Олег Солдат

Америка је „мобилна апокалипса“

Западна култура је најагресивнија и најефикаснија културна матрица која је икада постојала и једна од ријетких која је успјела себе сасвим ефикасно да докрајчи, али и да притом – испуни свој историјски задатак. Ово што видимо данас није Запад, већ једно ново и неименовано стање…

Олег Солдат, асистент на Филозофском факултету у Бањој Луци, необична је личност. Његова интересовања крећу се у широком луку: филозофија, антропологија, теологија (посебно интересовање за богословско насљеђе оца Георгија Флоровског) савремена поп култура и књижевност (огледи: Толкин као веза са прошлошћу и Енглеска као митолошка земља: пропедеутика у читање Толкиновог Хобита) језик (оглед: Језичке реформе Вука Караџића кроз призму црквенословенског насљеђа)… Стваралачки одговор на изазове данашњег времена све је теже пронаћи, а управо то је Олег Солдат понудио у свом предавању у Требињу на богословском скупу „Теологија у јавној сфери“одржаном у оквиру Дана Епархије.

* Ваше излагање на богословском скупу у Требињу, на тему Западна култура као нова скинија и историјске диспензације Логоса наишло је на широк одјек међу публиком. Можете ли, укратко, дати основне тезе свог излагања?
У свом излагању на требињском скупу хтио сам са теолошког аспекта да илуструјем уникатност Запада и западне културе. Не мислим специфичност – пошто је свака култура своја и специфична – већ баш мислим уникатност. Западна култура је јединствена, по мом мишљењу, једина таква у историји свијета. То је најагресивнија и најефикаснија културна матрица која је икада постојала и једна од ријетких која је успјела себе сасвим ефикасно да докрајчи, али и да притом – испуни свој историјски задатак. Такође, то је мистериозна култура, тајновита. Њена уникатност се нарочито огледа у начинима на које она организује своје хришћанско насљеђе, чему ћу се зачас вратити. Прво да кажем шта подразумијевам под термином „Запад“. Историјски, Запад траје од десетог до двадесетог вијека, а географски, он се простире од ријеке Уне (да се држимо Балкана) до Лос Анђелеса. Остављам по страни очигледну али и проблематичну стварност да се Запад сада налази заправо свугдје, преко своје „меке“ моћи, тј. преко културе. Запад се историјски и географски, дакле, завршава у Америци. Да није било Америке, Запад би престао да постоји 1914. године, овако – трајао је до краја 20. вијека. Тачније, од  1992. до 1999. године, када је бомбардовањем европске и хришћанске Србије Запад и јавно обзнанио да институционално више не постоји. У појединцима, у појединим покретима, културама, чиновима – он постоји, али као она култура која је и каква је била, од средњег вијека до Елвиса Прислија, Боба Дилана и Курта Кобејна – Запада нема.  Ово што видимо данас није Запад, већ једно ново и неименовано стање. Да се вратимо питању  хришћанства које је било у фокусу скупа и мога излагања. Нагласио сам да је Запад на јединствен начин кодификовао и организовао своје хришћанство – на Западу се хришћанство није кретало линеарно и директно, већ нелинеарно и посредно, помоћу симболичких преображавања. То поједностављено значи да се хришћанство преоблачило у све нове и другачије историјске форме – цркве, умјетности, мисаоне и државне системе, мијењајући се, али задржавајући притом неке основне карактеристике хришћанског начина постојања. На крају се хришћански дух улио у културу и напустио институције западних цркава, те би управо због тога у култури требало тражити одговор на питање: гдје је прави Запад? Да додам још нешто важно: само је на Западу хришћанство пошло овим скоковитим путем, у Византији то није био случај. Ми, православни, баш због тога понекад тешко разумијемо природу Запада, јер га тражимо тамо гдје га најчешће нема, због чега имамо сукобе са њим. Византијска вјера је најчишћа, али она мора константно да ради на својим интерпретативним механизмима, онако како нам је то показао Св. Фотије Цариградски. Моја теза је да ми православни – не радимо довољно на томе.
