Апстракт: Постструктуралистичка парадигма у географију улази првенствено преко критике теорије значења која се развија у оквиру литерарне теорије и филозофске херменеутике. Пејсаж бива тако посматран аналогно тексту, при чему основне карактеристике просторности постају отвореност, динамичност, слојевитост, историчност... Доминантна концепција просторности на којој се заснива постструктуралистичка географија јесте релационализам у коме се мјесто посматра као пресјециште различитих видова кретања, непрестаног тока и разлагања идентитета. Долази до потпуног негирања  и самог појма границе, те инсистирању на транстериторијалности. У раду се покушава указати на основне проблеме и недоречености релационалистичког виђења просторности и постструктуралистичке географије на основу резултата Платоновог дијалога Парменид у коме је показано да ова концепција, доведена до својих крајњих логичких посљедица, у ствари, негира другост умјесто да је афирмише. На тај начин релационалистичка географија постаје заправо политика, односно идеологијa простора.
Кључне ријечи: постструктурализам, релационализам, значење, граница, Платон, политика простора.


1. Од духа народа до просторне науке

Постструктурализам се јавља као реакција на структуралистичку парадигму објашњења просторних појава и промјена која је у својој суштини базирана на поставци да су различите просторне формације резултанта једне опште и непромјењиве структуре која им лежи у темељу. У историји теорија и идеја у оквиру географске науке можемо истаћи природно-географски детерминизам као једну такву структуралистичку концепцију. Основна његова поставка јесте да је форма егзистенције одређена доминантним физичкогеографским карактеристикама неког простора. Другим ријечима, просторне праксе и облици друштвеног живота  одређене су природним условима живота. Познато  је да Хегел (1951) чак укупну свјетску историју посматра као дубоко повезану са одликама природне средине која чак одређује и начин на који поједини народи наступају на ''позорници'' свјетске историје. Хегел ово путовање  ''свјетског духа''  објашњава путем метафоре сунчевог тока. Оно се зачиње на истоку а довршава на западу, тачније у германском свијету гдје дух доживљава потпуну зрелост. У истом дјелу Хегел  истоку, дакле Азији приписује незрелост, односно неспособност раздвајања субјективитета, тј. личне слободе  од колективитета. Ту још нема сукоба личног и колективног, лично је подређено оном колективном и општем, али не својом вољом, него тек пуком послушношћу. Ова подређеност индивидуалног општем, коју Хегел карактерише као основну карактеристику духа азијских народа, условљена је првенствено рељефним карактеристикама које се узносе до нивоа принципа који карактерише ''народе физикално и духовно'' (1951,стр.104) За Азију је тај принцип једна врста дијалектичког односа између горја и ријечних долина. Из горја наступају ратнички народи који потом бивају потпуно апсорбовани у огромне азијске равнице. На тај се начин свака врста индивидуализма, односно властитости горских народа растаче и предаје општем принципу који апсолутно надвисује појединачност. Овај општи принцип, односно дух колективитета издиже се, дакле, морфологије просторности – непрегледности равнице, њене трајности и стабилности њене форме. Дух је народа под влашћу царства простора, како то Хегел сумира у Филозофији историје која представља посљедњи велики покушај систематизације и објашњења кретања свјетске историје довођењем у унутрашњу везу карактеристика просторности и духовности.  Препун паушалних и расистичких опаски, он бива с правом одбачен као ретроградан и евроцентричан. Ипак, ''у ваздуху'' и до данас  остаје питање о томе да ли је потребно у потпуности одбацити саму идеју повезаности просторности и духовности или је нужно наново промишљати тај  однос са другачијих историјских и културолошких позиција од Хегелових? У својеврсном страху од Хегелове сјене, модерне концепције педесетих и шездесетих година прошлог вијека у потпуности  одустају од тематизације те везе, углавном се одлучујући за ''научни'' приступ при чему се просторност брише од свих других значења  осим геометријских. На тај начин  постепено се долази до теоријске формулације једног од најавжнијих структуралистичких праваца у области географије - просторне науке (spatial science). У жељи да се постигне ''научност'' и ''егзактност'' географије, развија се методолошки приступ проучавања друштвено-просторних појава тако што се врши редукција мноштва и разноврсности фактора географске средине на неколико најважнијих. Основни критериј редуктивног захвата јесте могућност квантификације појединих факторанпр. удаљеност или ефикасност. Таквим поступком, сматрају аутори (  Питер Хагет, Дејвид Харви (у раној фази) и Ричард Чорли), могле би се  објективно сагледати законитости просторног размјештаја географских објеката и односа који владају међу њима.  Према Мардоку (2006, стр. 23) темељна онтолошка карактеристика просторности у структурализму у својој је бити  базирана на Еуклидовој концепцији хомогеног простора:

Тако, структуралистичка теорија види простор као површину која је конституисана дјеловањем темељних структура: ''Користећи мање или више еуклидовске метафоре структуралистичка теорија настоји да утјелови и произведе еуклидовски мишљену реалност која се састоји од појединачних ентитета различитих величина који се налазе у претежно хомогеним друштвеним просторима''

(Thus, structuralist theory sees space as a surface configured by the play of underlying structures: ‘Using metaphors that are more or less Euclidean this means that [structuralist theory] tends to enact and produce a Euclidean reality of discrete entities of different sizes contained within discrete and very often homogeneous social spaces’)

 Овакав теоријски приступ просторности одузима њене фундаменталне карактеристике – хетерогеност и практичну повезаност са различитим животним праксама које се не могу само свести на једну ''парадигму'' и тако одстранити. Чврсто тло којег се географија ''дочепала'' у виду квантитативне позитивистичке парадигме, ипак није било тако чврсто како се у почетном ентузијазму мислило. И сам Дејвид Харви као један од родоначелника просторне науке, одустаје касније од своје замисли ''научне'' географије дате у књизи Explanation in Geography (1969), те фокус истраживања, углавном под Лефевровим утицајем, ставља на критику односа капитализма, просторности и друштвене неједнакости.  Географска наука тако бива заглављена између негативног историјског наслијеђа детерминизма и позитивистичке концепције која једноставно није била у стању да објашњава све комплексније друштвене промјене. Сам  практични живот захтијевао је другачији приступ који би био у стању давати адекватне одговоре. Географско се, у ствари, тиче свеукупности односа човјека и просторности, а нити човјека нити просторност није могуће редуковати на факторе.


2. Постструктуралистичка парадигма. Нова дескриптивност кретања.

Постструктурализам, тако, описује друштвене и културалне системе
који су отворени и динамични, константно у процесу ''постајања''.
( Мардок, стр. 11)

Постструктурализам отвара пукотине у претходним концепцијама једноставним питањем. На који начин је могуће објаснити ''историчност'' ових друштвено-просторних пракси, односно њихове промјене у историјском времену уколико је структура као таква непромјењива или барем далеко мање промјењива од форми које условљава? У оквиру литерарне теорије из које постструктурализам, заправо, и стиже у географску науку то питање је постављено кроз критику сужавања и затварања интерпретативних могућности књижевног дјела у само једно тачно и легитимно (ванисторијско) значење. У области географске науке, аналогно томе, отвара се питање својеврсне географске херменеутике у којој би сама просторност била посматрана као једна врста ''текста'', при чему би се у интерпретацији легитимно и равноправно појављивала различита значења. (Barnes and Duncan, 1992) Оваквим херменеутичким упливом долази до концепцијског и методолошког обогаћивања поимања и истраживања мјеста и његово помјерање из превасходно морфометријског у значењско поље. Конкретно говорећи, приликом истраживања неопходно је мјесто посматрати/читати и као резултат различитих културолошких, друштвених и политичких пракси које се у њему налазе, аналогно, дакле, значењима у тексту.

