Поштовани,

намјера мога обраћања произилази из потребе да Вам скренем пажњу на све нејаснију уређивачку политику Вашег гласила, које је, истину говорећи, важило за најпрестижнији српски социолошки часопис. Карактер овог обрађања није циљно-рационалан (с обзиром да нисам објављивао у Социологији а послије овог дописа засигурно и нећу моћи), већ прије вриједносно-рационалан. Можда и афективан.

 Суштина Ваше уређивачке политике састоји се у двоструком идентитетском затварању. Оно је пропорционално степену у коме се српско друштво, чију елиту или бар један њен дио управо Ви директно или индиректно представљате (имајући при томе у виду да елиту сачињавају најбољи а не највидљивији); приближава (омиљени појам европских учитеља будућности) исходишној тачки идеолошки конструисане глобалне будућности – тј. идеји отвореног друштва. 

Први дио овог двоструког идентитетског затварања, представља Ваше усвајање и спровођење глобалистичке логике центар-периферија (метропола-провинција). У протеклих 9 бројева (од 3/2013 до 4/2015) нисте објавили нити један чланак колега из „унутрашње другости“ (јужна Србија, Црна Гора, Република Српска). Да ли је ваше виђење другог, макар он био и други-други (неомиљени рођак са села) одређујући услов његовог постојања? Ваша негативна сензибилност (а могућа је и позитивна) напросто не прихвата са-говорништво унутрашњих других управо зато и само зато што су унутрашњи. Зато допустите једном социологу из те унутрашње другости да вам скрене пажњу на Вашу глобалистичку, ауто-геноцидну уређивачку политику. Судећи према Вашој пракси а не према моме теоријском убјеђењу, које је опет према вашимобјективниммјерилима насталим у бјегу од провинције и у настојању да дохватите глобално (што је заправо индикатор комплекса ниже вриједности) и те како спорно, колеге из „унутрашње другости“ ваљда већ сами по себи захтјевају „специјалан третман“, с обзиром да Вам, подсјећајући вас на коријене идентитета за чије бригање, хтјели то или не већ јесте a priori одговорни; онемогућавају самоеротично, деконструктивно и магично бјекство од властите самобитности. У том смислу не би било згорег да један од наредних бројева посветите феномену резервата.“ Колеге из унутрашње другости ваљда бар толико заслужују?

Други дио поменутог идентитетског затварања представља Ваше професионално застрањивање. Према поднаслову часописа Социологија, он представља часопис за социологију, социјалну психологију и социјалну антропологију (међутим не и за право, феминизам, психијатрију итд). Наравно, није и не треба бити спорна интердисциплинарност. Али не по сваку цијену. У противном, наступа трансдисциплинарна ентропија (из вида се губи сабирућа полазишна тачка). А то се управо дешава. Зар није очигледно? Зар српски социолошки киклоп има једно око вишка?

Број 4/2015 је несоциолошки и неозбиљан (може и обрнуто). То је супротно и полазишној тачки и циљу. Полазећи од најбољих традиција које углавном нису социолошке, као што ни већина најбољих социолога заправо нису социолози (од Конта, Маркса и Вебера, преко Манхајма, па до Алтисера, Фукоа, Хабермаса, Агамбена итд.); утемељујуће мјесто социологије представља изградња хуманистичко-еманципаторског потенцијала. Међутим, правна наука не може мислити ван начела ауторитета. Стога диркемовски говорећи, социолошка тематизација права не представља објашњење чињенице нижег реда чињеницом вишег реда, јер социологија и право напросто не припадају истим нивоима стварности. Стога је социолошка тематизација права индикатор кризе социолошког хоризонта (уже гледано и парадигме).

У броју 4/2014 имате објављена два рада истих аутора. Али то је мање важно од латентне поруке истог броја. Зар је темељни социолошки проблем (4/2014) друштва које је за 20 година убило више властите дјеце него што је у претходна два велика рата изгубило становника, питање права жена, материнства и рађања у контексту супротном од онога на који би се номинално требао односити? А ако се већ тематизују права жена, материнства и рађања, онда се то мора чинити у контексту њихове друштвене а не идеолошке улоге. Дакле у контексту  депопулације, биополитике и еугенике, како је то и предвиђено нацртом  друштвене (биополитичке) улоге (функције) феминизма (мој прилог о томе због како сте сами навели „недостатка минималних стандарда квалитета“ нисте хјели ни да запримите) – смањење „вишка“ популације побољшањем положаја жена кроз њихов приступ образовању, њихову укљученост у програме заштите репродуктивног здравља те њихову економску независност и учешће у свим нивоима одлучивања.[3] Ако је феминистички дискурс индикатор наше будућности, онда наше будућности нема – јер наступа ноћ, све црња ноћ? А Ви господо (склон сам да вјерујем несвјесно) управо јавно промовишете и институционализујете депопулацију (не-рађање дакле смрт).

Број 2/2015 садржава темељно несоциолошке чланке (нпр. Горица Ђокић: Неуробиолошке основе психијатријских обољења). Судећи према овоме индикатору, изгледа да је српска социологија на-смрт-болесна. Допустите да идентификујем још један индикатор у истом броју. Наиме, изгледа да најбољи српски социолошки часопис свједочи не само парадигматску него и појмовно-дискурзивну обољелост (Јасна Вељковић: Примена психодраме у интеграцији селфа код адолесцената). Зашто "селфа"? То је вишеструко неисправно. Прво постоји српски термин (или пак мноштво њих) и то: јастсво, сопство, самство итд. Друго, како је могуће стављати туђицу у генитив?  

 Због тога поштовани, имајући у виду горенаведено, али и уобичајену форму Ваших одбијеница (тематски не одговара и не задовољава стандарде), на крају ваља „филозофично“ подсјетити да се мјера понекад мора примјенити и на самог себе, те у том маниру, реторичким питањем закључити: чему тематитација и стандарди вашег гласила данас више одговарају: социологији слободе или социологији купуса?


Писмо уредништву часописа Социологија

Бања Лука, 08.03.2016.



[1] Молим да садржај у цјелости објавите у првом наредном броју Социологије.
[2] Поднаслов реферише на број 1/1997 у коме је тематизован проблем побуне у кључу својеврсне социологије слободе те на посљедње бројеве у којима се тематизују проблеми „радних биографија“ (4/2013); „студије случаја услуге дневног боравка“ (4/2014)) „неуробиологије“ (2/2015) и „селфа“ (2/2015); „познавања закона у Мађарској“ (4/2015) итд, који дају основе за предпоставити да ће у не тако далекој будућности, у неизмјењеним оквирима уређивачке политике“, главна преокупација некада најпрестижнијег српског социолошког гласила постати ни мање ни више него „социологија купуса“.  
[3] United Nations Conference on Environment & Development, Rio de Janerio, Brazil, 3 to 14 June 1992, AGENDA 21 - Chapter 5, DEMOGRAPHIC DYNAMICS AND SUSTAINABILITY, 5.12.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top