* Можете ли да прецизирате када се и зашто на Западу десило улијевање хришћанског духа у културу?
Може се рећи да је Западна црква престала да испуњава своју функцију, а пошто је западни човјек ипак окусио вјеру од петог до деветог вијека, он је покушао да нађе излаз из проблема тако што је почео бијег од Цркве. Он је себи створио парацркву, тј. културу. То се десило у 11. вијеку и сви које називамо класицима, од Дантеа до Битлса, чине тај низ. Мислим да је права ријеч – претварање или метаморфоза. Суштина овог тврђења је да је културу западне класике, од Дантеа до Битлса, из својих њедара изњедрила Римокатоличка црква. То је њено највеће историјско дјело, које је надрасло своју мајку. Та и таква култура је другачија од латинске и старогрчке класике, јер је другачије усмјерена према својим циљевима и почецима у односу на било коју другу културу. Та чудновата структура окциденталне класике, која подразумијева да је хришћанска супстанција уграђена у њене циљеве и темеље, саздана је у 11. вијеку. Једанаести вијек је тренутак када је западни хришћанин први пут изрекао своју ријеч у виду крижарског покрета, своје ране архитектуре и теологије, и своје романсе. То су, значи, почеци политике, пластично-визуелне културе и литературе, тј. оних области у којима ће Запад достићи неодољиве висине. Постепено ће, из сваког од ових језгара, да клија кроз вијекове велика западна класика, сада већ онтолошки другачија од византијске културе. Зашто се то десило? Могли бисмо сажети сљедеће – 11. вијек представља катаклизмично довршење дубљих претходних процеса из деветог и десетог вијека, које је започело Франачко царство, нарочито крајем осмог и почетком деветог вијека. Ако погледамо пажљивије, уочићемо да кроз историју стално постоји тежња да се на сцену васкрсне један исти облик Европе – Европа Карла Великог. Постоји несумњив континуитет европске политике и културе са том првом, каролиншком Европом, али се треба чувати политичког поистовјећивања. Много је важнији континуитет духа од континуитета институција. Напросто, Франци су одлучно, и са некаквом својом агендом на уму, ријешили двије ствари: да раскину са византијским духовно-политичким простором и да пригрле себи Рим. Тада је, у деветом вијеку, католицизам увучен у орбиту Хиперборејаца и посљедице су биле огромне. Франци – мада изузетно талентован и динамичан народ, као и сви Германи, нису баштинили комплексна духовно-политичка, теолошка рјешења, која је Византија мукотрпно формулисала кроз пет вијекова, и која су била у стању да уравнотежавају и Цркву и државу, тако да је Црква на Западу у етапама прогутала и себи подредила све цивилизацијске обрасце и канале. Онда се постепено створила реакција, почетком 11. вијека почео је да се ствара тај центрифугални низ културе која сада бјежи од Цркве. Крај том низу, и том бијегу је – потпуни паганизам културе, а понегдје, чак, и отворени сатанизам, што се видјело тек у 20. вијеку. Сада, православље мора да пронађе начин како да подсјети западног човјека да и он баштини нешто од византијске културе. Али, понеко је тога већ и свјестан: Џојс, који сваку Страсну седмицу проводи по православним храмовима Европе, Арво Перт, највећи живи класични композитор, православац. Култура Запада има, дакле, потенцијал за дијалог са нама. Друго је питање да ли тај дијалог желимо и ми православни. Наша је теологија можда презасићена теоријом – потребно је отварање и рафинирање сензибилитета.
* Зашто су Франци одлучили да раскину са византијским духовно-политичким простором, односно, која агенда их је навела на то да себи пригрле Рим?
