Svi se sećamo nasmejanog lica predsednika Obame, koje je zračilo nadom i poverenjem, dok je uporno deklamovao slogan iz svoje prve kampanje, „Da, mi to možemo!“ – možemo se osloboditi cinizma Bušovih godina i doneti pravdu i blagostanje američkom narodu. Sada, kada SAD nastavljaju sa tajnim operacijama i širenjem svoje obaveštajne mreže, špijunirajući čak i svoje saveznike, možemo da zamislimo demonstrante kako viču Obami: „Kako možete da ubijate bespilotnim letelicama? Kako možete da špijunirate čak i naše saveznike?“ Obama ih gleda i mrmlja, vragolasto se smeškajući: „Da, mi to možemo.“

Međutim, ova prosta personalizacija promašuje poentu: pretnja našoj slobodi koju otkrivaju uzbunjivači ima mnogo dublje sistemske korene. Edvarda Snoudena bi trebalo da branimo ne samo zato što je svojim činom iznervirao i postideo američke tajne službe. Pouka tog postupka je globalna i seže mnogo dalje od standardnog antiamerikanizma. On je otkrio nešto što rade ne samo SAD, nego i druge velike (i ne tako velike) sile – od Kine, preko Rusije i Nemačke, do Izraela – onoliko koliko im njihova tehnološka sposobnost dopušta. Njegov čin tako daje činjeničnu osnovu našim pretpostavkama o tome koliko smo praćeni i kontrolisani. Od Snoudena (ili Meninga) nismo saznali ništa što već nismo pretpostavljali – ali jedna je stvar nešto uopšteno znati, a druga dobiti konkretne podatke. To je kao kad znate da vas partner vara – možete prihvatiti apstraktno saznanje, ali počinje da boli kada saznate vruće detalje, kada dobijete slike toga što su radili.

Godine 1843, mladi Karl Marks je tvrdio da nemački ancien regime „samo umišlja da veruje u sebe i zahteva od svih ostalih da isto to umisle“. U takvoj situaciji, postideti one na vlasti postaje oružje – ili kako Marks nastavlja: „Postojeći pritisak se mora pojačati dodavanjem svesti o pritisku, sram se mora učiniti još sramnijim njegovim obelodanjivanjem“. I to je upravo naša današnja situacija: susrećemo se sa besramnim cinizmom predstavnika postojećeg globalnog poretka koji samo umišljaju da veruju u svoje ideje o demokratiji, ljudskim pravima, itd. Ono što se dešava sa otkrićima Wikileaksa jeste da se sram, njihov i naš, jer tolerišemo takvu vlast, čini još sramnijim jer je obelodanjen.

To čega treba da se stidimo jeste globalni proces sužavanja prostora za ono što je Imanuel Kant nazivao „javnom upotrebom uma“. U svom klasičnom spisu Šta je prosvetiteljstvo?, Kant poredi „javnu“ i „privatnu“ upotrebu uma: „privatna“ je za Kanta opšte-institucionalni poredak u kome živimo (naša država, naš narod…), dok je „javna“ transnacionalna univerzalnost upotrebe čovekovog uma:

„Javna upotreba uma mora uvek biti slobodna, i samo ona može doneti prosvećenost ljudima. Privatna upotreba uma, s druge strane, može biti usko ograničena, a da ne naškodi mnogo procesu prosvećenja. Pod javnom upotrebom uma podrazumevam ono što neko kao naučnik obavlja pred čitalačkom javnošću. Privatna upotreba uma je ona koju građanin obavlja u okviru službe koja mu je poverena.“

Primećujemo gde se Kant razilazi sa našim liberalnim svetonazorom. Domen države je „privatan“, ograničen posebnim interesima, dok pojedinci koji razmatraju opšta pitanja koriste um na „javni“ način. Ova kantovska distinkcija naročito je značajna u doba interneta i drugih novih medija, podeljenih svojom „javnom upotrebom“ i rastućom „privatnom“ kontrolom. U ovo vreme cloud sistema, više nam nisu potrebni jaki pojedinačni kompjuteri: softver i podaci su dostupni na zahtev, i korisnici mogu da pristupe programima i aplikacijama preko pretraživača, isto kao da su ti programi instalirani na njihovom računaru.

Ovaj vrli novi svet je, međutim, samo jedna strana priče, koja podseća na poznate viceve o doktoru koji saopštava „prvo dobre, pa onda loše vesti“. Korisnici pristupaju programskim aplikacijama koje se drže negde daleko, u klimatizovanim prostorijama sa hiljadama kompjutera – ili, da citiramo propagandni tekst o cloud sistemu: „Detalji se razdvajaju od potrošača, koji više nema potrebu za stručnošću ili kontrolom nad tehnološkom infrastrukturom ‘u oblaku’ koji ih podržava“. Ovde su dve reči ključne: razdvajanje i kontrola – kako bi upravljali oblakom, potrebno je da postoji nadzorni sistem koji kontroliše njegovo funkcionisanje, a taj sistem je po definiciji sakriven od korisnika. Što je mali uređaj (pametni telefon ili tablet) u mojoj ruci personalizovaniji, lakši za korišćenje, „transparentniji“ u svom funkcionisanju, utoliko se više čitava aparatura oslanja na rad koji se vrši negde drugde, u ogromnom kolu mašina koje koordinišu korisnikovo iskustvo. Što je naše iskustvo manje otuđeno, spontanije i transparentnije, utoliko ga više reguliše nevidljiva mreža pod kontrolom državnih službi i velikih privatnih kompanija koje slede tajnu agendu države.

