Дух епохе

Сваку историјску епоху одликује "систем координирања": политички, идеолошки, економски, културни. На примјер, 19 вијек у Русији био је обиљежен конфронтацијом између "словенофила" и "западњака". Двадесети вијек био је обиљжен конфротацијом између "црвених" и "бијелих". Двадесет и први вијек ће бити вијек сукоба Атлантиста[2] (присталица униполарног глобализма[3]) и Евроазијаца.[4]

Насупрот оснивању новог свјетског поретка и глобализацији атлантиста стоје заговорници мултиполарног свијета - Евроазијци. Евроазијци принципијелно бране потребу очувања самобитности сваког народа на земљи, разноврсности култура и религиозних традиција, неоспоривост права народа да самостално бирају пут властитог историјског развоја. Евроазијци отварају простор заједништву међу културама и системима вриједности, отварају простор дијалогу народа и цивилизација, органском срастању привржености традицији са стваралачком инвентивношћу у култури.

Бити евроазијац је свјестан избор – то је стремљење ка очувању битка традиције које не искључује слободан и стваралачки (јавни и приватни) развој.

Дакле, бити евроазијац не значи само бити представник једног народа, насељавати само евроазијски континент. Евроазијци су слободне стваралачке личности које препознају вриједност традиције - укључујући представнике и оних региона који су објективно базе атлантизма.

Атлантичари и Евроазијци представљају супростављене и искључиве другости. Они представљају два различита начина искуствовања стварности, двије слике свијета, два хоризонта будућности. Од исхода њиховог епохалног супростављања зависиће историјски облик 21 вијека.


Евроазијска визија будућности свијета

Евроазијци се досљедно придржавају принципа мултиполарности свијета због чега радикално противрјече униполарној концепцији глобализације наметнутој од стране атлантиста.

Централни субјекти новога свијета неће бити традиционалне (националне) државе већ нове интегративне (инклузивне) цивилизације образоване у "велике просторе" и обједињене у "геоекономске појасеве" (геоекономске зоне).

Происходећи из начела мултиполарности, будућност свијета ће бити заснована на политикама пријатељства земаља и народа, организована на принципима географске, културне, вриједносне и цивилизацијске блискости у 4 геоекономске зоне (од којих ће свака, сходно својим специфичностима, бити састављена од неколико "великих простора") и то:

1.      Евро-афричка зона (појас) који обухвата три "велика простора (Европску унију, Исламско-арапску Африку и суптропску Црну Африку).
2.      Азијско-пацифичка зона која обухвата Јапан, земље Југоисточне Азије и Индокине, Аустралију и Нови Зеланд.
3.      Евроазијски континентални појас који обухвата четири "велика простора -" Евроазијску унију "(која укључује Русију, Земље ЗНД-а те неке земље у Источној Европи), земље континенталног ислама те Индију и Кину.
4.      Амерички појас који обухвата три "велика простора" - Сјеверну Америку, Централну Америку и Јужну Америку.

У таквој организацији свјетског простора мало су вјероватни глобални конфликти,    крвави ратови и екстремни облици конфронтација – дакле свих облика угрожавања саме егзистенције човјечанства.

Русија и њени партнери у евроазијском континенталном појасу установиће политику пријатељства не само са сусједним појесевима  (Евро-афричка и Азијско-пацифичка зона), већ и са појасом-антиподом (Америчким појасом), који је такође позван да игра конструктивну улогу у Западној хемисфери али у контексту мултиполарног свјетског устројства.

Оваква визија будућности човјечанства, као што је и видљиво, оштро противрјечи глобалистичким плановима атлантиста - успостављању стереотипног униполарног новог свјетског поретка под контролом олигархијске структуре Запада, са перспективом стварања "свјетске владе".


Евроазијска визија развоја државе

Класични концепт националне државе, евроазијци сматрају застарјелим обликом организовања простора и народа, карактеристичан за историјски период од XV до XX вијека. Класична национална држава мора уступити мјесто новој политичкој формацији која у себе обједињује стратешки савез великог континенталног простора са сложеним, мултидимензионалним системом националне, културне, политичке и економске унутрашње аутономије. Примјери неких карактеристика ове организације простора и народа могу се пронаћи у великим империјама прошлости (царству Александра Великог, Римском Царству, итд), као и у новим политичким структурама (Европска Унија, ЗНД итд).

