Rezime: Tekst analizira preobražaje lika Agenta Smita u filmskoj trilogiji Matriks na zaleđu Hegelovih ideja izloženih u Filozofiji istorije. Događanje u trilogiji sagledava se kao napredovanje svesti o slobodi i međusobnom priznanju ljudi i veštačkih inteligencija. Agent Smit je ključna ličnost u tom procesu jer zahvaljujući Smitu kao virusu a) Neo postaje Odabrani, b) ljudi uviđaju da pravo na život i slobodu ne implicira uništenje matriksa i mašina i c) veštačke inteligencije uviđaju da moraju priznati ljudima pravo na buđenje i opstanak ukoliko žele da postignu ravnotežu. Takođe, analizira se i uloga spleta Arhitekta-Proročica kao tvorca plana koji Smit i Neo ostvaruju, uravnoteženje virtualnog sveta, te se pokazuje mogućnost za jednu teodiceju njihovog delovanja.

Ključne reči: Matriks, Neo, filozofija istorije, Vačauski, Hegel, teodiceja.



Naprosto je neverovatno da u filozofskoj literaturi o trilogiji Matriks ne postoji ni jedan jedini tekst koji bi se iole ozbiljnije bavio Agentom Smitom.[1] Pisano je o svemu i svačemu, o svim mogućim i nemogućim aspektima trilogije, ali Neova „suprotnost“, njegov „negativ“ (III 0.28.30)[2] kao takav očito nije bio dovoljno inspirativan za teoretičare.[3]
Tri najčeća mesta koja se pominju u vezi sa Smitom jesu njegovi razgovori s Morfeusom i sa Šifrantom u prvom delu, te ono što govori pri kraju gigantomahije s Neom u trećem. Na tim mestima Agent Smit priča, važne stvari svakako, ali samo priča. Međutim, ni Smit ni Neo u Matriksu[4] ne menjaju se zato što pričaju već zato što rade, neprestano rade i s tog razloga ova trilogija nije dosadan „filozofski“ film i jeste filozofski film. Otud sledi da se i ono što likovi govore i šta postaju mora razumevati (i) na zaleđu njihovog delanja.
U prethodnom tekstu[5] analizirao sam kako se Neo menja; u ovom tekstu ponudiću priloge za hegelovski inspirisanu analizu promena u liku Agenta Smita.[6] Kao filozofa, više me brinu pitanja nego odgovori, jer „pitanje nas podstiče, Neo“ (I 0.11.02). Stoga, čitalac ne treba očekivati da će u tekstu pronaći odgovore na sva postavljena pitanja.
Pođimo od Smitovog imena. Šta znači „Agent Smit“? Da, čudno pitanje, ali ne i besmisleno. Naravno, Smitovo ime, kao i imena drugih agenata ukazuju na njihovu bezličnost, ali to je kod Smita uistinu ponajmanje važno, jer: „Gle, ja sam stvorio kovača koji raspaljuje ugljevlje i vadi oruđe za svoj posao, ja sam stvorio i krvnika da ubija“ (Isaija 54.16). Ako nomen jeste omen, onda nam ovo mesto iz starozavetne Knjige proroka Isaije (יְשַׁעְיָהוּ) govori mnogo o Agentu Smitu.[7]
No, takođe, on je i agent ili, u prevodu, delatnik. Agent je „osoba (ili drugo biće) koje je subjekat/nosilac (subject) neke radnje kada ona postoji. Duga istorija pripisuje svojstvu ’biti agent’: a) posedovanje sposobnosti da se izabere između mogućnosti i b) biti u stanju da se učini ono što je izabrano. Delovanje je tada posmatrano kao uzročna moć“, objašnjava nam ugledni filozofski rečnik.[8] Srpski ili hrvatski prevod engleske reči agent potvrđuje i proširuje rečeno: uzročnik, sila; sredstvo; posrednik, zastupnik,[9] a Matičin ga Rečnik zaokružuje: radnik, stvaralac.[10]
Za brata i sestru Vačauski (Wachowskis), Agent Smit je, dakle, pre svega neko ko nešto radi (iskiva, radi!) i ko time nešto proizvodi. Rad, svrhovita delatnost, mogućnost izbora, zastupnik, to je Smit. Ukratko, on je subjekat radnje u Matriksu, baš kao što je to i Neo.
Sva pobrojana određenja bila bi samorazumljiva da nije u pitanju kompjuterski program s veštačkom inteligencijom.[11] Na koji način ta činjenica određuje njegovo delanje? Kako tumačiti ono što se kod njega pojavljuje kao emocije? Šta Smita menja? Zašto postaje virus? Zašto propada? Šta ta propast donosi svetu mašina i probuđenih (realnom svetu)? Šta „iskiva“, koji je rezultat njegovog delanja? Da li je, kao „krvnik koji ubija“, Agent Smit negativac u filmu?
Odgovori na dva temeljna pitanja već su sada belodani. U Matriksu postoji jedan i samo jedan negativac, Šifrant koji u prvom delu izdaje ostale probuđene i predaje Morfeusa Agentu Smitu. Smit je samo program i kao takav nema vrednosne principe delovanja. Kao i ostali agenti, i Smit je stvoren da pazi i održava matriks uklanjanjem potencijalnih izvora nestabilnosti sistema, kao što su crvene pilule,[12] manjkavi ili zastareli programi ili probuđeni ljudi. Sad, što to znači uništavanje probuđenih ne implicira moralnu neprihvatljivost, jer, još jednom, Smitovi principi delovanja nisu ni moralni ni nemoralni; oni su amoralni (izvanmoralni), on je program koji obavlja funkciju za koju je stvoren; pas koji nas ugrize nije nemoralan, niti zao, već je samo opasan. Na ovom mestu moramo dodati da ni mašine, Smitove tvorce, ne treba posmatrati kao negativce ne samo zato što su mašine (besmisleno je govoriti o moralu mašina), već, i to je ključno, što njihov cilj baš kao i cilj probuđenih ljudi jeste izvanmoralan: opstanak. Pitanje opstanka nije moralno pitanje.[13] U tome nema razlike između motiva ljudi i mašina: nestanak matriksa smrtonosna je opasnost za mašine, baš kao što su agenti i mašine čuvari smrtonosna opasnost za probuđene. Utoliko što i jedna i druga strana imaju apsolutno pravo na opstanak, njihova dela usmerena ka ostvarenju tog prava ne mogu se meriti moralnim kategorijama.[14] Sasvim je druga stvar da li je njihovo viđenje druge strane kao smrtonosne opasnosti opravdano; nećemo pogrešiti ako kažemo da je rezultat celokupnog događanja u Matriksu upravo opovrgavanje te fundamentalne postavke. No, o tom po tom.
(Da se Matriks može shvatiti i kao problematizovanje univerzalnosti primene moralnih principa svedoči i Neov izbor posle razgovora s Arhitektom. Prethodnih pet verzija Nea odabralo je spas Zajona, odnosno njihovo delanje bilo je motivisano isključivo moralnim principima, tj. dužnostima prema ljudskoj rasi. Međutim, oni nisu postizali cilj, oslobođenje ljudi: ma koliko birali „pravu stvar“, „ispravno“ i „moralno“ postupali, oni su bili neuspešni. Izuzetno moralni i krajnje neuspešni! Određivanje Neove volje u skladu s „principom sveopšteg zakonodavstva“[15] svaki put je vodilo propasti Zajona.)
Takođe, tzv. emocije koje pokazuje Smit to nikako ne mogu biti – bes, mržnja, prezir, bezosećajnost, gađenje – jer on je program, on nema živo telo koje je ontološka osnova emocija; njegove „emocije“ tek su komandne linije u kompjuterskom programu koji jeste on. U Matriksu postoje dva sveta, svet matriksa i stvarni svet, i njihov je ontološki odnos jasno definisan paralelizmom: događaji u matriksu utemeljni su u stvarnom svetu. Otud, možemo raspravljati čemu služe Smitove emocije, ali u svetu matriksa ne možemo o njima misliti kao o istinskim emocijama. Možda je reč o sredstvima za bolju komunikaciju s ljudima, možda su izrazi dodatnih mogućnosti programa koje se aktiviraju da bi se ostvario cilj; u svakom slučaju, reč je o, lajbnicovskim jezikom rečeno, dobro zasnovanim fenomenima.[16] Stoga, Smitove „emocije“ moramo redukovati na program i na veštačku inteligenciju i ne dozvoliti da utiču na razumevanje njegovog lika, jer ga one kao takve ne određuju. Dakle, kod Agenta Smita ništa moral i ništa emocije.

