Sva događanja koja su uvela Ukrajnu u građanski rat  (ulični protesti, svrgavanje demokratski izabranog predsednika i konačno oružani sukobi) tipična su slika perfidne  orkestracije sukoba velikih sila, posebno Velike Britanije, po raznim delovima sveta. Poslednjih decenija ovakve orkestracije ratova su sve učestalije, a obični građani, bar oni malo promućurniji ili koji su sami doživeli da budu uvučeni u ovakve političke i psihološke operacije (kao mi iz bivše Jugoslavije) sada to sve više primećuju. Da li je „kriza u Ukrajni“ samo još jedan britanski politički „het trik“ za stvaranje Evroazije kao nove vizantijske imperije u kojoj su venecijanski trgovci imali poseban trgovinski status.

RAT JE TRGOVCIMA MIO MA GDE BIO

Niko danas i ne spori da sukob u Ukrajni nije spontana reakcija naroda pro-evropske i pro-ruske orijentacije, već jasno ispoljen politički uticaj spolja,  pre svega SAD, kao i Nemačke koja se ispred EU najviše i eksponirala u svrgavanju Viktora Janukoviča. Sa druge strane Rusija, koja je na Zapadu do pre samo nekoliko decenija u periodu Hladnog rata doživljavana u SAD kao komunistički monstrum i rasadnik užasne komunističke ideologije (narod na Zapadu prosto obožava eksploatatorski kapitalizam), nakon anesksije Krima danas ima sve više simpatija.  Kažu, logično je što je Putin tako reagovao jer on štiti interes Rusije.


Iako političku volju ruskog naroda, koji broji 140 miliona duša, predstavlja već 14 godina  jedan omanji čovek,  Vladimir Putin (koga na zapadu zovu car), Rusija je sada apsolutno demokratska zemlja.  I to joj sa Zapada niko ne spori. Da ne bude baš da je Putin apsolutista (makar demokratski), tu je još jedan „moćni“ politički lik takođe omanjeg rasta - Dimitri Medvedev. Njih dvojica se godinama rotiraju sa funkcijama i eto političke volje 140 miliona Rusa i ostalih koji u Rusiji žive. Uostalom, ni u „najdemokratskijoj zemlji na svetu“, SAD , poslednjih decenija nije drugačije - svi su predsednici  isto društvance iz iste porodice, sa istog golf terena ili istog poslovnog kluba ili istog univerziteta. Privatnog, naravno. Ali, to i jeste „demokratija“ jer je i ovako i onako svaka demokratija, ma gde bila, obična farsa. Predstava za narod manje ili više uočljiva bar prosečno inteligentnom čoveku.


Tako se ruska spoljna politika sve više zanima za Bliski i Srednji istok, aktivna je sa svojom diplomatijom svuda po svetu, mada vojno nije toliko prisutna kao SAD. Iako godinama intenzivno radi na usavršavanju ofanzivnog oružja dalekog dometa, Rusija se za sada više drži retoričkih pretnji i diplomatske priče. Posebno su zanimljivi izuzetno dobri odnosi Putina sa Izraelom (državom koju na Srednjem i Bliskom istoku obični građani i pravi islamisti ne mogu da smisle, jer predstavlja vojnu ispostavu zapadnih interesnih grupa, posebno iz Britanije i SAD).


Ali, neki na Zapadu Rusiju i dalje vide kao neprijateljsku zemlju. Zapad je i dalje Zapad, Rusija je i dalje na Istoku (u političkom smislu). Da baci drvlje i kamenje na Rusiju i dolije ulje na ukrajinsku krizu oglasio se nedavno i poznati politički strateg i rusofob, ostareli Zbignjev Bržežinski, koji se na jednom predavanju dotakao ukrajnske krize i Putina rečima:

 „Rusija mora da shvati da Ukrajna neće biti član nekog mitskog Evroazijskog saveza koji predsednik Putin nastoji da promoviše na osnovu nove doktrine specijalne ruske pozicije u svetu“. Bržežinski, poreklom Poljak,  je inače bio američki savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme „Hladnog rata“ i ako je nešto rđavo za američke interese (po Bržežinskom) onda je to stvaranje velike države ili bilo kog jakog vojnog ili ekonomskog saveza na Istoku oko Rusije.


A jedan takav  savez je upravo stvoren ratifikacijom sporazuma o Evroazijskoj ekonomskoj  uniji i to je ozbiljan udarac američkim ekonomskim interesima. Radi se u stvari o tome da je Evroazijska ekonomska unija sada najveće potrošačko tržište na planeti na čijoj teritoriji se nalazi četvrtina ukupnih svetskih mineralnih resursa procenjenih na oko 40 triliona dolara. Ali kakav interes od toga ima Rusija? Ima li Rusija robu za toliko tržište? Ima li neku tehnologiju kakvu Zapad nema? Poznato je da je i sama Kina samo proizvođač po zapadnoj tehnologiji i barata zapadnim kapitalom. Očito, to tržište je potrebno nekom privatnom korporativnom biznisu sa Zapada, a ne iz Rusije i Kine ili Indije. I Rusija sada upravo nameće trgovinske sankcije Zapadu. Time ih kažnjava  što se mešaju u „građanski sukob“ u Ukrajni. Treba li Rusiji sa takvim resursima da uopšte podiže pogled ka Zapadu ili bi mogla da se zatvori na svom istoku i  uživa u blagodetima koje joj je pružila Priroda. Zašto hranu, posebno žitarice, da uvoze sa zapada kad im je bliža Indija ili Kina? Mogu li ove dve države uopšte da hrane Rusiju, a da zauzvrat dobijaju gas i naftu? Zašto sve mora prvo da ide preko Zapada? Može li Rusija da se zatvori u trgovinskoj razmeni prema zapadu, i da se potpuno okrene istoku? Može li u tom slučaju zapad da opstane bez Rusije? Kako je uopšte EU došla u situaciju da energetski zavisi od ruskog gasa? Toliko razvijena nauka, tehnološke inovacije, pretnje ratovima uplitanje po čitavom svetu, a mogu da pomru od zime bez ruskog gasa. Što je još zanimljivije od kada se priča o sankcijama, izvoz iz SAD u Rusiju je sve veći. Posebno se izvozi oružje iz SAD. Zanimljivo je i to što sankcije Zapada u Rusiji najviše pogađaju državna preduzeća i državne banke, ali ne i privatne. Isti je slučaj i sa SAD. Državne kompanije će imati veće štete od politike sopstvene države.


Naravno sva ova su pitanja suvisla ako imate političku kartu sveta sa nacionalnim državama koje imaju svoje teritorije, granice, svoju privredu i narod koji preko svojih "demokratski izabranih" predstavnika nastoji da živi u blagostanju.


