Зависност модерног друштва је неприметна и подмукла појава, званично је проглашена и болешћу, лечи се у посебним установама и огроман број корисника интернета се већ налази у некој фази зависности. Неким од нас је технологија везала руке и ограничила природне људске способности само зато што смо се препустили опсесији. Суштина проблема је бег од стварности. Бинарни опијат оставља исте ефекте на психу детета као алкохол или дрога и ствара овисност. Упоредо ова деца су у великом ризику од злоупотребе, а породица ће ако не реагује на време касније осетити огромне последице.


Утицај на социјализацију

Ова болест дигиталног доба се развила деведесетих година, мало се о њој зна и прича а веома је распрострањена. Реч је о овисности од рачунара. Статистички око 10% корисника рачунара се могу сврстати у лакше или теже виртуелне наркомане што је велики проценат. Још више поражава чињеница да је велики број деце од најмлађег доба "заражено" овом појавом. Овај психолошки ефекат оставља велике последице у каснијем добу јер директно утиче на социјализацију и у породици и ван ње. Московски терапеутски центар "породица" се са психологом Др. Александром Казаевом неколико година бави истраживањем и праћењем ове појаве. Њихова запажања озбиљно скрећу пажњу на проблем. Решење је наизглед једноставно и поново ће пажња родитеља бити у центру успеха.


Ефекат медија у детињству

Прихватање лажних светова почиње рано, од телевизора. Док све изгледа невино, дете се лепи за смешне, шарене садржаје, искључује машту, не подстиче мозак, интересовања и губи своју личност у наметнутом сценарију. Ствара погрешне слике о стварности и буквално закржљава и постаје интелектуално хендикепирано. Живећи са телевизором, прихвата само понуђено, не уме да креира свој став и постаје медиокритет и робот. Такво дете је лако увући у секте и криминал. Навикнуто је да не размишља него да прихвата понуђено. Звучи стравично-јесте.


Други корак-рачунар

Данас је сасвим у реду да дете поседује свој рачунар. У мору игрица радо ће одабрати пар десетина и играти их са другарима. Нове игре су дизајниране да се сатима играју, развијају се стратегије које треба да униште и истребе противника. У хладним зимским данима "лепо" је сести уз рачунар и маштати сатима о ратничким успесима. Нека деца просечно 4 до 5 сати дневно проведу играјући игрице. Том приликом мозак све више окупира виртуелни свет, док иде у школу, руча, леже да спава - размишља о следећем победничком кораку. Та борба ће у стварности бити велики пораз - у већини ни деца ни родитељи тога никада неће бити свесни. Мисли им све више функционишу попут електронских кола.нСећа ли се неко старе игре "тетрис". Много нас је играло слагалицу - колико се њих жалило да им се пред очима склапају делићи ван свесне контроле, док ходају улицом или када оду на спавање. Данашњи светови игара су много опаснији. Споменућу пример једног одраслог човека који је након ове ситуације избрисао игрицу са рачунара.
Пример једне одрасле особе: -Играјући стратешку војничку игру месецима је повлачио потезе, како направи добар корак сними статус. Након пораза има могућност да игру настави од предходно снимљене победе. Тако све до тренутка када је паркирао ауто пролазећи тик уз други размишљајући, уколико очеше ауто, ресетоваће се и започети паркирање поново!!!??? -Након овога је побацао цедеове са играма. Виртуелна реалност се меша у стварни живот у неочекиваним моментима. Важно је знати да нико није имун на то, видећете данас много одраслих који играју игрице, и који су овисници модерних "занимација" који ће своје време предати компјутерским програмима. На децу делују погубно остављајући још низ других ефеката на психу.


Трећи корак-интернет

Улазак на глобалну мрежу овиснику ће пружити нове могућности. Сада може играти игрице са целим светом, може се укључити на конфеенције о спорту, изласцима, може посећивати сајтове организација које ће му нудити музику, слике, зараду или живот у вечности. У интернет свету постоји проблем који родитељи занемарују, дете је у контакту са милионима странаца који нешто објашњавају, позивају, гарантују... Такође је само по себи мета хиљада злонамерних организација и појединаца. То је као да сте дете оставили на улици у непознатом граду са масом непознатих људи - да ли бисте то учинили? Уколико не контролишете интернет, детету то чините свакодневно, а вероватно га још и подстичете. Јасно је колико све може бити опасно ако препустимо да се ствари саме дешавају, феномен детета-овисника овај ризик вишестуко повећава.


Сам у кући

Свакодневница многих малишана, цитирам једну учитељицу је: "Много је лакше купити Пи-си и уплатити интернет него се бавити чедом, водити га на тренинг, у посету, парк. Док дете бежи у виртуелну стварност, у кући влада мир. Све изгледа невино и безопасно." Виртуелна стварност је форма психолошке зависности и, као свака друга зависност, она разара личност. Под њеним утицајем дете губи слободу воље и њиме је лако манипулисати. Такву децу лако је увући у разне секте, банде и потчинити туђем утицају. Та зависност погађа одређене типове деце а болест захтева лечење. У САД преко 2000 деце служи казну доживотног затвора без права на помиловање за злочине када су били млађи од 18 година. Истраживање и извештај су направиле организације Хјуман Рајтс и Амнести интернешенел. У Пекингу је започето са лечењем групе младих људи, углавном тинејџера, од нове болести - зависности од компјутера и интернета. Сва деца укључена у овај програм напустила су школу због провођења више времена у игрању компјутерских игара или ћаскању на интернету, по речима директора клинике Др Тан Рена. Деца пате од депресије, нервозе, страха и безвољности за односе са другим људима али и панике и агресије. Међу проблемима које имају су несаница и подрхтавање руку.

Уколико упоређујемо стварни живот где дете чека школа, домаћи задаци, спремање собе и виртуалне реалности где има слободу, узбудљиве догађаје, контролу ситуације јасно је шта ће дете одабрати. У одабраном избору ће имати свет у коме не би издржао пар минута да може да постане стварност. У виртуелним световима влада освета, крволочна истребљења, сцене и бића из хорор филмова али играч је јунак који их побеђује, јунак који се навикава да ресетом и само неограниченим моћима решава ствари. А онда се деси стварност, обавезе, нема моћног оружја и све мора сам урадити. Тада постаје неспособан, депресиван и поново бежи у свет виртуелне реалности и свет наказа. Након тога прођу године детињства проживљене са монструмима и насиљем.


Закључак овом тексту није потребан. Родитељи који желе свом детету овакво детињство нека му дају виртуелну слободу или нека сами родитељи пробају оно кроз шта дете пролази.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top