Процес консолидације „великих простора“ који се од пре извесног времена примећује у свету, и који подсећа на повратак некадашњих империја, у првом тренутку може да се учини да никако није у складу са духом садашњице.
Али ми живимо у време које због збрке  у главама гута све, тако да њему нису туђи ни најневероватнији политички рецепти.
Свет је у стању Interregnum (међувлашћа) у коме, како каже Зигмунд Бауман „промена представља једину константу, а сумња једину  јасност“; у том свету Европа као и пре остаје бојно поље,али сада већ између вестфалског модела суверених држава и нових облика наднационалне управе.[1]
Класичне европске империје новог времена, односне епохе „модерне“, изграђене су на рушевинама фундаментализма, али то и јесте особина постмодерне, да је она спремна да на еклектичкој основи одузима организационе облике политичких односа било ког времена. Пиратерија, која је постојала давно-давно (да се само присетимо познатих алжирских пирата), данас је поново чврсто засела уз афричке обале; наравно да она представља споредну појаву, али је и она постала одлика времена у коме се на најневероватније начине мешају архаика и садашњост.
И у ствари – ништа није ново! Слични ломови по епохама су се дешавали  више пута. Руски филозоф Николај Бердјајев (Берђајев) је у свом раду,  који је написан између два светска рата, под називом „Нови Средњи век“[2], много пре твораца теорије постмодерне Ж.Дерида, Ж.-Ф. Лиотара и осталих, писао: „У историји, као и у природи, постоји ритам, ритмичка смена епоха и периода, смена типова културе, плиме и осеке, успони и падови…
Прича се о органским и критичним епохама, о епохама ноћним и дневним, сакралним и секуларним. Суђено нам је да живимо у историјско време смене епоха. Стари свет нове историје (а он је у ствари, иако себе по старој навици назива – „нови“ – остарао и изнемогао) умире и трули и рађа се још непознат стварно нови свет“. Бердјајев је ту епоху означио као „крај нове историје и почетак новог Средњег века“, и окарактерисао  га прелазак  од рационализма нове историје на ирационализам или наднационализам средњевековног типа… „
Духовни почеци досадашње историје су искориштени  у потпуности, њене духовне снаге су исцрпљене… По свим особинама ми смо искорачили из дневне историјске епохе и ступили у ноћну… Падају лажни покрови, и добро и зло се огољавају. Дан  историје пред смену са ноћи увек се завршава великим потресима и катастрофама, он неће мирно да оде…
Све уобичајене категорије мисли и облика живота „најнапреднијих“, „прогресивних“, па чак и „револуционарних“ људи  19. и 20. века су безнадежно застарели и изгубили сваки значај и за садашњост, и за будућност.“
Прелазак на нови Средњи век, као што је некада био прелазак на стари Средњи век, како запажа Бердјајев,прати приметно разлагање  старих друштава и неприметно стварање нових. „Борба за супротстављене интересе, конкуренција, дубока усамљеност и одбаченост сваког човека карактерише тип друштава у том новом времену. У духовном и идејном животу тих друштава  откривана је све јача анархија, губљење јединственог центра, јединственог врховног циља…
Индивидуализам је у новој историји искористио све своје могућности, у њему више нема ни мало енергије, и он више не може да се трпи чак ни са патетиком. Крај духа индивидуализма представља и крај нове историје… Либерализам, демократија, парламентаризам, конституционализам, правни формализам, хуманистички морал, рационалистичка и емпиријска филозофија  – све то је изнедрио индивидуалистички дух, хуманистичко самопоуздање, и сви они живе последње дане, губе некадашњи значај… 
Колико то онтолошки реалног има  у берзама, банкама, у папирном новцу, огромним фабрикама које производе непотребне ствари или оруђа којима се истребљује живот, у спољној раскоши, у говорима посланика и адвоката, у новинским чланцима, колико је стварног у сталном расту онога што је потребно у животу?
У свему се види глупи бескрај  коме нема краја.“ Руски филозоф је констатовао да је у прошлости улогу  ујединитеља  бар за већи део човечанства играло хришћанство. Сама његова појава „значила је излазак из паганског национализма и партикуларизма“. На крају нове историје „ми пред собом  поново видимо ослобођени свет паганског партикуларизма у коме се води борба на живот и смрт, односно истребљење.“
Ови су редови одавно написани, али звуче као да се говори о садашњици. Бердјајев је прорекао и да ће будући ратови бити „не толико национално-политички, колико духовно-религиозни“, а и предвидео је конфликт Запада са исламом, који се одужио.
Истовремено је он сачувао известан историјски оптимизам  у вези са резултатом судара супротстављених снага и започињањем тог новог Средњег века. „Ступамо у епоху, – предпостављао је Н.Бердјајев – када је изгубљено поверење у све политичаре  и када политичка страна живота више неће играти ону улогу коју је играла у новој историји, када ће морати да своје место уступи стварнијим духовним и друштвеним процесима“.