NACIONALNE DRŽAVE ODAVNO NE POSTOJE

Ali stvarna politička karta sveta odavno više ne poznaje nacionalne države. Ko god od državnika ističe demokratiju kao političku vrednost, taj je agent masonerije ili budala. Demokratija je uvek bila farsa, a nacionalna politika iluzija. Postoje samo međunarodni trgovci, njihove oligarhije i njihovi karteli. I oni su odavno već napravili (podelili) svet tako da svi moraju međusobno na planeti da trguju i niko ne može biti sebi dovoljan. Zapad ima tehnologiju i hranu (posebno žitarice i meso), a istok sirovine, energente i voće i povrće. I sva razmena ide preko međunarodnih trgovaca i njihovih mafijaških kartela. Najmoćniji takav kartel danas ima sedište u Londonu.




Glavni posrednici u trgovini ruskim gasom i naftom su privatne korporacije. Njihovi pravi vlasnici su uglavnom nepoznati. Ruski tajkuni koje nadzire FSB (ranije KGB) su samo njihovi eksponenti.

Iz evroazijske ekonomske zajednice najveći interes će tako izvući oni trgovački karteli koji budu bili u stanju da ovo tržište najviše prilagode svom biznisu.  Ruski i kineski i drugi narodi naravno ostaće tamo gde su i do sad bili – kao servilni robovi i vojnici koji žive u svojim demokratskim iluzijama i sa svojim demokratskim liderima koji treba da ih povedu u lepi i prosperitetniji život. Kao magarce do zelene trave. Dakle, koji trgovački kartel  danas drži „majčicu Rusiju“? Ko se i oko čega danas spori u Ukrajni? Da bi smo ovo shvatili moramo se malo vratiti u daleku istoriju gde je glavna istorijska nit bazirana oko zlata i bankarskih poslova i vekovnom nastojanju trgovačkih porodica  da imaju tržišni monopol. Borba za ovaj monopol pokretala je sve ratove.



KAKO JE MOSKVA POSTALA TREĆI RIM

Za postanak Ruske imperije ključni datum je 11. maj 330. godine kada je rimski imperator, Konstantin odlučio da nova prestonica Rimske imperije bude na Bosforu u današnjem Istanbulu. Razlog je, verovatno, bio praktičan jer su preko Konstantinopolja rimski trgovci mogli najlakše da kontrolišu sav protok robe između Evrope i Azije i Afrike, a posebno brodove. „Prolaznina“ odnosno taksa za prolaz robe koju su imperatori naplaćivali svim trgovcima za prolaz preko Bizantiuma  bila je glavni izvor prihoda i za vladare i državnu kasu.  Sama trgovina hranom i posebno solju (koja je bila neophodna za konzerviranje hrane)  bila je najviše kontrolisna i svaka luka i geografska pozicija gde je išao neki trgovački put, postala je naplatna rampa – carina. Sama reč „(viza)ntija“ verovatno i potiče odatle kao naziv za prolaz (prolaznina).


Fizičko obezbeđenje u ovim poslovima vršili su razni plaćeni robovi sa severa ruse kose koji su nazivani zato "rusima" i koji su služili kao vizantijska garda. Ove ljude ruse kose često su Vizantiji za pare iznajmljivali feudalci iz Severne Evrope. Jedan poznati iznajmljivač je bio kijevski knez Vladimir.
Tako su vizantijski imperatori držali u rukama zlatnu trgovačku kapiju preko koje su ubirali ogroman novac ili deo robe kao taksu, dok su se na zapadu i severu Evrope trgovci zadovoljavali „koskama“.

Izdavanje papirnog novca po osnovu deponovanog zlata kao i izdavanje zlatnih kovanica bio je najunosniji biznis trgovaca  pa je stvaranje zlatne riznice i održavanje takozvanog kontinuiteta imovine bio glavni zadatak čuvara ovakvih riznica.  Ovakve riznice su drevni Rimljani nazivali "fondo" i Konstantinopolj je tako postao sedište najvećeg zlatnog fonda koji je izdavao i tada najtraženiji i najpouzdaniji novac – bizant (bezant).



Obratite pažnju da je najkraći put od Konstantinopolja do Rima išao opreko današnje Albanije. Ovaj put će obezbeđivati rimski plaćenici kasnije nazvani - cincari.



Konstantinopolj je tako postao Drugi Rim koji se zbog svog geografskog položaja koji mu je omogućavao kontrolu najvećeg trgovačkog puta i ubiranje carine dugo održao kao imperija.  Umesto titule cezara Vizantijci su koristili skraćenicu – car. Što je isto. Čitava Vizantijska imperija se vremenom razvijala sa ciljem da apsolutno kontroliše pristup Sredozemnom moru. Vladarske porodice na zapadu i severu Evrope  nisu bile zadovoljne ovakvom geografskom pozicijom i politikom Vizantije i njenih vladara i nastojale su da ih oslabe i po mogućstvu otvore sebi i druge trgovačke puteve.

Vizantija je posebno smetala dinastiji Normana (koji su nastojali da svoj trgovački uticaj u Evropi ostvare zaiobilaznim putem preko severa), dok su venecijanski trgovci uvek imali dvolični trgovački princip saradnje sa svakim ko im donosi dobit. Posebno je vizantijski fondo smetao vatikanskom fondu koji je ustanovljen u Rimu, a oba su održavala zajedničko tržište novcem pod okriljem hrišćanske vere kada je tržište objedinio Konstantin Veliki.


Hrišćani su u stvari bili „stado“ koje je darivalo , nakon smrti bogatog vlasnika, zlato i druge vrednosti fondu (koji se predstavljao kao božija ispostava). Fondo je radio i kao banka i davao je pozajmice građanima. Ali zbog sve većih sukoba i otimačine čuvara fonda i trgovaca, „stado“ je 1054. podeljeno na zapadno - latinsko ili katoličko i istočno ili ortodoksno. Tako je od tada svako „stado“ darivalo imetkom svoju crkvu.  Među trgovcima okupljenim oko oba fonda (kao banke) nastavljena je i saradnja , ali sve više sukobi i ratovi kao čuveni krstaški ratovi.


VENECIJANCI POSTAJU NAJVEŠTIJI TRGOVCI

Vizantijsko-venecijanski ugovor iz 1082. bio je trgovački i odbrambeni sporazum koji je venecijanskim trgovcima dao glavne trgovačke koncesije (ustupke) u Vizantiji, a za uzvrat Venecijanci su pristali da pomognu sa svojom moćnom pomorskom flotom Vizantiji da se odbrani od Normana koji su hteli da se i oni ugrade u dobit od carinjenja robe iz Azije i Afrike i kontrolišu neke pomorske putne pravce. A imali su moćnu pomorsku flotu pa su ušli u sukob i sa Venecijancima. Tako su Venecijanci dobili carinske olakšice, kao i kontrolu glavne luke u Vizantiumu. Dobili su i nekoliko važnih kancelarija (trgovinskih predstavništava), a njihov dužd je dobio  poseban počasni status u Vizantiji. Dobili su i sopstveni distrikt  u samom gradu sa svojim radnjama, crkvom, pekarom (kao današnja duty free zona).


