimentisanja, ali da su se isto tako i prvi našli na udaru konzervativne društvene kritike. Ekspresionisti su bili žestoko kritikovani pre svega zato što nisu shvatali da nemački narod nije bio spreman i nije želeo novu kulturu koju su oni prezentovali. S druge strane ljudi poput Maksa Vebera nazivali su ekspresionizam “duhovnim narkotikom” i trazili su “Neue Sachlichkeit” (novu stvarnost). Između 1924. i 1929. godine u peridu relativnog prosperiteta i stabilnosti umetnost je ušla u fazu “nove stvarnosti”, pragmatičnosti i objektivnosti. Pisac ove knjige u prvi plan ističe jedno kapitalno književno delo, “Čarobni breg”  Tomasa Mana kao najočitiji izraz jednog novog sagledavanja realnosti. Roman se mora posmatrati u nekoliko ravni, a jedna od njih je simbolička. “Sanatorijum je simulakrum evropske civilacije, prezrele, iscrpljene mirom, spremne za ples sa smrću, otvoreno prosperitetne i tajno korumpirane”. Man je svoj roman ispunio arhetipskim likovima, koji zapravo predstavljaju Evropu u malom u predvečerje rata, sa svim svojim manama, opsednutostima i strahovima.
Iste godine kada se pojavio “Čarobni breg” Tomasa Mana, Bertold Breht prelazi iz Minhena u Berlin, i Gej ovaj čin već poznatog autora tumači sve većim značajem i moći Berlina, koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim koji kao da je podsticao kreativnost i svakojake vrste eksperimentisanja. Berlin je za republikance i sve liberale bio grad uzbuđenja i nade, oaza koja je nudila toliko željeni eskapizam.4
Međutim ovakvo stanje stvari neće dugo potrajati, tako da se već od 1929. i svetske ekonomske krize, polako nazire kraj Vajmarske republike. Autor, pored pobrojanih uzroka koji su doveli do propasti Republike, naročito ističe nezadovoljstvo sve brojnije omladine i njeno okretanje desno orjentisanim partijama. Situacija je postala toliko ozbiljna da je 1930. na premijeri filma “Na zapadu ništa novo”, snimljenog po istoimenoj Remarkovoj knjizi, došlo do velikih demonstracija nacista predvođenih Gebelsom, zauzimanja sala i onemogućavanja prikazivanja filma. Na kraju knjige Piter Gej daje sažet prikaz političke istorije Vajmarske republike, za koju  kaže da je u poređenju sa kulturnom, prilično depresivna, ali da je i pravi Eldorado u poređenju sa onim što će doći dolaskom Hitlera na vlast. Možda treba istaći da su mnogi podaci  koje autor iznosi dobijeni od samih aktera događaja, kako obilnom dokumentacijom tako i usmenim razgovorom sa nekim od najistaknutuijih učesnika vajmarskog perioda: Ervinom Panofskim, Hanom Arent, Valterom Gropijusom, Rudolfom Levenštajnom, Hajom Holbornom i mnogim drugim.
Zamerke koje se autoru mogu pripisati su da skoro uopšte nije prikazao veoma značajnu aktivnost dadaističkog pokreta u Berlinu i celokupnoj Nemačkoj, s obzirom da je priličnu pažnju posvetio razvoju likovnih umetnosti. Takođe začuđuje potpuno izostavljanje dela arhitekte Mis van der Roa, jednog od vodećih umetnika tog vremena.

prevod: Jasna Janićijević,
Geopoetika & Plato, Beograd 1998.


Napomene:


1 Takav je recimo bio slučaj sa Bauhausom, odnosno njegovim preseljenjem iz Vajmara u Desau usled sve nepovoljnije političke situacije i netrpeljivosti koju su studenti i umetnici koji su predavali osećali.

2 Geštalt škola psihologije zasniva se na posmatranju i proučavanju problema procesa percepcije, gde se posmatrani oblici pre opažaju kao celine ili modeli, nego kao zbirovi međusobno povezanih delova.

3 Čeh Hans Janovic i Austrijanac Karl Majer, upoznali su se u Berlinu i odlučili da napišu priču koja će simbolizovati užase rata, noćne more, maštovite snove i njihove miroljubive stavove.

4 Možda je najbolji opis Berlina dao američki pisac Kristofer Išervud 1904-1986, svojom knjigom ¨Zbogom Berlinu¨, po kojoj je  snimljen film ¨Kabare¨, u kojoj opisuje ključne godine pred dolazak nacista na vlast.                 




Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top