Рим је позвао њих, тј. папа, јер је тражио помоћ од Ломбарда који су били нова пријетња. Папа је тражио нови савез, пошто је Византија почела да „испада из игре“, оптерећена великом хипотеком царског иконоборства, те су јој све мање вјеровали и папе и Франци. С друге стране, колико подстицаја је потребно некоме ко свеједно гради царство? Франци су једва дочекали да у своју орбиту поставе,  и од Византије отргну, духовну престоницу Запада. Можемо додати и терминологију из савремене геополитке: силаском на југ, Францима се подарила могућност да „изађу на море“, тј. да му се барем приближе, пошто и Пиренова теза тврди да Франци уједињују Европу због тог што су Арапи претходно „закључали“ Медитеран. Нису Франци постали поморска сила, али су растеретили простор који је почео да пати од клаустофобије. Што је најважније за потоњу историју цијеле Европе – институција папизма се напокон нашла у њемачкој сфери утицаја. Ипак, најзанимљивије франачке ексурсије у византијски простор биле су прекрштавање Хрвата у нову вјеру и упад у Бугарску. Бугари су тај франачки авантуризам платили главом под византијским царем Василијем II Бугароубицом – из титуле се види и како, а хрватску нову вјеру ми Срби плаћамо кроз цијелу историју.
* Можемо ли онда рећи да је проблем у самој институцији папе, у надлежности и тежњама ка освајању земље и територију коју Римокатоличка црква испољава?
Ја не бих тако рекао. Није исто папизам данас и папизам из деветог вијека. Папа Стефан II, који је први позвао Франке био је промућуран човјек, а папа Лав III који је крунисао Карла – вјероватно је био и велики човјек. До данас у литератури нема консензуса око тога каква је тачно била намјера Лава III. Да кажемо овако: негдје до 10. вијека, римски проблеми су били и наши унутрашњи проблеми Цркве, те су и папе носиле карактеристике породице која је често у свађи, али је ипак – породица. Папа из времена Другог свјетског рата је нешто сасвим друго. За земљу се везујемо и ми православни: зашто онда бранимо Косову, Крајину, Херцеговину? Зашто предсједник Путин долази на руб рата да би одбранио периферну руску територију? Мислим да је апсолутно мјера љубави оно што се пејоративно у неохришћанском дискурсу назива – “везивање за земљу”. То је домаћински осјећај: зашто домаћин не пусти у кућу неку фукару да му преотме кућу и укућане? Прихватам да постоје степени у терминологији, наравно, али, доказ да је Бог и геополитичар је чињеница да је православце смјестио у највећу земљу на свјету, са највише ресурса на свијету, коју перманентно сваки западни цар жели да преотме. Мене ако питате, да – треба се везати за земљу. Хришћанин нема надземаљски идентитет, већ земаљски, локални и национални, који треба да узраста да савршенства. Размислите о овоме: када је Василије I, Велики Кнез московски, тврдио у 14. вијеку да признаје власт византијског патријарха, али не и Цара, тадашњи патријарх, Антоније IV Светогорац, одговорио му је: „Сине, немогуће је да хришћанин има Цркву, а да нема Царство и Цара”. Надам се да нам не треба пуно времена да схватимо шта би било са православљем, када не би било политички и војно јаке Русије.
* Путин можда географски брани нешто периферно, али са које год друге стране стране погледамо на овај проблем нападнуто је срце Русије, исходиште њене културе и духовности, бранећи ту земљу он брани своју историју, сјећање, али и будућност. Јасно је да према земљи хришћани имају домаћински однос, али зар није хришћанска истина да нам земља није упориште „да смо дошљаци на њој“ (апостол Павле). Да се вратимо односу културе и вјере на Западу – зашто се десио процес преласка вјере из Цркве у културу на Западу, можете ли да дате генезу тог процеса?
