За изазивача повода рата је у име НАТО задужена Хрватска,
али је окидач блокирала промена геостратешке ситуације у Турској


Балкан је потпуно изучен дуготрајним и свеобухватним захватом обавештајних служби НАТО, којима је на Балкану много лаше да делују него у сопственим земљама. Као да се нико не усуђује да им се адекватно супростави или се погрешно процењује да је то због величине и снаге ових служби немогуће. Итекако је могуће, и тако треба да размишља Србија. НАТО службе су велике, али је велики и простор њиховог интересовања, тако да сегментом одређеним за дејства против Србије итекако можемо да се равноправно носимо.

За западне обавештајне службе на Балкану више нема тајни. Добро се зна војна моћ сваке земље понаособ, обученост, увежбаност, распоред војних потенцијала, ватрена моћ, покретљивост, морал војника и све што је битно за извођење војних операција. Зна се поуздано ко ће бити на којој страни фронта, дефинисани су војни савези и њихова координација. Пропагандна машинерија је спремна и једва чека бурне догађаје који изазивају светску пажњу и доносе огроман профит. Одређени су циљеви рата са становишта НАТО и уклопљени у локалне интересе савезника. Противник се зна, као и раније, биће то Србија и можда још понеко – Република Српска, например.

За повод је задужена Хрватска, којој то очито представља задовољство. Повод није проблем, може да се испровоцира и сачека, а може и да се инсценира. Оба решења су на Балкану добра и проверавана у блиској историји. На „реални“ повод не треба дуго чекати ако су провокације добро осмишљене и интензивне, како то тренутно ради Хрватска. Инсценирање није тако проста операција и за то су задужене, ако буде требало, специјалне снаге НАТО. Локалне снаге могу да изведу такву акцију, али не могу да је планирају, јер она захтева виши ниво перфидности и знања како би се ескивирала модерна средства за утврђивање стварне истине о догађају. И због тога што мора бити временски усклађена са актуелним плановима НАТО, о којима локалне снаге немају представу. Шта би то могло бити, нико не може ни да наслути, али тај инсценирани догађај мора узнемирити цео свет и захтевати хитну реакцију „међународне заједнице“. Шта је онда проблем ако је све тако просто и једноставно.


ДА ЛИ НАС ЈЕ СПАСАО ЕРДОГАН?

Неуспели пуч у Турској је догађај таквих размера да је изменио актуеле планове НАТО. Он није само одредио будућност Турске него и судбину Балкана. У будућности ћемо сазнати колико је и за нас ово био судбоносни догађај. Јер турски генерали школовани у Вест поинту и не знају другачије да размишљају него у америчком интересу. Тако су школовани и васпитавани. Да је пуч успео, нова влада Турске наметнута војном силом само је требала да буде гаранција остварења политичких циљева војном силом на Балкану. Сада је све доведено у питање и план дефинитивно поремећен. Зато планере САД и НАТО жестоко љути што локални лидери под њиховом контролом не схватају колико се све променило и да се припремљени планови морају мењати, јер корекцијом не може да се постигне њихова изводљивост у новим условима.

И српска јавност се показала као тврд орах. Бомбардовање преко медија под страним утицајем и куповина медијског простора дефинитивно нсу успели да битно промене слику НАТО у српским главама. Већина Срба га једноставно не прихвата као нешто позитивно и препознаје његову злочиначку суштину. И поред значајних финансијских средстава, НАТО лоби је доживео потпуни фијаско у Србији. Зашто, то је посебна тема, али је суштина у томе да своју пропаганду нису прилагодили српској јавности и начину размишљања. Нису водили рачуна о томе колико је Србија различита у односу на неке друге балканске земље, где се малим финансијским средствима постигао велики ефекат.

