Едвардијански академик и помало повучени господин са наочарима, Халфорд Макиндер (на слици испод), осећао би се крајње непријатно кад би знао на који начин се његови радови користе у посткомунистичкој Русији. Најпознатији по предавању под називом Географски заокрет историје, које је одржао у Краљевском географском друштву 1904. године, Макиндер је тврдио да је Русија, а не Немачка, главни британски стратешки противник. То је илустровао живописном теоријом која је постала позната под називом „геополитика“. Тајминг његових предвиђања, непосредно пред почетак два светска рата против Немачке, његовим тезама касније није ишао наруку. Међутим, Макиндерова теорија коначно је оправдана у последњој годни његовог живота, години почетка Хладног рата, отелотворења његовог учења. Видео је како свет поприма готово идентичан облик који је он предвидео 1904. године: Британија и Америка, чије морнарице су господариле светским океанима, против Совјетског Савеза, најдоминантније светске копнене силе, чије су огромне степе и оштре зиме поразиле Наполеона и Хитлера, позициониранe иза копнене тврђеве која је све само не неосвојива – евроазијског Срца земље (Heartland).

Упркос вишевековном технолошком процесу и друштвеном просветитељству, Макиндер је веровао да географија остаје фундаментални конструкт светског поретка, баш као што је била у време Пелопонеског рата, у којем се Атина као поморска сила суочила са највећом грчком копненом армијом – Спартом. Геополитичари сматрају да је од тада већина оружаних конфликта увек подразумевала сукоб јаке морнарице против јаке копнене армије. Другим речима, поморским и копненим силама је судбински предодређено да ратују. Светско седиште копнене моћи – унутрашња Евроазија, територија Руске Империје – ће увек бити конкуренција глобалној светској поморској сили, што је статус који ће Британија убрзо уступити СAД.


КАКО СЕ МАКИНДЕР ВРАТИО НА СЦЕНУ

Godine 1919. Макиндер, који се и даље држи става да је Русија највећи супарник Британије, излази са тезом о неопходности стварања „потпуне територијалне тампон зоне између Русије и Немачке“. Тада то оправдава најчувенијом реченицом коју је икада написао: „Ко контролише Источну Европу влада Хартлендом; ко контролише Хартленд влада Светским острвом; ко контролише Светско острво влада светом“.

Требало је да прође отприлике 50 година да ове речи буду примећене у самом Хартленду, а, кад се то догодило, Макиндер је од анонимуса изненада постао славан и стекао статус пророка због потпуно погрешних разлога. Његова озбиљна упозорења о латентном потенцијалу Русије за освајање и доминацију требало је да у периоду између два светска рата доведу до стварања консензуса европске елите да би се спречио такав развој догађаја. Уместо тога, постала су громобран на нову руску верзију „манифеста судбине“ (Manifest Destiny).

Руски упад у Грузију 2008. и Украјину 2014, недавна кампања у Сирији, као и стварање Евроазијске уније, као оличењa настојања да се утврди сфера интереса у унутрашњем евроазијском Хартленду бившег Совјетског Савеза – све је то злокобно предсказано у геополитичкој теорији. Макиндер је сматрао да је географија, а не економија, фундаментална детерминанта глобалне моћи, а Русији, просто због предности њене физичке локације, припада водећа глобална улога. Помало изокренута начела Макиндерове теорије нашла су свој пут до естаблишмента под председником Владимиром Путином, највише захваљујући једном човеку – Александру Дугину, десничарском интелектуалцу и ексцентрику који је за време Перестројке у 1980-тим постао један од главних руских националиста.

Добрим делом захваљујући Дугиновим мутним везама у елити, геополитика је данас враћена у мејнстрим. Макиндерове тезе су биле од користи Дугину и осталим тврдолинијашима (енг. hardliner; аутор у наставку текста често употребљава овај израз за опис наглашено патриотске и родољубиве руске елите која се махом залаже за тврд наступ ка Западу; прим. прев.) који су развили теорију да је конфликт Русије и Запада трајног карактера иако су наилазили на проблеме при објашњавању разлога због чега је то тако. Разлози за Хладни рат су привидно испарили са окончањем идеолошке конфронтације и ступањем у нову еру универзалне толеранције, демократије и „краја историје“.