Vizantija nije imala sosptvenu pomorsku vojnu flotu, već samo geografsku poziciju, pa je u borbi protiv Normana zato morala da računa na venecijansku pomorsku silu, odnosno njihove plaćenike koje su iznajmljivali od evropskih kraljeva i feudalaca. Ali, Venecijanci su dobro saradjivali (pljačkali) i sa Normanima, pa ova pomoć Vizantiji nikada nije ni stigla.

Kada su 1204. besni latinski trgovci napali sa vojskom Konstantinopolj u krstaškom pohodu, potpuno su razorili grad. Tako je 1219. stvoren još jedan trgovački sporazum sa Venecijancima (koji su ovaj krstaški pohod i finansirali) i koji im je tada dao mogućnot da trguju preko čitave vizantijske imperije bez carine, ali pod uslovom da priznaju da je okupirana teritorija koju su zauzeli latinski krstaši u Vizantiji samo imperija u okviru Vizantije. Dakle, kao nezavisno Kosovo, ali formalno u okviru Srbije. Ista trgovačka igra očito, kao i isti igrači – nekada Venecija, danas Britanija.



IMPERIJE NESTAJU, ALI ZLATO JE VEČNO


Ali, nakon konačnog pada Carigrada 1453. zlatni vizantijski fondo (istočna hriščanska crkva)  preseljen je u Moskvu. Reč “mosk” na arapskom znači  sedište vere i Moskva je postala to novo sedište istočne ortodoksne crkve. Naime, 1453. Turci su uz pomoć  trgovačkih porodica  iz Venecije okupjenih oko vatikanskog fonda , pušteni u Evropu samo zato da bi pregazili Vizantiju. Tajni dogovor je napravljen sa sultanom Mehmedom II. Učinio je to Venecijancima naklonjeni (i potkupljeni?) papa Kalistus III (iz Španije). Kada je njegov naslednik papa Pije II pozvao venecijanske trgovce da pomognu da se Konstantinopolj oslobodi od Turaka, oni su podmuklo ćutali.  Njihove trgovačke pozicije turskim osvajanjem Bosfora nisu bile ugrožene, a konkurenti oko vatikanskog fonda su dotučeni. Posebno Španci. Tako su venecijanski trgovci svrgnuli poslednju romansku dinastiju koja je čuvala vizantijski fondo odnosno rimsku istočnu riznicu koju je utemeljio Konstantin Veliki. Poslednji vizantijski čuvar ovog romanskog fonda bio je Konstantin IX iz dinastije Paleologa.


Grb dinastije Paleologa.


Tako je Moskva postala novo sedište fonda i novi Treći Rim, a Rusija je počela da se razvija sa ovom romanskom riznicom u novu istočnu imperiju.  Kubeta ruske crkve tako podsećaju na živopisne vizantijske crkve.





FORMIRANJE ROMANSKE DINASTIJE U RUSIJI

I nova dinastija koja je trebala da čuva ovaj rimski (romanski) fondo i održava dinastički kontinuitet imovine uspostavljena je tamo kao novi carski (cezarski) tron. Ivan IV Vasilijevič  je  postao  Prvi ruski car (cezar) i to tako što se bogato oženio sa ćerkom rimskog (romanskog) trgovca i viteza Romana Jurijevića Zaharina. Nomen est omen, jer je Zaharin bio romanski (rimski) bojar (išao je u boj) što je značilo da je bio plaćeni vitez (profi vojnik) koji je sa svojom vojskom (plaćenim najamnicima ruse kose) išao da se bori gde treba za interese krupnih trgovaca iz vizantijske imperije.

Za uzvrat ovi bojari (vitezovi) su dobijali  velike zemljišne posede i postajali tako veleposednici i feudalci i sticali plemićke titule. Bojar je titula koja se daje najmoćnijim vitezovima i u rangu je britanskog barona. (Dakle ovaj sistem darivanja vitezova i titulisanje je u V. Britaniju uvedeno migracijom venecijanskih trgovaca i njihovog fonda u London).


Anastasija Romanova je tako, kao ćerka romanskog barona, uvela Ivana Vasilijeviča u plemićki status i on je uzeo sebi prezime Romanov. Uspostavljanjem Kuće Romanova ova porodica je  postala zvanični čuvar zlatnog fonda Ortodoksne istočne crkve.


Anastasija Romanova okružena bojarima.

S obzorom da je Rusija bila puna zlata, fondo se vremenom uvećavao pa su Romanovi postali uskoro najbogatija dinastija na planeti. I mnogi evropski plemići su želeli da se sa njima orode. Zlato su Romanovi kasnije zajmili zlato i bliskim poslovnim partnerima i bankarima širom sveta i tako postali veoma uticajni i moćni i u Evropi i SAD. Nagadja se i da su uneli veliki zlatni ulog u osnivanje američke Centralne banke, FED. Neki autori pominju impozantnu sumu od oko 200 miliona dolara (to vreme ogromna vrednost), ali za to ne postoje opipljivi dokazi. Koliki je uopšte bio fond osnivača FED-a nedostupno je javnosti.


Rusija je tako sa Romanovima na čelu  riznice i crkve postala najveća imperija na zemlji ikada. Pružala se od Pacifičkog okeana na istoku , južno do Krima, i na zapadu do Baltičkog mora.  Sa Aljaskom u posedu prostirala se na dve zemljine hemisfere. Anastasija Romanova je umrla od nekakvog trovanja 1560., a veruje se da je otrov bio namenjen Ivanu. Od tada se on menja u svojoj vladavini i dobija nadimak Grozni.


Romanovi 1892.