У области друштвене географије тиме долази до отварања једног изузетно широког поља истраживања, али и теоријских и практичних проблема са којима се свака теорија интерпретације (Гадамер, 1978) мора суочити. Све оне карактеристике текстапроблем јединства значења, његове временске промјењивости и немогућности одређења неке фиксне тачке почетка, нестабилности и поливалентности присутне су и приликом проучавања самог мјеста.  Кресвел (2004) ову новооткривену сегментацију  аспектата географских проучавања практично објашњава користећи се примјерима које даје Џон Агњу. Агњу тако издваја три компоненте, односно три ''лица'' која свако мјесто показује – 1. локацију (координате), 2. локалитет ( нека врста конкретног материјалног склопа, морфолошких и материјалних карактеристика) и 3. значење (смисао који сваком мјесту, у ствари, даје неку цјеловитост и идентитет повезујући различите компоненте локалитета).

Какав је међусобни однос и природа ових  хетерогених слојева? Локација представља универзалну референтност мјеста коју  је могуће изразити неким конкретним пресјециштем апстрактних геокоордината. Уколико би се мјесто сводило на локацију, задатак геонаука био би одавно успјешно довршен. Локалитет, пак, изражава оне карактеристике мјеста који му дају одређени изглед формиран различитим захватима, процесима, силама.... То је нпр. неки природни пејсаж и представља наредни виши степен проучавања мјеста. Овај материјални склоп доступан нам је преко својих формалних карактеристика које се, углавном, проучавају као различити геоморфолошки или геометријски облици. Они се даље могу проучавати генеалошки и изражавати преко одређених квантитативних крактеристика. Очигледно је да овако схваћена географија локалитета према Пикелсу (1985) функционише на основу картезијанске онтологије простора, која суштину сваког просторног објекта своди на протежност – res extensa.  Протежност, тј. димензионалност бива на тај начин постављена као непромјењива  суштина простора и просторних објеката. На основу тога и методологија њиховог проучавања треба бити прилагођена тој суштини, што се превасходно односи на квантитативне методолошке поступке.  Ово је управо домен онога што се назива просторна наука. Остали аспекти бивају занемарени, односно скрајнути из жиже интересовања као споредни, промјењиви и ненаучни.

Резултати феноменолошке и филозофије егзистенције показали су да је овај картезијански модел тек једна од могућих концепција просторности. Декартовска концепција протежности као супстанце само је једно од значења које просторност као таква има. Она се појављује превасходно као израз математизације укупне природе при чему се показала као најпогоднија циљно рационалном и техничком виђењу свијета. О томе управо говори наведени трећи сегмент мјестазначење. Значење представља начин на који нам се нешто показује у својој суштини. Преко значења ствари објекти имају неки смисао за нас, односно бивају нам разумљиви и концептуално доступни. Свако истраживање јесте одређена интерпретација, а  свака интрепретација према Хајдегеру (1985, стр.170) нужно већ априорно барата са неким претпоставкама. Она није нити може бити лишена претходних значења. Никад се не догађа да се свијест сусреће с нечим што је без значења, него ствари бивају доступне само ако  нешто значе.

Значења нам омогућавају како свакодневну комуникацију, тако и научна истраживања. Одређена значења се, такође, не морају подразумјеватизбог тога је нужно приликом кориштења неког термина и објаснити шта он конкретно у том случају значи. Тако је значење термина мјесто у античком периоду било потпуно другачије од значења које му придаје нововјековна физика и то је видљиво из објашњења које су нпр. Аристотел и Њутн давали у својим концепцијама просторности. Руски географ Иван Митин (2007), такође, сматра да значења нису универзална и непромјењива. Њихову карактеристику  историчности и међусобне условљености Митин изражава тако што мјесто посматра аналогно палимпсесту. Ова средњовјековна књижевна пракса писања текста преко текста, при чему је   претходни текст могао бити реконструисан будући само дјеломично избрисан, служи као ефикасна метафора Митину да би пластично изразио чињеницу полисемичности мјеста.  Управо то жели нагласти и Агњу када издваја значења  без којих мјесто не би било адекватно разумљиво. Постструктуралистичка географија због тога настоји да се у тематизацију просторности укључе и друга значења и њихове интерпретације које се, за разлику од просторне науке, не заснивају само на апстрактним и високо геометризованим и универзалним факторима.

