Петар Велики је 28. августа 1698. године издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браду и носе сакое и хаљине на европски начин. Данас је могуће да се то доживљава као историјска анегдота, али, са становишта историје идеја, културологије и социологије, то је био веома симболичан и индикативан догађај.

Овде се суочавамо са веома важном темом – метафизиком моде. Ради се о томе да је национална ношња, начин одевања и јасно одређени спољњи изглед део културолошког стремљења једног народа. Кроз спољњи изглед изражава се идентитет. Одевни предмети, фризуре, карактеристични украси, обрасци на одећи, крој и различити атрибути оличавају у себи припадност појединца нечему циљаном, уопштеном, јединству и сврсисходности.

Народна ношња је органски део народног бића, као и језик. То и јесте језик, визуелни језик културе. По спољњем изгледу одмах препознајемо са ким имамо посла – са доктором или свештеником, са ученицима или ливцима. Али, исто као са професијама и половима, по одећи ми често препознајемо припадност народима и цивилизацијама. Са чалмом – Индус, са јермолком – Јеврејин, брада од недељу дана – Кавказ.


Цепање аристократије и народа

Руски људи у XVII веку нису се много разликовали од руских људи у XVI, XV или XIV веку. Уосталом, ако бисмо прелистали Енциклопедију народне ношње, лако бисмо приметили да се изглед Руса мало изменио од древних времена. Мушкарац у рубашки, обавезно заједно са појасом или кафтаном – код кнезова украшених везом, код простог света обичном. Обавезно са брадом. Жене са хаљинама и марамама.

Као што је приметио кнез Николај Сергејевич Трубецкој, у древној Русији код аристократије и простог народа одећа се разликовала само по употребљеним материјалима од којих се одећа шила и правили украси. Али је крој био исти и код сиромаха и код цара. У томе се огледало јединство руске културе, свеприсутност руског кода.

И тако је Петар Први једним својим указом прекинуо многовековну традицију. Тиме је био задат јак ударац руском идентитету. Руски код -је био разбијен. Никакви кафтани, никакве хаљине, никакве браде. Петров указ је означио: престани бити Рус. Ви сте сада део евроатлантске католичко-протестантске цивилизације. Будите љубазни, промените свест.

Никаквог више Трећег Рима. Никаквог византизма. Заборавите на Свету Русију. Од сада сте европска земља у развоју. Зато узмите бритву и холански шнајдер: нисте више Руси. Сада сте Европејци. Наравно, тицало се то само елите, аристократије, бојара и дворјана. Петра се нису тицали прости људи, сељаци и трговци. „Црквени миш нека изгледа како хоће“.

Код се мења на нивоу владајуће елите. Али вишем слоју нова мода је наметана скоро силом. Намећући нови стил облачења, Петар је ломио психологију целој владајућој елити. Упросечавао је права и статусе потомака древних породица и људи који су се истицали у свим видовима службе. Пред лицем Петровог апсолутизма, који је парадирао духовним знамењем Ивана Грозног, сви су били једнаки – и кнез и новобогаташи, и истински херој и улизица.


Романови и конзервативна револуција

Петров удар био је по руској елити. Њој је било зацртано да престане бити руска или да умре. Петар Први је почео да гради потпуно ново друштво, другу поструску цивилизацију. Епоха до Петра и после Петра – то су две различите културе. До Петра – етничка руска, после Петра – државна руска, односно руска само по неким особинама, а по осталим западна.

Али је народ и после Петра остао руски, тј. у кафтанима и са брадом, у хаљинама и марамама. И православан, нису постали протестантско-католичко-малоруски унијатски богослови. Са својом руском вером, старом вером и руским духом. Са руском модом. И традиционалним одевањем, али не због инерције, већ због верности руском духу, древном и целовитом руском идентитету.

Индикативно је да је руском простом свету са брадама и кафтанима у европејски Петроград и формално био забрањен улазак. Војници су враћали такве на прилазним пунктовима: марш, црни људи, назад у своје село. Отуда дубоки раскол у саборној романовској Русији.

Испод – вечни и неизмењени, исти руски народ. А на врху помодна европеизована елита са избријаном њушком и безукусне бабе избуљене на немачки начин. Отуђење елите од народа приметили су раније и други словенофили, а цео XIX век је утрошен на то да би се поново сједиле обе половине руског друштва – под симболом повратка Светој Русији.

Последњи Романови појављују се не само са бакенбирдима већ и са руским брадама. Нису то више само Императори Русије већ и руски цареви. Нажалост, нису успели да доврше ту конзервативну, словенофилску истински руску револуцију, до краја.

Спољашњост, то је израз унутрашњег. Данас није толико битно облачимо ли руску ношњу макар у изузетним случајевима, али сваки Рус би требало да је има у својој гардероби. Да бисмо се сећали ко смо.





Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top