VENECIJANCI PRESVLAČE  ZMIJSKU KOŽU

Kada je nakon žestokih porodičnih sukoba u trgovini tada prva nacionalna država Francuska  formirala Ligu iz Kabre 1509. i vojno razbucala ratobornu i podmuklu venecijansku družinu i njihovu Venecijansku državu,  članovi porodica iz ovog kartela su migrirali ka Nemačkoj i Engleksoj menajući imena i prezimena i noseći svije zlato. Osnivanjem Bank of England krajem 17. veka uspeli su da se konsoliduju kao novi trgovački kartel sa sedištem u Lonodnu. Njihova glavna sveštenička (hrišćanska) vojska za političke smicalice postaje poseban red u rimokatoličkoj crkvi – jezuiti koji su se u ovu crkvu sve više infiltrirali. Danas imaju i svoga papu Franciska (Franju). Da upravlja novcem iz ovog fonda u Londonu i plasira ga na svetskom tržištu zadatak je dobila nemačka porodica Rotšild (Ranije Bauer). I naravno da oni od samog početka nisu mogli da podnesu rusku imperiju i njihov konkurentni moskovski zlatni fondo. Nacionalna država je ono čega se najviše plaše i danas i zato nastoje da svako nacionlno povezivanje i svaki nacionalni osećaj u korenu sasecaju. Nacionalne (narodne armije) su posebno neprihvatljive. Zato se vojske širom sveta profesionalizuju. I koriste za ratne pohode (mirovne misije) privatnom korporativnom biznisu. Za njih je jedini princip rada mafijaško (porodično) i kartelsko povezivanje (Da podsetimo da se svi ovi venecijanski trgovci danas nazivaju jevrejima - jews). Oni su naslednici mletečkih trgovaca.  

Zvanično je na tronu britanske imperije Kuća Vindzora.  Ali samo za slikanje. Tako je i glavna doktrina britanske politike danas jezuitska dvoličnost. To znači prevara i uvek prevara. Englezi su postali njihovi robovi, kao i Škoti, Velšani, i deo Iraca. Glavni pravac širenja britanske imperije je zato istok, jer ih okoreli katolički zapad ne podnosi. Pale su zato na Istoku i drevne veoma moćne i organizovane carevne, poput Japana, Kine, Indije i sve u prevarantskoj trgovačkoj saradnji sa ovim majstorima biznisa i prevare.

Rusija je bila najveći kolač i najteži zalogaj za Veliku Britaniju. Rusija je u stvari imala sve, a na carkom tronu su znali gde im je najveći neprijatelj. I hteli su da ga se reše. Carska Rusija je bila okosnica svih evropskih saveza protiv ove prepbučene „zmije“ koja je izmilela iz vatikanskog legla i sa venecijanskim trgovcima se uselila  krišom u London. Zato je Rusija vekovima bila neprijatelj Velike Britanije  broj jedan.

Britanija nije htela ili nije smela da uđe u otvoreni sukob sa Rusijom pa je zato nastojala da jezuitskom doktrinom prevare huška druge. Tako je njihov osvajački adut u jednom trenutku bio Napoleon Bonaparta koga su jezuiti mentalno vešto obradili podbadajući ga da krene u osvajanje ogromne količine zlata u Rusiji. Prethodno su ga nahuškali da ide u Egipat i Siriju, da pljačka zlato i štiti, navodno, francuske trgovce koji su se tamo sukobili sa engleskim interesima. Naravno ti „engleski interesi“ nisu bili isto što i intersi „venecijanskih trgovaca“ koji su zaposeli britanski  tron, a Francuska je nakon revolucije (koju su podboli Venecijanci) 1799. ostala samo sa „pola glave“, tj. sa ograničenom monarhijom.

O uticaju jezuitia na Napoleona i na uspostavljanje francuske republike (nakon što ih je Luj XIV proterao iz Francuske) pisala je i engleska istoričarka i Nesta Helen Vebster (umrla 1960). Ona je upravo bila fokusirana na razotkrivanje tajnih operacija iz Britanije koje je izvodilo aristokratsko tajno društvo nazvano Iluminati. Pisala je i o komunističkoj zaveri u Rusiji kao i o stvaranju ogromne globalističke agenturne mreže koja je dobila naziv „jevrejski biblijski narod“. I sam Napoleon je kasnije, kada je shvatio da je iskorišćen, u svojim memoarima  zapisao: „Jezuiti su vojna organizacija, a ne religizni red. ... Cilj ove organizacije je moć - moć u najvećoj despotskoj primeni - apsolutna moć, univerzalna moć, moć da se kontroliše svet voljom jednog čoveka (na primer Vrhovnog jezuitskog generala)".



NAPOLEONOV FIJASKO I RUSKO USPOSTAVLJENJE NOVE FRANCUSKE MONARHIJE

Vojni pohod sa blizu 700 000 vojnika na ogromnu zemlju kao što je Rusija je bio potpuno sumanuta odluka. Oko 250 000 vojnika je uspelo da stigne samo do Moskve i tu su nakon bitke kod Borodina ušli u grad i pljačkali i palili sve šta im je došlo pod ruku. Znajući veličinu Rusije car Aleksandar I nije imao nameru da sa Napoloenom pregovara o predaji, pa su Napoleonovi vojnici morali da se povlače. Pošto očito nisu računali na povlačenje, već isključivo na pobednički trimumf, zedesila ih je ruska zima potpuno nepripremljene i oko pola miliona vojnika se nije vratilo iz ovog sumanutog ratnog pohoda 1812.





Još gore po Napoleona, car Aleksandar I ih je sa svojom vojskom “ispratio” sve do Pariza u koji je ruska vojska ušla marta 1814. Napoleon Bonaparta je nakon toga morao da abdicira i ova francuska monarhija koju su na presto doveli Britaniji naklonjeni jezuiti okončala je svoju vladavinu. Nova monarhija je u francuskoj uspostavljena ponovo  kada je burbonski kralj Luj XVIII uverio ruskog cara Aleksandra I da će “poštovati ustavna prava francuskog naroda” i “hrišćansko učenje”, što je u prevodu na bankarsku veštinu vladanja značilo da će porodica Burbon uplaćivati svoje doprinose moskovskom fondu u tj. ortodoksnoj ruskoj crkvi.

U Londonu su zbog ovoga bivše venecijanske lihvarske zmije pobesnele. Izgubiti kontrolu nad Francuskom kao moćnim britanskim saveznikom u ratovima koji su trebali tek da se odigraju bio bi ogroman gubitak. Još gore ovo veliku državu je sada kao svog saveznika prišio smrtni neprijatelj – Ruska imperija. I činili su sve da ovu porodicu sklone sa trona.



RUSIJA NASTOJI DA BUDE OKOSNICA SVIH SAVEZA PROTIV BRITANIJE


Znajući za podmuklu ulogu  Londona koji je potajno instruirao otomanskog Sultana u vezi Turske spoljne politike (osvajačke naravno) i u strahu od sukoba sa Turskom, ruski Car Aleksandar I je inicirao stvaranje Svetog saveza (Svete alijanse) među svim hrišćanskim zemljama u Evropi. Ali Britanija, kao ni “hrišćanski” Vatikan (koji je u tom trenutku imao papu naklonjenog “Venecijancima” iz Londona) odbili su da potpišu sa Rusijom bilo kakav savez. Ni Turska nije htela nikakav mirovni ugovor sa Rusijom. Londonu je isključivo odgovarao svaki mogući rat koji bi oni finansirali (kreditirali obe strane) i orkestrirali ga tako da iz njega izvuku dobit samo bankari iz jezgra Londona i njihovi saveznici. Zato su britanski agenti i jezuiti diplomatski “savetovali” (rovarili)  po svim državama koje bi mogle sa Rusijom ući u bilo kakav savez.