Основне теоријске и методолошке крактеристике постструктуралистичке географије могуће је, према Мардоку (2006), сумирати на сљедећи начин: Просторност је увијек производ прожимања различитих друштвених процеса и просторних пракси које су, готово по правилу међусобно супротстављене. Конституисање одређеног простора стога је више ствар непрекидне и недовршиве конструкције и реконструкције његових значења, односно идентитета, него што се ради о неком једносмјерном и петрифицираном односу утемељујуће структуре и детерминисаних форми.

Према томе, постструктурализам одговоре на сва питања просторности  смјешта у домен  друштвене конструкције. Уколико се настоји проблему просторности прићи објективно, потребно је  избјегавати и чак потпуно напустити питање о томе шта је мјесто као мјесто. Мора се напустити онтолошки начин размишљања и задовољити ониме што једино преостаје - регистровати непрекидно кретање и флуктуацију никад затворене природе мјеста. Главни задатак поструктуралистичке географије постаје тако деконструкција доминантних просторних пракси. Простор сам по себи нема никакву суштину, својства нити моћ. Он се уопште и не може разликовати, односно издвојити као одређени ентитет који је различит од онога шта се налази у њему. У свом дјелу  Social Justice and the City Дејвид Харви (1973, стр.13) пише: 

Другим ријечима, нема филозофског одговора на питање које се намеће у вези са природом простора - одговор лежи у људској пракси. Питање ''шта је простор'' према томе јесте замијењено питањем ''на који начин различите друштвене праксе стварају и користе различите концептуализације простора''

(In other words, there are no philosophical answers to philosophical questions that arise over the nature of space - the answers lie in human practice. The question “what is space?” is therefore replaced by the question “how is it that different human practices create and make use of different conceptualizations of space?”)

Харви тиме постулира темељну теоријску мисао постструктуралистичке географије која је касније (Massey, 1995 и 2005; Amin, 2004; Thrift, 2006) доживљавала своје различите реинтерпретације и проширења.  Тако Еш Амин (2004,стр.34) сматра да су просторне формације настале путем просторних токова, међупозиционирања, порозности и релационалне повезаности. За основну крактеристику просторности он сматра континуирани флукс који увијек доводи до промјене структуре и карактеристика просторних објеката и релација. У овом непрестаном кретању које, према аутору и чини суштину просторности, једино што се може узети као детерминанта јесте релационалност. За Дорин Мејси (2005, стр.200) просторност се појављује на начин сусрета релационалних струјања или трајекторија између објеката и процеса. Сама просторност нема некакву чвршћу унутрашњу структуру, а нити одређену хијерархију међусобних односа. Она се своди на релационалистички схваћене просторновременске чворове у којима се прожимају мреже присутних друштвених односа. Најџел Трифт (2006) суштину просторности одређује преко појма конективности (connectivity), при чему у потпуности одбацује било какву могућност да је ова конективност, односно могућност повезивања појединих мјеста, хијерархијски структуирана било према функцији или пак према величини. Просторност на тај начин бива виђена само као чиста транстериторијалност, гдје не постоје некакве унутрашње посебности на основу којих би било могуће  издвајати просторне цјелине. Овдје је потребно примјетити да Хегелово  инсистирање на значају сусретања и прожимања великих рељефних цјелина и интерпретација њиховог утицаја на дух народа и ток свјетске историје барем настоји дати некакво објашњење тих утицаја и прожимања (1951, стр. 93 и даље). Трифт, напротив само констатује транстериторијалност, не дајући никаква објашњења нити онога шта прелази и прожима се са чим, нити посљедица тог преласка! Амин (2004, стр. 36) чак изричито саопштава да ''нема одредљивих регионалних цјелина којима би се могло управљати.


3. Постструктуралистичке недоречености.