„НАЈСТРАШНИЈА КЊИГА ПОСТСОВЈЕТСКЕ ЕРЕ“

Уздизање Макиндера до статуса великог муфтије атлантске моћи одвијало се уз асистенцију Дугина, који је 1997. објавио Основе геополитике, једну од најинтересантнијих, најимпресивнијих и најстрашнијих књига написаних у целој руској постсовјетској ери која је постала звезда водиља за широк спектар руских тврдолинијаша. Књига је производ Дугиновог дружења са интелектуалцима Нове деснице и његових двонедељних предавања на Академији Генералштаба руских Оружаних снага (даље у тексту Академија Генералштаба; прим. прев.) под покровитељством генерала Игора Родионова, такође заговорника тврде линије који ће касније од 1996. до 1997. бити министар одбране. До 1993, судећи према Дугину, од белешки са његових предавања састављен је материјал, који је требало да користе сви полазници Академије и који је често мењан и надопуњаван новим идејама генерала или необичним лекцијама које је десничарски идеолог доносио из Париза или Милана.

Дугин је стога решио да у маниру Никола Макијавелија самовољно напише водич за освајање и политичку владавину. Баш попут Владаоца (који је у суштини био улизичка апликација за посао написана фирентинском владару Лоренцу де Медичију, након што је Макијавели скајнут од власти и протеран у десетогодишњи егзил), Дугинова књига, писана из дубине његове његове ексцентричне личности, која се формира након 1993. године, представља оду руској национално-безбедносној номенклатури. До 1991. био је један од главних тврдолинијашких пропагандиста чије писање, као мешавину теорија завере и националистичке демагогије, је објављивао Дан, новине које је финансирало министарство одбране. Али након неуспешног пуча КГБ и Црвене армије у августу исте године, Дугин постаје интерни изгнаник коме је остало мало начина да се самостално издржава.

Заједно са још једним националистичким интелектуалцем, Едуардом Лимоновим, основао је пркосни политички покрет под називом Национална бољшевичка партија (НБП), који је прогласио „политичким уметничким пројектом“. Поред тога, због веза које је одржавао са тврдолинијашима и Родионовим, наставио је да држи гостујућа предавања на Академији Генералштаба. Одржавајући везе са војним академцима и боравећи у прљавом подруму, седишту НПБ у улици Фрунзенскаја, Дугин је написао књигу која ће остварити огромни утицај на руске тврдолинијаше.

Макиндер је Дугиновим вештим рукама трансформисан од неразговетног едвардијанског љубопитљивца, који никад није добио катедру на Оксфорду, у неку врсту кардинала Ришељеа од Вајтхола (Вајтхол је улица у Вестминстеру у којој су смештени многи британски владини кабинети; прим. прев.), чији тихи саветодавни шапати су великим државницима током пола века служили као сигурна рука на кормилу британских стратешких размишљања, и чије идеје и данас представљају стратешке императиве за нову генерацију тајних мандарина (mandarins, или „мандарини“, је збирни назив за људе на највишим државним позицијама у Британији; прим. прев.).


ЛИТЕРАТУРА КОЈУ ЈЕ ГУТАЛА РУСКА ВОЈСКА

Осим Макиндера било је и других – њему супростављених – геополитичара које је Дугин профилисао, већином Немаца, који су се водили истом логиком као и Макиндер, али у одбрани континенталне копнене, а не глобалне поморске моћи. Међу њима је и Фридрих Рацел, 19-вековни немачки географ од којег потиче термин Lebensraum, тј. „животни простор“, који је касније узет за императив Трећег рајха. Друга генерација геополитичких радова заслужна је за то што је геополитичка теорија дуго повезивана са нацизмом. Макиндеров савременик Карл Хаусхофер био је немачки армијски генерал и теоретичар стратегије који је важио за енергичног заговорника трочланог савеза Берлина, Москве и Токија.

Мејнстрим политички експерти помало попреко посматрају геополитичку теорију. Они на геополитичаре гледају као што класични економисти посматрају такозване „златне бубе“, људе који истрајавају у веровању о вечној вредности злата као средства размене и који верују у старе континуитете, за које су убеђени да ће се поново појавити. На сличан начин геополитичари – као егзотична субкултура у оквиру експертских заједница – верују да ће, упркос узвишеним принципима и прогресу, средина – стратешка борба за контролу копна – увек однети превагу. Понекад су у праву.

Основи геополитике распродати су у четири издања и још увек спадају у литературу која се проучава на Академији Генералштаба и другим војним универзитетима у Русији. „Вероватно не постоји књига објављена у посткомунистичкој Русији која је имала и приближно толики утицај на руску војску, полицију и етаблиране спољнополитичке елите“, наводи историчар Џон Данлоп, специјалиста за руско право са Института Хувер (Hoover Institution).

