Počeo bih od primera španskih indignadosa. U njihovom „Manifestu“ šokirale su me dve stvari. Pre svega, detaljno sam proučio njihove zahteve. I kakvi su ti zahtevi? Novac bi trebalo da služi ljudima, a ne ljudi novcu. Država ili društvo trebalo bi da obezbede dostojanstven život. Ekološka politika itd. Dostojanstvo ljudskog života. Znam da sam maliciozan, ali pokušao sam da se stavim u poziciju običnog Nemca koji je glasao za naciste. Prvi zahtev – novac bi trebalo da služi ljudima, a ne obrnuto. Rekao bih: „Naravno, Jevreji su to izvrnuli, u potpunosti se slažem“. „Ljudi“ su nemački narod, „novac“ koji se služi narodom predstavlja jevrejske bankare. Šta je sa ekologijom? Znate li da su sve mere koje danas preduzimamo predlagali nacisti? Znate li da je jedna od prvih mera Hitlerove vlade bila zabrana mučenja životinja?
Ne kažem da su indignadosi blaža vezija nacista. Ali hoću da kažem koliko je teško zaista zamisliti alternativu. Već dugo, kad god se nađem u društvu radikalnih levičara, uvek im postavljam jedno jednostavno, glupo pitanje: šta vi hoćete? I moram da kažem da dobijam izuzetno konfuzne odgovore. Pitam ih, da li želite komunizam? Da li hoćete novu nacionalizaciju privatnog vlasništva? Oni kažu, ne, ni slučajno, to je bio totalitarizam. Onda ih pitam, da li jednostavno hoćete staru, socijaldemokratsku socijalnu državu? Oni postanu skeptični – kažu, ne, možda to više ne funkcioniše.
Dobio sam samo dva pozitivna odgovora. Jedan je mitologija o lokalnim zajednicama. Znate ono, radnici preuzmu fabriku, farmu, organizuju tamo život… I ovde ću opet biti krajnje maliciozan. Imam mnogo prijatelja u Venecueli. Znate, kad su tamo radnici preuzeli fabrike, u svim medijima je to preneto kao veliki uspeh. Pitao sam prijatelja u Venecueli šta se dogodilo sa tim fabrikama godinu dana kasnije. Devedeset posto ih je bankrotiralo, pet procenata je jednostavno privatizovano, a pet procenata je opstalo uz državnu pomoć. Što prosto znači pomoću američkih dolara.
Ne govorim ovo da bih se rugao. Samo kažem koliko je teško ovaj protest pretočiti u minimalnu konkretnu viziju. Kad sam ovo ispričao u Atini, optužili su me da sam saboter. Pitali su me zar ne vidim da je ovo otvoreni, kreativni proces i da će se odgovori pojaviti spontano iz naroda. Ne verujem. Mislim da je ovo ključni problem danas. Postoji rastući raskorak između liberalno-demokratskih institucija parlamentarne demokratije i logike globalnog finansijskog kapitala, koji sve više i više izmiče svakom obliku demokratske kontrole. I daleko od toga da nastupam kao jeftini kritičar liberalne demokratije. Kažem da je najveći problem to da li nekako možemo da povratimo kontrolu nad finansijskim kapitalom, a da ponovo ne upadnemo u totalitarnu zamku.
Citiraću vam autorku koju obožavaju ekstremni desničarski kapitalisti. Znate onu američku spisateljicu ruskog porekla, Ajn Rend? Ona je bila ultra-kapitalista, ali iznela je jednu ispravnu opasku. Primetila je kako novac ipak znači minimalnu formalnu slobodu, čak iako se radi samo o formalnoj buržoaskoj slobodi. I ako zaista hoćete da eliminišete novac ili tržište, problem je u tome što ćemo bez nekakve – ne znamo tačno kakve – demokratske procedure morati da se vratimo na predmoderne oblike neposredne dominacije. I nije li to pouka, na primer, Sovjetskog Saveza? Da na nekom nivou mora da se ponovo uvede odnos između dominacije i sluganstva.
Neki od vas pitaju zar se u ovim pokretima ne nalaze klice nečeg novog. Možda, ali sam skeptičan do koje se mere ove klice zaista mogu univerzalizovati. Na primer, moj lični prijatelj i teoretski neprijatelj Toni Negri veruje da će lokalne samoorganizovane mase u nekom trenutku preuzeti čitavo društvo. Moj protivargument je da to što on veliča kao kreativnu masu može da funkcioniše samo u vrlo efikasnoj liberalnoj državi, sa vladavinom prava itd.
