Ruska intervencija u Siriji, geopolitički koncepti u savremenom svetu, alternative opadajaćujoj Imperiji, izazovi izbegličke krize, "Evroazijstvo" kao anti ili alterglobalizam... teme su o kojima za čitaoce Novog Polisa govori Leonid Savin, ugledni ruski geopolitičar, politikolog i urednik časopisa i internet portala Informacionno-analitičeskiй portal "Geopolitika", Journal of Eurasian Affairs, Katehon magazine i Pluriversum

Poštovani gospodine Savin, uvažavajući Vaš profesionalni prosede i detaljne analize na polju geopolitičkih dešavanja u savremenom svetu, recite nam, da li danas u eri postmodernizma, prisustvujemo uspostavljanju jednog novog “svetskog poretka”, koji prevazilazi ideloške projekte “kraja istorije”, a koji su bili utemeljeni od onih subjekata koji su težili stvaranju unipolarne spirale moći?

Svet je – više složenija stvar, od radova Fukujame, Bžežinskog, Parag Hana i ostalih predstavnika zapadnog kapitalističkog društva, koji govore bajke, a potom često napuste svoje reči. Definitivno, sada smo u ozbiljnim geopolitičkim turbulencijama, u kojima glavna politička snaga, stub (Sjedinjene Države), pokušavaju da održe svoju dominaciju, ali i da izgrade budućnost za svoje predstojeće interese. Ali zbog niza objektivnih razloga to nije mogućno. Od početka datiraju političke tenzije i sukobi. Generalno se može reći, da Sjedinjene Države imaju loše prognozere. Takođe su i njihove diplomatske veštine niskog kvaliteta. Oni jednostavno imaju više ljudskih i materijalnih resursa (ovo poslednje se dobilo putem otimanja– koje je bilo vidljivo u Iraku nakon okupacije 2003. godine, ili više lukavim metodama kroz finansijske spekulacije i mrežne efekte). Setimo se 1979. godine, kada su Sjedinjene Države počele da podržavaju muhadžedine, jer su verovali da je sovjetska invazija na Avganistan bila početak velike vojne operacije izlaska na topla mora i naftonosne regione u Iranu i Persijskom zalivu. Kasnije, u Sjedinjenim Državama su priznali da su pogrešili. Takođe su prepoznali i mnoge druge greške – u pogledu Iraka, Kube i Irana. Posle izvesnog vremena, američki politikolozi su priznali, da nisu bili u pravu u vezi Ukrajine i Rusije. Međutim, Sjedinjene Države imaju jasnu logiku. Prema njihovim rečima,“Heartland Evroazija”,odnosno Rusija je morala biti stavljena pod kontrolu, ili raskomodana. Tada neće postojati prepreka za uspostavljanje potpune svetske dominacije. Naravno, takav pristup nije želeo ni Rusiju, kao i druge zemlje, koje su želele da slede svoj put razvoja. Usledilo je, stvaranje saveza – otvorenih i tajnih, koji su se protivili volji Vašingtona. ŠOS, BRIKS, ODKB, EvraAzEs – sve ove orgnizacije stvorene su konsolidacijom napora, da bi se zaštitio sopstevni suverenitet u kontekstu izazova 21. veka.

Da li je vojno prisustvo ruske avijacije u Siriji i preventivna mjera borbe protiv islamističkih fundamentalista i terorizma, koji svojim aktivnostima anticipiraju i otvaranje novih žarišta i na drugim prostranstvima, tačnije na Kavkazu?

Duže vreme, Kavkaz je predstavlja zonu nestabilnosti, gde su spoljni faktori – uglavnom Saudijska Arabija, Katar, kao i američke obaveštajne službe i Turska, stimulisali vehabizam. Ali u poslednje vreme, tamo nije ostalo mnogo militanata. Takozvani “Kavkaski Emirat” praktično je prestao da postoji. Pored toga, u Čečeniji se nalaze vojno sposobni kontigenti pod vođstvom Ramzana Kadirova, koji mogu da reše ozbiljne probleme. Naravno, postoji rizik od pojedinačnih terorističkih napada, ali priprema otkrivanja takvih zločina na Kavkazu, kao i u celoj Rusiji je prilično visoka. Samo u medijima dospevaju “najupečatljiviji slučajevi”, čija svetla odgovaraju političkim interesima. Komplikovaniji je region Srednje Azije. Tamo postoji rizik destabilizacije od strane radikalnih islamista. Pored toga, u državama u regionu, postoji ozbiljna protivurečnost resursa, etničkih, kao i drugih pitanja. Nametanje tih kriznih situacija, može dovesti do ozbiljnih problema. Stoga, ODKB i rusko rukovodstvo  pažljivo prate ovaj region.