Уосталом, колико год да у наше време  мисли Бердјајева изгледају актуелно, наравно  да би било нетачно ако се стави знак једнакости између времена у коме је он писао и почетка 21. века. Мада се ти завоји историјске спирале  усклађују један према другом, ипак сваки од њих носи своју специфику. А обзиром да је нови Средњи век већ настао, ако бисмо имитирали Н.Бердјајева, у том бисмо случају тенденције нашег времена назвали Најновији Средњи век.
Једну од најважнијих црта тог периода представља, на пример, појава сложених мрежа најразличитијих врста, не само информативно-технолошког и социјалног карактера, већ и оних које се баве односом међу државама (економским, културним, политичким, војним). У Вашингтону су изузетно популарне стратегије коришћења мрежних ратова чија је сврха управљање народима. Пентагон, конкретно, је званично прихватио нову војну доктрину мрежоцентричних ратова који су усмерени ка „доминационом знању“ и „информационој доминацији“.[3] 
Истовремено и ту међународни мрежни свет који се појављује у ово време са својом привидном самосталношћу појединих центра моћи је у ствари уграђен у још сложеније хијерархијске везе и узајамне зависности, али у онтолошком смислу на невероватан начин подсећа на свет Средњег века.
Конкретно, види се да се формира систем вишестепеног вазалског односа, у коме више нема главног  „газде“  који се, као што је то било (зато што не може и неће) више неће мешати буквално у све ствари које су у зони његове владарске доминације по принципу „вазал мог вазала није мој вазал“.
У Вашингтону схватају да је немогуће да се и материјално, и физички мешају у живот свих 200 светских држава, а управо су то тамо уз све јачи притисак покушавали све до сада да раде. Једноставније је да се одабере пола туцета или туце опуномоћених представника („вазала“) и да им се да задатак/да им  се повери да нешто раде, при том их контролишући. Ето зашто неки поступци које су у последње време  учинили најближи савезници САД, највише Француска, толико личе на почетак деобе феудалних поседа.
У ствари, може да се говори о својеврсном пројекту суперимперије уместо једне над-државе, којој ће по мрежном принципу бити подчињене империје које се обнављају, било по регијама, било по традицији.  Центар остаје исти, али он сада пре представља координатора, него директно свудаприсутног налогодавца; то је много економичније, и на крају крајева, како се надају Американци, ништа мање ефикасно.
При том – пуноћа суверенитета, која укључује и право на војну интервенцију, сасвим сигурно ће бити сконцентрисана на врху те пирамиде. Како пише познати амерички научник Ноам Хомски, основа међународног поретка се закључује у томе да Сједињене Државе имају право да користе насиље кад год им падне на памет. И више нико на свету нема то право.
„Наравно да нема. Али, можда – само наши сателити. Тако да вазали наслеђују то право. То се тиче и осталих америчких клијената. А у ствари – сва права припадају Вашингтону. Ето шта значи владање светом. То је као ваздух који дишеш. Ту нема места сумњи.“[4]
Фактички, данас, када историја прави нов навој, у свету се обнавља неофеудални систем вазалске зависности, који је у своје време дошао на смену великом Риму. Садашњи Рим – Вашингтон – по многим особинама се налази у истом стању империјалне исцрпљености, између осталог и моралне, али покушава да продужи своју хегемонију у суштини на исти начин, макар и у најновијој техничкој изведби: али – све једно, то је ипак само техника, а у ствари – нема баш ничег новог. „Врти се ветар, врти, и све једно се враћа у круг“ – пише у Соломоновом Еклезиасту.
Неовазалитет у себи поседује  масу згодних ствари. Прво, ако нешто не крене како треба, као одговоран  увек може да се прикаже не онај који стварно вуче конце,то јест Вашингтон, већ држава-вазал. Навлачећи на себе тогу непристрасног арбитра и  користећи таквог вазала уопште, могуће је негирати своје учествовање у додели судбина другим државама.
Друго, овакав механизам пројекције глобалне власти дозвољава да се минимизирају трошкови за управу територијама, што је у условима светске финансијске кризе и  те како важно. Истовремено, приступајући преуређењу света, у Вашингтону мора да се рачуна и на трошкове које оно собом носи. Такође, интереси главног газде у неком тренутку могу да се не поклопе са интересима крупних вазала, који су у стању и да се у неком тренутку узјогуне. Осим тога, они против којих се игра  води, у стању су да почну да јачају своје савезе, чије се контуре већ сада  назиру. Зато ће, како би ипак  остварио свој пројект, Вашингтон морати да реши још масу сложених задатака.




[1] http://www.globalaffairs.ru/number/Mezhduvlastie-15784
[2] http://philosophy.ru/library/berd/midl.html
[3]Burgess, Kennet J. Organizing for Irregular Warfare: Implications for the Brigade Combat Team. Nаval Postgdaduate School. Monterey, California, December 2007. P. 34.
[4] http://www.thenation.com/article/172630/why-its-legal-when-us-does-it#



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top