Зашто је вјера на Западу побјегла у културу? Довољан узрок је тај што западна црква, након 11. вијека није више испуњавала своју функцију. Формални узрок је то што се западни човјек сјећао цјелине хришћанског искуства, које му је сада било ускраћено и осакаћено, те је његова потиснута егзистенцијална креативност пронашла вентил у дисциплинама од којих сам неке навео: романса, мит, политичко крижарство, архитектура, схоластичка теологија. Најважнија ствар је да култура постаје – парацрква. То је нарочито изражено у модерно доба, од 17. до 20. вијека, кад се у ткиво културе све више увлаче пагански материјали, а хришћански се заборављају. У то доба – нема ниједан европски (касније ни амерички) класик – који није свецијело паганизован. Та путања се рецимо завршава Витменовом глорификацијом егоистичног, чулног надчовјека, док је кулминација рецимо Вагнер. Без Вагнера се не може разумjeти западни човјек, то је нешто величанствено и опасно. Култура тако  постепено раскида са вјером, постаје самосталан систем који се само архетипски сјећа вјере од некад. И – ту културу слиједи свијет, не слиједи нико више Тому Аквинског, већ Моцарта и Бајрона, Бодлера и Пинчона. Међутим, од тренутка кад је католичка црква произвела културу, обоје је било осуђено на пропаст: и култура и теологија. Теологија је постала, до 19/20. вијека, импотентна периферна ствар, коју нико не консултује и не региструје, па је избачена чак и са озбиљних факултета. По сензибилитету академска теологија Запада је у већини случајева толико досадна, да се не можете надати да ћете икада њоме заразити нормалног младог човјека. Њега ћете заразити Ролингстоунсима и Ничеом. Проблем је што је и православље почело да слиједи тај пут – академштине. Исто је снашло и културу: она је експлодирала од ренесансе на овамо, али, погледајмо 20. вијек. Управо сам на требињском скупу нагласио да је све и једна форма западне културе у 20 вијеку превазиђена и укинута.Чиме? Популарним формама, поп културом. Поп култура је самртни довршетак величанствене културе Запада која је трајала 1000 година, и та поп култура је и сама величанствена. Дејвид Боувиja је тежe схватити од Хегела, а једна пјесма од Џој Дивижна је узвишенија од Баха. То је исто дрво, иста појава, у своме трајању. Академштина,на своју несрећу, то није прихватила, сем изузетака, Маршала Меклуана на примјер. Шта видимо данас? Не видимо радикалан повратак католичкој вјери на Западу. Нема тога тамо. Радикалан поврат се десио у екс-комунистичким земљама, марксисти су поново постали православци. На Западу нема ништа ново. Период од 1917. до 1992. може се сматрати за епоху када је Запад умро. Садашње стање је ново, и неименовано страшно стање, што признаје и Имануел Волерстин, на примјер. Џим Морисон пјева: „Ово је крај, дивни пријатељу“. Допустите ми да употријебим поређење које сам дао и на предавању у Требињу: најбоље у православљу није наука, већ светост и аутентична теологија; ако она треба да комуницира с најбољим на Западу, потражиће пјеснике, сликаре, пјеваче и научнике, чак и политичаре. Не теологе и цркве.
* Владика Атанасија је скренуо пажњу на запажање Флоровског да је „заостатак“ Запада, његов пад, у односу на Исток садржан,добрим дијелом,  у томе што Запад никада није преживио драму Христологије. Односно, Запад није прошао пут интелектуално-духовне катразе коју дарује потрага за теолошким „образложењем“ личности Исуса Христа, која се уобличила на Васељенским саборима на Истоку – који је Ваш став?