A Sveta alijansa je upravo imala za cilj da bude perpreka mnogim budućim ratovima u Evropi.


Za razliku od hrišćanstva satanizam kao filozofija počiva na obrnutom sistemu vrednosti od hrišćanstva. To su moralne “vrednosti” koje uvek vode u svađu i haos, društvene institucije zato moraju biti zasnovane na korupciji, ucenama, nasilju sa službenicima sujetnim i gramzivim, sa budalama na “uticajnim” društvenim i državnim pozicijama (koji tu stižu “demokratsim” procesom),  a veština trgovine i biznisa zasniva se isključivo na prevarama. I u takvom “medijumu” venecijanske zmije se najbolje obmotaju i grizu. To je medijum koji njih hrani i novac je tu njihov glavni mamac. Ljudska potreba za brigom i pažnjom prema drugima preusmerava se na kućne ljubimce  i imovinu, dok su deca i njihovo utilitarno vaspitanje prepušteni “stručnjacima” i medijima koje satanisti preko raznih strukovnih udruženja i novcem sve kontrolišu. Tu spada (inter)nacionalna kultura, umetnost i edukacija. Prevara i samo prevara je suština njihove politike. Sama reč “politika” upravo to i znači.



I car Aleksandar I je postao omražena pojava u britanskim aristokratskim krugovima samim nastojanjem da spreči širenje ove satanističke filozofije koju su podržavali Iluminati. Iako je već bio preživeo jedan pokušaj otmice, Aleksandar I je misteriozno umro 1. decembra 1825. od nekakve neočekivane bolesti. Veruje se da je na neki način otrovan. Spravljanje otrova je inače bila specijalnost jezuita.



GRESI RUSIJE PREMA BRITANIJI SU SE NASTAVILI

Već od 1853. do 1856. protiv njegovog naslednika, cara Aleksandra II, pokrenut je novi rat. Poveli su ga, u savezu sa Velikom Britanijom, Francuska i Turska (tada Otomanska imperija). Konflikt je bio najžešći na Crnom moru oko Krimskog poluostrva. Nakon dve i po godine ratovanja koje su finansirali i podsticali bankari iz porodice Rotšild 1856. otpočeli su mirovni pregovori. Rusija i Otomanska imperija su se složile da ni jedna ne postavlja svoje vojne pomorske baze na Crnom moru. To je za Rusiju bio veliki gubitak i znatno je oslabilo njenu snagu prema Turskoj. Ali, Britanija je time bila zadovoljna. Kada je nakon 20 godina došlo do novog rata izmedju Rusije i Turske (1877) i kada je Rusija  uspela da povrati svoje izgubljene pozicije na Crnom Moru, Velika Britanija je reagovala žešće. Koliko je lukava i licemerna  britanska politika kada dođe do neke mirovne misije (u kojoj uvek nastoje da budu prisutni) videlo se upravo tada na poznatom Berlinskom kongresu. Naime ruska imperija je nastojala da ima kontrolu na čitavom prostoru Balkana gde je postojala istočna hričćanska zajednica za koje je smatrala da predstavljaju njene prirodne saveznike.  A to su  bile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Moćna ruska vojska tako je oterala Turke sa Balkana i počela da napreduje ka Konstantinopolju što je u Britaniji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Tako je britanski premijer Dizraeli počeo da pritiska Rusiju da prihvati mirovnu inicijativu poražene Turske. Da bio bio ubedljiviji u pritiscima poslao je na Bosfor britanske bojne  brodove.

Strah britanske aristokratije da neće imati kontrolu nad Bosforom bio je odlučujući, a možda su već tada imali i velike planove za stvaranje velike prikrivene vojne baze u Palestini (Izraela) koja je tada bila u vlasništvu bogatih turskih efendija. Trebalo je samo izvršiti prevrat u Turskoj. (Ne može se isključiti da je ova država dobila ime upravo u čast Dizraeliju, koji je kao pripadnik jevrejske kaste očito bio veoma zaslužan za ovakvu britansku politiku. Naravno Englezima se s obzirom na žrtve koje su kasnije podneli u stvaranju Izraela ovo ne bi dopalo). I ruski car je, na žalost, prihvatio mirovnu konferenciju u Berlinu kako bi se Rusko-Turski rat okončao.  Konferenciji su prisustvovali pored Rusije i Turske, predstavnici Austrougarske, Francuske, Nemačke , Italije i Velike Britanije. I tu je apsolutno dominirao Dizraeli sa podmuklim  političkim smicalicama.


BRITANIJA DOMINIRA NA BERLINSKOM KONGRESU

Prva je bila što je neposredno pred otvaranja Berlinskog kongresa Britanija sklopila tajni dogovor sa Turskom po kome Turska dozvoljava Britancima da vojno okupiraju Kipar. Ovo ostrvo je bilo na strateški važnoj istočnoj poziciji u Sredozemnom moru. Tako je Britanija iz Turske mogla vojno da preti Rusiji ukoliko se ova ne bi na Konferenciji povinovala zahtevima Turske (koja je zapravo rat izgubila) Još jedan prljavi politički trik napravila je Britanija sklapanjem (takođe pred početak Kongresa) ugovora sa Austrougarskom. Po njemu su ortodioksni hrišćani, uključujući Srbe u Bosni, stavljeni pod upravu Austrougarske i bez prava da se ujedine sa Srbima u oslobođenoj i nezavisnoj Srbiji. Vatikan je iskoristio ovo kasnije da deo stanovništva (robova) prevede u katoličanstvo. Tako su Srbi iz turskog ropstva prevedeni u austrougarsko. Ovo je praktično bio britanski poklon austrougarskoj monarhiji, kako oni ne bi pravili probleme  na Berlinskom kongresu. Istorija Srbije se nakon ovog kongresa drastično falsifikuje i sve ono što je bilo pre, za Zapad više ne postoji i u današnjoj istoriji koju kontroliše masonerija  smatra se nebitnim. Istoriju Srba od tada su preuzeli da pišu naši “dragi” i “večiti” saveznici Britanci i Francuzi. Rusija je tako dovedena u pat poziciju iako je Tursku vojno porazila.


