Први пут у историји се толико драстично и брзо мења сама структура људског бића и то је оно што ме истински застрашује.

Професор доктор Јован Попов је рођен 1962. године у Новом Саду. Основне, магистарске као и докторске студије завршио је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду. На Филолошком факултету је радио као асистент, а потом као ванредан и редован (од 2013. године) професор. У периоду између 1998. и 2008. професор Попов је предавао и на Филозофском факултету у Новом Саду, где је учествовао у оснивању Одсека за компаративну књижевност. Био је члан књижевних часописа Поља(1996-2000) и Летописа Матице српске(2004-2012). Гостовање проф. Попова на трибини "Савремени човек и савремени свет" у Матици српској у Новом Саду искористили смо за разговор за читаоце Новог Полиса.

У току предавања навели сте да појам глобалне кризе није ништа ново, те да осећање песимизма готово да периодично прожима човечанство. Да ли сматрате да се садашње осаћање глобалног песимизма и страха ипак има неке своје посебности и специфичности?

— Ствари се у историји никад не понављају у идентичном виду, макар колико личиле једна на другу, тако да и овај актуелни повесни песимизам има своје специфичности. Прва је она коју сте и сами наговестили – овог пута је заиста глобалан, јер је и свет постао такав. Друга специфичност у односу на, рецимо, дубоку кризу између два светска рата јесте реалан страх од тоталног уништења, односно – да на тренутак занемаримо астероиде, климатске промене, финансијске колапсе, пандемије и остале катаклизме – самоуништења. Обнављање хладног рата вратило је и стрепњу од нуклеарне апокалипсе, с тим што је данас свима јасно да се наша планета у последњих пола века некако смањила и да на њој више не би било безбедног скровишта, чак ни за шачицу најбогатијих. Барем се надам да је то јасно и онима који држе прст на обарачу.

Али, данас је присутно и нешто што у доба послератне блоковске подељености није било ни на видику, а то је трећа, по мом мишљењу највећа специфичност актуелне меланхолије. Реч је о парадоксалним последицама информатичко-комуникацијске револуције која се одиграла последњих деценија. Запљуснут обиљем сваковрсних информација, савремени човек постаје све збуњенији, неповерљивији и несигурнији, а “неподношљива лакоћа” комуникације у суштини га чини све усамљенијим и отуђенијим. Штавише, свако ко долази макар у спорадичан додир са генерацијом данашњих тинејџера може запазити да се они на емоционалном, па и на менталном плану, све више разликују од својих родитеља, чини ми се не на добар начин. Неки филозофи, с тим у вези, говоре о “постхуманом добу”, односно “постхуманом човеку”. Први пут у историји се тако драстично и тако брзо мења сама структура људског бића и то је оно што ме истински застрашује.

Указали сте на то да су уметници у појединим периодима историје имали значајну улогу и да су активно учестовали у епохалним дешавањима. Шта мислите о данашњем ангажману уметника?

— Начини и домети ангажовања уметника, данас као и некада, одређени су статусом уметности у друштву. Онда када је она била примарно или бар битно средство артикулисања и јавног промовисања идеолошких концепција и политичких идеја, као у Атини у 5. веку пре н. е. или у доба европског романтизма, тада је и ангажовање уметника било непосредније, а његово дејство видљивије. Данас то није случај. Живимо у времену владавине новца и опште апатије, како је то у свом последњем интервјуу рекао недавно преминули италијански нобеловац Дарио Фо.

Све је, на овај или онај начин, подређено тржишту, па су и култура, уметничко и интелектуално стваралаштво постали роба, а ствараоци занатлије и трговци. У таквим околностима једни беже од ангажованости у неутралну комерцијалност, а други се опредељују за политички опортун ангажман који је социјано прихватљив и исплатив, али је заправо лажан. Постоје и они малобројни који су одабрали пут сопствене истине, али је тај пут мукотрпан и неизвестан, посут многим препрекама. За разлику од класичне репресије, оне се данас огледају пре свега у маргинализовању и прећуткивању. Кад се све то узме у обзир, постаје јасно зашто су аутентично ангажовани ствараоци попут Петера Хандкеа, Харолда Пинтера или поменутог Фоа све ређи, чак и међу онима са довољном мером воље и дара.

У садашњем глобалном друштву као да је човеку наложено да се утопи у масу. Када је почело човеково утапање у масу и нестанак људских индивидуалности?

— Прецизније би било питање: када је поново почело? Јер, индивидуализам је тековина модерног доба, која се јавила у доба хуманизма, а кулминирала у 18. и 19. веку. Средњи век није марио за индивидуалност, штавише сматрао ју је грехом гордоумља. Појава тоталитарних идеологија и друштвених система у 20. столећу означила је нагли повратак колективизму, рекло би се привремен. Испоставило се, међутим, да пропаст фашизма, нацизма и комунизма није била стварни крај тоталитаризма, већ да је он променио физиономију, постао перфиднији и лукавији. Парафразирајући западне шездесетосмашке левичаре који су сањали о “комунизму с људским ликом”, рекао бих да неолиберални капитализам данашњице представља тоталитаризам са људским ликом, какав нису могли да наслуте чак ни најлуциднији антиутописти попут Замјатина, Хакслија или Орвела.