У Србији је независност нормална ситуација, а свака зависност ненормална. Србија има традицију да се сама брани, и зато јој је тешко да своју безбедност повери неком другом. Начин на који су НАТО лобисти покушали да разбијају свеже историјске чињенице разним подметачинама које уопште нису ни добро разрађене ни добро пласиране – од тога да нас је НАТО бомбардовао за наше добро, да се као нација морамо поправити јер све зло које се догађало извире из Србије, па до тога да су Југославију разбили Руси и КГБ. Хтели су да кажу како све ружно и разбијачко долази са Истока или из саме Србије, а са Запада може доћи само нешто добро. Наравно да то у Србији не може проћи. Као да ми не знамо одакле су долазили ратни планови, прљави савези, крстареће ракете и авиони са бомбама.

Специјална дејства против Србије нису успела да постигну ни једну од три кључне ствари – признање Косова, окретање Србије против Русије увођењем санкција и увлачење Србије у НАТО. Зато је Запад проценио да је јефтиније и брже решење нови мали контролисани рат на Балкану, који би брзо и ефикасно решио сва три спорна питања. Даље подривање специјалним дејствима неће престати, јер сваки каменчић који се окрњи од српске стабилности олакшава војни посао или како они то зову – „кампању“. Већ је јасно да Ердогану можемо да захвалимо ако ствари не крену ка војном решењу, а, ако му је правовремене податке о припреми пуча у Турској стварно уступио Путин, онда и њему треба да будемо захвални што већ нисмо у униформама.


ПОДЦЕЊИВАЊЕ ЗНАЧАЈА ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ

Путин нас је и званично упозорио да се Запад одлучио да мачем пресече балкански чвор, и то је један од разлога да нам прода модерно оружје и омогући нам да модернизацијом и наоружавањем војске појачамо фактор одвраћања. Наравно да војно решење није искључено, али се чини да САД више нису сигурне као раније да би дисциплиновање и потчињавање Србије успело. То нам говори и недавна посета америчког потпредседника Џозефа Бајдена, који се потпуно одрекао реторике претњи и уцена и најављује коректне односе са Србијом. Све је то добро за Србију и српски корпус ако није у питању нова превара, јер је сасвим могуће да је нова „кампања“ само одложена док се не реши питање Турске. Управо Бајден је у Турској и покушава донекле да ублажи тотално поремећен односе са једном од најважнијих чланица НАТО.

Како ћемо знати да ли предстоји војно решење проблема званог Србија и Република Српска? Када откријемо прву беспилотну летилицу у нашем ваздушном простору, можемо бити сигурни да агресија предстоји. То значи да се обавештајни подаци допуњавају непосредним извиђањем на оперативним и тактичким правцима. Када уочимо извиђачке летове беспилотних летилица, слободно можемо огласити мобилизацију. Међутим, ако се планови агресије не открију раније, то ће бити сувише касно.

Сваки војни школарац ће вам непогрешиво рећи шта ће противник прво да гађа у случају агресије на нашу земљу – радарске положаје и ракетне системе ПВО а затим следи уништавање ловачке авијације на земљи и пресецање писта за полетање. Међутим, постоји нешто што мора да се уништи или ослаби пре почетка агресије, а то су обавештајно-безбедносни систем и морал становништва. Без слабљења ова два фактора не креће се у офанзиву, и то јасно говори о њиховој важности. О значају морала који се манифестује решеношћу и одлучношћу да се земља брани не треба много говорити јер је то свима познато. О значају обавештајно-безбедносног система итекако треба говорити, јер за ширу јавност ту и даље има непознаница.

Ако велике силе, посебно САД и НАТО, данас избегавају употребу копнених снага и покушавају циљеве остварити кроз обавештајна дејства и „кампању“ (ваздушне ударе), тад и ми морамо ојачати снаге супростављања. Значи, морамо посебно ојачати обавештајно-безбедносни сектор, који се једини квалитетно може супроставити тајним акцијама страних обавештајних служби, и, наравно, у границама наших могућности максимално ојачати ПВО – ракетне системе и ловачку авијацију.

Мало је послова у којима постоји толики ниво аутономности и креативности колико је то у обавештајним и контраобавештајним пословима. Зато је од изузетне важности да у тим службама раде не само високостручни људи – то се подразумева – него поред тога високоморални и пуни патриотског набоја до непоколебљивости. Само тако они могу бити способни и спремни да улазе у резонске ризике и обављају свој посао врхунски у интересу Србије. Није претерана крилатица да је обавештајни рад уметност, а контраобавештајни уметност на квадрат. Оперативци морају бити уметници у свом послу.


