Мултиполарност представља врхунац Друге геополитике,[1] с обзиром на тренутно стање свјетских глобалних процеса. Ово је веома широк концепт који захтјева темељну пажњу.

Мултиполаризам је адекватна антитеза униполарности у свим њеним облицима: Тврдој (империјализам, неоконзервативизам, директна доминација САД), Мекој (мултилатерализам, мултикултуралност) и Критичкој (алтерглобализм, пост-модернизам, неомарксизам).

Тврда верзија униполарности (радикални амерички империјализам) заснива се на самоперцепцији САД као последњег бастиона свјетског поретка, просперитета, удобности, безбједности и развоја, окруженог хаосом неразвијених друштава. Мултиполарност се заснива на супротним аргументима: САД су само једна међу многим другим националним државама, упитног система вриједности, диспропорционалних претензија, неизмјерних амбиција, неприхватљивих и деструктивних метода вођења спољне политике, а технолошки месијанизам погабан за културу и животни простор цијелог свијета. У том смислу, пројекат мултиполарности представља тврду антитезу САД као примјеру методичне изградње униполарног свијета, који има за коначни циљ да не дозволи, спријечи и омете његову изградњу.

Мека верзија униполарности представља оправдавање глобализације не само у име САД већ у име "хуманости", упркос чињеници да се под тим подразумијева само Запад и она друштва која се слажу са универзализацијом западних вриједности. "Мека униполарност" не спроводи се силом већ индоктринацијом – указивањем на многе користи које ће народи и земље имати од глобализације. Мека униполарност није у директној функцији једне националне државе (САД) већ у служби западне цивилизације као ²суштине² цијелог човјечанства.

Такву верзију униполарности, која се понекад назива "мултилатералном", мултиполарност одбацује сматрајући да западне вриједности представљају само један међу многим другим системима вриједности, да западна култура јесте само једна култура међу многим другим различитим културама, да су различите културе и системи вриједности изграђени на потпуно различитим принципима те да као такве представљају уникатне појаве која свака по себи има пуно право на самостално постојање и да стога Запад онима који не дијеле његове вриједности нема право да инсистира на универзалности демократије, људских права, тржишта, индивидуализма, личних слобода, секуларизма и сл. и да их преправља на основу ових стандарда глобалног друштва.

Против критичког облика униполарности (алтерглобализма, постмодернистичког антиглобализма) мултиполарност истиче аргумент који гласи да капиталистичка фаза развоја и изградња капитализма на глобалном нивоу није неопходна фаза у развоју друштва већ да се ради о произвољној квалификацији која има за циљ да се различитим друштвима наметне један специфичан а западу својствен образац историјског кретања. Истовремено, редуковање и претапање цјелокупног човјечанства у један свјетски пролетаријат није пут ка будућнности већ апсолутно негативна нуспојава глобалног капитализма, која не отвара никакве нове перспективе већ доводи до деградације културе, друштва и традиције.

Ако људи и имају прилику да организују ефикасан отпор глобалном капитализму, то је могуће тек толико и тамо гдје се социјалистичке идеје комбинују са елементима традиционалног друштва (архаичним, аграрним, етничким итд.) као што је то било у историји Совјетског Савеза, Кини, Северној Кореји, Вијетнаму и као што је то данас случај у неким земљама Латинске Америке (као што су Боливија, Венецуела, Куба итд.).

Даље, мултиполарност представља потпуно другачији поглед на пространства земље, у односу на биполарну концепцију свијета.

Многополарност је нормативни и прескриптиван поглед на тренутну ситуацију у свијету са позиције Копна који је квалитативно другачији од биполарног модела који је владао у Јалтском свијету у епохи "хладног рата ".

Биполарна слика свијета изграђена је на идеолошком принципу, гдје су полови двије идеологије - социјализам и капитализам. Социјализам као идеологија није довео у питање универзалност западне цивилизације и представља социо-културну и политичку традицију укоријењену у европском просветитељству. У извјесном смислу, капитализам и социјализам су се такмичили један са другим као двије верзије просветитељства, двије верзије напретка, двије верзије универзализма, двије верзије западне друштвене и политичке мисли.

