Томас Барнет, као и Туатаи и Егну одбацује појмове класичне геополитике, као што су “море” и “земља”. Геополитика Сједињених држава има одвојено “језгро” и “међупростор”. Типологија коју нуди Барнет је слична схеми коју је понудио социолог Валерштајн. “Језгро” се састоји од приближно истих земаља које су укључене у Валерштајнов центар (“Старо језгро”) и полупериферију (“Ново језгро”), а “међупростор” је Валерштајнова периферија.
Основа за овакву поделу на “језгро” и  “међупростор” је “укључивање” државе у најважније глобалне процесе: економске, информативне, демографске, политичке, итд. Према Барнету, да би се очувала безбедност “језгра” усред претњи из “међупростора” који тежи хаосу и како би се осигурала стабилно усисавање “језгра”, потребно је ограничити у “језгру” субјект који је у стању да делује као Левијатан и Администратор система “међупростора”. За Барнета, тај субјект су Сједињене државе, а пре свега Оружане снаге Сједињених држава. Уређење политичког простора показује како геостратези Сједињених држава виде Свет након што је “море” победило “земљу”. Сматра се да “земља” више не може да буде претња мору, претворена је у објекат који ће Левијатан разоткрити. Према Барнету, класична геополитика је престала да има важност крајем XX века, када је море победило земљу и сада цивилизацијску шифру Сједињених држава, као вође победничке цивилизације мора, треба прихватити. Та шифра садржи модел западне демократије, слободну трговину, приоритете финансијског сектора и “интернационализацију” информативног и социјалног. Практично, Барнетово виђење се поклапа са ставом војске Сједињених држава и открива праве мотиве спољне политике Сједињених држава, које се карактерише као употреба меке моћи.

Космополитски реализам Улриха Бека
Теоријски концепт глобализације немачког социолога и политилког филозофа Улриха Бека може послужити као идеолошка и методолошка основа за примену глобалних меких моћи. Његов појам “друштва ризика” је утицао на школу критичке геополитике. Бек сматра да у ери глобализације такозвани “космополитски реализам” изгледа замењује “политички реализам” којим управља једино национална тачка гледишта, која “подвлачи кључну улогу светских економских снага и актера сарадње и сукоба међу државама.” Тренутно се уништава легитимни светски поредак у коме националне државе дају могућност за стварање такозване космополитске државе. Беков “космополитанизам” се супротставља неолибералној уједињујућој глобализацији и синкретичком мулиткултурализму. Бек дефинише космополитанизам као признавање “другости” другима и уклања парадигму супротстављања “пријатељ-непријатељ”. Међутим, ова глобалистичка перспектива открива и неке анксиозне детаље и показује праву позадину хуманистичких рефлектора меке глобализације. Према Беку, када нестану националне државе, мултинационални економски актери и глобално цивилно друштво ће имати већи значај. У глобализованом свету, лабава владавина ограниченог суверенитета је заменила принципе међународног права. Замагљене си и избрисане класичне границе између унутрашње и спољне политике. Свака држава, у случају етничког чишћења или озбиљне повреде људских права својих грађана мора рачунати са инвервенцијом, заснованом на људским и глобалним грађанским правима.