Ovde bih se vratio na onu divnu dijalektičku formulu, kako se u okviru istinske dijalektičke vremenitosti jedini put ka komunizmu krije u doslovnom shvatanju liberalne demokratije. Mislim da je Marksova kritika formalne buržoaske slobode potpuno pogrešno shvaćena. Za Marksa, ova sloboda nije formalna u smislu da je to puka forma, da ne znači ništa. To je univerzalna forma slobode. I formalna sloboda je jedini način da se stvori prostor za konkretniju slobodu. Znamo šta se događalo u staljinizmu – želeli su da ukinu formalnu slobodu zarad prave slobode, i tako se naravno gubi sloboda kao takva, formalna ili neformalna.
U skladu sa sopstvenom tradicijom, biću vrlo prost i ispričaću vam jedan strašno bezobrazan vic. To je američki vic o lekarima, oni imaju odlične viceve o lekarima. Žena nekog čoveka otišla je na tešku operaciju. Posle operacije, čovek prilazi hirurgu i pita ga kako je prošla operacija. Doktor odgovara: „Sve je u redu, žena vam je preživela, nadživeće čak i vas. Ali biće nekih manjih problema. Na primer, neće moći da kontroliše rektum, pa će joj izmet stalno curiti. Iz vagine će joj curiti neka grozna tečnost, tako da nema ništa od seksa. Usta će joj se grčiti, pa će joj stalno ispadati hrana“. Naravno, muž prebledi i prestravi se. Doktor ga onda zagrli i kaže mu: „Šalim se, sve je u redu, nije preživela operaciju“. To se događa sa pravom slobodom bez liberalne demokratije. Koristimo sve slabosti, ali sloboda umire.
Međutim, s druge strane, slično kao sa Švejkom koji shvatajući doslovno propise dovodi sistem do samouništenja, to isto važi i za liberalnu demokratiju. Ako je doslovno shvatite, promenićete je iz korena. Hoću da kažem da u ovom smislu za mene liberalna demokratija nije neprijatelj nego prepreka.
Uzmimo na primer današnji kapitalizam. Problem sa liberalno-demokratskom perspektivom jeste što ona pretpostavlja da su liberalno-demokratski institucionalni mehanizmi dovoljni za vraćanje kontrole nad kapitalom. Ja mislim da nisu. Mislim da je danas još uvek aktuelno ono što je tvrdio Marks: da mesto u društvu gde se određuje sloboda nije politička sfera kao takva – da imamo slobodne izbore, slobodnu štampu itd. Naravno, sve je ovo izuzetno važno. Ali ovde ostajem marksista i tvrdim da prava sloboda mora da bude utemeljena u onome što je na prvi pogled nepolitička sfera. Na primer, u ekonomskim odnosima, ili kao što svaka feministkinja zna, u privatnim porodičnim odnosima. U toj sferi takođe treba da budemo slobodni.
Čak i ako imamo kritične misli, koliko su one efikasne? Mislim da je ovo danas vrlo ozbiljan problem, jer koliko god da je staljinizam bio užasan, ipak su u njemu reči ostale vrlo efikasne. Mislim da je to rekao Josif Brodski – zar činjenica da su pesnici bili streljani nije pokazatelj koliko je poezija bila cenjena? Shvatana je vrlo ozbiljno. Na zapadu niko ne bi streljao pesnika, jer ih nije briga šta neko govori.
Mislim da je danas dominantno funkcionisanje ideologije cinično. Tvrdim da ne samo što je važno da li zaista verujete u ideologiju ili ne, nego je čak i opasno ako zaista u nju verujete. Da bi sistem glatko funkcionisao ljudi ne smeju ozbiljno da shvataju zvaničnu ideologiju. To je bilo moje iskustvo iz mladosti u bivšoj Jugoslaviji. Imao sam bukvalno dva prijatelja u Centralnom komitetu koji su naivno verovali u samoupravni sistem. Ostali su bez posla. Nomenklatura ih je shvatala kao opasne. Bili su na korak od Švejka. Ali ipak treba izbegavati ideju da, pošto je ideologija cinična, nije važno šta govorimo. Da treba samo da delujemo, da bacamo bombe ili šta god, da reči nisu važne. Mislim da je takav stav pogrešan.