Данашње државе у класичнм смислу те ријечи пред собом имају сљедеће могућности:

1.    само-ликвидацију и интеграцију у једно-поларно организовано свјетско пространство на челу са САД (атлантизам, глобализација);
2. супростављање глобализацији у покушају очувања властите административне структуре (формалног суверенитета) упркос тенденцијама глобализације (ерозији политичког суверенитета и детериторијализацији);
3.  регионално сабирање у заједницу наддржавног карактера (евроазијска концепција великог простора) на основу историјских, цивилизацијских и стратешких блискости.
.
Трећа опција  је евроазијска. Из евроазијске перспективе само овај пут развоја је у стању да сачува културне вриједности и националну самобитност јер је дизајниран управо тако да зашзити модерну (класичну, националну) државу у сусрету лицем-у-лице са глобализацијом. Пуко конзервативно настојање да се сачува класична држава по сваку цијену осуђено је на пропаст. Евроазијци су потпуно свјесни изазова са којима се руководство националних држава суочава у пројекту глобализације, али сматрају да се релативизација вриједности на којима је национална држава градила своје историјско постојање не може зауставити.

Због тога ће 21 вијек бити поприште судбоносне одлуке политичких елита националних држава којима тренутно стање овог проблема нуди три могућа исхода. Борба за трећи сценарио развоја представља основу нове широке међународне коалиције политичких снага евроазијског погледа на свијет.

Евроазијци виде у Руској Федерацији и ЗНД језгро будућег самосталног политичког организовања Евроазијског Савеза и, штавише, један од четири главна свјетска геоекономска појаса ("Евроазијски континентални појас").

У исто вријеме, Евроазијци су чврсте присталице развоја мултидимензионалног система аутономије.[5]

Аутономија је у супротности са суверенитетом – начином организовања народа и простора типичним за националне државе у њиховој модерној форми. У случају суверенитета, ријеч је о приоритетном праву слободног и независног располагања тероторијом. Аутономија подразумјева независност у организовању колективног живота људи у областима које нису повезане са циљем организовања територија.

Принцип вишедимензионалне аутономије се сматра оптималном структуром у организацији живота народа, етничких група, социо-културних група како у Русији тако и у Евроазијском Савезу, у" Евроазијском континенталном појасу и свим осталим  "великим просторима"  и" геоекономским појасевима"("зонама").

Сво земљиште (територија) нових политичко-стратешких формација ("великих простора") мора да буде под директним стратешким управљањем центра. Надлежност аутономних региона су питања везана за нетериторијалне аспекте управљања колективима.


Евроазијски принцип подјеле власти

Евроазијски принцип политичког организовања подразумјева два различита нивоа власти: локални и стратешки.

На локалном нивоу контрола је аутономна – успостављена и спровођена од стране природно формиране заједнице различитих врста (од вишемилионских народа до радних колектива сачињених од свега неколико појединаца). Управљање на овом нивоу се спроводи потпуно слободно и не ремети никаквим вишим инстанцама. Модел аутономије се изграђује самостално на основу властите традиције и у том смислу представља директан демократски израз органских колектива – општина, група, етничких заједница и вјерских организација.

У том смислу надлежности аутономних региона су:

  • грађансска и управна питања
  • социјална питања
  • образовање и здравство
  • све сфере економских активности.

Заправо, надлежност аутономних региона обухвата сва питања изузев стратешких питања која се односе на безбједност и територијални интегритет "великог простора".

Ниво грађанских слобода у организацији друштва на принципу евроазијске аутономије без председана је у досадашњој повијести према размјерама могућности за самоостварење и стваралачки развој.[6] Ово је могуће отуда што се изван опсега појединчеве аутономије налазе само стратешка питања – питања безбједности, међународних активности, макроекономска питања, контрола над стратешким ресурсима и комуникација. Ова питања имају један стратешки центар, који условно може бити сматран издвојеним центром моћи, на кога су делегирана овлашћења за контролу над стратешким ресурсима управљања "великим просторима". Овај центар представља строго хијерархизовану структуру која комбинује елементе војне, правне и административне надлежности у циљу геополитичког планирања и руковођења "великим просторима". Он је одговоран за рјешавање спорова између аутономија, установљавање граница надлежности, и разматрање арбитражних спорова.