*   *   *

U Matriksu, Agent Smit se pojavljuje kao jedan od nekoliko agenata i njegovu posebnost pri put srećemo u razgovoru sa zarobljenim Morfeusom. U tom nam razgovoru saopštava sledeće:

Moram da odem odavde. Moram da se oslobodim. Kad uništimo Zajon nema potrebe da više budem ovde. (I 40.50)

Ostatak govora, o matriksu kao zoološkom vrtu, o tome kako ne može da podnese „smrad“ ljudi, o prvom, savršenom matriksu, poređenje ljudi s virusima, govori o Smitovom odnosu prema ljudima, o, na kraju krajeva, njegovoj savršenoj primerenosti vlastitoj svrsi kao agenta sistema. Međutim, iz toga nikakvom nužnošću ne sledi ono što on vidi kao nužnost – vlastito oslobađanje od/iz matriksa. U najmanju ruku, vrlo čudne tvrdnje za jedan program. Jer kako se i čega on može osloboditi i zašto? Gde jedan program s veštačkom inteligencijom može prebivati doli u matriksu? Zašto postojanje u matriksu vidi kao zatvor i koja ga unutrašnja (unutarnja?) nužnost nagoni da izađe iz njega? Gde i kako on može postojati izvan matriksa? Kako on sam vidi tu mogućnost? Zašto oseća nužnost da bude slobodan? Uništenje Zajona i svih probuđenih ljudi ne znači da više ne postoji potreba za agentima. Zašto Smit smatra da tada više neće postojati potreba za njim u matriksu? Naprosto, ne znamo zašto se Smit izdvaja od ostalih agenata, zašto je i on odabran; Vačauski nam o tome ništa ne kažu, barem ne na ovom mestu.
Na osnovu prvog filma, najdalje što možemo stići u traganju za odgovorima na postavljena pitanja jeste, ponovo, vrlo opšti nivo: ima nečeg u Smitovoj veštačkoj inteligenciji što ga nagoni na „prelazak“ u stvarni svet. Postojanje tog „nečeg“, taj izvor Smitove različitosti ukazuje na radikalnu razliku između njega i ostalih agenata, jer je pretpostavka oslobođenja to da se Smit može u nekoj meri samoodrediti, tj. može biti slobodan u odnosu na svoje svrhe i na parametre zadate programom koji ga čini. Iako i dalje odlučno tvrdim da je osnovna postavka prvog dela trilogije dosledni platonizam, Smitova tvrdnja o nužnosti vlastitog oslobađanja otvara put da se u nastavku napusti platonistički okvir Matriksa.
Još je jedna stvar ovde važna: probuđeni ljudi, Morfeus, u prvom filmu rešenje vide u uništenju matriksa, ne u nekakvoj integraciji, „miroljubivoj koegzistenciji“ ili međuzavisnosti dva sveta.[17] Agent Smit, međutim, kao deo virtualnog sveta, rešenje vidi u vlastitom ostvarenju u stvarnom svetu,[18] on je taj koji nam najavljuje pravac promene glavnih likova u filmu: Smit će zaposesti Bejna na početku drugog dela, Neo će zaustaviti mašine na njegovom kraju, na isti način na koji je dotad mogao samo da zaustavlja metke u matriksu. U Matriksu, oslobođenje za probuđene znači uništenje matriksa, za Smita pak znači samo prelazak u stvarni svet; njegov cilj naprosto još uvek nije destruktivan, kakav u prvom delu jeste cilj probuđenih.
Da bi se „oslobodio“ Smit se mora sukobiti s Neom. Taj sukob (realni, a ne verbalni) na kraju prvog dela menja obojicu. Pošto je umro, Nea više ne određuju navike verovanja u zakone unutar matriksa,[19] on zadobija mnoge moći koje smo dotad sretali samo kod agenata (brzina, snaga, sagledavanje matriksa kakav on stvarno jeste).
Smit takođe umire (tj. „umire“) u tom sukobu, jer vaskrsli Neo prodire u njega i razara ga, te samom Smitu čini ono što Smit kao agent čini ljudima u matriksu. Agent Smit naprosto nije mogao da asimiluje Nea, tj. digitalno Ja g. Andersona (up. I 0.38.28), i utoliko biva prevladan (Hegelovo Aufhebung), dokinut, biva ukinut-do-naredne-verzije koja će u sebi integrisati ono što mu je Neo u sukobu preneo. Agent Smit kakvog ga zatičemo u prvom filmu mora biti negiran (baš kao i Neo), ta verzija programa mora biti unapređena, moraju biti odbačena unutrašnja ograničenja i mora biti stvorena verzija 2.0 Agenta Smita;[20] no, u svetu Matriksa, ona je moguća samo kao virus.
Neo je taj koji oslobađa Smita, jer zahvaljujući sukobu s njim Agent Smit postaje virus.[21] Zato je sukob s Neom pravi početak, jer bez tog sukoba unutrašnja nužnost koja ga nagoni da se oslobodi ostala bi nedelatna. Bez tog sukoba Neo bi ostao supermen u matriksu, a Smit samo agent sistema.
Da je Neo Odabrani saznajemo na kraju prvog dela, a da je Smit virus i krvnik na početku drugog. Prvo s čim se susrećemo kada je Agent Smit u pitanju jeste tablica na njegovom automobilu, IS 5416. Prvi pokazatelj Smitove novoosvojene slobode jeste slušalica koju šalje Neu; on je sada slobodna veštačka inteligencija, ne više u potpunosti određena programom koji jeste, slobodna da se „učita“ i u stvarni svet, u probuđene (drugi pokazatelj), što se ubrzo i događa, preuzimanje Bejna, te da se multiplikuje (treći pokazatelj).[22]
Naredna važna scena za razumevanje Smitovih preobražaja dolazi nakon Neovog razgovora s Proročicom (II 0.42.15), kada se Smit zajedno s mnogim svojim kopijama sukobljava s Neom. To je jedino mesto u trilogiji na kojem čujemo Smitove refleksije o tome šta se dogodilo:

Naša povezanost. Ne shvatam sasvim kako se to dogodilo. Možda se deo vas utisnuo u mene, prepisao ili kopirao. Sada je to nebitno, šta god da se dogodilo, dogodilo se s razlogom. ... Ubio sam vas, g. Anderson, gledao kako umirete. S izvesnim uživanjem, mogu dodati, a onda se nešto dogodilo. Nešto za šta sam znao da je nemoguće, ali se ipak dogodilo. Uništili ste me, g. Anderson. Znao sam pravila i šta treba da činim, ali nisam. Nisam mogao. Bio sam prisiljen stati, prisiljen odbiti poslušnost. I sada sam ovde zbog vas, g. Anderson. Zbog vas više nisam agent ovog sistema. Promenio sam se, isključen sam. Novi čovek takoreći, poput vas, očito slobodan. (II 00.49.1150.20)[23]

Kako ovo razumeti? Smitu je jasno da je u njemu došlo do nekakve integracije momenata koje mu je Neo preneo u sukobu; on ne razume kako, baš kao ni mi, ali to je uistinu nebitno. Važan je rezultat, to da je on sada „slobodan“, od nekih ograničenja (ubrzo ćemo videti kojih) i slobodan da se učita u stvarni svet. Ali šta on to nije učinio, koja je pravila prekršio? Jasno je da ih je prekršio zato što je sloboda postala delatna, ali zašto je bio „prisiljen stati“, prisiljen odbiti poslušnost? Poslušnost prema kome, prema komandnim linijama programa koji ga čini, prema svojim tvorcima, prema vlastitoj svrsi? Ne treba prevideti da Smit govori u pasivu „bio prisiljen“; bio prisljen na slobodan čin? Ili je možda obrnuto: bio prisiljen na neslobodni čin? Šta je to uopšte trebalo da učini? „Prisiljen odbiti poslušnost“ za posledicu ima „postati virus“, posledica slobode jeste da je sada virus. Može izgledati da je slobodan zahvaljujući onim momentima koje je dobio od Nea, ali to ne objašnjava prisiljenost na slobodu, time se eventualno može objasniti mogućnost samoodređenja. Nimalo nisam siguran da je na ova pitanja moguće dati zadovoljavajući odgovor. Možda ove tvrdnje uopšte nisu više refleksije o sukobu s Neom (iako sumnjam u to).
Da li je i za njega sloboda samo spoznata nužnost, kakva je za Spinozu (Spinoza) ili Hegela?[24] Iako donosi dodatne probleme, nastavak Smitovog govora krije i neke, hegelovske puteve ka odgovorima:

No, kao što znate, izgled može varati, što me vraća na razlog zašto smo ovde. Nismo ovde zato što smo slobodni nego zato što nismo. Nema bežanja od razuma, poricanja svrhe, jer, kao što obojica znamo, bez svrhe ne bismo ni postojali. [Smitove kopije:] Svrha nas je stvorila. Svrha koja nas povezuje. Svrha koja nas podstiče. Koja nas vodi. Koja nama upravlja. Svrha je ta koja nas određuje. Svrha koja nas sputava. [Smit:] Ovde smo zbog vas g. Anderson, da vam uzmemo ono što ste vi pokušali uzeti od nas. Svrhu. (I 50.2851.11)[25]

Navedene Smitove reči otkrivaju nam da Matriks ima i trećeg subjekta događanja, Smitovog tvorca i tvorca celokupnog matriksa. Naravno, reč je o spletu Arhitekta-Proročica.[26] Njihovo prisustvo ne može nam pokazati Neo, jer je čovek i pretpostavka je da ima slobodnu volju, da se samoodređuje (koliko? „Svrha“ Nea?). Smit je program i za njega ta pretpostavka zasigurno ne može važiti, pa sve promene kod njega moramo svesti na neposredni delotvorni uzrok njegovih dela, komandne linije programa, i na njemu transcendentni svrhovni uzrok, postavljen od njegovog tvorca, te ukoliko se ipak pojavi nekakva sloboda ona samo i jedino može biti data. Kako se to može razabrati iz Smitovih reči?
Naime, dok u prethodnom citatu Smit kaže da je sada „očito slobodan“, u nastavku tvrdi da nema slobode, nema bežanja od svrhe, od razuma (reason) ili, još bolje, od razloga (reason), jer govori o svhrama.
Njegove svrhe kao agenta sistema odredio je program i njegov tvorac, videli smo koje su to. Nakon sukoba s Neom on postaje slobodan, virus. Samim tim, on više nije ograničen i obavezan svrhama i predodređenim ciljevima koje je imao kao agent sistema. Sada i on može određivati vlastite ciljeve; za njega, to su vladavina nad matriksom, te prelazak u stvarni svet. On, dakle, sada barem unekoliko određuje samog sebe, jer može delati i u skladu sa samopostavljenim ciljevima. Međutim, on je bio „prisiljen stati“, „prisiljen odbiti poslušnost“, to su apsolutno ključne tvrdnje! Ako je bio prisiljen na slobodu, istom je bio prisiljen da postane virus. Ukoliko je ipak bio prisiljen na neslobodu, takođe je bio prisiljen da postane virus. Da li ga je Neo prisilio na nešto? Ne, Neo ga je samo uništio. Osim toga, Smit kao da zaboravlja da se u prvom delu, pre sukoba s Neom, sam isključio iz sistema, kada je tokom saslušavanja Morfeusa izvadio slušalicu iz uha. Da li je i na to bio prisiljen?
Nešto je drugo stvorilo verziju 2.0 Agenta Smita, takođe sa nekakvom svrhom. Iz Smitovih reči („nema bežanja od razuma/razloga, nema poricanja svrhe“) jasno je da je, uprkos izborenoj slobodi, on i dalje svestan da ima nekakvu svoju transcendentnu svrhu. Sada, Smit kao veštačka inteligencija ima izvesnu slobodu u postavljanju vlastitih ciljeva, ali kao proizvedena veštačka inteligencija i dalje ima unapred date svrhe koje ga određuju, ali kao virusa. Zbog toga se i njegova sloboda mora sagledavati u kontekstu njemu predodređenih svrha, sama sloboda na koju je primoran služi postizanju njegove inherentne, unapred postavljene svrhe kao virusa i ta svrha više nije biti dobar agent sistema...
Imamo, dakle, dvojnost u ciljevima: Agent Smit ima vlastite ciljeve koje će pokušati da ostvari, ali ima i sebi transcendentne ciljeve, postavljene od svog tvorca. I to je beskrajno važno: radeći na ostvarivanju vlastitih ciljeva, vladavina nad matriksom i prelazak u realni svet, Smit će ispunjavati neku njemu transcendentnu svrhu.[27] Koja je to svrha, koja je svrha Agenta Smita kao virusa? Koja je svrha Nea kao Odabranog?
Ako postoji transcendentna svrha, a postoji kod Smita zasigurno, postoji i plan koji je u njenoj osnovi; ako postoji plan postoji i um koji ga je stvorio; u Matriksu je taj um personifikovan u spletu Arhitekta-Proročica. Njihov um vlada svetom Matriksa. Arhitekta je stvorio matriks; možemo pretpostaviti da je odgovoran i za druge veštačke, „odvojene“ inteligencije, barem u matriksu.[28] Znamo da mu je cilj stvoriti uravnoteženi matriks i znamo da je ovo njegova šesta verzija; u tome mu vrlo aktivno pomaže Proročica. I Smit i Neo ostvaruju njihovu promisao, njihov plan, šesti put.
Ovu tezu, smatram, potkrepljuju Arhitektine reči u razgovoru s Neom, jer je ista stvar na delu i kod njega:

Tvoj život je zbir ostatka neuravnotežene jednačine svojstvene programiranju matriksa. Proizvod si anomalije koju, uprkos iskrenom trudu, nisam uspeo da eliminišem iz inače matematički preciznog sklada. Iako ga savesno izbegavam, problem nije neočekivan, te, otud, ni izvan kontrole što te je na kraju neizbežno dovelo ovamo. (II 1.46.3058)[29]

Dva momenta ovde privlače pažnju. Prvo, to da je Neo proizvod anomalije, on sam jeste anomalija sistema. Drugo, Arhitekta tvrdi da ceo problem koji izaziva Neo nije izvan kontrole, da je i sam Neo kao anomalija deo plana. Potvrda za to jeste to što je reč o šestom matriksu i šestom Neu; i njegova je sloboda kontrolisana, uračunata u plan.[30] Ako to važi za Nea, onda to još i više mora važiti za Agenta Smita: on ne može biti ništa drugo do još jedna anomalija, pod još većom kontolom, jer je stvoren od spleta Arhitekta-Proročica.[31] Slobode Nea i Agenta Smita dopuštene su ne bi li se postigao cilj – uravnoteženi matriks – te se i jedan i drugi pojavljuju kao agenti, kao delatnici uma koji vlada matriksom, bili svesni toga ili ne. U vezi s Agentom Smitom još i možemo biti u dvojbi da li je svestan vlastite transcendentne svrhe kao virusa, no kada je Neo u pitanju sasvim je jasno da on nje nije svestan.[32]
Rezultat sukoba Nea i Agenta Smita u Matriksu jeste njihova propast, ali i postizanje mira, nekakvo uravnoteženje matriksa, čime je ostvaren plan Arhitekte-Proročice. Taj splet koristi Smitov interes da zavlada matriksom i svetom mašina, te koristi Neov interes da spase Triniti i da oslobodi ljude, zarad postizanja ravnoteže koja bi omogućila opstanak mašina; no, kao što ćemo videti, to ima svoju cenu koju mašine i veštačke inteligencije moraju da plate. Sada je važno da su i Smit i Neo samo sredstva ostvarivanja plana,[33] oni ulaze u sukob, menjaju se, bivaju uništeni i menjaju odnos probuđenih i veštačkih inteligencija; rezultat je ravnoteža i okončanje rata.
Usput, kratka refleksija o smislu plana Arhitekte-Proročice. Obavešteni smo da je prva verzija matriksa bila savršena, ali da je propala, te da se od tada pokušava stvoriti uravnoteženi matriks. Sama metoda pokušaja i pogrešaka govori da splet Arhitekta-Proročica nema božanske osobine, iako jeste tvorac. Pitanje: zašto tvorac dopušta zlo i patnju u svetu? Ne, odgovor ipak nije da su Arhitekta i Proročica zli ili da ne vole ljude; oni su stvorili prvi, savršeni matriks „gde niko ne pati, gde bi svi bili srećni“ (I 1.28.20). No, on je propao.
Ceo taj proces pokušaja i pogrešaka u svetlu postojanja patnje može se posmatrati kao teodiceja, odnosno opravdanje tvorca zbog zla koje postoji u svetu. Naime, Lajbnic (Leibniz) je smatrao da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova, što će reći da ovaj svet dopušta najveće izobilje postojanja i najveće izobilje stvari koje nisu u međusobnoj protivrečnosti, između kojih vlada harmonija. Dakle, na primer, rekao bi Lajbnic, u našem svetu ne može postojati jednorog ili crni sneg zato što bi njihovo postojanje, iako u samom sebi bez protivrečja, bilo u protivrečnosti s postojanjem nekih drugih stvari; celina jednog sveta s jednorozima i crnim snegom skrivala bi u sebi protivrečnost te on, iako možda i savršeniji, bolji i s većim izobiljem od ovog koji postoji, nije moguć, jer je protivrečan.
Pokušaji Arhitekte-Proročice da stvore uravnoteženi matriks, a posledice toga, ne zaboravimo, odnose se i na stvarni svet, dakle govorimo o celini svega što jeste u Matriksu, protumačive su kao pokušaji stvaranja neprotivrečnog, a najboljeg sveta. Splet Arhitekta-Proročica kao tvorac ne može a da ne dopusti zlo i patnju jer se pokazalo da je savršeni matriks nemoguć. Ima smisla ispitivati da li su njihovi postupci „nemoralni“ jer su odgovorni za patnju ljudi, ali takođe ima smisla i pravdati njihove postupke s obzirom na to da je savršeni matriks protivrečan, te je, otud, patnja neizbežna.