Године 1996. Андреј Козирев, руски министар спољних послова који је био симбол вестернизовања нације у доба Јељцинове политике, добија отказ. Исте године генерал Родионов (на слици изнад), Дугинов патрон у Академији Генералштаба, изабран је за министра одбране, где је заменио Павела Грачева, који је са позиције шефа ваздухопловних снага стао уз Јељцина при покушају пуча у августу 1991. Осим тога, 1996. Дума поништава одлуку о потписивању Беловешког споразума из 1991, којим је Совјетски Савез званично расформиран и истовремено резултат референдума из 1991, на којем се 70 одсто руских гласача изјаснило за очување СССР, проглашава правно обавезујућим. То је очигледно био симболичан потез, међутим, само пет година након распада СССР, највећи део руске елите – ако огромну већину гласова Думе узмемо као адекватан параметар – подржао је обнову империје.

Књига Основи геополитике појавила се у моменту кад су тектонске промене потресале руску елиту иако све до колапса рубље у августу 1998. либерализам није успевао да зада коначни ударац. Наруку књизи ишао је и необично свеприсутни пласман у најбољим московским књижарама – готово увек је стајала поред саме касе.


КАКО ИСТИСНУТИ АМЕРИКУ СА КОНТИНЕНТА

Дугинов главни аргумент у Основима геополитике преузет је из Хаусхоферових радова: потреба да се подрије урота „атлантизма“, предвођеног САД и НАТО, усмереног на обуздавање Русије сукцесивним географским прстеновима новонасталих независних држава. Према Дугину, план је био једноставан: прво обновити Совјетски Савез а онда мудро користити дипломатске савезе фокусиране на партнерства са Јапаном, Ираном и Немачком, како би се са континента истиснула Америка и њени атлантистички мезимци.

Кључ за стварање Евроазије је одбацивање ускогрудне националистичке агенде, која би могла довести до отуђења од потенцијалних савезника. Дугин цитира теоретичара Нове деснице Жан-Франсоу Тирјаха, који пише да је „главна Хитлерова грешка била то што је покушао да германизује Европу. Уместо тога, требао је да је европеизује“. Отуда, Русија неће правити Руску Империју, него евроазијску. „Руска Империја ће бити изграђена на фундаменталном принципу заједничког непријатеља: одбацивању атлантизма и стратешке контроле САД и непристајању на доминацију либералних вредности“, пише Дугин.

Није било важно што је 1997. ова идеја изгледала потпуно сумануто. Руски БДП је био нижи од холандског, а некад респектабилна Црвена армија је управо поражена на бојном пољу и приморана на понижавајуће примирје са дезорганизованом групом чеченских побуњеника. Био је то период руске историје препун аналогија са вајмарском Немачком, а Дугинова књига представљала је доказ да је иста она мрачна сила која је радикализована немачким међуратним колапсом била у порасту и у Русији. Њом се проповедала теорија да је понижење кроз које земља пролази последица завере страних земаља. Корице књиге украшене су рунским симболом налик на свастику, који је у окултним круговима познат као „звезда хаоса“, а сам садржај позитивно афирмише неколико нациста и екстремних десничара. Као да већ није било довољно паралела са Трећим рајхом, позива се на формирање геополитичке „осовине“ која би укључивала Немачку и Јапан.

Основи геополитике базирају се на идеји да се стварна политика одвија иза вела интрига и према правилима која су елите и режими вековима интернализовали иза бастиона њихових привилегованих положаја и нерадо је показивале јавности. Ту идеју је било лако продати публици жељној теорија завере, а књига излази опремљена свим езотеричним замкама иницијације тајне мудрости: рунски записи, волшебне мапе са свим врстама стрела и унакрсних спајања, представљање – до тада непознатих – сивих еминенција светске дипломатије... Али има и сасвим довољно реалних чињеница које поткрепљују фанатичне закључке и тако константно одржавају пажњу читаоца – баш као што играче на Виџи табли (енг. Ouija board; „дрвена табла која, према одређеним веровањима, служи као „духовни медијум“ за комуникацију са мртвима. На њој су урезана слова, бројеви и речи „да“, „не“ и „можда“, a стрелица, тј. планшета, која се креће по табли указује на одговоре; прим. прев.) обично највише импресионира кад се планшета заустави на некој од чињеница са којом су већ упознати.