СЛУЧАЈ ГЕНЕРАЛА ПЕРИШИЋА

Добар пример лошег обавештајно-безбедносног система је Турска. Ако Ердоган стварно има разлога за хапшење толиког броја људи у војсци и ван војске, ако је толики број људи био укључен у припрему и извођење пуча а обавештајно-безбедносни систем Турске то није открио и пресекао на време, тај систем ништа не ваља. Службе које не открију догађај тако широких размера у сопственој земљи требало би одмах расформирати, јер су потпуно неспособне и неефикасне. Или се можда догодило да су и шефови служби били укључени у припрему пуча, али у том случају равно је чуду да он није успео.

Добар пример успешних операција западних обавештајних служби јесте тајни контакт генерала Момчила Перишића, као начелника генералштаба, са представницима НАТО на њиховом носачу хеликоптера у Јадранском мору, који су организовали генерал Благоје Граховац (како сам пише у својој књизи) и тадашњи шеф војне контраобавештајне службе генерал Александар Димитријевић. Све се догађало без знања државног врха, који је имао обавезу да контролише и генералштаб и тајне службе СР Југославије у то време, али то нису квалитетно урадили. Епилог је јасан – Перишићу се данас суди као шпијуну CIA, генерал Граховац је један од најјачих НАТО лобиста у Србији а генерал Димитријевић је директор Међународног института за безбедност у Београду, за који не могу да проценим ко га финансира и за чије интересе ради (нешто ме све то асоцира на Центар за евроатланске студије). За ову причу није битно ко је крив а ко није, као ни то ко је имао какве намере од наших генерала. Битно је то да су западне обавештајне службе успешно извеле своје тајне операције, којима су навеле нашег начелника генералштаба да им касније уступа податке под ознаком „државна тајна“ за новац. Шеф војне контраобавештајне службе, који је морао све то да спречи, по писању генерала Граховца, и сам је учествовао у тој тајној операцији. То је невероватан успех, па макар и CIA била у питању, да у своју акцију укључе начелника генералштаба и шефа једне тајне службе земље против које дејствују. То се мора анализирати и из тога се морају извлачити поуке како не бисмо доживели сличне ситуације.

Нигде кадрирање није толико важно као у тајним службама, чак и кад је у питању обичан оперативац, а камоли при избору личности за руковођење комплетним службама. У другим системима један човек не може да начини толико штете колико у тајним службама, због затворености система и тајонсти рада. Ни један други систем не може да уништи један човек – тајну службу може под условом да се на тако одговорном положају нађе погрешна личност или ако га на тај положај доведе неко ко нам не мисли добро. Таквих примера да један човек уништи обавештајно-безбедносни систем неке земље нема много у свету јер то се једноставно не догађа често. Не морамо ићи далеко да бисмо такав пример нашли, јер нам се све догађало пред очима.


КАКО СУ ЗАПАДНЕ СЛУЖБЕ УНИШТИЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ

Најбољи начин да разоткријемо актуелне тајне операције моћних обавештајних служби у Србији јесте да проучавамо њихове претходне велике успешне акције на Балкану. Тада можемо схватити неке основне принципе и начине њиховог наступа и дејства и препознати да ли се нешто слично дешава у нашој земљи у садашњем времену. Није то нешто што се не да поредити јер су циљеви агресивних тајних дејстава слични – тада је циљ био разбијање Југославије, а сада би могао бити разбијање и распарчавање Србије.

Као што је речено, пре оружане агресије се уништава или слаби морал народа и офанзивност и ефикасност обавештајно-безбедносних служби. Нико не може порећи да је Југославија имала веома моћан обавештајно-безбедносни апарат, способан да се ефикасно и брзо обрачуна са непријатељским структурама у земљи и терористичким групама и организацијама у иностранству. Поред тако јаких служби, ни унутрашње ни спољне разбијачке снаге нису имале шансе. Запад је схватио да су југословенске тајне службе нешто што се прво мора разбити – пре свега СДБ.