Као што је видљиво, области надлежности власти на стратешком и локалном нивоу су строго одвојени. Сваки покушај мјешања стратешке власти у питања из надлежности окалних аутономија биће онемогућен. И обрнуто.

А разлог је прост. Прецизно и строго разграничење надлежности, као смисао евроазијског принципа управљања, неопходан је предуслов саме идеје евроазијства, јер да би се обезбједило сапостојање мноштва традиционалних и религијских права националних и локалних традиција, свих сложености историјских богатстава евроазије, она се напросто морају ограничити како би се политички ускладила и на тај начин свом том мноштву уопште могла гарантовати безбједност, стабилност и неприкосновеност идентитета и територијалног интегритета.


Евроазијска визија економије

Атлантисти настоје да свим народима свијета наметну један модел економског организовања, једно искуство економског развоја карактеристично за западни дио свјетске цивилизације 19 и 20 вијека. Економским системима других народа и епоха атлантисти одузимају право на опстанак, структурирајући тако економски простор других нација изван контекста њихових историјских, националних, политичких и друштвених специфичности. Евроазијци, напротив, сматрају да економска структура мора бити усклађена са културно-историјским контекстом развоја неког народа и друштава. Сходно томе, економском простору су природно својствене вишеслојне различитости.

Строга контрола мора постојати само у великим стратешким областима које се односе на пружање опште безбједности (транспорт, ресурси, енергија, комуникација). Све остало треба слободно и природно да се развија под условима традиције конкретних аутономије гдје се директно и одвија економска активност.

Евроазијство инсистира на томе да се привреда не супстанцијализује – да се не схвата као самодовољни и одлучујући подсистем друштва, као каква апсолутна истина како то произилази из либерализма и марксизма – такви њихови ²рецепти² важе само дјелимично у зависности од специфичних услова. Либерализам  као економска доктрина, заснива се на принципу да само максимално ослобађање тржишта и приватизација свих економских државних институција ствара оптималне услове за економски раст. Насупрот либерализму, марксизам као економска доктрина, заснива се на принципу да само максимална концентрација управљања економијом посредством државних институција ствара оптималне услове за економски раст. Евроазијски економски модел представља економију "трећег пута" – економску организацију засновану на принципу да су у пракси неопходни различити облици комбиновања слободног приступа тржишту са контролом стратешких области и прерасподјеле профита у зависности од националних и социјалних проблема друштва у целини.

У том смислу евроазијска економија треба да се заснива на сљедећим принципима:

  • подређености привреде вишим цивилизацијским и духовним циљевима;
  • макроекономска интеграција и подјела рада заснована на принципу "великих простора" ("царинских унија");
  • стварање јединственог финансијског, транспортног, енергетског, индустријског, информационог система  у евроазијском пространству;
  • диференцирање економских границе са сусједним "великим просторима" и " геоекономским зонама";
  • стратешка контрола центра окосница је максимализирања економских активности паралелно на нивоу средњег и малог бизниса;
  • органско (аутентично) управљање тржишним структурама утемељено у традицији и култури националних заједница ослобођено јединствене економске референтности просјека, аутоматизма и великих индустрија;
  • максимално ослобађање тржишта за робу и услуге.


Евроазијски поглед на финансије

Питање контроле над монетарном политиком Евроазијске уније из једног стратешког центра такође треба да буде препознато као стратешки важно. Ниједно постојеће платежно средство не може претендовати на улогу универзалне свјетске валуте. Стога је неопходно формирати властито средство плаћања које ће бити примјењиво на свим територијама које улазе у састав Евроазијске уније. Друге валуте које се користе у евроазијској унији неће бити кориштене као резервно средство плаћања.