Ukoliko se u Siriji održi vladajući establišment, da li će to ujedno predstavljati i smirenje i zaustavljanje migarcionog talasa u Evropi? Koliko je opravdano reći, da Evropi prijeti migraciona islamizacija?

Za migracionu struju nije krivo sirijsko rukovodstvo, već Evropska unija i Sjedinjene Države, koje su bombardovale Irak i Libiju. Zapravo sirijskih izbeglica u Evropi nema mnogo, najveći dio je ostao u Turskoj i Jordanu. Tuda su se uputili Avganistanci, Libijci, stanovnici Malija i ostalih afričkih zemalja. Činjenica je, da je u vreme Gadafija Libija predstavljala bedem sigurnosti u Severnoj Africi, a sada je postala crna rupa, kroz koju beže izbeglice, spašavajući se od bede, kao i razni avanturisti, uključujući radikalne i terorističke grupe. Deo Evrope već dugo je pod pretnjom islamizacije, a razlog tome nisu događaji na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, već unutrašnja politika Evropske unije – liberalne ideje tolerancije uništile su stare identitete, ali nisu stvorile nove, sveži kadrovi iz muslimanskih zemalja otvoreno potražuju svoju osobenost, dok Evropljani pokušavaju da regulišu norme islama. Podržavajući logiku zaštite ljudskih prava, Evropska unija ne može zabraniti izbeglicama da budu muslimani i da skrate svoje brade. Za muslimane, Evropljani predstavljaju ljude drugog reda, kao što se u principu neverujući čovek, za predstavnika islamske kulture, smatra nerazvijenom indivuduom. Obratite pažnju da u zemljama Istočne Evrope i Balkana, gdje postoji snažan hrišćanski identitet, praktično ne postoje problemi sa muslimanskim imigrantima. Čak, da se oni tamo i pojave u malom broju, oni nemaju uticaja u kulturnom i društvenom životu. Iako promena kritične mase može prevagnuti u drugom pravcu.

Kao jedan od idejnih tvoraca (neo)evroazijske filosofije, možete li za naše čitaoce približiti smisao njenog idejnog jezgra? Šta je razlog njene pojave?

Evroazijstvo se pojavilo 20-ih godina prošlog veka usled ruskih migracija (Prag, Sofija, Pariz). Osnovna ideja ogledala se u tome, da je Rusija – samonikla civilizacija, koja se ne može pripisati ni evropskoj, ni azijskoj kulturi. Umesto toga, ona predstavlja most između njih, u isto vreme ima svetle i jedinstvene karakteristike – u političkim idejama, religiji, kulturnim tradicijama, etničkoj raznovrsnosti itd. Bilo je mnogo pokušaja da se definišu granice evroazijske civilizacije i još uvek se oštro raspravlja – neki postavljaju granice na Karpatima, drugi ih proširuju do Jadrana, verujući da su balkanski Sloveni sastavni deo evroazijskog sveta.  Evroazijska ideja je bila odgovor na propast ruske imperije i pojave Sovjetskog Saveza na njeno mjesto. Ona je nudila alternativu, do koju donedavno malo ko zahtevao. Generalno, mogu se izdvojiti osnovni kriterijumi evroazijstva: 1) kontinuitet istorijskih tradicija; 2) komplementarnost međuetničkih odnosa; 3) primat politike nad ekonomijom, a ne obrnuto, kao u zapadnim društvima; 4) postojanje jasnog religioznog faktora u državi, održavajući toleranciju prema ljudima drugih vera, 5) integracija nacionalnih udruženja u velikom geopolitičkom prostoru; 6) politička karta mnogopolarnog sveta. Mnoge teze, koje su razvili prvi Evroazijci i dalje su veoma relevantne, a njihovi sledbenici, uključujući Lava Nikolajeviča Gumiljova i Aleksandra Geljeviča Dugina, dopunili su ih novim modelima – od etnografije do postmoderne filosofije i geopolitike. Sada evroazijska ideja ima za cilj razvoj nove političke teorije, koja će biti alternativa liberalizmu, fašizmu i komunizmu. 

U Evropi postoji jako ukorenjena opozicija između Evrope i Azije kao razlike u vrednostima pri čemu se evropske vrednosti poimaju kao superiorne. Da li smatrate da postoji opasnost da protivnici evroazijske ideje nju svesno pozicioniraju kao azijsku ideju, koju bi onda suprotstavili Evropi i samim tim omogućili da se ta ideja vidi kao strano telo ili kao neprijateljska ideja? Ako je Vaš odgovor potvrdan, na koji način smatrate da se ideja evroazije može odbraniti upravo kao evroazijska ideja, a ne dominantno neevropska, odnosno azijska ideja.