Ako pratimo put državnih tajni, pre ili kasnije ćemo stići do one presudne tačke gde sami propisi koji određuju šta je tajna i sami postaju tajni. Kant je formulisao osnovni aksiom javnog prava: „Sve delatnosti koje se odnose na prava drugih nepravedne su ukoliko njihov princip nije u skladu sa javnošću“. Tajni zakon, zakon nepoznat svojim subjektima, legitimiše arbitrarni despotizam onih koji ga sprovode, na šta ukazuje naslov nedavno objavljenog izveštaja o Kini: „Čak i šta je tajna u Kini je tajno“. Neposlušni intelektualci koji izveštavaju o kineskoj političoj represiji, ekološkim katastrofama, ruralnom siromaštvu itd, osuđuju se na višegodišnje zatvorske kazne zbog odavanja državnih tajni, a štos je u tome što su mnogi zakoni i propisi koji regulišu državne tajne i sami poverljivi, pa samim tim pojedinci ne mogu lako da prepoznaju kada ih i kako krše.

Ova sveobuhvatna kontrola naših života nije toliko opasna zbog činjenice da gubimo privatnost i da su sve naše intimne tajne dostupne pogledu Velikog brata. Ne postoji državna služba koja može da sprovodi takvu kontrolu – ne zato što ne zna dovoljno, nego zato što zna previše. Sami podaci su preobimni, pa i pored svih kompleksnih programa za detektovanje sumnjivih poruka, kompjuteri koji beleže milijarde podataka previše su glupi da ih pravilno protumače i procene, što dovodi do apsurdnih grešaka gde se nedužni posmatrači beleže kao potencijalni teroristi – što državnu kontrolu nad našom komunikacijom čini još opasnijom. Ne znajući zašto, ne radeći ništa protivzakonito, možemo se iznenada naći na spisku potencijalnih terorista. Setite se onog legendarnog odgovora jednog urednika Herstovih novina, na Herstovo pitanje zašto neće da iskoristi davno zasluženi odmor: „Bojim se da će ako odem nastati haos, da će se sve raspasti – ali još više se bojim da će, ako odem, sve nastaviti normalnim tokom i bez mene, što bi bio dokaz da nisam ni potreban!“ Nešto slično se može reći za državnu kontrolu naše komunikacije: trebalo bi da se bojimo da više nemamo tajni, da državne službe sve znaju, ali još više bi trebalo da se bojimo ako u tome ne uspeju.

Zato uzbunjivači igraju presudnu ulogu u održavanju „javnog uma“ u životu. Asanž, Mening, Snouden… to su naši novi heroji, uzori nove etike kakva nam je potrebna u vreme digitalizovane kontrole. To više nisu samo uzbunjivači koji otkrivaju slučajeve nezakontih postupaka privatnih kompanija (banki, duvanskih i naftnih preduzeća) javnim vlastima; oni razotkrivaju upravo te javne vlasti kada ove počnu da se bave „privatnom upotrebom uma“.

Potrebno nam je više takvih ljudi – u Kini, u Rusiji, svuda. Ove države su represivnije od SAD – samo zamislite šta bi se dogodilo nekom poput Meninga pred ruskim ili kineskim sudom (sva je verovatnoća da ne bi bilo javnog suđenja). Međutim, ne bi trebalo preuveličavati blagost SAD. Istina, tu se zatvorenici ne tretiraju toliko brutalno kao u Kini ili Rusiji – zbog njene tehnološke naprednosti, Americi jednostavno nije potreban otvoreno brutalan pristup (koji je više nego spremna da upotrebi kada se ukaže potreba) – nevidljiva digitalna kontrola sasvim dobro završava posao. U ovom smislu, SAD su još opasnije nego Kina, utoliko što se njihove mere kontrole ne percipiraju kao takve, dok se kineska brutalnost otvoreno iskazuje.

Dakle, nije dovoljno upotrebljavati jednu državu protiv druge (kao što je uradio Snouden, koristeći Rusiju protiv SAD). Potrebna nam je nova Internacionala – alternativna mreža za organizovanje zaštite uzbunjivača i širenje njihovih poruka. Uzbunjivači su naši heroji jer dokazuju da, ako oni na vlasti mogu da nas kontrolišu, mi možemo da se suprotstavimo i da ih nateramo da se uspaniče.

In These Times, 13.08.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.08.2013.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top