RUSKO-AMERIČKO  SAVEZNIŠTVO JE NEDOPUSTIVO

Još jedan težak i neoprostiv politički udarac Britaniji napravio je car Aleksandar II kada se upleo 1863. u građanski rat u SAD. Ovaj građanski rat su upravo inicirali iz Londona nastojanjem da podele Ameriku i oslabe vlast Linkolna. U Londonu su, naime, očekivali da im Linkoln zatraži novčanu pozajmicu kako bi rat zaustavio i očuvao konfederaciju, ali to se nije dogodilo, jer je Linkoln novac za rat našao na drugom mestu. U stvari sam je počeo da ga emituje i ta emisija novca je bila bazirana verovatno na ogromnoj zlatnoj pozajmici iz Rusije. Još gore emitovao je dolare bez referentne kamate. I to je bio neoprostivo težak udarac za prodavce novca iz Londona. U  Londonu su bili spremni da uključe i britansku i francusku vojsku na strani američkih južnjaka,  ali je  ruski car Aleksandar  II poslao ruske bojne brodove na dokove Njujorka i San Franciska kako bi pomogao američkoj federalnoj vojsci. U strahu od sukoba sa SAD i Rusijom, ratni huškači iz City of London su morali da se povuku. Tako je stvaranju jedinstvene SAD najviše doprinela carska Rusija. I ovo se u američkoj istoriji prikriva.




Ali Linkoln i Aleksandar II su ovim sebi potpiseli smrtne presude.  Ratnohuškačka zmija iz Londona ovakav razvoj događaja nije mogla da podnese.  Zato je aprila 1866., samo godinu dana nakon što je izvršen atentat na Likolna, i ruski car došao pod udar komunistčkih atentatora.  Ubistvo je pokušao crveni revolucionar Dmitri Karakozov, ali je u nameri sprečen i njegov pištolj je promašio cara. Karakozov je uhapšen i osuđen sa svojih 10 crvenih drugova.



I BIZMARK JE SHVATIO DA SE JEDNA PODMUKLA VATIKANSKA ZMIJA USELILA U LONDON 

Da se uzročnik i podstrekivač ratova u Evropi i SAD nalazi u Londonu, zaključio je i nemački kancelar Oto Fon Bizmark kada je 22. oktobra 1873.  objavio sporazum tri najveća svetska monarha -  Franca Jozefa, cara Austrougarske; Ruskog cara Aleksandra II i nemačkog cara Vilhelma. Napravljen je trojni savez, poznat kao Liga Tri Cara. Liga je imala četiri glavna cilja: služila bi kao zajednička odbrana od rastućeg komunizma koji je počeo da se pojavljuje u Evropi od 1848. (a kreirali su ga i širili jezuiti);  sporazum među članovima Lige bi nalagao da se u svakom među-imperijalnom konfliktu maksimalno nastoji izbeći oružani sukob i da se svi sporovi rešavaju diplomatski; da se suprotstave širenju francuske moći (tada već obezglavnjene države kojom je potajno  upravljala agentura međunarodne bankarske oligarhije) i da se spreči britansko uplitanje u unutrašnje stvari zemalja u nastojanju da iznutra vrše državne prevrate.

Vojna i finansijska snaga ove tri carevine formirala bi ogromnu centralnu, južnu i istočnu regiju u Evropi i Rusiji preko koje londonski trgovci i bankari sa svojim francuskim satelitom ne bi mogli da prodru do Sredozemnog mora bez dobrog sporazuma sa Ligom. I u Londonu su zbog ove ideje poludeli, jer ih je podsetilo na staru katoličku Ligu iz Kambre koja je razbucala Venecijansku republiku. Liga Tri Cara je morala da bude rasturena (kao i sve tri imperije) i karikature iz britanske štampe u to vreme su  omalovažavale i ismejavale sva tri cara rugajući se ovoj ideji i samom Bizmarku.


Ova engleska karikatura prikazuje Bizmarka kao žonglera sa tada velikim silama. Francuska dama plače jer je ispala iz igre.

Kada je na presto Nemačke 1888. došao unuk britanske kraljice Viktorije, Vilhelm II (umesto svog starijeg brata Frederika koji je zbog neke bolesti umro nakon samo tri meseca carevanja) na nemačkom tronu se našao car sa samo 29 godina. Tako mladog veoma lako su ga iz Londona zadojili liberalnim idejama što znači trgovačkom otvaranju granica. I vrlo brzo su mu uši napunili pričom da Nemačka može imati sa Britanijom dobre poslovne veze.


Vilhelm očito nije znao da britanski tron drže naslednici kontinuiteta imovine venecijanskih trgovaca i bankara te da je njegova baba, kraljica Viktorija, samo figurirala na tronu da zamajava Engleze. 
Mislio je i da će i nesporazume u sferi interesa na Balkanu rešiti saradnjom sa Londonom. Čitav Balkan je tako postao izuzetno pogodno područije za političko-etničke i verske spletke. Takav je i danas. 
Ali, britanski neprijatelj broj jedan je i dalje bila Rusija.

Bizmark je tako smenjen 1890. i Nemačka je okrenula leđa Rusiji čim je Vilhelm II odbio da obnovi sa Rusijom Bizmarkov tajni Ugovor o reosiguranju napravljen 1887., nakon što je Dizraeli rasturio Ligu Tri cara. Ovim tajnim Ugovorom o reosiguranju Bizmark je, nastojeći da na svaki način spreči bilo kakav evropski rat (koji je gutao ogroman deo društvenog proizvoda svakoj carevini i donosio korist samo bankarima iz Lonodna koji nisu stvarali ništa osim državnih dugova), izdejstvovao da Nemačka i Rusija u slučaju da neka od njih  bude uvučena u ratni konflikt sa trećom državom, međusobno ostanu neutralne. Bizmark je očito bio veoma mudar državnik. Ipak, postojala je i klauzula po kojoj se ova ugovorna neutralnost se ne bi primenila ukoliko bi Rusija došla u ratni sukob sa Austrougarskom, koja je bila produžena ruka Nemačke imperije. Tako su obe imperije bila ranjive na balkanskom prostoru, gde je Rusija bila zaštitnik čitave ortodoksne hriščanske zajednice, uključujući i onu u Bosni koju je Dizareli dao Austrougarskoj kao mito na Berlinskom kongresu. Saznavši za ovu klauzulu špijuni iz Londona su shvatili da se Veliki rat može podbosti najbolje na Balkanu. I tako je i urađeno 1914. kada su Nemci hteli da grade prugu Berlin - Bagdad.

Srbija sa raspaljivanjem Velikog rata nije imala nikakve veze i sve je odradila britanska agentura. Sve što se danas plasira po masonskim medijima u Srbiji je obično podmetanje na koje nasedaju lažni istoričari i psudointeligencija.