Уместо у свету једнообразних униформи и скромних следовања свакодневних потрепштина, ми живимо у свету робног шаренила и изобиља, а слобода говора и опозиционо политичко деловање не санкционишу се више законски и затворски. Па ипак би се рекло да се Миљковићево лирско питање: “Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?” испоставило не само као реторско него и као пророчко.

Увек ће бити оних који би да појединце и народе претворе у амофрну масу, како би могли да их експлоатишу, као што ће се, на жалост, већина људи увек добровољно одрећи индивидуалности зарад утапања у маси и “бекства од слободе”. Ерих Фром је, још почетком четрдесетих, јасно означио да је, у савременом свету, конформизам главни узрочник тог феномена. Та жудња да нам буде топло и удобно, да будемо сити и збринути, жудња на којој се темељи потрошачко друштво, а коју су сјајно уочили многи велики писци још у 19. и почетком 20. века – рецимо Достојевски, Толстој, Зола, Чехов, Кафка – покорила је и радничку класу и интелектуалну елиту. Последњи велики тријумф конформизма одиграо се крајем прошлог столећа, после кинеске привредне реформе. Читав свет је од тада преплављен јефтином робом широке потрошње, што чак и сиромашнима омогућава кашичицу благостања. Светска финансијска, пословна и политичка олигархија и даље разрађује ту машинерију подстицања и задовољавања апетита, али је питање времена када ће она зарибати.

Говорили сте о повратку човека традицији и вери, као и о врстама јунака, од епског па до оних како су приказани данас. На који начин би савремени човек могао да стекне статус Јунака ?

— Чињеница је да живимо у једном од оних постхеројских раздобља, која су се такође циклично понављала у историји и обично ишла упоредо са песимизмом и депресијом. У таквим временима мужевне вредности нису на цени, па се на јунаштво и на спремност на жртву понекад гледа као на глупост. Протагонисти Стендалових романа, који су стасавали у доба постнаполеоновске рестаурације, вајкали су се што се у њихово време успех у друштву више не остварује подвизима на бојном пољу него смицалицама по кабинетима и салонима.

Ипак, усред читаве галерије покварењака и лицемера, и код Стендала и код Балзака увек се нађе понеки марљви поштењачина чија врлина плени. У сваком времену има начина да се буде јунак, макар и са малим ј. Гете је као врхунску човекову срећу видео делање за општу добробит. То су, с мачем у руци, чинили и велики епски хероји, али Гете је у виду имао друге видове делатности, примереније епохи просвећености. За њега је Вук Караџић несумњиво био јунак на свом пољу, а и сам Вук оставио нам је ону дивну девизу: “Радите и пјевајте једнако. То је једини начин благородно се осветити непријатељима и све их посрамити.”

На који начин данас књижевност може да помогне човеку да сачува своју личност?

— На предавању сам рекао да књижевност не може много, што се није баш свима допало, али једна од ствари које она сигурно може јесте управо ово што сте сугерисали својим питањем. Да, баш то, да сачува човекову личност, што би данас одговарало хришћанском концепту “спасења душе”. Уосталом, од када су протестанти почели да преводе Библију на народне језике, она је постала универзално штиво и најраширеније средство духовне потпоре. Разуме се, додуше, да то што може Свето писмо не може да постигне свака и свакаква књижевност, али сам сигуран да права, истински вредна књижевност позитивно утиче на свакога, макар и незнатно.

Чак и када говори о смрти и разним страхотама, чак и када нема дидактичку интенцију, па и онда када писац није морално узорна особа. Велика књижевност, без обзира на тему и поступак, носи у себи неку необјашњиву уметничку лепоту која у читаоцу буди снажан доживљај – естетски, емоционални, интелектуални, како већ ко види. И тај доживљај, који је Аристотел звао катарзом, благотворно делује на душу, поготово оних људи који су за то пријемчиви. А та пријемчивост је тек мењим делом ствар урођене склоности, њу треба неговати дуго и упорно. Тиме се истовремено стиче укус, смисао да се процени шта јесте а шта није вредно. Када до тога дођемо, онда смо направили велики корак ка учвршћењу своје личности. Можда би, помишљам некад, осуђеницима за тешка кривична дела као радну обавезу требало одредити да читају одабране класике, уз могућност да за то заслуже и понеку повластицу.

У Вашем предавању сте испратили линију понављајућег песимизма, па ме у том контексту занима, чему се можемо надати у будућности?

 — На ово питање бих могао да одговорим на два начина. Један би био искрен, а други пожељан. Можда је, у том случају, боље да се уздржим од прогноза. Што се мене лично тиче, извежбао сам се у дисциплини да се не надам ничему, што је наизглед поуздан начин да се предупреде разочарања. Та врста стоицизма, међутим, изискује посебну дисциплину, уколико не желимо да западнемо у летаргију и зато је не бих препоручио за ширу употребу, поготово не младима. Они морају веровати у будућност и борити се за њу. И то по могућству овде где су се родили и где припадају.

Разговарала Горица Радмиловић

Извор Нови полис, 18. новембар 2016.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top