Социјализам и марксизам су, истину говорећи, у извјесној мјери били подударни са одређеним параметрима "цивилизације Копна" и због тога су однијели побједу не тамо гдје је то Маркс предвиђао већ супротно – тамо гдје је он могућност побједе социјализма и комунизма радикално искључивао  - у аграрној земљи са доминантном моделом традиционалне друштвености (зеједница) и империјалном организацијом политичког простора. Други случај побједе социјализма је Кина која је такође такође била аграрно, традиционално друштво.

Мултиполарност опонира униполарности, не из позиције једне идеологије која би могла да претендује да јој буде алтернатива, већ из перспективе многих идеологија, многих култура, погледа на свијет и религија, које (свака из свога разлога) немају ништа заједничко са западним либералним капитализмом. У условима када цивилизација мора има само један идеолошки израз (који све више постаје ствар подразумијевања а не доказивања) а цивилизација копна нема ниједан већ представља збир великог броја различитих филозофских и цивилизацијских традиција; мултиполарност предлаже стварање уједињеног фронта цивилизације копна против цивилизације мора.

Мултиполарност се  разликује од конзервативног пројекта очувања и јачања националних држава. С једне стране, националне државе у колонијалној и пост-колонијалној ери одражавају у својој структури западноевропско поимање нормативно-политичког устројства (игноришући вјерске, друштвене, етничке, културне карактеристике конкретних друштава). Због тога се сама национална држава треба посматрати као продукт глобализације. С друге стране, од 256 земаља колико их званично данас има на листи УН, само је неколицина њих способна, уколико то буде потребно, да брани свој суверенитет самостално, не улазећи у блок или алијансу са другим националним државама. То значи да не може свака номинално суверена држава да представља самосталан пол (у мултиполарној слици свијета) јер је степен стратешке слободе велике већине признатих држава занемарљив. Због тога, јачање вестфалског система, које по инерцији постоји данас, није задатак мултиполарности.

Мултиполарност као супротност униполарности, не позива на повратак биполарној структури свијета на идеолошкој основи, нити на консолидацију поретка националних држава, нити пак на једноставно одржавање status quo-a.  Све ове стратегије иду на руку само центрима глобализације и униполарности, јер оне представљају изразе рационалног, планираног, пројектованог и  циљаног нормирања будућности. Сви ови сценарији у најбољем случају могу да представљају позив за успоравање процеса глобализације, а у најгорем случају (на примјер, пројекат враћања биполарној структури свијета на идеолошким основама) изгледају као носталгија или неодговорна фантазија.

Многополарност је отуда једини принцип геополитике цивилизације копна у будућности. Она се заснива на социолошкој парадигми, чија је одрживост историјски доказана у прошлости, која реално узима у обзир преовлађујуће трендове у савременом свијету као и основне правце својих могућих трансформација. Мултиполарност се гради као пројекат, као план свјетског поретка, који тек треба да буде успостављен.


Неразвијеност теорије мултиполарности

Иако се појам 'мултиполарност" у посљедње вријеме често користи у политичким и међународним дискусијама, његово значење је прилично неодређено и нејасно. Разни политички кругови и неки аналитичари дају му сасвим другачије значење. Почетна истраживања и солидније научне монографије посвећене проблему мултиполарности могу се на бројати на прсте једне руке.[2] Нарочито су ријетки озбиљнији чланци на ову тему.[3] Разлог за ово је јасан: регулаторни параметри политичког и идеолошког дискурса на глобалном нивоу данас су задати ос стране САД и Запада уопште, а према овим правилима можете да се бавити проблемима по властитом избору али не и најхитнијим, најважнијим и најосјетљивијим питањима. Чак и код оних који сматрају да је униполарност била феномен[4] 1990-их сада постоји спремност да прихвате дискусију о новим алтернативним моделима организације међународних односа и свјетског поретка али не и о мултиполарности. Тако на примјер, шеф ЦФР Ричард Хас говори о "не-поларности" (Non-Polarity) која се односи на фазу глобализације у којој ће потреба за крутим центром сама од себе нестати.[5] Такви трикови лако су објашњиви чињеницом да је један од изазова глобализације, као што смо то већ напоменули, маргинализација "цивилизације копна". Будући да мултиполарност може формирати активну стратегију "цивилизације копна" у новим условима, позивање на њу у укупном глобалном контексту, за Запад представља измјену у структури политичке анализе која није добродошла. Због тога не треба очекивати да ће конвенционална идеологија Запада са одобравањем гледати на развој теорије мултиполарности.