CRVENI" PODRIVAJU RUSIJU 

Crveni revolucionari i komunisti počeli su kao zmije polako  da se razmnožavaju  po Rusiji i ovim pokretom su upravljali jezuiti. Glavni agitatori i revolucionari su vrbovani od Hazara (azijskog plemena) koji su nekakvim ideološkim i religioznim učenjem prevedeni kao Trineaesto pleme Izrailja iz kraljevine Kanaana (po Bibliji) u judaizam. I počeli su da se nazivaju  jevrejskim narodom. Sve je jezuitska konstrukcija i izmišljotina. Judaizam je čista ideologija kao i komunizam i cionizam. Da bi se podstakla revolucija u narodu je trebalo rasplamsati gnev prema vladarskoj porodici.


Komunisti su konačno 1881 nakon četiri neuspela atentata uspeli da ubiju cara Aleksandra II i to tako što su bacili bombu na njegovu kočiju. Ovom ubistvu prisustvovali su njegov sin Aleksandar III  i unuk Nikolaj. Konačno rušenje Romanovih je tako počelo kompromitovanjem cara Nikolaja u samoj Rusiji za šta je važnu ulogu dobio i nekakav monah Grigorij Jefimović Raspućin, rođen navodno u Sibiru (koji je u odnosu na Evropu teška zabit). On je navodno pripadao nekoj "mračnoj tajnoj sekti" koju su vodili jezuiti i koja se nazivala  Klist ili Klisti. Svoje učenje ova sekta je bazirala na mistici, i tobože su znali mnoge tajne. U stvari svi jezuiti su imali mnogo više znanja od mnogih vladara u to vreme.


Raspućin je "dosta putovao po Evropi" (ne zna se kojim parama) gde je verovatno dobro instruiran, pa pojedini istoričari njegove aktivnosti i obuku vezuju za britanski MI6. U Sankt Peterburg (gde je bilo carsko sedište cara Nikolaja) Raspučin je stigao 1903. gde je predstavljen kao čovek sa posebnim isceliteljskim moćima i mističnim znanjem. Raspućina je carici Aleksandri predstavila grofica Ana Virubova. Jedna od isceliteljskih tajni je bila njegovo znanje da izleči carevog sina od hemofilije koju je navodno imao. Time je ovaj agent - monah dobio veliku naklonost carske porodice. Na dvoru je počeo da se predstavlja kao veliki prijatelj dinastije i koristio je svaku priliku da mudro zbori i daje političke savete. Tako je savetovao cara da se uzdrži od ratnih sukoba i da se izvuče iz učešča u Prvom svetskom ratu. Narod je, međutim, počeo da veruje da je on caričin ljubavnik, i da drži cara na uzdi nekakvom magijom. Ove glasine su puštali među narodom jezuiti preko komunističke mreže i distribuirali su i plakate sa karikaturama kojima su omalovažavali cara i caricu.

Caricin nećak Feliks Jusupov likvidirao je Raspućina decembra 1916. Ali, za dinastiju Romanova već je bilo kasno. Nakon oktobarske revolucije 1917–te monarhija je u ovoj ogromnoj zemlji srušena masovnom revolucijom i ovaj posao su odradili hazarski judeo-agenti i agitatori koji su instruisali mase komunističkom ideologijom. Princip je bio isti kao i kod rušenja nepodobne francuske vladarske dinastije. Zbog prisustva velikog broja navodnih Jevreja u Crvenom anticarskom pokretu (u stvari Hazara koji nisu voleli carevinu prihvatili su judaizam kao ideologiju - religiju) širilo se još od 1881. i anti jevrejsko raspoloženje  u Rusiji.  Krenuli su i pogromi judeo Hazara i ogroman broj njih je zato emigrirao u SAD, Englesku i Nemačku. Ovi imigranti, kosooki i sa kukastim nosevima, u SAD i po Evropi postali su najveći agitatori protiv hrišćanske Rusije, ali i hriščanske SAD u kojoj danas drže satanistički Holivud i sve udarne medije i veliki deo američke vlade, kongresa i obaveštajnih struktura. I propagiraju satanizam i opšti nemoral koji podstiče korupciju te savršeno odgovara moćnim trgovcima.

Praktično su razorili nekada puritansku hrišćansku Ameriku da bi instalirali najmonstruozniji kapitalistički sietem. Organizovani su danas i kao pokret PNAC (Projekat za novi američki vek) koji je u SAD bio glavni inicijator za sklanajnje sa vlasti S. Miloševića ( a koga je jedan aristokratski klan iz Londona veoma tajno instruirao i održavao na vlasti, dok je premijer T. Bler javno bio najgrlatiji protiv Miloševića i podržavao politički stav SAD i NATO pakt. Milošević u stvari održavao Srbiju kao produženu ruku ruskog interesa dok se Rusija naoružavala i privredno opopravljala da bi mogla da parira NATO paktu. I ovo je na žalost stalna politička uloga Servije da dobija batine i bombe i izigrava "kost u grlu" Zapada. I ovu ulogu joj stalno nameće V. Britanija. Ali, ovo sada nije tema).


PNAC su bili i glavni zagovornici NATO intervencije u Srbiji 1999. i medijski promoteri mnogih laži o Srbiji i srpskim ratnim zločinima u Bosni i na Kosmetu.  Tako se glavni neprijateljem Srba danas smatra Amerika, ali politička centrala hazarske judeo- masonerije je ipak London. Njihov politički cilj je upravo Evroazija koja im se predstavlja kao nova Hazarska imperija (u stvari ogroman naftno gasni posed koji će vojno obezbeđivati Rusija, a tržište će biti Kina i Evropa). I to ih motiviše. Katolički Brisel im ne odgovara i nije im potreban više osim da administrativno zajamajva zapadnoevropske narode. Antiglobalistički pokret je, međutim, danas najjači u SAD. Ne u Rusiji. Druga struja, katolička konzervativna, nastoji da stvori evroatlantski savez.


Zato danas Henri Kisindžer iz SAD kao i drugi jastrebovi Britanije u SAD brane politiku Rusije kao logičnu i smatraju da Putina ne treba politički demonizovati. Samo što ne kaže - on je naš.  Za sukob u Ukrajni ovi hazarski agenti uticaja iz EU i SAD okrivljuju nastojanja NATO-a da se širi na istok. U stvari njima je trn u oku vojno moćna SAD koju bi najradije pocepali bar na dva dela,  a još bolje na četiri  i to uz pomoć Rusije i Kine,  Irana i Brazila kao i manjih saveznika. Kompromitovanje američke agresorske imperijalističke politike je već godinama njihov glavni zadatak. Baš kao i kompromitovanje konzervativnog Vatikana. Politiku V. Britanije ne osuđuju. Izrael i Rusija sjajno se slažu.