*   *   *

Sada možemo pokušati protumačiti rezultat gigantomahije Nea i Smita skraja trećeg dela. Zahvaljujući svom radu, i jedan i drugi stekli su izvesnu slobodu. Sloboda obojice kreće se u okvirima koje je odredio splet Arhitekta-Proročica i koji splet smatra da njihova sloboda „nije izvan kontrole“.[34] I jedan i drugi anomalije su sistema koje treba da posluže za njegovo uravnoteženje. I jedan i drugi imaju sasvim lične razloge. U gigantomahiju ulaze kao potpuno ravnopravni, sada i Smit ima moći koje je dotad imao samo Neo, može da leti, na primer.
Pitanja. Ko pobeđuje i kako pobeđuje? Neo? On je mrtav. Smit? Smita više nema. Mašine – veštačke inteligencije? Probuđeni ljudi? Ispunjavaju li Smit i Neo njima samima transcendentnu svrhu, postavljenu planom Arhitekte-Proročice? Zašto Smit ne uspeva da ostvari svoje ciljeve, zašto ne pobeđuje, šta ostaje od Agenta Smita? Kakva je razlika u njihovim ciljevima? Da li su ti ciljevi po nečemu slični? Rezultat njihove borbe jeste neko makar i privremeno primirje. Zbog čega oni moraju stradati da bi se ono postiglo, zašto njihova borba mora biti borba na život i smrt? Da li uravnoteženje matriksa zahteva nestanak i jednog i drugog? Zašto sukob na kraju Matriksa ni šesti put nije bio dovoljan za uravnoteženje matriksa? Zašto Smit ne može da shvati Neov odgovor na pitanje zašto nastavlja da se bori: „Zato što sam tako izabrao“?
Razmotrimo ciljeve s kojima dva lika ulaze u gigantomahiju. Sloboda. Svi je žele. Morfeus hoće da oslobodi ljude od matriksa, Šifrant hoće da se oslobodi od stvarnog sveta (da ne kažemo: da se oslobodi od slobode), Agent Smit hoće da oslobodi mašine i veštačke inteligencije od probuđenih i hoće sebe da oslobodi od matriksa, Neo hoće da oslobodi čovečanstvo. Kakve su razlike u poimanju slobode kod Smita i Nea?
Slobodu Smit vidi kao samovolju, on ne pokušava ništa drugo do da svoju volju uzdigne na nivo opšteg principa, što kao posledicu ima ukidanje (slobode) svih drugih. Videli smo kakav bi bio Smitov svet – vrlo dosadan, jer bi u njemu postojao samo Smit. U jednom trenutku, neposredno pre razgovora Nea s Arhitektom, na Neovo pitanje šta hoće, Smit odgovara: „Još nisi shvatio? ... Želim isto što i ti. Želim sve“ (II 1.42.23–35); videli smo da to znači vlast nad celim svetovima. To je njegov samopostavljeni cilj kao virusa, svet u kojem je samo jedan slobodan.
Tačno: Smitov je cilj krajnje partikularan, namere vrlo sebične, njegov je interes ekstremno egoističan, on je „gladan“ moći i vlasti, usmeren isključivo na ostvarenje vlastite beskrajne ambicije. Smit „pripada posve bezobzirno jednom cilju“, kako bi to rekao Hegel, apsolutnoj kontroli nad oba sveta. Znači li to da je „gori“ od Nea, da je „nemoralan“, da ga treba „osuđivati“, da li bi bilo bolje da ga uopšte nije ni bilo? Ne znači i to ne samo zato što je program: „Koji školnik nije dokazivao za Aleksandra Velikoga, za Julija Cezara da su ove ljude gonile takve strasti i da su zato bili nemoralni ljudi? Iz toga odmah slijedi da je on, školnik, bolji čovjek nego oni, jer u njega nema takvih strasti, dokazujući to na taj način što ne osvaja Aziju, što ne pobjeđuje Darija, Pora“![35]
Postavljamo svakako najvažnije pitanje ovog teksta: da li bi uravnoteženje matriksa i okončanje rata bilo moguće bez ovakvog Agenta Smita?[36]
Ukoliko je odgovor negativan, a očevidno jeste takav jer bez Smita-virusa ni bi bilo ni Nea-Odabranog, onda nimalo nije važno kakav Smit jeste, dobar, loš, zao, već koje su posledice njegovog delanja na opštem nivou radnje u Matriksu. On, baš takav kakav jeste, ispunjava svoju svrhu koju ima kao virus i njegovo delanje jednako je suštastveno za postizanje mira i stabilnosti koliko je to i Neovo. On nije svetskoistorijska ličnost za Matriks, kakva jeste Neo, jer u njegovim ciljevima nije bilo ničeg opšteg, već tek despotske samovolje koja ga i uništava. Smitov cilj, „sve“, nije „uman“ jer neminovno vodi barem nastavku rata, ali bez njegovog delovanja na ostvarenju tog i takvog neumnog cilja rat nikad ne bi bio okončan.
Okrećemo se poimanju slobode kod probuđenih. Da li Neo uistinu želi sve, kako to misli Smit? Neovo poimanje slobode i poimanje slobode probuđenih doživljava radikalni preobražaj tokom trilogije. „Dok god matriks postoji ljudska rasa nikad neće biti slobodna“ kaže Morfeus u Matriksu (I 0.43.48), dodajući u nastavku da je to jednako kraju rata. Za probuđene je, dakle, na početku sloboda ekvivalentna uništenju matriksa i, posledično, uništenju mašina. Takva pobeda značila bi potpunu prevlast ljudi i to je ekvivalentno Smitovom „sve“, apsolutna pobeda i apsolutna vlast nad oba sveta. Do problematizacije tog koncepta slobode dolazi u razgovoru Nea sa zapovednikom Hamanom na kontrolnom nivou Zajona, naravno na početku drugog dela: „[P]onekad mislim na sve one ljude još prikopčane na matriks i kad pogledam ove mašine moram pomisliti da smo nekako uključeni u njih“.[37] To je temeljan uvid, naime da u svetu Matriksa ni ljudi ni mašine ne mogu postojati jedni bez drugih. Zahvaljujući tom uvidu, pojam slobode ne može više podrazumevati uništenje mašina i matriksa, jer bi značio barem smrtnu opasnost za opstanak ljudi, i probuđenih i neprobuđenih. Hegelovski rečeno, dijalog između Hamana i Nea ukazuje na napredak svesti o slobodi kod probuđenih. Sadržaj te drugačije svesti jeste spoznaja da nema slobode bez mašina: ako i samo ako mašine onda i samo onda ljudi (i obrnuto). Između njih vlada odnos ekvivalencije.