Релационистичка концепција просторности као темељна теоријска поставка доминантне већине постструктуралистичког географског покрета садржи озбиљна теоријска и методолошка ограничења. Мартин Џонс (2010) сажима их у неколико значајних питања на које релационализам не даје одговор, а која погађају у саму срж проблема. За потребе овог рада издвојићемо само најбитније. Као прво, ради се о томе да је заиста нужно дати адекватан одговор на питање о врстама и природи самих релација између појединих објекатаУколико не желимо да појам релације остане апстрактан и тако празан и неупотребљив за конкретно објашњење, онда морамо дати и одговор о садржају тих релација. То прије свега подразумијева да се положи рачун о модусима, узроцима и контексту појаве и одвијања процеса. С друге стране, потребно је поред овог питања о начинима самих релација дакако дати одговор и на питање о томе шта јесте у релацији. Анализа врста објеката између којих се догађају везе је неизоставна. Питање о идентитету не смије бити тек тако прескочено. Уколико се то не уради онда имамо прилично парадоксалну ситуацију да говоримо о релацијама, при чему не знамо ништа о члановима те релације. Директна логичка посљедица овакве концепције јесте немогућност разликовања врста географских или било којих других објеката, тј. њихова потпуна унификација. Унификација објеката доводи и до унификације самих релација. Није само довољно рећи да се ради о непрестаном кретању, струји и флуксу, те тврдити да су мјеста једна врста чворова, пресјецишта вазда промјењивих у свом току и представити просторност као једну врсту сјецишта континуираних линија и токова. Ова могућност повезивања, конкективност, однсоно релационалност, као заиста битна карактеристика просторности, бива у ствари хипостазирана а феномен просторности редукован на сличан начин као што је то рађено у неким детерминистичким концепцијама критикованим управо од стране постструктуралистичке географије. Постструктурализам и релационалистичка географија, заправо, је само окренула ''на главу'' строги детерминизам. При томе, посматрајући ствари са научног, а не идеолошког становишта, имамо парадоксалну ситуацију да релационалистичка концепција остаје у власти детерминизма просто заузимајући супротну позицију, што је онемогућава да сагледа стварни проблем. Уколико се заиста жели покушати дати одговор на проблем просторности, онда се морају почети давати одговори о разлозима такве врсте просторних кретања. Сматрати топосе случајним пресјециштима значи одустати од стварног напора научног истраживања. Малпас (2011) као главни разлог за ''занемаривање'' ових питања од стране сљедбеника релационизма налази одбијање савремених теоретичара да у оквиру проблема просторности разматрају и проблем границе. У оквиру релационалне концепције просторности феномен границе се дискредитује једним, надасве идеолошким потезом који се оправдава могућим злоупотребама које сваки појам и пракса границе носи са собоммогућим негативним вриједносним диференцирањем границом подијељених група. Могуће је закључити да релационална концепција просторности, настојећи да ''оживи'' окоштале просторне односе који се јављају као посљедица примјене апсолутне концепције, одлази у једну другу крајност. Ова се крајност манифестује у одрицању било какве концепције хијерархије просторних односа и негирању узрочно- посљедичних веза међу просторним појавама. Збот тога Малпас (2011) с правом сматра да ова поплава релационог виђења простора/мјеста уопште није позитивно утицала на даље разјашњавање појма просторности, него напротив, наводи да се догодило обратно - ''нерефлектирано мућкање просторним окретом замрачило је појмове и ограничило критичку евалуацију!'' Сам феномен просторности више није у фокусу истраживања, пошто се, како то истиче аутор, више ради о тзв. просторној политици.


4. Платонов фармакон за постструктуралистичку грозницу

Теоријске контроверзе, а прије свега замах и утицај релационизма и постструктурализма, нарочито његово неселективно и некритичко прихватање у домену географске науке, још једном показују неопходност проучавања историје филозофије. Ма колико савременост сматра да свој научни и цивилизацијски пут пролази изворно и аутентично, ипак се показује да је античка филозофија мислила много више него што се то може или можда жели данас признати. Проблеми на које наилазимо у рецентним радовима који тематизују простор нису пред нама први пут. Још мање су то рјешења која нам се постструктуралистичком географијом нуде (релационализам), нити су пак то својеврсна одустајања од хватања у коштац са проблемом (Харви, 1973). Античка је филозофија показала много више храбрости и одговорности, иако улози нису били ништа мањи. Тамо гдје је некад била опасност софистичке манипулативне релативизације, данас је она узела, како то Малпас луцидно примјећује, лик политике просторности. Научну одговорност потребно је наравно задржати и према резултатима постструктурализма који сигурно нису занемарљиви и неважни.