Било би логично претпоставити да ће теорија мултиполарности бити изграђена у оним земљама које отворено промовишу изградњу мултиполарног свијета као главни принцип властите спољне политике. У такве земље спадају Русија, Кина, Индија и неке друге. Поред тога, позив на мултиполарност може се пронаћи у текстовима и документима појединих европских политичара (на примјер код бившег француског министра иностраних послова Хуберта Видрина[6]). Али у овом тренутку о теми мултиполарности ми једва да можемо пронаћи нешто више од неколико материјала са симпозијума и конференција са прилично нејасним формулацијама. Мора се напоменути да тема мултиполарности није правилно схваћена у оним земљама које су саму мултиполарност прогласиле као свој стратешки циљ а да не спомињемо недостатак мултиполарности као кохерентне цјелина и опште и универзалне теорије.

Ипак, на основу геополитичког положаја "цивилизације мора" и узимајући у обзир анализу феномена глобализације, могуће је формулисати неке безусловне принципе који би требало да чине основу теорије мултиполарности, бар када је ријеч о њеној систематизацији и могућностима даљег развоја.


Мултиполарност: Геополитика и мета-идеологија

Имајући у виду претходно речено, на овоме мјесту постаје потребно детаљније указати на теоријски извор, на основу кога је формулисана теорија мултиполарности. Темељ ове теорије у стварним условима може бити само геополитика. Никаква вјерска, економска, политичка, социјална или културна идеологија није способна у овоме тренутку створити критичну масу земаља и друштава које прападајући "цивилизацији копна" могу бити на такав начин уједињени у планетарни фронт да би могли представљати озбиљну и ефикасну антитезу глобализму и униполарном свијету. У томе се и састоји специфичност историјског тренутка ("тренутка униполарности"[7]): у доминирајућој идеологији  (глобалног либерализма/постлиберализма) симетрично супростављање није могуће. Стога је неопходно да се стратегија супростављања доминирајућој идеологији глобалног либерализма непосредно изводи из геополитике, узимајући умјесто идеологије принцип цивилизације копна (Land Power) као темељни принцип супростављања. А то је могуће само у случају уколико у потпуности буде реализоване социолошка, филозофска и цивилизацијска димензија геополитике.

Као доказ за ту тезу може нам послужити сама "цивилизација мора." Видјели смо да је матрицу ове цивилизације не налазимо само у модерној епоси, већ и у "таласократичним" царствима антике, на примјер, у Картагини, древној Атини или Млетачкој републици. Као дио савременог свијета атлантизам и либерализам своју супериорност над другим нису стекли одмах. И ту можемо уочити одређену концептуалну конзистентност:  како се "цивилизација мора" (као геополитичка категорија) повијесно развија кроз низ друштвених формација, узимајући различите облике, све док није задобила свој најпотпунији и најсавршенији израз у идеји глобалног свијета, у коме њена унутрашња структура постаје доминантна на планетарном нивоу. Отуда, идеологија савременог мундијализма представља само конкретан повијесни облик много општије геополитичке парадигме. А између овог (можда најсавршенијег) облика и геополитичке матрице постоји директна веза.

У случају "цивилизације копна" постоји слична симетрија. Идеологија комунизма само дјелимично (због хероизма, колективизма и анти-либерализма) имала је одјека у друштвима која припадају геополитичкој концепцији "цивилизације копна" па чак и тада само у случају евроазијског Совјетског Савеза и, у мањој мјери Кине, други аспекти ове идеологије (прогресивизам, технологија, материјализам) су се уклопили у структуру вриједности "цивилизације копна." И данас, чак ни у теорији, комунизам не може да оствари мобилизаторску идеолошку функцију коју је обављао у двадесетом вијеку на глобалном нивоу. Са идеолошке тачке гледишта цивилизација копна је заиста фрагментирана, и у блиској будућности мала је могућност појаве неке нове идеологије која би била у стању да се симетрично одупре либералном глобализму.

