Недавно се на друштвеним мрежама појавио необичан текст. Он гласи отприлике овако:

„Нисиам вревовао да запаврао мгоу рзмауети оно што чтаим. Заављхујуући нобниечој мћои љдксуог мгзоа, пемра иртажсиавњима нучаинка са Кмбреиџа, нјие вжано кјоим су роедслдоем нпиасна слвоа у рчеи, јдиено је бтино да се пвро и псидеоњесолво нлаазе на совм мстеу. Отасла солва мгоу бтии у птпонуом нердеу и без озибра на ову олокност, ткест мжеоте чтиати без побрелма...“

О чему се заправо ради? Наиме ријеч је о томе да се значење не налази у самој ријечи, поруци или објекту искуства него у самом систему перцепције (систему разумијевања). Сам систем перцепције садржи „одређену количину“ значења која су идентификована са одређеним објектима. Када се појави неки објекат, систем перцепције аутоматски употребљава одређено значење раније приписано том објекту. Систем перцепције је заправо кодиран за одређен број релација између објеката и њима приписаних значења. Управо због те кодираности ми разумијевамо или неразумијевамо одређене ствари. Одређене појаве не могу бити разумљене или пак могу бити разумљене само погрешно јер за њих систем перцепције у датом тренутку није кодиран то јест не садржи кодирану везу између значења које посједује и објекта који се појавио због чега није у могућности да изврши адекватно приписивање значења новонасталој ситуацији. Отуда наше постојеће искуство (знање) увијек јесте одређена „количина“ комбинација већ познатих значења у нашем систему разумијевања која се у сваком тренутку без проблема могу адекватно приписати некој већ познатој појави или ситуацији. Из истог разлога, ново искуство или ново знање није ништа друго него, у садашњем тренутку за постојеће стање нашег система перцепције, нова комбинација већ постојећих значења или пак нова комбинација старих и нових или потпуно нових значења у нашем систему разумијевања. Отуда ваља запитати како долази до стварања нових значења? Одговор је наравно прост. Најчешће, основна претпоставка система перцепције није укључена у саму перцепцију тј. темељни принцип на коме је изграђена нека логика најчешће није предмет те логике. Због тога, када се појави неки проблем, нерјешив унутар постојећег система перцепције, сама перцепција се, у покушају рјешавања тог проблема који јој показује њену властиту ограниченост, почиње преиспитивачки (критички, деконструктивно) односити према свом основном принципу (претпоставци). Управо ова саморефлексивна способност довођења у питање властите основе (утемељености) јесте претпоставка отворености система перцепције (или процеса разумијевања). Управо саморефлексивност као резутат граничне ситуације (слома постојећег система перцепције) представља оно својство процеса разумијевања које омогућава систему перцепције (или процесу разумијевања) да се развија то јест да повећава количину расположивих значења као и саму способност успостављања све већег броја релација између стално повећавајућег обима значења и објеката на које се ова номинално односе.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top