У првој фази тајне операције разбијања СДБ добро је процењено да подривање и слабљење мора ићи изнутра, из саме службе и да је кључна и најпогоднија личност за такву операцију Јосип Перковић, шеф СДБ Хрватске. Схватили су да без његовог придобијања ништа битно не може да се уради и сву активност усмерили у том правцу. Био је то веома сложен проблем, јер се радило о комунистичком кадру, потпуно преданом, посвећеном и одлучном да се бескомпромисно обрачунава са свим противницима Југославије и у земљи и у иностранству. Нити једну личност данас не оптужују да је организовала више ликвидација усташких терориста по иностранству од Перковића. Усташе су то знале и нису имале већег непријатеља од Перковића, а он је добро знао са каквим терористима има посла и није долазило у обзир да им верује. Западне службе су ипак успеле да их повежу и упрегну да заједно раде на рушењу Југославије и то је њихов невероватан успех.

Перковића не би успели да преокрену и придобију на своју рушилачку страну ни Туђман, ни Манолић, ни Шпегељ, нити било ко од оснивача ХДЗ сем једног човека. Тај кључни човек коме је Перковић потпуно и без резерве веровао био је Јосип Бољковац. Он је био некадашњи Перковићев шеф, потпуно заслужан за његово брзо напредовање и блиставу каријеру контраобавештајца. Тако је Бољковац добио задатак од Туђмана и врха ХДЗ, као и од западних обавештајних служби, које су иза свега стајале, да придобије Перковића, и он је у томе у потпуности успео. Данас се зна и када се то догодило – у јесен 1990. године.


ПОУКЕ СЛУЧАЈА ПЕРКОВИЋ

Тако је почело смишљено и планско разбијање југословенског обавештајно-безбедносног система. Са Перковићем се постигло далеко више од планираног, јер он не само да је ушао у ХДЗ него директно у усташки покрет. Радио је у сендвичу између два најекстремнија и најважнија лидера усташког покрета – Гојка Шушка, који му је био шеф, и Николе Штедула, који му је био потчињени. Прво што је Перковић бездушно урадио као некакво доказивање своје лојалности усташама јесте да им је предао списак свих сарадника који су радили на сагледавању усташких организација и њихових лидера у иностранству. Наравно да им је тако потписао смртну пресуду. Друго, потпуно је пасивизирао хрватски СДБ и омогућио неометано рушење државе од стране ХДЗ. Треће, лично је органзовао 136 илегалних дотурања оружја у Хрватску преко својих канала, где је у појединим конвојима који су илегално прелазили границу знало бити и до 34 тегљача пуна оружја. Нико други без њега то није могао да уради, а без њега усташе би о томе могле само да сањају. Тако је омогућио стварање јаких хрватских паравојних јединица, које су касније легализоване проглашењем независне државе. Четврто, организовао је обуку усташа из емиграције и њихово постављење на места оперативаца и руководиоца службе коју је водио. Пето, потпуно је преусмерио рад службе – они који су до тада обрађивани као непријатељи и терористи постали су оперативци ове службе, а они који су били пројугословенски орјентисани постали су предмет обраде те службе. Наравно да је све то, докле год је било могуће, чинио тајно. Наравно да је тако уништио не само хрватску СДБ него комплетну југословенску службу безбедности која је, бар формално, била јединствена.

За нас данас није битан Перковић, него поуке које можемо извући из обавештајних акција западних обавештајних служби према њему и преко њега. Да проучимо начин њиховог посредног и заобилазног наступања према личностима које типују и изучавају. Јер њихов наступ је данас сличан ономе какав је био тада. Нико не може променити начин и стил деловања тек тако и ту су наше шансе да им парирамо ако суштину и разрађени клише схватимо на време. Кад се већ бавимо Перковићем, није лоше рећи и то да је сасвим могуће да је и његово суђење нова обавештјна игра како би се компромитовале комунистичке земље и комунистички режими, јер ће их суд приказати као тоталитарне и склоне државном тероризму према политичким противницима. Циљ је, да се комунизам изједначи са фашизмом и стави ван закона како би либерални капитализам остао једино легално друштвено-политичко уређење. Једино није јасно да ли се комплетна ствар одвија у сарадњи са Перковићем или против његове воље. Невероватно је колико су обавештајних акција на Балкану извеле западне обавештајне службе користећи само једног човека – Јосипа Перковића.


ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ ИЗ ПРЕТХОДНИХ ДЕЦЕНИЈА

У садашњим условима у Србији потпуно је немогуће да нам на чело обавештајних и безбедносних агенција дођу некакви Перковићи. Такве врсте издаје, када је Србија у питању, не треба да се плашимо. Али непрестано морамо имати у виду да ће западне обавештајне службе преко дипломатских представника својих земаља и на разне друге тајне начине, као и кроз тајне обавештајне операције, покушати да нам наметну своја кадровска решења. Ако би се то стварно догодило, онда нам спаса нема. Само једна кадровска грешка или наметнута варијанта на највишем нивоу тајних служби Србије може бити пресудна за потпуни пораз Србије ако се о томе не размишља на време.

Мора да нас забрине чињеница коју јавно признаје и сама Влада Србије када каже да је она састављена под најмањим страним утицајем до сада. То значи да утицај страног фактора на састав наше владе ипак постоји. Ако могу да нам изаберу понеког министра, зашто не би могли сутра да нам изаберу нове шефове тајних служби. Уосталом, тајним службама које су од животне важности за Србију руководе неки министри. Да ли је њих препоручио мандатар лично, што би била једина добра варијанта и разлог да будемо безбрижни, или их је препоручио неко други. Наравно да имамо право о томе да размишљамо, јер су обавештајно-безбедносне службе толико важне да о њима треба да брине комплетна нација.

Не верујем да у садашњим условима западне обавештајне службе могу себи поставити радикални циљ када је српски обавештајно-безбедносни систем у питању – потпуно разарање и уништење. Најамбициознији план може бити константно ометање рада разним аферама, пасивизацијом и ометањем развоја и модернизације. Међутим, и ту треба бити реалан. И тако ограничен циљ слабљења наших служби може нам нанети велику штету. И тако се могу остварити циљеви од којих је Запад у овом тренутку бар привидно одустао. И постизањем тако ограниченог циља била би угрожена наша стратешка опредељења – војну неутралност и потпуну независност.

У ери тероризма веома је лако да онај ко нам не мисли добро потпуно усмери тајне службе у овом правцу. Слично ситуацији за претходних влада када су службе искључиво јуриле хашке бегунце. Такав поступак веома је лако правдати и аргументовано објаснити јер тероризам јесте велика опасност. Наравно да би то била подла превара, јер тероризам је само део опасности које нам прете а велики простор деловања заузимају обавештајна дејства обавештајних служби НАТО, у које, наравно, спада и обавештајна служба Хрватске, која се потпуно одомаћила у Србији. Значи, намерно погрешно одређивање тежишта рада службе једнако је опасно као и пасивизација.

Потпуно је јасно да се кадровска политика, јачање и модернизација обавештајно-безбедносног система, усмерење и контрола не могу препустити било коме ко је под страним утицајем. То је стуб на коме почива безбедност Србије. То је важно у миру, а још важније у кризном периоду и у рату. То је гаранција да наше тајне службе неће проћи као југословенске и да неће доживети катастрофална изненађења. Што су већи притисци на тајне службе у циљу њиховог ометања и слабљења, то је извесније да нека врста агресије на Србију предстоји.


Свако злонамерно и аферашко провлачење служби кроз медије у овом тренутку реултат је или незнања или деструктивне намере. Ако неко данас смишљено производи афере на основу измишљотина или полуистина и тиме омета рад служби, оправдана је сумња да је у функцији страних центара моћи из којих се вуку прљави и перфидни потези према Србији. Јер пре агресије мора да се ослаби и омета обавештајно-безбедносни систем. Није ми намера да некога браним, али не видим смисао нити нешто добро у изнуђеним потезима према службама који могу бити смишљене операције западних обавештајних служби.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top