Технологија вештачке оплодње заснива се на идеји људског управљања ембрионалном грађом, у циљу решавања проблема одређених врста стерилитета мушкарца или жене (неспособности природног зачећа). Постоје методе оплођавања семеном даваоца или мужа и методе вантелесне оплодње и усађивања ембриона у материцу жене. Тим путем излази се у сусрет либералном принципу права жене да роди, али се отвара и морално проблематично поље могућности тзв. репродуктивног бизниса. Биоетика у овом случају разматра проблеме технолошког односа према почетку човековог живота.

Хришћански приступ проблематици вештачке оплодње поставља неколико питања везаних за услове њеног спровођења. Најпре, у случајевима оплодње путем усађивања долази до уништавања ''сувишних ембриона'', које хришћани сматрају живим бићима и носиоцима људског идентитета. Оплодња неудате жене противи се интересима детета да расте у окриљу потпуне породице. Такође, није морално допустив чин вештачке оплодње удате жене без знања, сагласности или учешћа њеног мужа. Мужевљева сагласност једнако је проблематична уколико се коришћењем ''материјала даваоца'' нарушава веза супружанске верности. Ма који облик употребе донираних јајних ћелија или већ оплођених ембриона негира интегритет и јединственост постојећег брачног односа. Техника употребе ''сурогатне мајке'', особе која рађа дете намењено другим старатељима, ниподаштава најдубље емоционалне и духовне везе мајке и детета у време трудноће, доводећи и до неизбежне кризе идентитета људи који су на тај начин рођени. Једини прихватљив услов коришћења ове технологије за хришћане могао би да буде вештачко оплођење удате жене семеном свог мужа.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top