С друге стране, истовремено, биће подстицано стварање локалних платежних средстава и њихово стављање у оптицај, у једној или више сусједних аутономија. Ова мјера ће бити ефикасно средство за спречавање концентрације капитала у спекулативне сврхе. Поред тога, ова мјера би требала повећати обим инвестиција у реалној економији, при чему ће инвестирана средства претежно бити улагана тамо гдје су зарађена.

Подручје финансија у евроазијском пројекту треба разумијевати као инструмент реалне производње и размјене, орјентисано на квалитативни аспект економског развоја. За разлику од атлантистичког (глобалистичког) пројекта, никаква аутономија финансија (тзв "финансизма") неће бити могућа.

Финансизам - да напоменемо, представља економску структуру капиталистичког друштва у постиндустријској фази насталу као логичан резултат неограниченог развоја либералних начела у економији. Карактеристичан је по томе што реална економија постаје секундарна у односу на виртуелне финансијске трансакције (финансијске размјене, тржишта хартија од вриједности, портфолио инвестиције, међународна трговина државним дуговима, произвољно врједновање финансијских трендова, итд). Финансизам представља наглашен монетаристички приступ економији који изузима новац из производње (посредством стварања резервних свјетских валута, електронског новца).

Визија геоекономских појасева у мултиполарном свијету подразумјева више нивоа размјене:

  • геоекономску валуту (платежно средство у готовом новцу и хартијама од вриједности које су заступљене у засебним геоекономским зонама као инструмент финансијских односа између стратешких центара свеукупних "великих простора"); 
  • валуте "великих простора" (платежно средство у готовом новцу и хартијама од вриједности које су заступљене у појединачном "великом простору" - нарочито у евроазијској унији - као инструмент финансијских односа између аутономија); 
  • валуте (различити облици еквивалента) за сваки степен аутономије посебно;
  • у складу са овом шемом мора бити организован капитал, финансијске и кредитне институције (банке) – геоекономске зоналне (појасне) банке, банке "великих простора"  те банке аутономија (и њихови аналогни облици). 


Евроазијски ставови о религији

У вјерности духовном насљеђу предака, у пуном вјерском животу, Евроазијци виде залог истинског стваралаштва и складно обликованог друштвеног развоја. Атлантист у принципу одбија да види било шта осим пролазне, тренутне садашњости. За њега, у ствари, не постоји прошлост и нема будућности.

Филозофија евроазијства, насупрот томе, комбинује дубоко и искрено повјерење у прошло (традицију) и отвореност према ономе што долази (будуће). Евроазијство истовремено афирмише како лојалност према властитом поријеклу, тако и слободу за самостални стваралачки саморазвој.

Духовни развој за евроазијца представља главни приоритет у животу, чије одсуство не може бити надокнађено било каквом економском или социјалном бенефицијом. 

Свака, па и најмања, локална религијска традиција или систем вјеровања, према евроазијцима, достојна је читавог човјечанства. Традиционалне религије народа, повезане са њиховим духовним и културним наслеђем, заслужују пажљиво и брижно одношење. Структура као и представници традиционалних религија треба да имају подршку стратешког центра. Јеретичке и шизматичке групе, расколници, екстремистичке вјерске заједнице, тоталитарне секте, проповједници нетрадиционалних вјера и вјерских доктрина, као и све десктруктивно усмјерене снаге биће третиране као непријатељи.


Евроазијски поглед на национално питање

 Евроазијци вјерују да је сваки народ на земљи - од оног који ствара велику цивилизацију па до оног врло малог који брижљиво очувава властиту традицију - непроцењив. Асимилација као резултат спољашњег притиска, губитак језика, традиционалног начина живота, физичког истребљења било ког народа на Земљи - ненадокнадив је губитак за читаво човјечанство. 
Богатство народа, култура, традиција, које ми евроазијци називамо "цвјетање комплексности" - знак су здравог и складног развоја људске цивилизације. Великоруси у том погледу представљају јединствен случај мијешања три етничке компоненте (славенске, турске и угрофинске) у једном народу, са самобитном традицијом и богатом културом. 