Концепт не-поларности директора СМО (CFR) Ричарда Хаса
Концепт неполарног света разматра глобалну структуру света и улогу супранационалних организација у том свету. Аутор овог концепта је Ричард Хас, садашњи шеф Савета за међународне односе (Council on Foreign Relations), једног од најутицајних аналитичких центара на геостратегију Сједињених држава. Према Хасу, мулитполарни свет је већ постојао у скоријој историји, у доба пре Другог светског рата, када је дошло до сукоба три политичке теорије: либерализма, комунизма и фашизма. За Хаса је период “Хладног рата” доба билополарног света. Период након распада Совјетског савеза, према виђењу шефа СМО није ера униполарног света, него тренутак униполарног света, који је трајао само 15 година. Хас сматра да неће мултиполарни свет  заменити униполарни, него ће га заменити не-поларни свет. Основна разлика ова два концепта је у томе да моћни актери у неполарном свету нису државе (што јесте случај у мултиполарном свету), већ не-државни актери: извозници енергената, терористичке мреже, паравојске, нарко картели, политичке партије, разне невладине организације, као и 500 највећих компанија у свету.
Хас дефинише три фактора који утичу на крај униполарног света: - појављују се нови играчи и то је незаустављиви процес; - Сједињене државе својим активностима ствара не-поларни свет, слабећи сопствену позицију, а пример за то је рат у Ираку;
- Глобализација се појачава, убрзава и расте значај прекограничних токова (теза слична идеји Пола Вирилија о “дромократији”).
Хас сматра да нови модел међународних односа треба да буде заснован на мултилатералној сарадњи, мултилатерализму, да омогућава контакте не на међудржавном нивоу, већ међу актерима који могу бити корисни консолидовани, како би решили тактичке проблеме. Зато  организације као што је УН не могу да реше многа питања. Хас, као и Бек, у ствари, сахрањује систем националне државе. Али шеф СМО не напушта идеју империје Сједињених држава, него је уздиже на следећи ниво. Ова империја није постављена као традиционалана држава, већ као нека мрежна структура. Хас говори не само о не-поларности , него и о “координисаној не-поларности”. Намеће се питање: ко ће је координисати?

За крај, можемо утврдити неке предуслове за стварање мултиполарне глобалне геополитике:
1. Мењају се и друштвена парадигма и разумевање друштвене парадигме – у геополитици, економији и глобалним процесима. 2. Земљи, као геополитичком полу недостаје сопствени модел постојања у промењеном координатном систему, јер јој прети уметање у глобалистичке пројекте које прави таласократична цивилизација: било да се ради о строгој промени на Периферији, подређеној глоабалистичком језгру или “меком” растакању мондијалистичког “космополитског простора”. Неоконзервативни пројекти доминације Сједињених држава или концепти технологије примене меке моћи за “неполарну координацију” које развија СМО су само различите методе за постизање истог циља. 3. У савременим условима, не можемо се позвати на националну државу, на суверенитет, па се враћамо старим мртвим моделима и нужно долази до грешке. Са друге стране, требало би да обратимо пажњу на различите фасцинантне теорије које долазе од западних или не-западних геополитолога. 4. Неопходно је имати у виду тренд о коме говоре сви савремени геополитолози, без изузетка, а тиче се постојања супра-државних и не-државних политичких актера; од мултинационалних корпорација до побуњеничких покрета и “хуманитарних фондова”. Закретом од међудржавне ка “мултилатералној” геополитици, требало би уочити могуће савезнике међу новим актерима који бране интересе земље као геополитичког пола. 5. Неопходно је темељно обновити збирку класичног геополитичког знања. Пожељно би било имати у виду деконструктивистичку анализу модерних геополитолога и постмодерниста. За формирање геополитичких субјеката који се могу суочавати са модерним изазовима, неопходно је да се превазиђе географски детерминизам који је својствен дискурсу натуралистичких картезијанских теорија 20. века, које су до недавно узимане здраво за готово. 6. Један крак геополитике мултиполарног света би требало да садржи политичко-географске и политичко-економске приступе везане за проучавање социологије и социјалне психологије цивилизација људи земље и људи мора, њиховог друштвеног логоса и колективног несвесног. Разматрање појмова класичне геополитике у смислу етносоциологије или социологије простора ће омогућити избегавање геополитичког детерминизма и разумевање простора као изазова, на који различите етничке групе могу различито одговорити. Геополитичка студија друштвених ставова у вези са простором ће омогућити да се поново размотри и постави темељ евроазијатства као геополитичке доктрине која ће нам омогућити да поново промислимо феномен Евроазије, као механичке комбинаије два нихилистичка појма “Истока” и “Запада”. Етносоциолошке и ентопсихолошке студије евроазијских друштава ће донети разумевање Русије-Евроазије, не као “геополитичке осе историје”, него као органске заједнице и понудиће геополитички концепт мултиполарног света као израза онтолошке константе која одређује наше постојање.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top