Srbija (Servija) je, na žalost, u Evropi i dalje glavni britanski Trojanski konj za izazivanje konflikta u EU, pa je to razlog zašto EU neće da primi Srbiju u članstvo stalnim zamajavanjem. Srbima se tako sprema veliko razočarenje u EU koje će se pretvoriti zbog opšte bede i siromaštva i beznađa u veliki gnev protiv ovog saveza i uopšte svih evroatlanskih integracija.  Srbija posebno mora da omrzne "đavolju Ameriku". Onda u svom gnevu, Servi se moraju okrenuti „majčici Rusiji“. Ali, malo ljudi i u Srbiji i u EU shvata da ovom moćnom zemljom od Oktobarske revolucije do danas upravlja NKVD (kasnije KGB, a danas FSB) sa svojim ruskim tj. jevrejskim agentima i „oligarsima“. Korporacijski interesi diktiraju i oligarhijske sukobe pa je i agentura podeljena. SSSR se zato i raspao, pa bi evroazijski savez bio odlična prilika da se ova ogroman država reataurira i preuzme možda novu imperijalističku ulogu pošto su SAD "istrošene".


KO JE VLADIMIR PUTIN?

Za razliku od svojih sovjetskih prethodnika V. Putin je oličenje modernog američkog idola sa fimskog platna. On ume sve: jaše, puca, svira, vozi sve - motor, trkački auto, avion, podmornicu, pliva, roni, skija i obožava životinje i decu. Džudista, obaveštajac (kao Džejms Bond), lukavi biznismen i bogati trgovac naftom. I uz to je "mudar državnik". Prosto savršen lik.



Kako je uspeo sve ove veštine da savlada neko ko je rođen u siromašnoj sovjetskoj porodici, daleko od svetlosti Zapada, Holivuda, aristokratije i kapitalizma? Putin je po zvaničnoj biografiji rođen 7. oktobra 1952. u revolucionarnom komunističkom Lenjingradu od roditelja običnih radnika na koje uopšte ne liči (što je zanimljiva odlika mnogih velikih demokratskih državnika) i koji su u trenutku njegovog rođenja prešli 40-tu godinu. I otac i majka su mogli da mu budu deda i baba.



Vladimir Spiridonovič Putin i Marija Ivanovna Šalomova (ili Šelemova) zvanično se predstavljaju kao roditelji Vladimira Putina. Oboje su rođeni 1911.

Putinov otac je navodno bio podmorničar, a majka fabrička radnica. (Da li su sarađivali sa NKVD, ne zna se). Oboje su umrli godinu ili dve (1988 i 1989) pre nego je Putin postao ruski Predsednik. Od kancera su umrli oboje. Deda po ocu je bio povremeni Lenjinov, pa Staljinov kuvar. (Lenjin je inače i otrovan). I dva navodna Vladimirova starija brata su umrla od nekakvih boleština još kao deca.




Na ovoj, jedinoj u javnosti izloženoj fotografiji malog Vladimira sa zvaničnom majkom, Marijom Šalomovom, pada u oči neobičan položaj njenih ruku što odmah navodi na moguću fotomontažu. Tako se običnim zumiranjem fotosa (veoma lošeg kvaliteta i u nedefinisanom ambijentu) otkriva da je na njenom licu zaista rađena neka foto-montažna intervencija. Zašto?



Na ovoj fotografiji iz privatnog Putinovog albuma je Putinova baba (levo), ali se ne kaže da li je žena do nje Putinova majka i da li je ovo dete mali Vladimir. Nema ni godine kada je i gde fotografija snimljena. Ako je ovo Putinova majka, primetno je da je u konstituciji mnogo sitnija nego na gornjoj fotografiji, ima špicastiju bradu i drugačiji razdeljak. I deluje mnogo mlađe, a trebalo bi da ima bar 45 godina, ako je na slici Vladimir. Putinova majka je tako samo čudom preživela opsadu Lenjingrada (1941-1944), ali ova priča ima nekoliko verzija, pa i sam Putin različito opisuje ovaj događaj. Inače opsadu su do poslednjeg daha držali katolici oko Hitlera da im zlato iz riznice Romanova ne bi "pobeglo" u nepoznatom pravcu.


Fotografija Putina sa roditeljima je snimljena u Nemačkoj 1985. 

Fotografije malog Vladimira sa ocem nisu publikovane. Sve ovo ostavlja sumnju da su navodni roditelji možda bili samo hraniteljska porodica (pod nadzorom KGB) koja je bila na takvom partijskom ili državnom zadatku. Tako je izvesna Vera Putina iz jednog sela u Gruziji za engleski "Telegraf" 2008. otkrila da je morala svog sina sa nadimkom "Vova" da pokloni državi kada mu je bilo 10 godina i ona veruje da je to upravo Vladimir Putin. Postoji čak i beleška u gradu Kaspiju, koji je najbliži selu Meteki gde je živela Vera, da je tamo upisan školske godine 1959-1960 Vladimir Putin, po nacionalnosti Gruzijac. Po priči Vere njegov otac je bio ruski mehaničar, Platon Privalov, sa kojim je ona ostala trudna dok je on bio u braku sa drugom ženom. To dete, sin, sa nadimkom Vova, rođeno je 7. oktobra 1950, tačno dve godine pre zvaničnog Putinovog rođenja.


Vera Nikolajevna Putina još od 1999. tvrdi da je Putin možda njen sin.

Izvesna Sura Gabinašvili je nekada bila učiteljica ruskog jezika u školi u Meteki i ona se navodno seća da je držala časove ruskog jezika između 1958. i 1960. malom Vovi, koga pamti jer je bio niži rastom i izuzetno svetlije puti u odnosu na ostale đake. (Fotografija iz škole, međutim, ne pokazuje da su druga deca (njih nekoliko se vidi) oko Putina Gruzijci). I Vova je voleo da u svemu bude bolji od drugih. Ona je još izjavila da je zbog iznošenja ovih podataka u javnost dobila pretnje smrću (mada se ne kaže šta je javno i kome tvrdila i ko joj je pretio). Zanimljiv je i Putinov navodni deda (rođak) po majci sa imenom Mordo (Mordehaj) Abelevič Blinčikov koji je bio boljševički aktivista sa policijskim dosijeom i koji neverovatno liči na Vladimira Putina.




On se vodio kao ukrajinski Jevrejin, što konspiratore navodi na sumnju da je Vladmimir Putin ipak pripadnik neke prikrivene jevrejske viteške loze koja operiše preko KGB-a (danas FSB-a). Ali kom plemstvu ova viteška loza služi, i dalje je nepozananica, mada iz svega iznetog i nije teško zaključiti.

Ključ rešenja enigme ko danas upravlja Rusijom je tamo gde je i zlato Romanovih. 

Da li je ključeve riznice preuzeo neko iz Londona, običnim ljudima je nedostupno.







 Preuzeto sa: http://www.ivonazivkovic.net/RUSIJA/RUSIJA-TRECI-DEO.html




Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top