Сама чињеница настанка великоруса као резултата синтезе три етничке групе, садржи интегративни потенцијал изузетне вредности. Зато је Русија често била језгро једињења различитих народа и култура у једну цивилизациону суштину. Евроазијци вјерују да је повијесна улога Русије да игра исту улогу и у 21 вијеку.

Евроазијци нису присталице изолационизма, као што нису ни присталице асимилације по сваку цјену. Живот и судбина народа - то је органски процес који не трпи вјештачке (спољне) интервенције. Међуетничка и интеретничка питања треба рјешавати на основу њихове унутрашње логике. Сваки народ земље има слободу да направи сопствени историјски избор. Нико нема право да приморава народе да одустану од своје уникатности у општем котлу претапања (мелтинг пот), како то желе атлантисти.

Права народа, за евроазијце вриједе, ништа мање од права човјека (људских права). 


Евроазија као цјелина

Евроазијство је поглед на свијет, филозофија, геополитички пројект, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидације широког спектра политичких снага. Оно је супротност догматизму, политичком конформизму и некритичком прихватању идеологија прошлости. Може се разумијевати и као идејна платформа становника новог свијета у коме ће спорови, ратови, сукоби и митови прошлости представљати догађаје лишене историјског смисла и значаја. У том смислу евроазијство представља радикално нову свјетотворну визију нових генерација новог тисућљећа. Евроазијство црпи инспирацију из различитих филозофских, политичких и духовних традиција, које су понекад, у неким аспектима и непомирљиве и међусобно искључиве. 

Међутим, евроазијство има одређени скуп основних идејних принципа од којих одступања не би смјело бити ни под каквим околностима. Један од најважнијих принципа евроазијства јесте досљедно, активно и цјеловито супростављање униполарном глобалистичком пројекту. Ова опозиција (за разлику од чисте негације или конзервативизма) има развојни карактер. Ми смо свјесни одређених неминовности повијесних процеса и настојимо да их разумијемо, да учествујемо у њима, тражећи правац који одговара нашим идеалима. Може се рећи да евроазијство представља филозофију мултиполарне глобализације која је призвана да сабере све заједнице и народе земље у изградњи самобитности новога свијета као елементе који органски проистичу из историјске традиције и локалних култура. 

Историјски посматрано, прва евроазијска теорија се појавила међу руским мислиоцима почетком 20 вијека. Али ове идеје нису биле у складу са духовним и филозофским потребама свих народа на земљи – бар не оних који су били свјесни ограничења и недостатка баналних догми, безнађа и узалудности својствених заједничким интелектуалним мјестима либерализма и комунизма – клишеа о потреби да се руше границе и иде даље у нове хоризонте. Данас, ми можемо  евроазијству дати нови глобални смисао, да разумијемо како наше евроазијско насљеђе није само дјело руске школе, иако се најчешће поистовјећује са овим именом, него и велика културна и интелектуална форма свих народа на земљи, не спадајући строго у уски оквир оног, што је сасвим недавно (у 20 вијеку) од стране либерала, марксиста и националиста сматрано заосталом ортодоксијом.

У таквом широком поимању евроазијство постаје вриједност без преседана. Оно више није само облик националне идеје у новој посткомунистичкој Русији (како су то видјели оснивачи овог покрета и савремени евроазијци у првој фази), већ глобалан програм свечовјечанског значаја који је у великој мјери прерастао саме границе Русије и саму евроазијску матицу.  Као што се појам "американизма" може примјенити на географска подручја која се налазе дале изван америчког континента, "евроазијство" означава посебан цивилизацијски, културни, филозофски и стратешки избор, који може направити било који представник људског рода, без обзира на то гдје се у свијету налазио и без обзира каква била национална и духовна култура којој припада. 

Да би се обезбједило такво разумијевање стварног садржаја евроазијства, још увијек има много тога да се уради. У складу са тим у евроазијски пројекат биће укључивано све више различитих културних, националних, филозофских и религиозних традиција, само глобално поимање евроазијства биће проширено, обогаћено, модификовано ... Али развој евроазијске идеје не би требало да буде само ствар теорије - многи аспекти требају бити откривени и реализовани кроз конкретне политичке праксе.