Али због тога сам геополитички принцип копна не губи ништа у својој структури парадигме. Зато он и може бити узет као основа за изградњу теорије мултиполарности. Ова теорија треба да се примјењује директно у геополитици, црпећи из ње принципе, идеје, методе и терминологију. На тај начин ће бити могуће другачије третирати широк спектар постојећих неглобалистичких, контрглобалистичких идеологија, религија, култура и друштвених покрета. Оне нужно не морају бити трансформисане и систематизоване у јединствену концепцију. Оне могу остати локалне или регионалне, или могу бити интегрисане у општи фронт супростављања глобализацији и доминацији "западне цивилизације" на метаидеолошком нивоу, на нивоу парадигме "друге геополитике". И у овом случају мноштво идеологија се већ налази сабрано у самом појму "мултиполарности" - и то не само у оквиру стратешког простора, него и у оквиру идеолошког, културног, вјерског, социјалног и економског простора.

Мултиполарност није ништа друго него продужетак "Друге геополитике" ("геополитике копна") у новим условима које карактерише уздизање глобализма (као атлантизма) на нов ниво и у квалитативно новим пропорцијама. Ниједног другог значења мултиполарности једноставно не може бити.

Геополитика копна и њен главни принцип, пројектован на садашње услове, представља осу теорије мултиполарности на коју су нанизани сви остали аспекти ове теорије - филозофске, социолошке, економске и етичке вриједности које су повезани са перцепције дубине и социјалне структуре цивилизације копма у правом смислу концепта "мултиполарности" који се односи на принципе плуралитета, разноврсности, не-универзалности, диференцијације.


Неоевроазијство као поглед на свијет

Теорији мултиполарности најближа је концепција нео-евроазијства. Ова доктрина своје корјене има у геополитици због чега првенствено мисли у категорији "Русија-Евроазија" (Heartland), али истовремено развија широку лепезу различитих погледа на свијет (филозофских, социолошких и политичких)  због чега и није толико ограничена само на геостратешке и примјењене анализе.

Садржај термина "нео-евроазијство" можда понајбоље можемо илустровати фрагментом Манифеста Међународног Евроазијског Покрета "Евроазијска мисија."[8] Аутори овог документа суштину неоевроазијства образлажу у пет нивоа који омогућавају да се овај појам тумачи на различите начине у зависности од специфичних услова.

Први ниво: евроазијство је поглед на свијет.

Према ауторима Манифеста, термин евроазијство "односи се на одређен поглед на свијет, одређену политичку филозофију која на оригиналан начин комбинује традицију и савременост, па чак и елементе постмодернизма. Филозофија евроазијства је заснована на превасходству вриједности традиционалног друштва. Међутим она препознаје императив техничке и друштвене модернизације (али без одступања од културних корена) и стога има за циљ да прилагоди свој идеолошки програм (очување традиције) ситуацији пост-индустријског информационог друштва, називаног "постмодерна".

У постмодерни је  укинута формална опозиција између традиције и савремености. Међутим, постмодернизам атлантистичког типа традиционално и савремено уједначава са позиције безличности и исцрпљености садржаја (са позиција нихилизма). Евроазијска постмодерна, напротив, почива на могућности инклузије традиције и савремености  као стваралачког оптимистичног енергетског импулса који индукује изградњу и развој.

У филозофији евроазијства легитимно мјесто заузима прихватање оних аспеката стварности који су били потиснути у епоси Просвјетитељства -  религије, етничку припадност, империја, традицију, предање итд. У исто вријеме из модерне је узет технолошки развој, економски развитак, социјална правда, ослобођење рада итд. Превазилажење супротности спајањем у једну складну и оригиналну теорију буди нове идеје и нова рјешења за вјечне проблеме човечанства.