Једна од кључних поставки релационализма јесте, како смо видјели, непрестаност процеса промјене. Она је непосредно повезана или тачније изведена из концепције непостојања неке врсте идентитета. Све је у непрестаном растакању, а оно што преостаје и што може бити предмет проучавања јесте сама повезаност, односно конективност. Ово је био одговор на теорије које су потцртавале крутост и детерминизам просторних односа као и позитивистичко-геомтеријску редукцију просторности на доминантне факторе. Управо овакву теоријску дуалистичку позицију, односно апорију налазимо као централни мотив критике Платонове (Парменид, Тимај, Софист...) али и Аристотелове (Физика) филозофије.  Њихов мисаони напор имао је за циљ изналажење средњег рјешења које би помирило парменидовску позицију непокретног бивстовања и Анаксагорино (хераклитовско, дакле) учење свеопштег кретања, односно континуума. И једна и друга позиција водиле су  неразрјешиве апорије, аналогно релационизму и детерминизму у оквиру географске науке. Било је потребно прво показати њихову неодрживост и научну неоснованост, а потом покушати изнаћи концепцију која би истовремено чувала одређени идентитет објеката али и омогућавала њихово кретање, конективност и промјењивост. У овом раду није могуће дати приказ и генезу развојних фаза античке филозофије, односно онтологије просторности. Приказаћемо само основне црте Платонове изузетно прецизне критике, дате у дијалогу Парменид (Платон, 2002), која никако не може заобићи и постструктуралистичку географију. Заиста је невјероватна сличност позиције коју у погледу природе свијета и просторности заузима Анаксагора и позиције релационализма. За Анаксагору је свијет једна врста континуума, непрекидносг кретања и спајања свега са свачим које је могуће пошто се у свакој ствари садрже сјемена свих других ствари. Није потребно посебно наглашавати да је конективност, кључни термин релационализма заправо главни стуб Анаксагорине концепције, без обзира како он то формулише и именује. Нису ли ријечи Дорин Мејси (2005, стр. 9-11) о просторности као сусрету релационалних струјања или трајекторија између објеката и процеса својеврсни ехо Анаксагориног тумачења свијета као онтолошког континуума. У њима се засигурно чује његова поставка свијета као поља бића у којем непрекидно долази до мијешања и флукса. Ако је тако, онда се Платонова критика Анаксагоре (2002, 144 б - 145) односи и на Мејси. А критика је заиста разарајућа и састоји се у тези да су концепције попут Анаксагорине ( заправо све чисто релационистичке концепције), базиране на парадоксалном принципу којег Брамбау ( 1961.стр.108) формулише као ''учешће неидентитета''.  То практично значи да такве теорије постулирају међусобне релације, али при томе уопште не издвајају и не разликују  модусе егзистенције самих учесника односа. Као директна посљедица оваквих учења јавља се својеврсни парадокс - инсистирајући на разлици релационализам завршава у апсолутном неидентитету. Платонове анализе из Парменида (144 е5) то јасно показују. Он сматра да уколико имамо непрестано кретање, онда је оно које се креће заправо стално у нечему другом, у другом мјесту, односно у другом чворишту или пресјецишту како то каже Мејси. Уколико је, пак, стално у другом онда није могуће уопште направити разлику између тих другости, а тиме нити логички оправдано тврдити да је то другост. Ако нема идентитета, онда нема ни толико тражене другости. Платону је циљ да  покаже да није могуће направити идентитетску дискриминацију нити између појединих бића, нити између самих мјеста уколико се тек пуко слиједи логика Анаксагориног поља бића, односно релационизма. Платон  не стаје само на овој критици, него тражи да концепција неидентитетног учешћа пружи одговор и о могућности проучавања једног таквог простора. Његова агрументација против онтолошког и епистемолошког заснивања  једне релационалистичке науке потцртава нужност постојања границе мишљене у суштинском смислу. Платон сматра (2002, 145 – 145 б5) да уколико  је просторност некаква цјелина и ако се састоји од мјеста, онда она нужно мора имати неку границу, мора на неки начин бити разграничена од других. Ако има границу, онда има и крајности. Ако има крајности има и средину . Имати границу, односно крајеве и средину значи имати и неку  шему.  Шема је у овом случају представља неку врсту структурног распореда дијелова и услов је могућности научног проучавања. Познавати неки објект нужно значи познавати ту шему, односно структуру и њене узроке. Ако нема границе, ако дакле нема одредљивих регионалних цјелина као што у релационализму тврди Амин, онда нема нити могућности било каквог методолошког поступка, па ни научности у изворном смислу те ријечи. Ако нема издвојивих цјелина, односно идентитета није могућа нити њихова концептуализација, ма како ти идентитети били флуидни. Релационистичкој парадигми од епистемолошког апарата на располагању стоји само оно што је у антици, конкретно за  Аристотела, сматрано само почетком истраживања – кретање (кинесис) као тек емпиријски увид у проблем топоса (Трифуновић, 2013). 

