Da li i u kojoj meri različiti protokoli psovanja (vređanja, huljenja, ruganja, prljanja prostaklucima i kletvama, itd.) drže jednu zajednicu zajedno? Šta to znači „mi smo (ti) na jebi si mater“? Ovo pitanje se odnosi na ontološki status psovke ili velike i neumerene reči i na efikasnost psovke da uspostavlja rastojanje (blizinu i/ili daljinu) između osoba koje govore ili se dopisuju. Razlog zašto loši izrazi i rečenični skupovi, i pored različitih zabrana i njihove niske vrednosti i socijalne važnosti, nisu izbačeni iz upotrebe, mogao bi da se odnosi isključivo na kohezivnu snagu psovke. Ipak, kako to psovka spaja i lepi jednu grupu, ili šta je to u psovci što poziva na pristajanje da se psovka ponavlja i zadržava između nas? Ako psovku procenjujem u meri ili po meri njene efikasnosti ili zadovoljstva koje se njome postiže – dakle, psujem jer psovkom nešto obavljam ili jer psovka nešto čini – da li je moguće precizno pokazati (otkriti) „segment“ ili trenutak „psovačkog čina“ koji je ključno psovački i socijalni? Šta je to „psovačko“, odnosno koja je to odlika psovke koja pomaže da živimo i da preživimo zajedno?



Predlažem da se ovaj prvi protokol p(o)s(l)ovanja, psovačko psovke kao takvo ili angažovanost ili angažman psovke (akcenat je na složenoj francuskoj reči gage [gaž]), imenuje kao „ulogovanje“, „kačenje“, „spajanje“, „vezivanje“ za druge i za zajednicu. Psujem da bih se povezao, zakačio za druge i hitno bio u zajednici (otuda „jebanje“ kao oznaka žurbe, brzog i agresivnog spajanja). U tom smislu psovka je lozinka (password). Biti deo zajednice znači priložiti psovku kao zajednički element zajednice ili priložiti se psovkom. Psovka ulog, prilog (žrtva) ili psovka čip zajednice (munus), funkcioniše i ima sve karakteristike molitve: molitvena psovačka reč, ogoljena reč, zamenjuje klanje (psujem da ne bih ubio; ali i uvodi u klanje), dodirivanje, silovanje; stremi da se približi ili napreduje da bi se približila ili čak sjedinila sa objektom („psovanje u lice“); psujem odsutne da bih bio bliži ili da bih približio i zbližio se; psovka se ponavlja uvek ista (psovanje je pre svega ponavljanje kao takvo); psovanje je gomilanje istih reči (psujem = ponavljam; ko ponavlja – psuje), brojanica reči koje se pretvaraju u vodu, u bale, u pljuvanje i izlivanje, u gubljenje daha i preskakanje otkucaja srca (ovo su ključni molitveni činioci i parametri sklada ili nesklada psovačkog gesta); psovanje je dobacivanje, ali i zajedničko dobacivanje i zajedničko nišanjenje – molim ili molimo se da bi se zajednički približavali i zauzeli pravilno rastojanje, itd.


Psovački ili molitveni čin suprotstavlja se bilo kakvoj analizi.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top