Због тога је филозофија евроазијства - отворена филозофија за коју је било који облик догматизма неприхватљив. Отуда она може да се обогаћује са различитим тенденцијама - историјом религија, социолошким и технолошким открићима, геополитиком, економијом, регионалним студијама, културним студијама, разним врстама стратешких и политичких студија итд. Штавише, филозофија евроазије подразумјева оригиналан развој у одређеном културном и језичком смислу: руско евроазијство неминовно ће се разликовати од француског евроазијства или евроазијства њемаца, турско евроазијство од евроазијства иранаца; арапско евроазијство од евроазијства кинеза итд. При томе, важно је нагласити, да основна идеја водиља ове филозофије у цјелини остаје непромењена.

То је могуће јер основне референтне тачке филозофије евроазијства представљају сљедећи принципи:

  • диференцијализам, плурализам система вриједности супротно универзалној доминацији једне идеологије (прије свега америчке либералне демократије);
  • традиционализам против уништења култура, догми и обреда традиционалних друштава;
  • "свијет-држава", "континент-држава" насупрот како грађанске националне државае тако и "свјетске владе";
  • "права народа" против свемоћи "златне милијарде" и неоколонијалне хегемоније "богатог сјевера";
  • националност (етнос) као вриједност и субјект историје против обезличавања народа и њиховог отуђења у  вјештачким друштвеним и политичким структурама;
  • социјална правда и солидарност радника против експлоатације, логике профита и бруталног понижења људског достојанства.[9]


Неоевроазијство као планетарни тренд

На другом нивоу евроазијство представља свесвјетски (планетарни) тренд. Аутори Манифеста објашњавају:

"Евроазијство као планетарни тренд – јесте живи, глобални, револуционарни цивилизацијски концепт, који, налазећи се у сталном превирању, јесте позван  да постане нови уједињујући поглед на свијет, нова идеолошка платформа узајамног разумијевања и сарадње у ширем конгломерату различитих актера (држава, народа, култура и религија) који одбијају атлантистичку глобализацију.

Ако се пажљиво прочитају изјаве најразличитијих фигура у свијету: политичара, интелектуалаца, филозофа не може се избјећи закључку да евроазијци чине велику већину. Менталитет многих народа, друштава, религија и држава, хтјели то они сами признати или не, је евроазијски.

Како? Просто треба размислити о сљедећем. Све је већи број различитих култура, религија, традиција и држава које не прихватају атлантистичко наметање "краја историје". Због тога ће животна енергија евроазијства стално расти. Отуда ће се ризик реализације америчког концепта стратешке безбједности 21 вијека, заједно са успостављањем униполарног свијета, драматично повећати.

Евроазијство је скуп свих природних и вјештачких, објективних и субјективних препрека насталих у простој намјери да се изграде пројекти и стваралачке алтернариве за отпор униполарној глобализацији. Иако ове препреке постоје парцијално и хаотично, глобалисти се носе са њима одвојено. Зато је неопходно да се оне интегришу, да се ускладе у један поглед на свијет планетарног карактера и тиме ће изгледи за побједу евроазијства у цијеломе свијету постати врло озбиљни"[10]


Неоевроазијство као интеграциони пројекат

На сљедећем нивоу неоевроазијство се третира као нацрт стратешког интегрисања евроазијског континента:

"Концепт Старог Свијета", којим се обично описује Европа, мора се проширити. Овај гигантски мултицивилизацијски простор, испуњен је разним народима, државама, културама, традицијама и религијама које повезује међусобно заједничка историјска и просторна дијалектичка судбина. Стари Свијет - производ је органског развоја људске повијести.

Стари свијет обично се супроставља Новом свијету, тј. америчком континенту, европском открићу које је постало основа  за изградњу вјештачке цивилизације, оличења европског пројекта модерности, епохе Просветитељства.

У двадесетом вијеку, Европа је постала свјесна своје јединствене природе и постепено је кренула у интеграцију свих европских држава у једну унију, способну да обезбједи цјелокупном европском простору суверенитет, независност, безбједност и слободу.