Имати слуха за Платонове ријечи значи морати полагати рачун за своје ставове. Релационализам пропуштајући да критички сагледа властите теоријске премисе  и остајући заглављен на почетном кораку емпиријске евиденције кинесиса постаје све више  идеологија просторности.



Литература:

1.      Murdoch, J. (2006) Poststructuralist geography; a guide to relational space. London. SAGE. 2006
2.      Г.В.Ф. Хегел (1951): Филозофија повијести. Загреб. Култура.
3.      Arild, Holt-Jensen ed. (2009): Geography: History and Concepts. SAGE. London.
4.      Kresswell, T. (2004): Place. A short Introduction. Blackwell Publishing. Oxford.
5.      Х.Г. Гадамер (1978): Истина и метода, В. Маслеша, Сарајево.
6.      Barnes, T.J. and Duncan, J.S., editors.( 1992): Writing worlds: discourse, text and metaphor in the representation of landscape. London and New York
7.      Mitin, I. (2007). Mythogeography: Region as a palimpsest of identities. In L. Elenius, ed. & C. Karlsson (Eds.), Cross-cultural communication and ethnic identities (pp. pp. 215-225). Lulea, Switzerland: Lulea University of Technology.
8.      Хајдегер, М.( 1985): Битак и вријеме. Напријед. Загреб.
9.      Башлар. Г. ( 2005): Поетика простора. Градац.
10.  Pickels, J. (1985): Phenomenology, Science, and Geography: Spatiality and the Human Sciences. Cambridge University Press, Cambridge.
11.  Harvey, D. (1973) Social Justice and the City (University of Georgia Press: Athens, GA)
12.  Massey, D.B. (1995) Spatial divisions of labor: Social structures and the geography of production 2nd edition. New York: Routledge.
13.  Massey, D.B (2005) For Space, London: Sage
14.  Jones, M. (2010): Limits to think space relationaly. International Journal of Law in Context. 6.3, pp. 243-255.  http://journals.cambridge.org. Приступљено 04.03.2012. године.
15.  Malpas, J. (2011): Putting Space in Place: Philosophical Topography and Relational Geography. Environ Plan D April 2012 vol. 30 no. 2.стр. 226-242. doi: 10.1068/d20810
16.  Amin, Ash. 2004. ‘Regions Unbound: Towards a New Politics of Place’, Geographiska Annaler. 86 B.
17.  Thrift, Nigel. 2006. ‘Space’.Theory, Culture and Society.no.23: стр.139-146.
18.  Brumbaugh, R. (1961): Plato on the One. The Hypothesis in the Parmenides. Yalle University Press.New Haven.
19.  Платон (2002 ): Парменид. Деметра. Загреб.
20.  М. Трифуновић: (2013):Аристотел у Крајини. Појам краја у Аристотеловој филозофији простора. ''Зборник радова поводом обиљежавања двадесетогодишњице рада друштва Републике Српске. Географско друштво Републике Српске, Бања Лука, Стр. 413-420.



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top