Mislim da o tome govorim u svojoj knjizi „Prvo kao tragedija, zatim kao farsa“, da je radikalni cinizam nemoguć stav. Svaki cinik ima privatnu tajnu u kojoj nije ciničan. Pogledajte zapadne biznismene. Oni su na prvi pogled cinični. Privatno, negde sam pročitao, 80 posto njih su zen budisti. Kažu – znam da je moj poslovni život samo maskarada, a da je ono što je zaista važno moja duhovna prosvećenost. Bez ove privatne tajne oni ne bi mogli da prežive.
Druga ideja koju sam dobio od levice je ona o osnovnom dohotku. Znate, to je ono što imaju u Brazilu – na papiru, ne u stvarnosti. Ali za mene je to krajnje paradoksalno rešenje. Znate tu ideju – bilo da ste zaposleni ili nezaposleni, svakom državljaninu trebalo bi da bude zagarantovan minimalni prihod. Ali kao što je pokretač ove ideje belgijski sociolog Van Parejs obrazložio, njegova zamisao je da spase kapitalizam. Zamisao je da je današnji kapitalizam toliko produktivan da može da priušti nekakav univerzalni osnovni prihod. Da skratim, ne verujem da se to može uraditi na svetskom nivou, to je utopija.
Slažem se da ne bi trebalo da apsolutizujemo suprotstavljenost između umerene i radikalne aktivnosti. Slažem se sa idejom da bi liberalnu demokratiju trebalo da shvatimo ozbiljnije nego što ona samu sebe shvata. Slažem se da bi trebalo da se borimo do kraja za socijalnu državu. Samo tvrdim da, na kraju, to neće uspeti. Ali takođe se slažem da ovo možemo ustanoviti jedino tako što ćemo kroz proći kroz taj proces. Ne postoji prečica, pa da možemo da kažemo da znamo da ovo ne funkcioniše i šta onda… meditiramo i čekamo veliku revoluciju?
Ove konkretne borbe su danas čak sasvim očigledne. I to se može izraziti u vrlo razumnim ekonomskim pokazateljima. Uzmimo na primer tekuću reformu visokog obrazovanja u Evropi, takozvanu bolonjsku reformu. Mislim da je to neka vrsta kolektivnog intelektualnog samoubistva Evrope. Jer, znate koja je tu osnovna ideja? Da se od univerziteta naprave fabrike za proizvodnju eksperata. Učestvovao sam u jednoj debati u Francuskoj, gde mi je jedan visoki francuski političar to objasnio, bilo je to u vreme onih nereda kada su u pariskim pregrađima spaljivani automobili. Rekao mi je: „Gledajte, sada u Parizu gore kola. Sada su nam potrebni psiholozi da nam objasne kako da kontrolišemo rulju. Potrebni su nam urbanisti da nam kažu kako da uredimo grad tako da masa ne može da napravi veliku štetu“. Ali ja mislim da ovakvo ekspertsko znanje nije naš zadatak. Naš zadatak je nešto mnogo jednostavnije i mnogo radikalnije – ne da odgovaramo na pitanja koja postavljaju drugi, nego da postavljamo prava pitanja. Mistifikacija je već u samim pitanjima.
Mislim da nam je zato danas više nego ikada potreban pravi intelektualni život. Da li smo svesni šta se događalo ovih poslednjih decenija? Navešću vam na prvi pogled potpuno marginalan primer. Da li ste primetili čudnu tendenciju u novijim holivudskim filmovima, da ima sve manje seksa? Da li ste gledali neke od onih groznih filmova kao što su oni po romanima Dena Brauna, Da Vinčijev kod i Anđeli i demoni? Imate ljubavni par, ali nema seksa. Isto je i u poslednjem filmu o Džemsu Bondu Zrno utehe. Sećate se, na kraju nema seksa? Zašto se ovo dešava?
Da li ste primetili da se sve više vraćamo predmodernoj tradiciji ugovorenih brakova? Samo danas se time ne bave rođaci, nego agencije za upoznavanje i sklapanje brakova. Od svojih prijatelja sam saznao da je tako u Francuskoj i Americi. Ne funkcioniše na češkom ili na mom jeziku, ali na engleskom i francuskom se kaže „to fall in love“, „tomber amoureux“ – doslovno „pasti u ljubav“. Mnoge agencije tamo ponavljaju slogan – omogućićemo vam da budete zaljubljeni bez pada. Zamisao je da, ako jednostavno upoznajete ljude, previše se otkrivate. Ljubav je pad, to je rizik. Dakle, zamisao je da im date svoje lične podatke, a oni će se potruditi da ne padnete. Zar to nije ideja „seksa bez kofeina“? Isto kao što danas imamo kafu bez kofeina, pivo bez alkohola, kobasice bez masti, ovde dobijate ljubav bez ljubavi.