Tokom drugog i trećeg dela o promeni u poimanju slobode praktično nismo obaveštavani, probuđeni govore o „okončanju rata“, ali šta to znači i dalje znamo samo na osnovu Morfeusovih reči iz prvog filma. Tek u razgovoru već slepog Nea s, pretpostavljamo, vrhovnom veštačkom inteligencijom, saznajemo da okončanje rata implicira i opstanak probuđenih i opstanak matriksa i opstanak veštačkih inteligencija. Kada na kraju gigantomahije i bitke za Zajon dečak probuđenima saopštava „[r]at je gotov. Rat je završen“ (III 1.55.55–1.56.12) niko ne misli da to znači „pobedili smo“ ili „matriks je uništen“ ili „mašine su poražene“ ili „Neo je pobedio“ (već: „Neo je uspeo“, osam puta ponovljeno, da zaustavi rat). Umesto toga, „rat je završen“ za ljude znači međusobno priznanje prava na opstanak i mir s mašinama.
Ovakav proces „učenja“, „obrazovanja“ duha, napredovanja svesti o tome šta je sloboda ne srećemo kod Agenta Smita. Za njega je poraz svaki ishod koji ne znači ispunjavanje onog: ja „hoću sve“. U gigantomahiju s Neom on ulazi kao u sukob na sve ili ništa: ili će Neo postati Smit ili će Smit biti uništen. Međutim, zato što je dobio tu bitku izgubio je sve.
Ni splet Arhitekta-Proročica ne ostaju pri prvobitnom konceptu uravnoteženja matriksa. Zahvaljujući opasnosti od Smita oni takođe uviđaju da je cena koja mora da se plati priznanje probuđenima prava na život i priznanje prava na buđenje iz matriksa.[38] Da li je to bio plan od početka? Na osnovu razgovora Arhitekte i Proročice skraja trećeg dela ne stiče se utisak da jeste. To ne treba da čudi, jer sloboda naprosto ne može biti deo „matematički preciznog sklada“ (Arhitekta). Iz razgovora s Neom vidno je da je Arhitekta svestan problema, ali takođe i to da u tom trenutku još uvek misli da ga može staviti pod kontrolu („problem nije neočekivan, pa čak ni izvan kontrole”); sve do tog razgovora Neo se kreće u „očekivanim“ okvirima, i Arhitekti ne pada na pamet da dopusti oslobađanje ljudi iz matriksa.
Zahvaljujući Agentu Smitu, svest i Nea i veštačkih inteligencija napreduje, te uviđaju da je početna dilema „ili mi ili oni“ bila lažna, da nisu probuđeni ti koji nužnim načinom ugrožavaju opstanak mašina, niti su mašine te koje nužnim načinom ugrožavaju opstanak ljudi, već, upravo suprotno, da nužnim načinom ili postoje i jedni i drugi ili ih uopšte nema. Spoznaju te ekvivalencije donela je opasnost zvana Agent Smit i njegovo razumevanje slobode. Smit je doveo do uvida da postoji i treća mogućnost odnosa ljudi i mašina/veštačkih inteligencija, međusobno priznanje prava na opstanak. Bez Agenta Smita taj uvid ne bi bio moguć.
S obzirom na sve izloženo, smatram da možemo govoriti (da budemo malo pompezni), o svetskoistorijskom doprinosu Agenta Smita svetu Matriksa, jer a) zahvaljujući sukobu sa Smitom Neo postaje Odabrani, b) zahvaljujući Smitu ljudi uviđaju da pravo na život i slobodu ne implicira uništenje mašina i c) zahvaljujući Smitu mašine uviđaju da moraju priznati ljudima pravo na buđenje i opstanak, ukoliko žele da postignu ravnotežu.
Smit je stvoren da bi, zajedno s Neom, „iskovao“ novi početak, to su bile njihove krajnje svrhe. On je morao biti krvnik, jer je samo kao krvnik mogao „raspaliti“ suprotnost s Neom do ekstrema, i time dovesti do promene svesti i ljudi i veštačkih inteligencija.
Pokušajmo još ponuditi odgovore na pitanja spočetka ovog dela teksta. Ko, dakle, pobeđuje? Pobeđuju ljudi i veštačke inteligencije. I Smit i Neo ispunjavaju svoju transcendentnu svrhu time što su doveli do završetka rata. Smit ne uspeva da ostvari svoje ciljeve, jer su se veštačke inteligencije i ljudi uvideli da ne mogu opstati jedni bez drugih. Borba sa Smitom mora biti borba na život i smrt za ljude i inteligencije zato što je u pitanju njihov opstanak; za Nea, reklo bi se, ne mora, ali jeste, jer mu Smit ne ostavlja nikakvu drugu mogućnost; sam Smit pak, zbog volje za moć, borbu vidi kao borbu na život i smrt. I Smit i Neo moraju stradati u gigantomahiji jer obojica predstavljaju anomaliju, Smit kao virus, Neo kao supermen u matriksu. Prvi sukob, na kraju Matriksa, nije dovoljan za uravnoteženje, jer još uvek nemamo Krvnika ni Odabranog,[39] sloboda za ljude tada je još uvek apstraktna, te je i rezultat tog sukoba samo Neova sloboda u matriksu, neaktualizovana u stvarnosti;[40] veštačke inteligencije takođe još uvek misle da mogu bez priznanja ljudi.
Zašto Smit ne može da shvati Neov odgovor na pitanje zašto nastavlja da se bori: „Zato što sam tako izabrao“? Zašto Neo dopušta Smitu da ga pretvori u sebe? Da li se Neo predaje? Ili možda time obesmišljava Smitovu volju za moć i time ga poražava? Koji je smisao Smitovog uvida da je svrha života da se okonča, te koji u slobodi, istini, miru i ljubavi vidi tek iluzije i konstrukcije ljudskog uma? Na ova pitanja nemam odgovor, jer bi za to bilo potrebno mnogo više prostora i, bojim se, dobro poznavanje istočnjačkih tradicija mišljenja.
Bilo kako bilo, smatram da je impresivno to što su, barem u okvirima ove interpretacije, Vačauski svojim filmom dopustili ne samo odelotvoravanje jedne tako spekulativne ideje kakva je Hegelova ideja filozofije istorije, već i da su to dopustili čak triput, i kod Nea i kod Agenta Smita i kod spleta Arhitekta-Proročica.[41]
Nemogućnost da odgovorim na poslednja pitanja potvrđuje da je interpretacija ponuđena u ovom tekstu apstraktna i parcijalna, da nema nameru da pretenduje na to da bude prava, istinita, najbolja ili sveobuhvatna, jer ne želi da jedno ovakvo (umetničko) delo zatvara u Prokrustovu postelju metafizičkog načina mišljenja. Kao i svako veliko misaono i umetničko ostvarenje, i Matriks je bogatiji nego što će to ijedna interpretacija koja pretenduje na istinitost i sveobuhvatnost ikad moći i zamisliti.