Da, nažalost postoji rašireno verovanje (pa čak i u Rusiji), da su takozvane evropske vrednosti bolje od ostalih. Međutim, ako se detaljno analizira i objektivno sagleda, nalazimo da to nije ništa više sem prikrivene forme rasizma. Predstavnici brojnih evropskih zemalja, vekovima su arogantno odbacivali mogućnost da drugi ljudi nisu gori od njih (a možda čak i bolji).  Samo je nekolicina pokušala pošteno da misli, kao što je Herder rekao, „narod – to je um od Boga“, iz čega sledi da ne mogu biti veći ili manji narodi i rase. Britanci su u globalu otišli toliko daleko, da su prepravili svoju znamenitu britansku enciklopediju, kada je to bilo politički profitabilno (do Krimskog rata, Otomanska imperija je okarakterisana bila kao gomila varvara, a nakon toga kada su Turci i Britanci postali saveznici protiv Rusije, to su formulisali kao laskave procene). I zašto su došli zaštitnici evropskih vrednosti sa svojim raciocentrizmom i prosvetiteljstvom? Napoleonove invazije na Rusiju i pogibiju francuske vojske? U 20. veku, istu grešku je ponovio Hitler, koji je verovao, da Nemačka predstavlja superiornu rasu. Ali i on je bio poražen na prostranstvu Rusije i Evroazije, iako je ona u to vreme bila obučena u odeću marksizma i komunizma. Ustvari, problem širenja evroazijske ideje nije, štaviše, u pokušaju liberala da diskredituju njenu mogućnost. Neki kažu, da je to fašizam, drugi -  da je to preporod Sovjetskog Saveza, iako to nije istina. Što se tiče uticaja azijskih ideja u Evropi, mislim da takva pojava nije u načelu. Azija je mnogo vekova bila pod kolonijalnim ugnjetavanjem, koje je marginalizovalo, bilo kakve, političke ideje u Indiji, Kini, Koreji i u drugim zemljama. Gotovo svuda dominira praksa zapadne politike sa pratijskim sistemima, parlamentom itd., mada, sve u svemu, čak i u Evropskoj uniji i Americi, to ne utiče na nivo demokratije. U Evropskoj uniji, sve važne odluke su kontrolisane od strane Evropske komisije, čiji članovi nisu izabrani demokratskim putem. Prirodno, liberalne birokrate se boje novih ideja, tako da na svaki način pokušavaju da demonizuju evroazijsku teoriju.

Evropska unija veliki deo svog uticaja, stiče intezivnim ulaganjem u meku moć. Da li i Evroazija ima slične akcije?

Ako se pod „mekom moći“ podrazumevaju institucije lobiranja, koje kao pečurke rastu u Briselu po primjeru praksi u Sjedinjenim Državama, u okviru Evroazijske ekonomske unije ih zasad nema. Rusija, Kazahstan, Belorusija, Kirgistan i Jermenija zato ujedinjuju svoje zakonodavne okvire i usklađuju zajedničku politiku. Ali ukupna struktura diplomatije sigurno će se pojaviti, to je neizbežno. Potrebno je napomenuti, da za razliku od Evropske unije i raznih američkih projekata, u EvraAzEs odluke se donose opštim konsenzusom, to jest, politička volja učesnika nije potisnuta. U Evropskoj uniji postoje dva glavna igrača – Francuska i Nemačka, tako da će ostali morati da se potčinu njihovim interesima. Pored toga, EvraAzEs će sinhronizovati svoje aktivnosti sa kineskim projektom „Put svile“, kako je rečeno na samitu ŠOS-a i BRIKS-a u Ufi.

Da li se za Evroazijski koncept može reći, da predstavlja i jedan vid anti i alterglobalizma?

Da, to je alternativni predlog, koji se protivi unipolarnoj globalizaciji, iza koje stoji Vašington i multinacionalni finansijski i oligarhijski klanovi. Pri tome, tehnološki aspekt globalizacije u evroazijstvu nije odbijen, a koristi se za postizanje političkih rezultata. Kao u vremenu kada su u Iranu objavili modernizaciju bez vesternizacije, mi izražavamo globalizaciju bez neoliberalizma.

Da li zvanična Moskva i njena politička elita, može u Evropskoj uniji pronaći i stvoriti osovinu prijateljstva? Da li je kasno za eventualno povezivanje Evrope i Rusije oko vrednosti kao što su suverenizam i demokratija koja je, kao što znamo, neodvojiva od suverenizma?

Rusija je je otvorena za saradnju sa Evropskom unijom, ali, nažalost, u Briselu, Berlinu i Parizu slušaju instrukcije Vašingtona, a ne poziv srca njihovih naroda. Međutim, pošto smo komšije, pre ili kasnije, u Evropi će shvatiti potrebu da gradimo dobrosusedske odnose. Možda će kriza na svim nivoima u Evropi,  dovesti do raspada Evropske unije, a njene bivše članice ponovo iznenaditi, povratkom izgubljenog suvereniteta.


Intervju: Predrag Živković


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top