Да, Запад је пропустио директну христологију са Истока, али ју је у одређеној мјери заобилазно надокнадио –  културом. Као да су наше православне културе почеле од неког времена да губе свој византијски сензибилитет, који се код нас Срба огледао у средњовјековној архитектури, фрескама, те у нашој националној борбености. С друге стране, Запад је компликованом путањом својих култура створио исправан сензибилитет.  То нам говори да је битан и патос и мисао. Западна култура је икона те путање и да ће тешко неко моћи да прави мостове, ко не схвата тај феномен. Кад предајете философију, то би требало да је мост, јер философија је западни феномен, Даље, не смије се цјепкати култура, како се то код нас ради. Код нас још увијек важе подјеле на философију, теологију, књижевност, а те подјеле не стоје. Најтеже је разумjeти феномен византинизма. Код нас постоји тежња да се византинизам доживи музејски и квазиелитно. Шмеман је указивао можда на то да византинизам не би требало доживљавати као апсолутан критеријум вјере. Можда западни народи могу да се спасу оним што су подарили свијету. Св. Амвросије Оптински је рекао да ће се спасити три врсте људи: они који нису гријешили, они који су гријешили и покајали се, и они који су гријешили, нису се покајали, али су истрпили посљедице које су их због тога снашле. Треба стицати ширину руског милосрђа. Тако и Запад: не можемо очекивати да се они у свему конформишу нашој Христологији, или нечему теолошком.  Сем тога, византинизам је обновљив ресурс. Мени се чини да су Американци у много чему модерна Византија, у сваком случају знам да они данас изучавају византијску стратегију.
* На шта мислите када кажете да они данас уче византијску стратегију?
Значајан амерички стратег, Едвард Лутвак је прије неколико година објавио монументалну Византијску велику стратегију. Лутвак је докторирао на староримској стратегији и онда је уочио да данашња Америка слиједи ту стратегију, која налаже да се непријатељ уништи. Стари Римљани су када им се неко супростави, слали легије да пониште непријатеља. Када су побиједили Картагину, разрушили су град и засолили тло. То је некакав механички, одговор мишића. Византијска стратегија је рат узимала као посљедњу опцију, користили су памет. Прије тога су користили сва могућа средства да ублаже пријетњу, или да од непријатеља начине пријатеља: дипломатија, злато, подмићивање, награђивање, поклони, уступци – све да би се избјегао рат, и да би се тај непријатељски народ – ово је најважније – увукао у орбиту византијског стила живота, на чијем челу се налазио цар, василевс. Њима је заиста било стало до тога, као хришћанима. Такво понашање су им замјерили касније германски крижари који су, као и Срби вјеровали у мишиће и част, и да је наговарање и поткупљивање – кукавичко понашање. Ако пак ништа не би помогло, ишло се у рат. О свему томе пише Лутвак, који пише за угледне часописе, држи угледна предавања. Он каже: слиједимо Византију, а не Рим. Тај човјек је 20 година изучавао оригиналне византијске списе. 

* Зар прије не изгледа да САД наступа са позиције ескслузивног права на „мисионарење свјетом“ и меком и тврдом силом? Односно, да САД, по једној линији, наставља старозавјетни пут изабраности?
И изгледа, и јесте тако. Али, имати империју значи имати свијест о својој изабраности. Америка је империја. Мартин ван Кревелд цитира једног енглеског официра који му је рекао: „не правиш државу без ’разбијачког’ заната“. А тек империју? И Византинци су посједовали такву империјалну самосвијест. Ви сте добро нагласили старозавјетну компоненту америчке духовности, она заиста постоји. Потребно је политику изучавати заједно са културом, а ову заједно са њеним најдубљим слојем – теолошким. Сва појавност америчке културе је прожета теолошким: од „молитвених доручака“, до политичке теологије „црне кутије“ која служи као окидач балистичких пројектила који свугје иде са америчким предсједником.  То је на више начина мобилна апокалипса, али то наше доба и чини изузетним и занимљивим: непрестана могућност самоуништења. Меклуан је чак говорио: „апокалипса је наша једина шанса“. Културе и ентитети на периферији одлучивања –  а и ми смо одлучили да ту будемо – стално занемарују ову, сада већ несумњиву теолошку позадину дешавања, почевши ето од Толкина и Меклуана, који су сваки дан били у храму.  Америка има своју теолошку позадину, само се никоме не да да се позабави тиме.