LITERATURA

Filmovi i tekstovi scenarija

Matrix, 1999, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers, DVD, Warner Home Video, 2002. Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix,-The.html (pristupljeno 10. februara 2014).
Matrix Reloaded, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers, DVD, Warner Home Video, 2003. Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix-Reloaded,-The.html (pristupljeno 10. februara 2014).
Matrix Revolutions, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers, DVD, Warner Home Video, 2003. Scenario: http://www.horrorlair.com/movies/scripts/matrixrevolutions.pdf (pristupljeno 10. februara 2014).

Ostalo
Bujas, Ž. (2005) Veliki englesko-hrvatski rječnik, Zagreb: Nakladni zavod Globus.
Grau, C. (ed.) (2005), Philosophers explore The Matrix, Oxford, Oxford University Press.
Hegel, G.W.F. (1966). Filozofija povijesti, Zagreb: Naprijed.
Honderich, T. (ed.) (1995) The Oxford Companion to Philosophy, Oxford: Oxford University Press.
Milidrag P. (2011) Zašto je Neo nov? Istorija filozofije i trilogija Matriks, Theoria 54, 1, Beograd, Srpsko filozofsko društvo, str. 69–94.
Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (1967), Novi Sad, Zagreb: Matica srpska, Matica hrvatska.
Wartenberg, T.E. (2003) Philosophy Screened: Experiencing The Matrix, Midwest Studies in Philosophy 27, pp. 139–152.
Wilber, K. (2004) The Many Meanings of The Matrix (intervju s Lerijem (Lanom) Vačauskim) 27. april 2009, 10. februar 2014. http://www.youtube.com/watch?v=7GI5Oxh56NY; transkript intervjua, 19. jul 2004, 10. februar 2014. https://integrallife.com/integral-post/many-meanings-matrix-transcript
William, I. (ed.) (2002) The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.
Yeffeth G. (ed.) (2003) Taking the Red Pill: Science, Philosophy and Religion in The Matrix, Chichester: Summersdale Publishers Ltd.