Imam čak jednu ideju koja se možda čini konzervativnom, ali nije. Da se približavamo periodu kada će se ljubav smatrati opasnom, a ne seks. Već postoje neki radikalni krugovi na američkim univerzitetima koji tvrde da je neobavezni seks u redu. Zadržavate svoju slobodu, ne vezujete se previše, ali da je strastvena zaljubljenost nekakva metafizička fiksacija koja je katastrofalna. Možda se sada pitate kakve to ima veze sa kapitalizmom? Mislim da je to upravo struktura subjektivnosti koja se savršeno uklapa u današnji globalni kapitalizam. Ako želite da konstruišete idealni tip današnje subjektivnosti u razvijenim zemljama – to je to.
Da rezimiram, mislim da u današnjem globalnom kapitalizmu demokratija postaje sve nesposobnija ili se pretvara u isprazni ritual. Sviđaju mi se vaši primeri o tome šta se nedavno dogodilo u Grčkoj i Italiji – ideja neutralne ili tehnokratske vlade. Tu naš rad treba da počne. Početak treba da glasi – ne postoji nekakvo neutralno, tehnokratsko znanje. Potpuno se slažem da treba da nastavimo da vodimo borbe za socijalnu državu, jer sva objašnjenja mera koje se sada nameću – znate, u krizi smo, moramo da režemo troškove itd – nisu tačna čak ni u ekonomskom smislu. To je ideologija. Na primer, nedavno sam bio u Holandiji gde takođe prave krupne rezove u budžetu za kulturu. Mnogo manje izdvajaju za kulturu i nauku. Ali Holandija nije ni u kakvoj krizi, i dalje im dobro ide. Radi se samo o određenoj ideološkoj percepciji.
Dakle, moja poenta je da današnja globalna kriza nije čak ni ekonomska. Reč je, da se poslužim tradicionalnom terminologijom, o ideološkoj krizi. U istoriji čovečanstva ideologija verovatno nikad nije bila snažnija nego danas. Ideologija je na delu u našoj svakodnevnoj percepciji kad ne možemo čak ni da zamislimo promenu. I mislim da naš prvi zadatak nije da predložimo obrasce šta treba da se radi, već samo da otvorimo prostor za alternativno razmišljanje. Znate, to nije tako lako kao što se čini. Često kada mislimo da imamo alternativu, i dalje ostajemo u okviru hegemonijske ideologije. Razmišljati o pravoj alternativi je vrlo teško. Ali, istovremeno je i moguće.
Nedavno sam boravio u Norveškoj. Rekli su mi da tamo ljudi nekako prihvataju izvesnu egalitarističku logiku. U prosečnoj kompaniji, maksimalni odnos između najniže plaćenog radnika i vrhunskog menadžera je 1:4 ili maksimalno 1:5. Ljudi ovo prosto prihvataju kao normalno. Sad ćete vi reći, ali šta je sa tržišnom konkurentnošću? Norveška je među najkonkurentnijim zemljama. Odmah iza – ko je na vrhu – Hong Konga i Singapura, čini mi se. Odmah iza njih je Norveška. Dakle, vidite kako može da postoji socijalna država, egalitarizam, a da i pored toga – čak i u kapitalističkom smislu – budete vrlo konkurentni.
Dakle, ono što je danas „moguće“ ili „nemoguće“ je čista ideologija. Ne volim levičare šezdesetosmaše. Ali jedan od glavnih iz tog vremena, Herbert Markuze, rekao je nešto zgodno. Rekao je: „Sloboda je preduslov osobođenja“. Što znači, sloboda u smislu bega iz ideoloških okova je preduslov za pravo oslobođenje. I mislim da nam je ovo danas potrebno više nego ikad. Imanuel Kant je to zvao javnom upotrebom uma. Kao što možda znate, Kant ovo suprotstavlja privatnoj upotrebi uma. Ali njegova distinkcija između javne i privatne upotrebe uma vrlo je paradoksalna. Za Kanta, kada služite svojoj zajednici – državi, naciji – to je privatna upotreba uma. Jer vaše razmišljanje je već podređeno ciljevima koje je postavila zajednica. Ali za Kanta je javna upotreba uma ovo što radimo ovde, kada se sastajemo izvan zvaničnih državnih institucija, onda možemo da razmišljamo zaista univerzalno. Mislim da je danas ovo potrebnije nego ikad.

YouTube, 22.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.01.2014.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top