ЗАХВАЛНОСТ ГЕНЕРАЛУ НИКОЛАЈУ КЛОКОТОВУ

Разлог због којег је геополитика толико мрачна, испоставиће се, није то што су њени протагонисти луди, безнадежно херметични или прогоњени Нирнбершким процесима, већ вешто заташкавање од стране реалних сила. Или, како Дугин наводи, „због тога што геополитика сувише отворено приказује фундаменталне механизме међународне политике, које разни режими често воле да држе у тајности, иза магловите реторике и апстрактних идеолошких схема.“

Основи геополитике је трезвенија од Дугинових претходних књига, боље поткрепљена аргументима и лишена окултних референци, нумерологије, традиционализма и других ексцентрично-метафизичких појмова. Заправо је веома могуће да је имао знатну помоћ од људи са високих положаја у Академији Генералштаба, на којој је још увек држао предавања. Дугин није покушавао да сакрије своје везе са војском: на првој страни захвалио се генералу Николају Клокотову, његовом главном сараднику у Академији Генералштаба, због тога што му је био коаутор и велика инспирација (иако Клокотов тврди да није). Међутим, промишљена повезаност са војском дала је Дугину одређену дозу ауторитета и обезбедила респектабилан статус међу званичницима, као и општи утисак да је он предводник конспиративних тврдолинијаша претпостављене руске „дубоке државе“, описане на странама једног од његових памфлета. Није немогуће да су ствари заиста стајале баш тако.

Дугин је јасно чезнуо за коридорима моћи и дао све од себе да оне који су тамо припадали убеди у исправност својих ставова. Само они који су разумели императиве географије и моћи, пише он, могу бити сматрани квалификованим да управљају државним кормилом: „Зависност људског бића од географије је све уочљивија како се приближавате врху власти. Геполитика је светски поглед на моћ, наука о моћи због моћи.“

Наравно, подразумевало се да Дугин сматра како СССР мора бити обновљен, Грузија раскомадана а Украјина анектирана: „Украјина, као независна држава са одређеним територијалним амбицијама, представља огромну опасност за целу Еврозацију.“ Азербејџан, додуше, може бити уступљен Ирану у замену за осовину „Москва – Техеран“. Финска би могла бити придодата руској покрајини Мурманск, а Србија, Румунија, Бугарска и Грчка би се придружиле Русији као православном Трећем Риму или Руском југу.


„ГЕОПОЛИТИКА ЈЕ РУСКА СУДБИНА“

Друга ствар на коју се књига само накратко осврће, упркос Дугиновом ерудитском стилу и исцрпном излагању, заправо представља разлог због којег је Русији потребна империја. Руски мислиоци – од Александа Херцена до Андреја Сахарова – били су убеђени да је империја примарни кривац за вечиту руску заосталост. Мало ко би рекао да дисфункција модерне Русије и недостатак статуса и утицаја сразмерних амбицијама на глобалној позорници произилазе из недовољности њених физичких димензија – Русија је, на крају крајева, и даље географски највећа земља на свету, упркос губитку 14 постсовјетских територија. Поред тога, руска теулократска (континентална) цивилизација није била само стратешки противник поморских сила већ културно и цивилизацијски аномалична и инхерентно више хијерархична и ауторитарна од меркантилистичког и демократског Атлантског света. Дугин пише да је империја једини начин да се заустави марш либерализма, као антитезе руског система вредности.

Основи геополитике су, мерено количином продаје, остварили дубок утисак, који је још већи ако се као мерна јединица узме прави критеријум за публицисте: плагијаторство. Дугинове идеје, како се он сам изразио, су постале „вирус“. Прештампаване су у десетинама сличних приручника и уџбеника, махом посвећених теоријама Макиндера, Хаусхофера и других. Књижаре у Русији увеле су геополитичку секцију; Дума је формирала „геополитички комитет“, препун посланика из странке екстремног десничара Владимира Жириновског, такозване Либерално-демократске партије. Борис Березовски, утицајни олигарх и закулисни моћник, 1998. године завршио је наступ у телевизијској емисији Херој дана речима: „Желим да кажем само још једну ствар: геополитика је руска судбина“.

Геополитика је, по Дугину, била као „бесплатни компјутерски софтвер“. Он је написао програм, сви други су га ископирали.

Текст је преузет из нове књиге Чарлса Кловера 
„Црни ветар, бели снег: Успон новог руског национализма“

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top