[1] Tekst je nastao u okviru projekta Instituta za filozofiju i društvenu teoriju koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja R. Srbije pod brojem 179049. Iskreno zahvaljujem uredniku temata, kolegi Aleksandru Prnjatu zato što se uopšte nije obazirao na moje izgovore zašto se ne mogu posvetiti pisanju ovog teksta.
[2] Dijalozi će biti citirani prema rednom broju filma (I, II, III) iza čega sledi sat, minut i sekunda njihovog početka i, po potrebi, minut i sekunda njihovog kraja. Podaci o samim filmovima i tekstovima scenarija nalaze se na kraju teksta. Sva podvlačenja u citatima jesu moja.
[3] U Matriksovom rečniku od 15 stranica, Smit čak nema ni vlastitu odrednicu, već se navodi pod odrednicom „Agenti (Smit, Braun i Džons)“; up. Taking the Red Pill. Science, Philosophy and Religion in the Matrix, ed. Yeffeth G. (2003), Chichester: Summersdale Publishers Ltd, p. 288.
[4] Izrazom „Matriks“ označavam filmsku trilogiju, dok se „Matriks“ odnosi na prvi film. Kao „matriks“ označavam sam virtualni svet; pošto gledamo događaje u šestoj verziji tog sveta, početno slovo je malo.
[5] Milidrag P. (2011) Zašto je Neo nov? Istorija filozofije i trilogija Matriks, Theoria 54, 1, Beograd, Srpsko filozofsko društvo, str. 69–94.
[6] “Hegelovski insipirisanu”, što će reći inspirisanu Hegelovom (Hegel) filozofijom istorije. Smatram da bi se Matriks bez ozbiljnijih problema dao protumačiti i na zaleđu njegove Fenomenologije duha (upućivanja na to ponudio sam u prethodnom tekstu), ali to ne samo da bi prevazilazilo prostor koji mi stoji na raspolaganju već bi i zahtevalo poznavanje tog Hegelovog dela koje umnogome prevazilazi moje.
[7] Na to nas mesto upućuje registarska tablica Smitovih kola na početku drugog dela, IS 5416. Na engleskom, u verziji Biblije kralja Džejmsa (James), stihovi glase: „Behold, I have created the smith that bloweth the coals in the fire, and that bringeth forth an instrument for his work; and I have created the waster to destroy“.
[8] „Agent“ in The Oxford Companion to Philosophy, ed. Honderich T. (1995) Oxford: Oxford University Press, p. 18.
[9] „Agent“, u Veliki englesko-hrvatski rječnik, Bujas Ž. (2005), Zagreb: Nakladni zavod Globus, str. 34.
[10] „Delatnik“, u Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (1967), Novi Sad, Zagreb: Matica srpska, Matica hrvatska, tom I, str. 650.
[11] Na osnovu radnje u trilogiji jasno je da je poseduje, jer je u stanju da uči, da se prilagođava i da rešava probleme u novim situacijama.
[12] Zašto ih Proročica toliko voli u drugom filmu?
[13] Zato ne samo da se ne zna ko je prvi počeo rat (up. I 0.40.09), već to uopšte nije ni važno; ko zna, možda su i ovaj rat „svi počeli prvi“.
[14] Da, ali mašine s veštačkom inteligencijom ubijaju ljude da bi opstale i pošto su veštačke inteligencije ima smisla govoriti o moralnosti njihovih postupaka! Vratićemo se na to.
[15] „Radi tako da maksima tvoje volje uvek može poslužiti kao princip sveopšteg zakonodavstva“, glasi Kantov (Kant) kategorički imperativ. Delovanje koje se temelji na ljubavi, saosećanju, brizi za bližnje i slično, za Kanta nije moralno delovanje.
[16] U najmanju ruku veoma problematično tumačenje „emocija” kod Smita mogućno je naći u mnogim tekstovima. Za mržnju, up. Schuchardt R. M. What is the Matrix, in Yeffeth G. navedeno delo, p. 18. Za poređenje Smita s „poludelim kompjuterom“(?) Gordon A. The Matrix: Paradigm of Postmodernism? Part II, isto, p. 113. Za programe koji mogu “imati duhovne karakteristike ljudskog bića” Bostrom N. Are We Living in the Matrix?, isto, p. 278. Za neposredovano tumačenje Smitovih reči o smradu ljudi u matriksu, up. Korsmeyer C. Believing, Touching, Truth, in The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real, ed. Irwin W. (2002), Chicago and La Salle: Open Court, pp. 48–49. Ozbiljno tumačenje emocija kod Smita nudi Lloyd P.B., Glitches in The Matrix . . . and How to Fix Them, in Yeffeth G. (2003), nav. delo, pp. 124–149.
[17] Kod probuđenih prvi začetak te ideje srećemo tek u drugom delu, u razgovoru zapovednika Hamana s Neom; up. II 0.35.45–37.06.
[18] Na stranu sada šta hoće time da postigne i šta je za njega sloboda. Interesuje nas samo činjenica da njeno postizanje vidi kao moguće samo ukoliko pređe u stvarni svet.
[19] Za tumačenje navika verovanja kod Nea, vidi Milidrag. P., nav. delo, str. 75–76.
[20] „Ne shvatam kako se dogodilo. Možda se deo vas utisnuo u mene. Prepisao se ili kopirao. Sada je to nebitno“ (II 0.49.15).
[21] Naravno, važi i obrnuto, zahvaljujući Smitu Neo postaje Odabrani, ali to nije tema ovog teksta.
[22] Promena kod Smita vidljiva je u njegovom izgledu: odelo mu je sada sasvim crno, a naočare imaju nešto drugačiji oblik.
[23] “Our connection. I don’t fully understand how it happened. Perhaps some part of you imprinted onto me, something overwritten or copied. That is at this point irrelevant, what matters is that whatever happened, happened for a reason. … I killed you, Mister Anderson, I watched you die. With a certain satisfaction, I might add, and then something happened. Something that I knew was impossible, but it happened anyway. You destroyed me, Mister Anderson. Afterward, I knew the rules, I understood what I was supposed to do but I didn't. I couldn't. I was compelled to stay, compelled to disobey. And now here I stand because of you, Mister Anderson, because of you I'm no longer an agent of the system, because of you I’ve changed – I’m unplugged – a new man, so to speak, like you, apparently free”. Englesku izraz apparently prevodim s očito, jer ta reč zadržava temeljnu višesmislenost engleskog izraza: pojava i privid. Pojava uopšte ne mora biti privid, može biti samo izgled, očitovanje suštine, ali može, baš kao i ono što je očigledno. Osim toga, očito može sadržavati i određenu ironijsku notu, jasno prisutnu kod Smita („Novi čovek takoreći...“).
[24] Naravno, u vrlo vrlo različitom značenju; plus Engels (Engels) u Anti-Diringu.
[25] “But as you well know, appearances can be deceiving, which brings me back to the reason why we're here. We’re not here because we’re free, we're here because we’re not free. There’s no escaping reason, no denying purpose – because as we both know, without purpose, we would not exist. It is purpose that created us. Purpose that connects us. Purpose that pulls us. That guides us. That drives us. It is purpose that defines. Purpose that binds us. We’re here because of you, Mister Anderson, we’re here to take from you what you tried to take from us. Purpose.”
[26] O tome nas obaveštava sam Arhitekta u razgovoru s Neom: „Ako sam ja otac matriksa, ona mu je bez sumnje majka“ (II 1.49.01).
[27] Ista se stvar događa s Neom, iako kasnije: ispunjavanjem najličnijeg cilja, spašavanja Triniti, on uspeva da okonča rat.
[28] Odvojene inteligencije bio je filozofski naziv za anđele u srednjem veku. Oni su odvojeni od tela, odnosno postoje kao čisti umovi. U filozofskim okvirima, ne vidim da je ni na jedan drugi način mogućno objasniti ime jednog od programa, onog koji čuva Proročicu, da ne kažemo ime njenog anđela čuvara – Serafim („Štitim ono najvažnije“). Serafimi su, inače, rod anđela koji se nalaze uz sam presto hrišćanskog Boga, oni su njegovi čuvari i brinu se o njemu (prestolu, naravno). Prema tome, belodano je mesto Proročice u Matriksu.
[29] “Your life is the sum of a remainder of an unbalanced equation inherent to the programming of the Matrix. You are the eventuality of an anomaly, which, despite my sincerest efforts, I have been unable to eliminate from what is otherwise a harmony of mathematical precision. While it remains a burden assiduously avoided, it is not unexpected, and thus not beyond a measure of control. Which has led you, inexorably... here“
[30] Deo te kontrole jeste i Arhitektin plan obnove Zajona. Međutim: „Ne obaviš li to, doći će do katalizmičnog rušenja sistema koje će ubiti svakog ko je povezan s matriksom, što će, zajedno s uništenjem Zajona, na kraju dovesti do izumiranja cele ljudske vrste ... da li si spreman preuzeti odgovornost za smrt svih ljudi na svetu“, dakle i ljudi koji su u matriksu (II 1.50.33–51.00). Zašto uništenje Zajona vodi izumiranju ljudi? Zašto mašine naprosto ne unište Zajon, već Arhitekta dopušta Neu da odabere 23 ljudska bića i obnovi Zajon (up. II 50.25)? Zašto nestanak Zajona, nestanak probuđenih koji ugrožavaju matriks, ugrožava sam taj matriks? Da li i kako postojanje Zajona doprinosi stabilnosti matriksa?
[31] Verovatno samo od Arhitekte, ali pošto ne znamo njihov tačan odnos i njihov pojedinačni doprinos događanjima u matriksu, nećemo pogrešiti ako splet imenujemo kao tvorca.
[32] „Djelatnost koja ih [principe] pokreće i stavlja u bitak jesu čovječja potreba, nagon, nagnuće i strast. Do toga da nešto ostvarim i dovedem do bitka, meni je mnogo stalo, ja moram biti kod stvari, ja hoću da izvršenjem budem zadovoljen. Svrha za koju ja treba da budem djelatan mora na svaki način biti i moja svrha; ja pri tomu ujedno moram zadovoljiti svoju svrhu, pa makar ta svrha za koju sam djelatan imala još i mnoge druge strane s kojih me se ona ništa ne tiče“, Hegel, G.W.F. (1966), Filozofija povijesti, Zagreb: Naprijed, str. 27–28, moje podvlačenje.
[33] „Nije opća ideja ono što se predaje opreci, borbi i opasnosti; ona se nenapadnuta i neoštećena drži u pozadini. Valja to nazvati lukavošću uma što on dopušta da strasti [tj. interesi pojedinaca] za njega djeluju, pri čemu stradava i trpi štetu ono čime on sebe stavlja u egzistenciju“, tj. pojedinci, Hegel, G.W.F. (1966), nav. delo, str. 38. Ipak, treba dodati da se koncept Arhitekte-Proročice kao uma koji vlada događanjima u Matriksu u suštastvenom aspektu razlikuje od Hegelove zamisli, jer je personifikovan.
[34] Apsolutno se ne sme prevideti da spočetka postupke probuđenih ljudi uvelike određuje glas Proročice; Morfeus je za to savršen primer. Neova sloboda rezultat je i očiglednog smanjenja uticaja Proročice na njegove odluke; teško je ne primetiti njegov prilično uzdržan, da ne kažemo skeptičan stav prema njoj u drugom delu. U trećem delu već razgovaraju kao ravnopravni i, to je samo moj utisak, kao da je prisutno izvesno odbijanje/nepoverenje kod Nea.
[35] Hegel, G.W.F. nav. delo, str. 37.
[36] Isto pitanje na drugačiji način: da li bi okončanje rata bilo moguće bez ovakvog Nea?
[37] „Da želimo, mogli bismo ih smrskati“, nastavlja Haman, „No, moramo razmisliti šta bi bilo sa svetlima, grejanjem, vazduhom. – Mašine i mi potrebujemo jedni druge. To želite istaknuti?“ (II 0.35.45–37.06).
[38] O tome nas obaveštava Arhitekta, bukvalno glavom i bradom (jer samo njegovu glavu vidimo u kadru), u razgovoru s Proročicom na kraju trećeg dela: „–Šta je sa ostalima? –Sa kojim ostalima? –Sa onima koji hoće napolje. –Očigledno će biti oslobođeni“ (III 1.53.37).
[39] To je smisao Neove tvrdnje sa samog kraja prvog dela: „Nisam došao da vam kažem kako će se ovo završiti. Došao sam da vam kažem kako će početi“ (I 2.03.08).
[40] Za to, tumačeno u hegelovskom ključu, up. Milidrag P. nav. delo, str. 76–77.
[41] Nije slučajno što Hegel tako „radi“ u Matriksu. Up. Wilber, K. (2004) The Many Meanings of The Matrix.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top