Евроазијска синтеза је идеја немислива без праксе, а пракса – без теорије. Она је простор духовног очувања смисла и тока повијести свечовјечанства. Избор властитог свијета живота лична је одговорност. Остало је питање времена. У сваком случају не може се избјећи велика цијена драматичне борбе за бољу будућност. Евроазијски час наступа.


Превод Немања Ђукић




[1] Сборник статей: Геополитика и международные отношения, ISBN 978-5-903459-06-3, кафедра Социологии международных отношений социологического факультета МГУ им. М. В. Ломоносова, Евразийское Движение, Москва, 2012, стр. 317-329.
[2] Атлантизам је геополитички термин који указује: а) историјски и географски - на западни сектор свјетске цивилизације; б) војно-стратешки - на државе чланице НАТО-а (на првом мјесту - САД); в) културно - на јединствено информационо окружење створено Западном медијском империјом; г) социјално - на "тржишни систем" изграђен на принципима искључивости либерализма и порицању могућности алтернативних облика организовања привредног живота. Присталице атлантизма (стратегије западне цивилизације) су свјесни, да уколико желе да стекну контролу над цјелим свијетом, морају остатку човјечанства наметнути карактеристике западне цивилизације (социјалне, економске и културне стереотипе). Атлантичари су градитељи "новог свјетског поретка" – поретка корисног апсолутној мањини свјетске популације (тзв "Златној милијарди"), поретка који је по размјерама редукције користи незабиљежен у досадашњој историји човјечанства .
[3] Глобализам, глобализација - процес изградње "новог светског поретка" у чијем центру стоје политичко-финансијске олигархијске групе Запада. Жртве глобализације представљају све суверене државе и националне културе, вјерске доктрине, економске традиције, концепти социјалне заштите, животна средина -  просто сва духовна, интелектуална и материјална разноликост планете. Термин "глобализам" у уобичајеним политичким лексиконима означава заправо "униполарни глобализам" јер у њега не спајају различите културе, друштвено-политички и економски системи – то би било нешто ново (то би био "мултиполарни глобализам" или "Евроазијски глобализам") – већ се просто ради о наметању западних стереотипа остатку човјечанства.  Због тога глобализам у пракси представља нови облик "колонијализма" и "империјализма".
[4] Евроазијство (у ширем смислу) представља основни појам који указује на: а) историјски и географски – цјелину свијета, са изузетком западног сектора свјетске цивилизације; б) војно-стратешки – земље противнице експанзивној политици САД и њених НАТО савезника; в) културно - очување и развој органске националне, етничке, религијске, вјерске и културне традиције; г) социјално - разноврсност облика управљања и "друштво социјалне заштите." Евроазијство (у ужем историјском смислу) представља филозофски тренд који је настао 20 година прошлог вијека међу руском емиграцијом. Основне ауторе ове концепције представљају: Трубецкој, Савитски, Алексеев, Вернадски, Иљин, Сувчински, Бромберг и др. У периоду између 50-их и 80-их ову концепцију је даље развио и продубио Гумилев. Концепција нео-евроазијства појавила се крајем 80-их (оснивач - филозоф А.Г.Дугин), и она преузима учења традиционалних Евроазијаца и комбинује их са новим идеолошким и методолошким дискурсима – традиционализмом, геополитиком, матафизиком, елементима филозофије "новог права", "новом љевицом", "трећим путем" у економији, теоријом о "праву народа", "етничким федерализмом", екологијом, онтологијом, филозофијом, есхатолошким дискурсом, новим разумијевањем универзалне мисије руске историје, парадигматском визијом историје науке, итд.
[5] Аутономија (грчки, самоуправа) представља природан облик организације колектива људи уједињених по неком органском основу (националном, религијском, професионалном, родном  итд.). За аутономију је  карактеристична максимална слобода у областима које нису од стратешког интереса за политичко организовање на континенталном нивоу.
[6] Евроазијска логика политичког организовања кроз два нивоа власти (локални и стратешки) садржински је еквивалентна дихотомији „свијет живота“ и „систем“. Прим.прев.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top