* У огледу Толкин као веза са прошлошћу износите занимљиве тезе, између осталог да је „Толкиново дјело херменеутичко средство за разумијевање неких раних аспеката настајања Европе“ – можемо ли то повезати са Вашим претходним закључцима и можда доћи до неког скривеног кључа англосаксонског погледа на свијет? Односно, колико је колонијализација нешто што је иманентно англосаксонском погледу на свијет?
Да, постепено смо ето сузили причу на Англосаксонце. Толкинова дјела рефлектују рана средњовјековна стања Европе, нарочито Британије, али је тај човјек, прије свега, велики умјетник, највећи икада познавалац енглеског језика. Ја сам интензивирао своје бављење њим у посљедње двије године, темпирајући то за екранизацију његовог романа Хобит. То је, заједно са Господарем престенова, који је такође режирао Питер Џексон, значајно дјело у ово наше вријеме млаких трендова. Код нас су два епископа препознавали и нагласили значај и књиге и филма: еп. Давид (Крушевачки) и еп. Јован (Ћулибрк). И књига и филм су промијенили историју, редефинисали жанрове. Још један разлог моје фасцинације је регионална поетика његовог дјела, а то је крајишка поетика. Знате, Толкинова постојбина се у средњем вијеку називала Мерција, што на старом енглеском значи крајина, или граница. Ја сам Крајишник и пронашао сам многе културолошке паралеле између на примјер Ћопића и Толкина, и између неких других особина наших култура. Значај крајине, као европског феномена – којега је било у неколико земаља и у разним епохама у Европи – поново ће доћи до изражаја. О некаквом кључу англо-саксонског погледу на свијет тешко би се могло говорити, пошто је то култура која је прошла кроз неколико драстичних промјена у историји. Излазна, финална њихова особина је невјероватна ефикасност: коме је сем њима пошло за руком да ураде оно што су они урадили, преко Америке – да уједине свијет у једну културу. Грчки и римски успјех изгледају провинцијално у поређењу с тим. Није то колонијализација, по мом мишљењу. Колонизовали су прије Енглеза, и више од њих, Холанђани, Шпанци и Португалци, па данас нико суштински не региструје ту чињеницу на свакодневној основи, онако како лежерно кока-кола стоји на нашем столу, или онако како се интернет спонтано укључио у менталност човјечанства. Колонијализација културом – то би се могло прихватити.

* На колонијализацију културом сам и мислила. Читаоцима ће изгледати чудно тврђење да и Енглези имају своју Крајину…
Имали су је и Американци, и то највећу: цијели југ и запад традиционално је био Крајина, они су говорили Frontier,и извориште њихове културе. Српска и америчка култура, на примјер, изоморфне су, истог су облика. Па питајте сву нашу старију популацију, 50. годиште на овамо, на чему су одрасли. Сви ће рећи да је то филм вестерн-жанра. Чак су и менталне сличности између свих Крајишника сличне: то су „љуте културе“, које обликују људе који непрестано очекују некакав спор или сукоб.
* Значи, то је смисао вашег тврђења из првог питања – да границе Запада иду од ријеке Уне до Лос Анђелеса?
Да, свакако. Балкан није униформна, хомогена територија са становишта културе: многи Срби Крајишници, и из Босанске и из Војне Крајине у данашњој Хрватској, имају једну особину која није балканска: они су напола западњаци, они разумију западну културу, јер је осјећају на својој кожи. Прођите на примјер бањалучким алејама у љетни кишни дан: ту се осјећа присуство западних митова и вриједности, које је вјетар нанио преко Грмеча и Козаре. Тај крајишки шпиц у босанској тромеђу раздвајао је хабзбуршку, централно-европску, медитеранску-млетачку културу, турску и православну. Тога нигдје у свијету није било више, сем, можда, на Блиском Истоку. Изузетно потентно мјесто: нису случајно Гаврило Принцип и Тесла са тога подручја. Још један велики Крајишник, Мркоњићанин, хелениста Милан Будимир докторирао је на индоевропским олујним божанствима, мислим да је то достојан симбол свих крајина и њених олујних људи.



Разговарала Милана Бабић


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top