Стварање Европске уније била је највећа прекретница у оживљавању европске повијести. То је био одговор "Старог свијета" на неумјерене аспирације "Новог". Ако узмемо у обзир савез САД и Западне Европе – који карактерише доминација САД  као атланског принципа европског развоја, утолико интеграције самих европских држава са вођством континенталних земаља  (Француске и Њемачке) можемо сматрати остварењем евроазијства у Европи.

Ово је посебно постаје евидентно ако се е узме у обзир да се Европа геополитички простире од Атлантика до Урала (Шарл де Гол), или до Владивостока. Другим ријечима, бескрајна пространства Русије такође у потпуности су укључена у Стари свијет, те стога и подлежна европској интеграцији.
Евроазијство у том контексту може бити дефинисано као пројекат стратешких, геополитичких и економских интеграција сјевера евроазијског континента, с обзиром да он представља кољевку европске повијести, матрицу народа и култура које су међу собом тијесно испреплетене.

Сама Русија (као претеча многих Европљана) у великој мјери је повезана са турским, монголским свијетом, са кавкаским народима. Русија је затим и паралелно преко Турске интегрисана у Европу као Стари свијет, чиме она (Европа) у потпуности задибија евроазијску димензију - у овом случају не само симболично већ и у географском смислу. Зато постаје могуће сматрати евроазијство синонимом за  континентализам." [11]

Ова три најчешћа одређења евроазијства показују да се овдје ради о прелиминарној основи за теорију мултиполарности. То је континентални поглед на најхитније изазове нашег времена и покушај одговора на њих, узимајући у обзир геополитичке, цивилизацијске, социолошке, историјске и филозофске специфичности.



                                  
Превод Немања Ђукић




[1] Било би подједнако сувисло и да смо Другу геополитику назвали геополитиком копна, филозофијом средишње земље и свјетским стратешким полигоном изградње Руске империје.
[2] Murray D., Brown D. (eds.) Multipolarity in the 21st Century. A New World Order. Abingdon, UK: Routledge, 2010; Ambrosio Th. Challenging America global Preeminence: Russian Quest for Multipolarity. Chippenheim, Wiltshire: Anthony Rose, 2005; Peral L. (ed.) Global Security in a Multi-polar World. Chaillot
[3] Turner Susan. Russia, Chine and the Multipolar World Order: the danger in the undefined, Asian Perspective. 2009. Vol. 33, No. 1. C. 159-184; Higgott Richard, Multi-Polarity and Trans-Atlantic Relations: Normative Aspirations and Practical Limits of EU Foreign Policy. — www.garnet-eu.org. 2010. [Электронный ресурс] URL: http://www.garnet-eu. org/fileadmin/documents/working_papers/7610.pdf (дата обращения 28.08.2010); Katz M. Primakov Redux. Putin’s Pursuit of «Multipolarism» in Asia, Demokratizatsya. 2006. vol.14 № 4. C.144-152.
[4] Krauthammer Ch. The Unipolar Moment// Foreign Affairs. 1990 / 1991 Winter. Vol.
70, No 1. С. 23-33.
[5] Haass R. The Age of Non-polarity: What will follow US Dominance?’//Foreign Affairs.2008. 87 (3). С. 44-56.
[6] Declaration de M. Hubert Vedrine, ministre des affaires etrangeres sur la reprise d’une dialogue approfondie entre la France et l’Hinde: les enjeux de la resistance a l’uniformisation culturelle et aux exces du monde unipolaire. New Delhi — 1 lesdiscours.vie-publique.fr. 7.02.2000. [Электронный ресурс] URL: http://lesdiscours.vie-publique.fr/pdf/003000733.pdf
[7] Krauthammer Ch. The Unipolar Moment. Op.cit.
[8] Евразийская миссия. Манифест Международного «Евразийского Движения». М.: Международное Евразийское Движение, 2005.

[9] Евразийская миссия. Манифест Международного «Евразийского Движения». М.: Международное Евразийское Движение, 2005.
[10] Евразийская миссия. Манифест Международного «Евразийского Движения».М.: Международное Евразийское Движение, 2005.

[11] Евразийская миссия. Манифест Международного «Евразийского Движения». М.: Международное Евразийское Движение, 2005.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top